Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 7:06:04 GMT -5
Теме повезане са НАТО агресијом над СРЈ године 1999
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 7:10:04 GMT -5
Francuski general Pjer Galoa: Istina o bombardovanju Srbije 1999Вести | 24.03.2013 | 07:10 |
|
Francuski general Pjer Galoa: Istina o bombardovanju Srbije 1999 (video)Istinu o tome zašto je bombardovana Srbija znaju svi, i van Srbije i u Srbiji. Koji god da razlog navedete nećete pogrešiti: rudna bogatstva, voda, otimanje Kosova i Metohije, porobljavanje jednog slobodnog parčeta zemlje u Evropi, postaviti pod šapu Zapada narod koji bi mogao da se približi i konačno uveže sa Rusijom i predstavlja pretnju za zaustavljanje uništavanja naroda i zemalja širom planete… A kada je to planirano… e, to ćete svi biti iznenađeni kada pročitate šta je svedočio francuski brigadni general Pjer Mari Galoa (Pierre Marie Gallois), on govori svoju istinu o bombardovanju Srbije 1999. godine. 02.03.2013. za FBR urednik Biljana Diković
Razgovor sa generalom Galoa upriličen je deset godina posle bombardovanja Srbije, 2009. godine. Govori se o razbijanju Jugoslavije, svim planovima o podršci hrvatskom i muslimanskom etničkom čišćenju Srba sa vekovnih ognjišta u prethodnim ratnim sukobima, ideje o okupaciji jednog dela Balkana i nastanka baze Bondstil, i konačnom bombardovanju Srbije 1999…
“Danas se srećemo na jednu veoma tužnu godišnjicu, 10 godina od 1999. godine, kada je zapadna demokratija, predvođena Nemačkom, Engleskom, SAD-om, Francuskom, bombardovala zemlju (Jugoslaviju) Srbiju (SCG tada), grubo kršeći međunarodno pravo, Povelju UN, Helsinški akt i odredbe o nepovredivosti granica, kada je mimo odluke Saveta bezbednosti i bez konsultacija sopstvenih parlamenata ušla u rat. Ukratko, ova serija nasilja nad međunarodnim pravom, istinska je crna tačka moralnosti zapadnih zemalja, koje su se ponele na način kako se ponašaju autokratije koje prevazilaze sopstvenog poslodavca. Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se radilo samo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980. godine, nego i pripremiti period posle, koristeći se njegovim odlaskom, dislocirati teritorije za koje je Nemačka smatrala da nisu nacionalne već teritorija sastavljena od različitih etničkih grupa i religija. Naravno, Nemačka je bila vrlo zainteresovana za dobijanje podrške za nameravano cepanje teritorija. Dogodilo se da sam indirektno bio umešan u tok tih razgovora, na taj način što sam redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrousa, ministra odbrane Nemačke a kasnije ministra finansija, koji su se godine 1976 i 1977. redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena. Razgovori su obično trajali dva, tri dana okupljali desetak ličnosti i bavili se pitanjima svetske situacije. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole, ja sam bio predstavnik Francuske… Pričalo se o svemu i ničemu puna dva dana. Ostali su mi u snažnom sećanju ti razgovori u kojima su moji susedi Nemci gledali na Jugoslaviju kao bezživotnu i smatrali da se treba pripremiti, posle Titove smrti, na sprovođenje drugačije teritorijalne organizacije. Nemci, inače jako dobri geopolitičari, posebnu osetljivost po tom pitanju pokazivali su, po mom mišljenju, iz sledećih razloga. Prvo, želja Nemačke strane da se osveti Srbima koji su tokom Prvog i Drugog svetskog rata bili na strani Saveznika protiv Nemačke. Osim toga, Srbi su 1941. godine predvođeni Mihajlovićem a kasnije Titom, uspeli da zadrže više Nemačkih divizija, inače veoma korisnih najpre za Front Moskve, a potom i Lenjingrada. Dakle Berlin, tada je to bio Bon, smatrao je da je srbski otpor doprineo da Nemačka izgubi svetske ratove. Trebalo je kazniti narod. Drugo, druga Nemačka ideja bila je nagraditi Hrvate i muslimane koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj, Vermahtu, i zauzeli određene pozicije tokom rata i u Francuskoj, zahvaliti im se jer su prišli opciji Nemačke. Dakle, favorizovati Hrvate i bosanske muslimane. Treće, treća Nemačka ideja bio je ulazak Hrvatske i Slovenije u ekonomsku zonu EU kojom je tada predsedavala Nemačka. Na taj način ostvarile bi se mogućnosti ostvarivanja Nemačkih interesa na dalmatinskoj obali i tako približavanje Mediteranu. Ovim razlozima treba dodati i uverenost Nemačke u američku intervenciju s obzirom na važna komandna mesta u NATO-u, vojnim rečnikom govoreći bio je to dobar posao u pripremi. To su, po mom mišljenju, bili motivi koji su uticali na Nemačku da odigra tu ulogu. Trebalo je takođe uvesti Ameriku i Francusku u ceo taj poduhvat. Tada je u Francuskoj gospodin Kol imao određen uticaj na Miterana, koji je bio oslabljen i bolestan, tada zaokupljen sakupljanjem glasova javnog mnjenja oko aktuelnog Ustava. Praćen Žipeom, svojim ministrom spoljnih poslova, od februara 1994. godine, pridružuje se Nemačkoj vojnoj koaliciji u korist hrvatsko-muslimanske federacije. Ova federacija imala je za cilj da protera Srbe sa njihovih vekovnih teritorija, da ih sa 64% teritorije u Bosni svede ispod 40%. O snažnoj kampanji laži koja je sve to pratila, reći ću nešto kasnije. To je bio taj famozni francuski demarš koji je ispratio nemački. Usledila je američka intervencija. Amerika je u početku oklevala sumnjajući u ponuđeni novi reljef. Sumnja je postojala imajući u vidu i rat 1939-45. godine i otpor srbskog naroda pod nemačkom okupacijom. Sumnjali su da će biti angažovani u jednoj vrlo delikatnoj avanturi, teškoj. Pored toga bili su taoci nafte Saudijske Arabije i Iraka, mnogo više nego raoci budućeg protoka nafte putevima Dunava i Beograda Koridorom 8, protokom od Kaspijskog mora do obala Albanije. Sve je to vremenski bilo dalje, nisu se tim opterećivali. Najzad pod pritiskom Nemačke, procenili su da postoji interes da se angažuju. Koji interes? Prvo, dokazati Evropljanima da nisu sposobni da deluju sami, jer ako bi Amerika bila van toga, tu bi nastao haos, nered, rat, što bi ih ponovo prisililo da se vrate na lice mesta. Ta i takva demonstacija snage samo bi pokazala nužnost i neophodnost NATO-a. S druge strane, tu je bila Rusija koju je trebalo unapred što više poniziti. U to vreme Rusija je u rukama Jelcina i glava Harvarda koje su trebale da implementiraju tržišnu privredu na teren dotadašnje planske privrede. Ceo poduhvat postavio bi se na taj način i na teren provere i manifestovanja slovenske solidarnosti. Kako u to vreme Nemačka postaje sasvim punoletna, jedna od ideja je da bi bilo interesantno okupirati određenu zonu na Balkanu. Odatle famozni Bondstil. Kojoj zoni dati prvenstvo, da li Albaniji, Draču, da li raskršće Koridora 8 koji će jednog dana prevoziti naftu iz Kaspijskog basena do Jadrana. Zbog ovih različitih razloga Amerikanci su intervenisali i ubrzo u potpunosti preuzeli komande operacije. Trupe Nemačke, Engleske, Italije, Francuske, stavljene su pod kontrolu američke flote u Mediteranu. Cela ova operacija imala je veliki značaj za njih jer je u suštini značila presedan za njihove sutrašnje operacije u Iraku. Operacije na Balkanu vođene su na sledeći način. Najpre, gromoglasnost kampanje dezinformacija: pričati čiste laži na način koji će u javnom mnjenju fiksirati žrtvu, znači žrtvu jasno označiti kako bi njena odbrana tekla iz opštu saglasnost javnog mnjenja. Iz tih razloga trebalo je izmisliti srbske zločine! Jedan od prvih izmišljenih zločina bilo je silovanje 48.000 žena. Američki eksperti za Balkan kasnije su tu cifru preinačili u 4.000 žena, kasnije je to bilo 40, a tih 40 na kraju bi verovatno bilo 4, posle čega bi usledila istraga u toku. Izmišljanja su išla dalje, od eksplozije bombe u ulici Vase Miskina, masakra pijace Markale za koji su okrivljeni Srbi, a zapravo su muslimani pucali na same sebe smišljeno i s namerom da se taj zločin pripiše Srbima. Stvoren je takođe mit o invaziji Sarajeva od strane srbske armije, da se srbska armija sprema na uništenje Sarajeva, i da to apsolutno treba sprečiti, da je Sarajevo sedište Srba koje su ovi zauzeli i uništavaju ga. Sve je to bilo netačno, i sam sam bio jedan od svedoka, jer sam u to vreme išao u Sarajevo, bio primljen od strane predsednika opštine, ručao sa njim. Grad je bio podeljen na dva dela, zonu bosansko-muslimansku i deo koji su zauzimali Srbi. Nikakve opsade nije bilo, bila je to čista laž koja jednom lansirana ostaje da važi. Zatim je to bio Račak s tvrdnjom da su zločin počinili Srbi, opet netačno, ali je izvanredno poslužilo kao predtekst za početak bombardovanja. Preći u akciju bombardovati tu nesrećnu zemlju podrazumevajući i njeno civilno stanovništvo, upotrebiti osiromašeni uranijum ne ovdeći računa o drastičnim posledicama takvih operacija, ukratko, učiniti da narod strada. Ceo taj sistem izvođen je u isplaniranim delovima. Prvo, izrazito loše tretirati narod okrivljen za zločine. Drugo, uništiti ekonomske resurse zemlje i tako smanjiti snagu volje otpora, što se i dogodilo. Treće, bombardovati ekonomski aparat zemlje na način da se kasnije teško konsoliduje. Četvrto, okupirati zemlju totalno što je predviđeno Rambujeom, i jedanput na licu mesta, profitirajući bedu u koju je narod gurnut, odrediti političke vođe koje će biti naklonjene kursu agresora. Ovaj sistem sastavljen od četiri dela, sprovođen je jedan za drugim, proučeno, inteligentno, a neki njegovi delovi sprovođeni su i u Iraku. Može se reći da je Balkan za Amerinakce bio jedna lekcija strategije za Irak. Kao što je poznato, sve to u Iraku završilo se bombardovanjem, torturom, povredama, zatvorima i lošim tretmanom, svim onim sa čim se u određenoj meri eksperimentisalo na Balkanu. Sve to u korist Zapada koji se u oba slučaja poneo autokratski spasiti jednog guranjem drugog. To je operacija koja me je duboko šokirala jer je bila vrsta modela uzemljenog u javnom mnjenju koje je moglo da apsorbuje svu tu količinu dezinformacija, što je veoma zabrinjavajuće, jer dozvoljava sve buduće moguće ekscese različite prirode. Danas se osvrćemo na jednu tužnu deceniju tokom koje su Evropljani pokazali da su spremni na međusobno ubijanje, s jedne strane podstaknuti i pod okriljem široke inicijative Nemačke, koja se na mah ponovo ujedilia 1990. i 1991. godine, posle rasturanja Sovjetskog Saveza, i koja nije našla drugo rešenje nego da pokrene taj famozni rat. Uostalom, 1999. godine, posle Dejtonskog sporazuma i svakako posle odbijanja gospodina Miloševića Plana B, kojim je bila predviđena NATO okupacija srbskih teritorija, u jednom nelemitiranom vremenskom periodu, koji je okupatoru ponudio sve olakšice, aerodrome, puteve, železnicu, i sve to besplatno, što je Milošević odbio, iako ga je to uvuklo u komediju Rambuje, koja se završila bombardovanjem. Tužna epoha, tužan period na koji se danas osvrćemo sa velikom tugom, jer je zapadni svet pokazao da je sposoban za čiste peverzije, da bi odgovorio jednoj nemačkoj opsesiji koja je poništila sve što je ostalo od Versajskog sporazuma i Trijanona. Što znači, najpre Jugoslavija, a zatim Čehoslovačka što se i dogodilo, kako bi Nemačka izbrisala kartu teritorijalne i političke organizacije koju je obeležila pobeda Saveznika, na način da od nje ne ostane ništa. I Francuska svakako, tome pridružena, što je dozvolila gospodinu Kolu da izjavi da je Dejtonski sporazum i svakako ono što je sledilo, velika pobeda za Nemačku. Na to je gospodin Miteran mogao da doda pod uslovom da je razumeo a što nije bio slučaj, da je to velika greška za Francusku. Velika materijalna greška sa nestankom Jugoslavije, za Francusku. Nestankom tragova vojnih pobeda skupo osvojenih, masakrom i žtrvovanjem lažnih operacija, na način kako bi se opravdale operacije koje se nisu smele dogoditi nikako i ni u jednom slučaju. Zapadnjaci su se u ovom slučaju pokazali puni neprincipijelnosti, što me je iznenadilo jer to nisam očekivao od strane tvoraca koncepcija o pravu čoveka, od Francuske, Engleske, pa i Nemačke. Ali, stari demon, posebno blagosiljan Nemačkom iskočio je, krenuo ka aktuelnom haosu oji postoji na tim teritorijama, bilo da se radi o Republici Srpskoj, bilo da se radi o Kosovu.Kosovu naravno, izvornom srcu Srbije, gde je samo za kratko vreme od strane muslimana uništeno desetine i desetine remek dela religiozne umetnosti srbskog naroda, što je u suštini masakriranje srbskog naroda, na isti način kako bi se masakrirao francuski uništavanjem doline Loare i njenih zamkova ili Il de Fransa. Dakle, živimo tužan period i ne znam kako ćemo moralno iz njega izaći. U svakom slučaju dali smo dokaz naše dvoličnosti, to nam ne služi na čast. ***VIDEO SNIMAK SVEDOČENJA FRANCUSKOG GENERALA: Truth about NATO Bombing of Yugoslavia 1999 (in French with Serbian subtitles), by French General Pierre Marie Gallois (29 June 1911 – 24 August 2010), a French Air Force Brigadier General and geopolitician.
********
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 7:11:44 GMT -5
14 година од почетка агресије НАТО – не заборавимо, али опростимо
Данас је 14 година од почетка агресије НАТО на СР Југославију.
Током 78 дана агресије страдало је 2.500 људи, а причињена је материјална штета процењена на готово 100 милијарди долара. Напад је почео око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнаест земаља чланица НАТО, без одобрења СБ УН, чинећи злочин против мира, обрушило се најпре на касарне и против-ваздушну одбрану Војске Југославије, а касније и на цивилне објекте. Током 78 дана и ноћи агресије, у 30.000 ваздушних налета испаљено је 50.000 разорних пројектила. Страдало је 2.500 људи, 500 цивила, а међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко је разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће. Нема града и насеља које НАТО бомбе нису начеле. Под рушевинама су остале читаве породице. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену. Отац Драгомир, мајка Драгица и њихова кћерка Снежана. Под бомбама угашен је живот и деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан. У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара. Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. Под налетом бомби у истом часу, страдао је и њихов тата Владимир. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, које су код родбине потражили спас – Јулијане Брудар и Оливере Максимовић, са којима је страдао и њихов друг Мирослав Кнежевић. У памћењу су још призори сломљених новосадских мостова. Спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског „Крушика“. Чачанске „Слободе“. Нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће, убијена Љиљана Спасић, студент завршне године медицине. Агресија је завшрена 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага и улазак у јужну српску покрајину снага УН – КФОР. Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на КиМ. Међутим, снаге УН су суштински постале окупационе снаге чији је једини задатак био да спрече повратак безбедностих снага Србије и СРЈ. У току мисије УН са Косова и Метохије је протерано 280.000 Срба и других неалбанаца, киднаповано – 1.500 и убијено преко 1.000. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога – трећина која на КиМ никада није живела. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 7:14:40 GMT -5
NATO agresija: Vojna bruka i osveta nad stanovništvomBoris Subašić | 24. mart 2013. 07:26 | Kako se šest stotina puta manja Vojska savezne republike Jugoslavije u proleće 1999. godine suprostavila NATO napadima. Uz makete topova i borbenih vozila postavljane su čak i lutke iz izloga obučene - u vojne uniforme Odnos vojnih snaga NATO prema Vojsci Jugoslavije bio je pred početak agresije 600 prema 1, a VJ je zaostajala tehnološki najmanje 30 godina. Procena NATO komandanata bila je da će Srbija kapitulirati posle nekoliko dana.
Sve je bilo na strani NATO, osim morala, rodoljublja i dovitljivosti.
NATO je planirao kopnenu ofanzivu na "sprženoj zemlji", pošto uništi PVO. Međutim, ni posle 78 dana nisu se "stekli uslovi" za to. I tada je dve trećine oružja bilo spremno za borbu i više od 99 odsto mobilisanog ljudstva. - Oni nisu mogli da shvate kako smo se uopšte drznuli da odbijemo kapitulaciju u Rambujeu i ne dozvolimo da NATO ušeta u Srbiju. Džon Pemberton, vojni i vazduhoplovni izaslanik SAD, na kraju poslednjeg sastanka pred agresiju upitao me je: Znate li da ste mali i tehnološki najmanje tridset godina iza nas, na čemu zasnivate tu samouverenost? Odgovorio sam mu da će saznati kad nas napadnu. Besno se okrenuo i otišao bez rukovanja - priča general Spasoje Smiljanić. Godinama uoči agresije pokazale su se mnogo slabosti u državnom i vojnom vrhu. - Čak je i naš načelnik Generalštaba bio ubeđen da će posle kratkotrajnih udara raketama po KiM, uslediti kopnena invazija. Mi "plavci" smo upozoravali da su takvi ratovi prošlost i da će doći do masovnog vazdušnog udara uz pomoć kosmičke vojske - satelita. Pokazalo se da smo bili u pravu. U skladu s tim, počeli smo da raseljavamo jedinice s mirnodopskih lokacija, uprkos pretnjama kaznom - otkriva Smiljanić. BALEGA ZA RAKETE- KOMUNALCI iz Prizrena su otkrili da rakete pogađaju stajsko đubrivo koje su Albanci izbacivali iz dvorišta. Ispostavilo se da ono oslobađa idealnu temperaturu koju "vole" rakete. Nikad neću zaboraviti komunalca koji se žalio: "Šta ću posle rata da pričam deci, da smo NATO pobeđivali balegom". Komunalci su očistili i površinski sloj smeća na deponiji i nagurali metalne ploče u toplu masu, pa je NATO potrošio milione dolara bombardujući đubre - seća se general Delić. Branioci neba 1999. kažu da je iskustvo stečeno analiziranjem NATO bombardovanja Republike Srpske 1994. omogućilo Vojsci Jugoslavije da se odupire Alijansi van svakih očekivanja. NATO je znao i za operativne procene same VJ da je u slučaju napada oružane sile jednake jugoslovenskoj, životni vek zastarele PVO procenjivan na samo 21 dan. - Ono što NATO nije uzeo u obzir je srpska snalažljivost u škripcu. PVO VRS je zavaravao avione Alijanse građenjem lažnih položaja. Moć našeg maskiranja i brzih manevara pokazala se efikansijom od najsavremenije ratne tehnike - kaže general Miloš Đošan, koji je branio nebo na najstrašnijem delu ratišta, uz granicu sa Albanijom. - Umesto da se ukopavamo, kako je propisivalo pravilo službe, mi smo ispadali iz šuma i dejstvovali munjevito, s livade. Posle nekog vremena otkrili su da bombarduju lažne položaje od rashodovanih kamiona i gvožđurije, priča general Đošan. Vojnici su uz pomoć civilnih stručnjaka i građana masovno proizvodili lažne topove, tenkove, kamione, pa čak i kuće, utvrđenja i mostove! Posle bezbroj protraćenih projektila i NATO letači su postajali sumnjičavi. Uz makete topova i borbenih vozila postavljane su lutke iz izloga obučene u vojne uniforme. Ako bi lutka bila bez šlema ili borbenog prsluka oni nisu dejstvovali. Zato smo prenosili lutke s jednog mesta na drugo imitirajući borbene radnje, pa ih je NATO ponovo sa zadovoljstvom gađao. Pojavio se čak i specijalista za maskirno pozorište. - Pukovnik Milenko Prodanović doterao je iz neke fabrike tekstila pun kamion drvenih i plastičnih krojačkih lutaka i brdo uniformi koje su šivene za teritorijalnu odbranu. Ovaj ratnik obdaren dovitljivošću i duhovitošću bio je zadužen za ovu ekipu "putujućih glumaca" i izradu scenarija za obmanjivanje Alijanse - kaže Đošan. - Pokazalo se da pravila važe sve dok ne počne borba za život, a onda na scenu stupa moral i inteligencija komandanata i boraca. Već na početku agresije pozvali su me u Batajnicu gde su na pisti ostala dva "miga", koje sam već prežalio. Onda su me piloti, stručnjaci iz Instituta "Moma Stanojlović" i avio modelari iz Nove Pazove pozovali da pogledam "pojačanje" u žbunju iz koga su malo virila dva dobro maskirana "miga". Pitao sam se odakle nam ti avioni, a kad sam prišao shvatio sam da je reč o savršenim maketeama ispod kojih je krčkalo ulje u tepsijama, da privuče termovizijske projektile - seća se general Smiljanić. Ubrzo je najavljen dolazak neprijateljskih letelica i "scenografi" su se sklonili na bezbedno. Prisluškivani NATO-piloti su izručili tovar. Nisu krili zadovoljstvo javljajući štabu: "Srbi su mislili da nas pređu s maketama na pisti, ali mi smo njih zavrnuli, rasturili smo im maskirane avione u žbunju". Pored svih pista bili su i pasivni radarski reflektori koji nisu varali pilote, ali su sluđivali njihove "pametne" rakete koje su jurile pravo na trouglove od lima iskrivljene tako da deluju kao ogledalo za radar. Isto odbrambeno sredstvo, koje je proizvodio prizrenski "Novi metalac", koristili su i borci 549. mehanizovane brigade VJ. - Oko 99 odsto NATO "pametnih" bombi eksplodiralo je na pasivnim radarskim reflektorima i maketama. Postavljali smo stare traktore i traktorske prikolice u iskopane tenkovske zaklone i pod njima ložili piljevinu u presečenim burićima, a rakete su "mislile" da je reč o upaljenom motoru tenka. Sadili smo cele šume i podizali brda zemlje po mostovima, a jedan smo ceo obmotali jutom iz fabrike rudarskih traka. Mikrotalasne pećnice su bile neodoljiv plen za protivradarske projektile - sa zadovoljstvom se seća general Božidar Delić. VESLI KLARKVesli Klark je u poslednjem razgovoru s načelnikom Generalšataba VJ Ojdanićem naglasio da će biti poražen za dva dana. - Na očaj NATO komandanata VJ nije kapitulirala ni posle 78 dana - kaže general Spasoje Smiljanić. - Zapad nam do danas nije oprostio svoj neuspeh. Smiljanić podseća da su ukupni vojni gubici do kraja rata bili manji od jednog procenta ljudstva, dve trećine ratne tehnike je bilo spremno za dalju borbu. On naglašava da je zahvaljujući veštom maskiranju i brzom menjanju položaja poginulo samo 11 vojnika njegove brigade do 15. maja. Tada se Alijansa razbesnela i počela da zasipa srpske vojnike "glupim" bombama iz strateških bombardera, zbog čega je do Kumanovskog sporazuma u junu život je izgubilo 87 vojnika. - To je bio pakao, bombe iz samo jednog "B-52" ili "B-1" pretvarale su u oganj i pepeo prostor 800 puta 200 metara. Međutim ni oni nisu uspeli da nas oteraju. Vesli Klark to priznaje u svojoj knjizi. NATO se vojnički obrukao, ali se osvetio na civilima, kaže Delić. Odbrana Kosmeta ni izbliza ne bi mogla da bude ovako uspešna da nije bilo nevidljive snage Vojne bezbednosti, kojom je u Prištinskom korpusu komandovao general Momir Stojanović. Pokazalo se da su, uprkos svemu, uspešno parirali najmoćnijim službama sveta - CIA i BND. - Godinama pre same agresije imali smo celovite informacije o namerama neprijatelja i zato smo mogli da predvidimo poteze. Znali smo kad je 1997. glavni štab OVK iz Nemačke prešao u Albaniju i upozorili kad je u martu 1998. prešao na KiM da formira jedinstvenu komandu nad rascepkanim terorističkim grupama. Ta saznanja i upozorenja da policija ne može sama da izađe na kraj sa 20.000 terorista, nisu dala efekta zbog opstrukcije u našem Generalštabu - navodi general Stojanović. I tek 1998. angažovana je vojska koja je munjevito porazila OVK, i ostalo je 2.000 terorista. Usledio je politički pritisak i posle sporazumu Milošević-Holbruk na Kosovo je došala Verifikaciona misija OEBS, a u stavri, "penzionisani" zapadni obaveštajci i oficiri. - Njihov zadatak je bio da iznađu povod za agresiju NATO. Kad su uoči Rambujea napustili Kosmet i prešli u Makedoniju bilo nam je jasno da sledi napad Alijanse - kaže Stojanović. KAKO JE IZGLEDAO RAT U BROJKAMA AGRESIJA NATO na SRJ, pod imenom "Saveznička snaga", počela je 24. marta 1999, a završena 10 juna. U ratu je na strani Alijanse učestvovalo 19 dražava članica. Ako se uračunaju i one van NATO koje su dale piste i drugu pomoć, SRJ je napalo 26 država. Ukupna materijalna šteta u SRJ, ili preciznije u Srbiji, procenjena je na više od 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Potpuno je razorio 7 industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV-repetitora, 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Agresori su imali 743,8 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a SRJ 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040. One su lansirale više od 400.000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona. Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca. NATO je ubio oko 2.000 i ranio oko 10.000 civila.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 7:38:53 GMT -5
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 8:58:04 GMT -5
Од 24. марта 1999. године НАТО је пуних 78 дана водио рат против
СР Југославије, већ ионако опхрване ранијим сукобима и дуготрајним економским санкцијама. Укупан број становника 19 земаља НАТО-а премашивао је у том тренутку бројку од 11 милиона грађана СР Југославије за 65 пута, годишњи војни буџет НАТО-а био је тада 25 пута већи од целокупне југословенске економије, а оружане снаге НАТО-а биле су од југословенских веће 35 пута. Па, ипак, Милошевићев коначни уступак изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре. Да ли је за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави с бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла с релативно малим жртвама, електро-систем државе и саобраћајнице претрпели су тешка оштећења и лако су могли да буду потпуно уништени да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама. Ханој и Хајфонг никада нису „тепих" бомбардовани. Намерно и масовно убиство цивила изазвало би шок широм држава чланица НАТО-а, шок јавности, а тога су се у главном штабу Алијансе доста прибојавали. С друге стране, Јељцинова Русија напустила је СР Југославију у последњем тренутку када је изасланик Кремља Виктор Черномирдин ставио до знања Милошевићу да Кремљ сада подржава став НАТО-а. При томе је Черномирдин информисао Милошевића и да НАТО убрзано спрема копнену офанзиву на нашу земљу. Тренутак када је Москва променила страну врло је интересантан, јер тада НАТО још уопште ни није постигао сагласност о копненој инвазији Југославије. Било је много недоумица и отпора, Пентагон је био против, једино су Британци на томе инсистирали. Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. Или је Черномирдин све то знао и одиграо, уз сагласност Кремља, заједничку игру с Американцима? Или су свему томе „кумовали" и неки југословенски генерали, у доста „пријатељским" односима с британским службама? У копненој инвазији СР Југославије, према плану „Браво-минус", или како су га у Белој кући звали „Весов план" по генералу Веслију Кларку, врховном команданту НАТО-а, требало је да учествује око 175.000 америчких и британских војника. Пентагон није крио ентузијазам према том плану, сви који су га у Пентагону видели били су скептични, посебно је био критичан начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Секретар за одбрану Виљем Коен био је енергично против копненог напада на СР Југославију, али су Клинтонов тим за националну безбедност и британски премијер Тони Блер били за то. Клинтон се у телефонском разговору с Блером 23. маја сложио да се Солани изда наређење да формулише детаљан план копненог удара. И Италијани и Немци дискретно су били за ту опцију, Французи се нису отворено противили, али су сматрали да нема времена да се она припреми пре зиме. Лондон је саопштио Вашингтону да Британија може да пошаље највише 54.000 војника и око 100 тенкова регуларне армије и територијалне војске. План „Браво-минус" имао је пет опција: слање више хиљада војника хеликоптерским десантима у средиште Косова, чиме би покушали да раздвоје југословенске снаге, затим улазак јединица НАТО-а из Македоније у Прешевску долину, па онда на Косово. Копнени удар из Македоније био би велики политички проблем за Скопље, Македонија је јавно саопштила да неће дозволити употребу своје копнене територије. Трећа опција била је пролаз код Качаника кроз клисуру, односно да се оклопним трупама крене кроз планински пролаз такође из правца Македоније, што је била за нападача врло тешка варијанта јер је све било минирано. Четврта опција био је напад из Албаније, због тога је америчка инжењерија почела да гради и поправља путеве према Косову. Заправо, један правац копненог наступања НАТО-а требало је да буде од Скадра ка Призрену, уз реку Дрим, долину Барде до граничног прелаза Врбница. На том путу била су два моста, оба је наша војска спремила за рушење. Југоисточно је долина Пагаруша. Други правац требало је да води од Кукса у Албанији преко Лика и Фијерзе брдовитим и планинским тереном уз границу све до места Зуб. Та два пута била су једини правци за копнену инвазију НАТО-а из правца Албаније према Косову. Али, за било који копнени удар противник је морао да претходно контролише управо долину Пагарушу, јер оба пута иду њеним ободом, она је паралелна с границом, неких 14 км унутар југословенске територије. У долини Пагаруше биле су укопане и добро маскиране наша 549. моторизована бригада и 52. артиљеријско-ракетни пук ПВО. И пре него би копнене снаге НАТО-а стигле до те долине два моста била би срушена. Пети сценарио је предвиђао да се инвазиона војска прво прикупи у Мађарској и да се онда са севера покуша улазак у Србију уз истовремене нападе и с југа. И све то уз истовремено бомбардовање Србије из ваздуха. Ради спречавања хуманитарне катастрофе на Косову? Коначни циљ је био да у року од 90 дана НАТО војници дођу на терен и поразе Србе и Југославију до краја октобра. Удар из правца Мађарске дуж река Дунава и Тисе била је радикална верзија плана „Браво-минус", али је НАТО знао да је подручје између Дунава и Тисе било минирано и поседнуто нашим јаким мешовитим противоклопним снагама. Управо на том правцу је и бивша ЈНА увежбавала одбрану од напада снага Варшавског уговора из правца Балатона. Модел успешне одбране од технички надмоћнијег противника. Београд је у Војводини за одбрану поставио пет дивизија, док би за одсудну одбрану могао да привуче још две дивизије, као и још једну из стратешке резерве Врховне команде. НАТО је на том делу фронта планирао да развије у првом ешелону четири дивизије, док би две дивизије оставио у Македонији и Албанији за случај југословенског контраудара. Иначе, Војска Југославије је управо због кружне одбране државе главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, северно од Космета, источно од Црне Горе, око Крагујевца и Краљева... За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими. Зимско време знатно би отежало и употребу авијације НАТО-а. За инвазију Југославије радикалног карактера по плану „Браво-минус" било је потребно најмање 12 тешких НАТО дивизија с пуном логистиком. А већ се скоро закорачило у лето. Јер, да би се немачки Бундесвер припремио за копнени напад на нашу земљу из правца Мађарске била су потребна четири месеца, за САД и Велику Британију тај период припрема износи шест месеци. Проблеми географије, логистике и времена нису ишли у прилог „Весовом плану", али све то као да нико није знао, или није смео, или није хтео да каже Слободану Милошевићу. Да ли бисмо ми, ипак, у Србији све то и издржали? Не знам, али у овој земљи је било доста оних који су годинама били добро плаћени да све то и знају...
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 8:59:48 GMT -5
Поводом годишњице дивљачког НАТО бомбардовања СР Југославије, саопштењем се обратила Нова српска демократија, у саопштењу које потписује портпарол НОВЕ Јован Вучуровић. Саопштење преносимо интегрално.
----------------------------------------- Нова српска демократија се данас са пијететом и поносом сјећа свих оних који су изгубили своје животе у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. Током три мјесеца бесомучног, злочиначког бомбардовања Црне Горе и Србије, мете овога војног савеза претежно су били цивилни објекти, болнице, медијске куће, стамбени објекти, инфраструктура... НАТО је убио преко двије хиљаде људи, а штета од порушених објеката процјењује се на 100 милијарди долара. НОВА подсјећа да је прва ракета пала на Црну Гору, а прва жртва је био војник у даниловградској касарни. Ни данас, након четрнаест година нијесмо дочекали да се НАТО макар извини за злочине које је починио убијајући дјецу у Мурини и другим мјестима широм тадашње СРЈ. НОВА са поносом истиче да се позиву да брани своју отаџбину тада одазвао огроман број грађана Црне Горе, што служи на част и њима и њиховим породицама, и што је у складу са традицијом Црне Горе. Тадашња Друга армија Војске Југославије, чије је сједиште команде било у Подгорици, мобилисала је преко 150 000 људи, који су били спремни да положе своје животе у борби против много надмоћнијег непријатеља. Не смије се заборавити ни срамно понашање црногорске власти, која је учинила све да војсци отежа одбрану државе. Добро памтимо увођење радне обавезе, цијепање војних позива и што је вјероватно незабиљежено - апеле из врха црногорског режима да се нашој војсци гасе вода и струја у касарнама. То је било први пут у историји Црне Горе да се њена власт, током ратног стања понаша на велеиздајнички начин и стави у службу непријатеља. Међутим, ти срамни појединачни примјери не могу помутити херојско држање већине наших грађана, који су одбрану отаџбине схватили као свету дужност, као и њихови преци. 14 година касније, очигледно је да је основна намјера НАТО агресије била комадање СР Југославије и Србије. Нова српска демократија и српски народ ће са поносом памтити све оне који су своје животе положили за отаџбину.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:14:03 GMT -5
Хроника агресије НАТО – 1. дан
Дан пре почетка агресије 23. март
Савет НАТО и копредседавајући мировне конференције о КиМ у Рамбујеу, шеф француске дипломатије Ибер Ведрин, упозорили да ће у случају неуспеха Холбрукове мисије уследити ваздушни удари НАТО на СРЈ. Амерички изасланик за Балкан, Ричард Холбрук, дошао је у Београд како би наводно убедио Милошевића да пристане на предлог из Рамбујеа. Детаљи састанка су до данас непоуздани. Холбрук је у једном интервјуу изјавио да је Милошевић својим хладнокрвним ставом изазивао рат, говорећи да је то већ „готова ствар“, и да он није имао другог избора него да напусти земљу и да знак америчким и НАТО-снагама за акцију. Имајући у виду Холбрукове манире, многи познаваоци тадашњих прилика тврде да је ова посета била плод медијске манипулације, и да је Холбрук практично дошао да Милошевића обавести да је одлука о нападу већ донета. Холбрук је саопштио да његова мисија није успела и отишао у Брисел где је обавестио генералног секретара НАТО Хавијера Солану о исходу разговора. Генерални секретар НАТО Хавијер Солана издао снагама алијансе наређење за почетак агресије на СР Југославију. Скупштина Србије изјаснила се против доласка страних трупа на територију Косова и Метохије, а Влада СРЈ прогласила стање непосредне ратне опасности. Сенат САД одобрио америчко учешће у ваздусним ударима НАТО против СРЈ. Неколико сати пре почетка агресије Влада Црне Горе је саопштила да не признаје одлуку Владе СРЈ о проглашењу стања непосредне ратне опасности. Председник СРЈ Слободан Милошевић је саопштио, обраћајући се јавности преко Радио-телевизије Србије, да је СРЈ опредељена да настави политички процес, али и да брани земљу, ако буде нападнута. Председник САД Бил Клинтон позвао председника Русије Бориса Јељцина да не дозволи да криза на КиМ поквари односе Москве са Вашингтоном. Почетак агресије У 20:00 часова почела је агресија НАТО ваздушним нападима НАТО на војне циљеве. Генералштаб Војске Југославије је обавестио југословенску и међународну јавност да је НАТО извршио агресију на СР Југославију и да је нападнуто више од 20 војних објеката. Прве ракете пале су на војне циљеве у Батајници у 20:38. Русија је опозвала свог представника у НАТО и прекинула учешће у Партнерству за мир. Кина и Русија су затражиле прекид напада НАТО на СРЈ. Влада СРЈ је прогласила ратно стање. На захтев Русије сазван је хитан састанак Савета безбедности УН, који је одржан без доношења одлуке. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну. Хроника агресије НАТО – 2. дан
Генералштаб ВЈ је саопштио да су ваздушне снаге НАТО-а гађале више од 50 војних и индустријских објеката наменске производње. Погинуло је 10 војника, а рањено 38. У другом таласу војни циљеви у СРЈ гађани су крстарећим ракетама „томахавк“.
Руско министарство за ванредне ситуације je саопштило да је током ваздушних напада НАТО на СРЈ током ноћи са бродова и авиона лансирано 90 крстарећих ракета „томахавк“ и да је у операцији учествовало 210 авиона, четири брода и три подморнице. У ноћи између четвртка 25. и петка 26. марта у рејону аеродрома Лађевци испаљено је 20 пројектила, од тога десет пројектила погодило је рејон аеродрома а два су пала у атар села Цветке. Прекинута је настава у школама и на факултетима у Србији. Рационисано је снабдевање горивом и отказани су сви летови на београдском аеродрому. Генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан је изразио разумевање за „ваздушне ударе“ НАТО-а на СР Југославију, али је додао да је у одлучивању о употреби силе требало да буде укључен и Савет безбедности. Руски председник Борис Јељцин изјавио да је „агресија НАТО против СРЈ груба грешка“ америчке дипломатије и председника Била Клинтона. Генерални секретар НАТО Хавијер Солана је изјавио да је крајњи циљ „војне операције НАТО“ уништавање југословенских оружаних снага. Aмерички председник Клинтон је изјавио да југословенски председник Слободан Милошевић мора да „изабере мир“ или ће НАТО наставити нападе на циљеве у СР Југославији. Влада СРЈ је прекинула дипломатске односе са САД, Великом Британијом, Немачком и Француском. Министарство информисања Србије је одлучило да протера новинаре гласила из земаља које су учествовале у агресији НАТО или су дале своју територију на коришћење агресорима. Владе Црне Горе и Републике Српске су саопштиле да су у сталном заседању. Сећање на хероја одбране, потпуковника Животу Ђурића Потпуковник Живота Ђурић рођен је 1963. године у Параћину. На стотинак метара од његовог дома је мали спортски аеродром са кога су често полетали старији момци, чланови клуба „Наша крила“, и вероватно је то утицало на њега да се после завршене основне школе упути у Мостар у Војну ваздухопловну школу, а онда школовање настави на Академији у Земунику крај Задра и две године у Подгорици. Службу војног пилота је почео 1986. године на аеродрому Петровец крај Скопља. Ту се и оженио Биљаном која је из околине Параћина. Шест година су били у Скопљу, онда је ескадрила премештена у Краљево. Рат га је затекао на месту команданта „Тигрова“, ескадриле ратних авиона „орлова“ у 98. ловачко-бомбардерском авијацијском пуку, јединици која је била базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева. Тог марта 1999. године свима је било јасно да ће НАТО напасти Србију. Авијацијски пук у Лађевцима имао је ратне планове, извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на КиМ, и могуће циљеве. Ваздухопловци су приступили дислокацији људства и технике, авиони су склањани са аеродрома и маскирани у њиховој околини. Прве ратне ноћи писта у Лађевцима није погођена, бомбе су пале између ње и стајанке. „Ујутру смо кренули у напад на команде, кампове и касарне ОВК. У нашим копненим јединицама били су ваздухопловни официри за навођење, такође пилоти, док се у команди у Приштини налазио ваздухопловни официр за везу. Одлучено је да се радио-веза, због прикривености лета, користи само у крајњој нужди или ако официр на земљи процени да напад угрожава наше јединице.“ – причао је касније пуковник Срето Малиновић, у време рата 1999. године командант 98. пука. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 километара на сат, авиони су пратили конфигурацију терена. Групу од два или четири „орла” обично је предводила верзија ове летелице са два седишта – на другом седишту седео је навигатор чији је задатак био да авионе прецизно доведе до циљева. Летови, који су представљали велико физичко напрезање за пилоте, трајали су око пола сата, па чак и 50 минута када су били у питању најудаљенији положаји ОВК према Албанији. Живота Ђурић полетео је на задатак 25. марта 1999. године. Док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу и у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље. Пилот Слободан Димовски, Животин друг из генерације, „класић“, који га је тада пратио на задатку, испричао је: „Летели смо изнад испресецаног терена, у условима отежане навигације на само педесетак метара релативне висине. Сунце је било на заласку. Планине на граници с Албанијом већ су правиле сенке. Ђурић је већ извршио дејство, био је у маневру на горе када је погођен. Видео сам да је пао на положај терориста, који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха.“ – рекао је Димовски. По оцени и претпоставци пилота из Ђурићеве ескадриле, када није могао да извуче авион, комадант Ђурић није желео жив терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља. „Два дана се водио као нестао.“ – испричала је његова супруга Биљана новинарима касније. У тренутку Животине погибије њихов син Александар имао је десет година, а ћерка Ана девет. Посмртно је одликован и унапређен. Живота Ђурић сахрањен је у Параћину. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
------
Хроника агресије НАТО – 3. дан
Трећи талас напада. Снаге НАТО деловале „по свим деловима града“ саопштио је Центар за узбуњивање и обавештавање Београда. САД су изразиле забринутост због наводних извештаја о повећању насиља над Албанцима на КиМ и упозориле да прикупљају доказе о наводним ратним злочинима југословенских политичких и војних званичника. Москва је наложила представницима НАТО у Русији да напусте земљу и прекинула све контакте са Алијансом због агресије на СРЈ. Кинески председник Ђијанг Цемин је рекао да напади НАТО на СРЈ „угрожавају мир у региону Балкана“ и позвао на брзу акцију у циљу решавања кризе. Савет безбедности УН није прихватио руски предлог резолуције којом се захтева престанак акције НАТО против СРЈ. Индија је најавила да ће радити на постизању консензуса несврстаних земаља против ваздушних удара НАТО на СРЈ. Скупштина Црне Горе усвојила резолуцију, која предвиђа да државни органи цивилне власти у Црној Гори и у условима ратног стања и ванредних околности наставе да обављају своју функцију и надлежности у складу са Уставом и законом. Руске стратешке ракетне јединице, опремљене мобилним лансерима и пројектилима смештеним у силосима, стављене су у „стање највише приправности“, рекао је главнокомандујући руских стратешких ракетних јединица генерал-пуковник Владимир Јаковљев. Сећање на хероја одбране, мајора Зорана Радосављевића Пилот мајор Зоран Радосављевић погинуо је у ваздушној борби са бројчано и технички знатно надмоћнијим непријатељем. Његов авион МИГ-29. према званичној верзији, оборен је у ширем рејону Лознице, али су олупина и тело пронађени недалеко од места Теочак код Бијељине. Са њим је те вечери оборен и мајор Слободан Перић који се спасио искакањем. Радосављевић, пилот ВЈ и страствени једриличар, рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Отац му је био војник, официр Југословенске народне армије. После завршене основне школе и војне гимназије, уписао је Ваздухопловну академију. Био је бриљантан студент. Магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду и постао један од водећих стручњака у нашој земљи из области сателитске навигације. Те 1999. године припремао је докторат из ове области. Био је најмлађи пилот код нас на авиону МИГ-29. Пре свог последњег лета поручио је мајци: „Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.“ Пилот Зоран Радосављевић посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен указом свог команданта.
link
------
Хроника агресије НАТО – 4. данПортпарол Пентагона Кенет Бејкон саопштио је да су напади снага НАТО на војне циљеве у Југославији извршени крстарећим ракетама и борбеним авионима „стелт“. Руски председник Борис Јељцин је упутио писмо подршке југословенском председнику Слободану Милошевићу и осудио војне акције НАТО. Доњи дом руског парламента огромном већином усвојио је изјаву којом се оштро осуђује агресија НАТО на СРЈ, тражи хитно обустављање војне акције и предлажу мере које треба да предузме руководство Русије. Генералштаб Војске Југославије саопштио је новинарима да у агресији на СРЈ учествује десет земаља са између 100 и 200 авиона, од почетка акције испаљено је од 250 до 300 крстарећих ракета и пројектила на 90 војних објеката на целој територији СРЈ. У неколико градова у Европи одржане су демонстрације против ваздушних напада НАТО на СР Југославију. Демонстрације су настављене и следећих дана. Приштински Медиа-центар је саопштио да су албански терористи извели више од 20 напада на полицију. Генерални секретар НАТО Хавијер Солана наредио је почетак друге фазе кампање против СРЈ, односно гађање већег број циљева – јединице и опрему ВЈ на КиМ. Председник СРЈ Слободан Милошевић поручио је током разговора са шефом украјинске дипломатије Борисом Тарасјуком да су грађани СРЈ „одлучни у решености да ни по коју цену не дозволе непријатељима да окупирају земљу“. Француска позвала Русију да помогне у наставку дипломатских мировних напора за решење, када четири дана бомбардовања није изазвало пукотине у одлучном одбијању Југославије да прихвати захтеве Запада. Инострани новинари протерани одлуком Министарства за информисање Србије, враћени су у Београд, изјавио министар за информације СРЈ. ПВО оборила амерички авион Ф-117А „Ноћни соко“ у атару села Буђановци Запис у Ратном дневнику заменика команданта 3. ракетног дивизиона 250. рбр ПВО, потпуковника Ђорђа Аничића. На ватрени положај стижем око 20:30 часова. Прилазећи средствима пролазим поред лансирне рампе. Ракете су на припреми, а угао нагиба велики. Лагани дрхтај тела, јер не знам шта се дешава у кабини. Улазим и седам на место помоћника руковаоца гађања уместо мајора Стоименова. Дани дрема ослоњен на блокове за управљање радом лансирних рампи. Нема близу циљева у ваздуху, има их на већим даљинама на разним азимутима. Одједном на показивачу осматрачког радара, на азимуту 195 уочавам циљ, на даљини од 23 километра. Кажем: „Дани, овај иде на нас“! Циљеви су се приближавали. На даљини 14-15 km и азимуту 210 степени руковалац гађања потпуковник Золтан Дани је наредио тражење циља. Ја сам наредио „Антена“ – укључено је зрачење нишанског радара. Тог момента почиње игра мачке и миша. Зрачимо више од 10 секунди неуспешно тражећи циљ. Наређујем: „Прекини тражење-еквивалент“! После неколико тренутака Дани наређује тражење циља на азимуту 230, а ја моменат зрачења. Веома брзо, за пар секунди, циљ је пронађен, точкићи су шкљоцнули више пута, али оператори ручног праћења нису могли да га прихвате. Циљ је ишао у маневар великом угловном брзином. Зрачили смо више од 10 секунди. Поново је време зрачења предугачко и поново наређујем:“Прекини тражење-еквивалент“! Поново видим циљ на азимуту 240 степени и даљини од 14 km. Циљ врши маневар курсом, лепо се види на показивачима осматрачког радара. Покушавамо исти поступак трећи пут на азимуту 240. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Матић узвикнуо: „Дај га, дај га, имам га“! Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Стабилно праћење, азимут 242 степена, даљина 14,5 km… Официр за вођење извештава: Азимут 250 степени, даљина 13 km. „Циљ уништи, метод т/т, лансирај!“, командовао је Дани. Потмула екплозија. Старт прве ракете, после 5 секунди и друге, Оператори стабилно прате. Посматрам екран оператора праћења. Светлосни бљесак и експлозија прве ракете на циљу. Циљ је уништен. Наређујем: „Скидај високи“! Даљина 10-11 km, азимут 270 степени-извештава официр вођења Муминовић. Гледам екран осматрачког радара. Паника у ваздуху. Сви су се разбежали, нигде ни једног циља. После 20-30 минута добијамо команду Припрема за марш! Треба брзо напустити локацију лансирања. Преморен сам. Нисам спавао два дана и ноћи. На радио-вестима у 22:00 часа чујемо да смо оборили F-117А. Олупина је пала у атар села Буђановци. Премештај на наредни ватрени положај је био врло брз. Еуфорија и морал знатно су порасли у јединици. Сви зову, честитају. Напетост је попустила. Нестало је грча. Повратила се вера да се нешто може урадити. Одушевљење је владало у народу околних села. Сви су нас посматрали са великим поштовањем. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну. Објављено 28.03.2013 у 09:53 Хроника агресије НАТО – 5. данСнимци обореног „невидљивог“ авиона су обишли свет. На Тргу Републике у Београду је одржан први рок концерт у знак протеста против агресије НАТО на СРЈ. Одржавање концерата настављено је следећих дана у Београду и у више градова у СРЈ. Руководство СРЈ оценило је да земља успешно функционише у условима агресије НАТО на СРЈ. У Београду бивши руски премијер Јегор Гајдар, бивши вицепремијери Борис Њемцов и Сергеј Гризунов разговарали су са потпредседником владе СРЈ Вуком Драшковићем. Они су претходно неуспешно преговарали са специјалним америчким изаслаником Ричардом Холбруком у Будимпешти о прекиду агресије НАТО на СРЈ. Радио-телевизија Србије оптужила је руске политичаре да су „изасланици крволочне Мадлен Олбрајт“. Влада СРЈ донела низ уредби са законском снагом важења за време ратног стања, којима се уређују правни положај и активности Народне банке Југославије, као и банака и других финансијских организација. НАТО је поред војних, гађао и цивилни аерордом у Сурчину. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link Хроника агресије НАТО – 6. дан
У наставку агресије на СРЈ, најјачи напади су извршени на подручју Приштине где је одјекнуло 20 снажних експлозија. У досадашњем току агресије НАТО на СРЈ коришћено је 430 авиона, од чега 330 борбених. Извршено је 1.300 полетања и лансирано 400 крстарећих ракета. Оборено је седам авиона НАТО, три хеликоптера, тридесет крстарећих ракета и три беспилотне летелице. Погинуло је седам припадника ВЈ, а 17 је рањено, а причињена је штета од 300 милиона долара, саопштио је новинарима у Београду командант РВ и ПВО Војске Југославије, генерал-потпуковник Спасоје Смиљанић. Влада СРЈ је донела Уредбу којом се за време трајања ратног стања, војним обвезницима ВЈ забрањује путовање у иностранство. Председник Кине Ђијанг Цемин је упутио личну поруку председнику СРЈ Слободану Милосевићу, затражио окончање ваздушних напада НАТО-а на Југославију и повратак преговорима о КиМ. Под јединствену команду НАТО у Македонији су стављени: Косовска верификациона мисија (1.400 људи), снаге за евакуацију те мисије (12.000 војника) и припадници мировних снага УН (око 1.000), смештени у Македонији. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
-------
Хроника агресије НАТО – 7. данПредседник СРЈ спреман је да преговара ако се зауставе напади НАТО на СРЈ, изјавио руски премијер Јевгениј Примаков после вишечасовних разговора у Београду. Руски премијер је потом отпутовао у Бон. Немачки канцелар Герхард Шредер оценио да предлози које је образложио Примаков нису основа за постизање решења за КиМ. Министар иностраних послова Немачке Јошка Фишер заказао је за 1. април у Петерсбергу крај Бона конференцију о актуелној ситуацији на Балкану. Поред шефова дипломатија Немачке, Финске и Аустрије, позвани су и министри из Македоније, Мађарске, БиХ, Албаније, Бугарске, Румуније, Хрватске и Словеније. Председник Борис Јељцин је у годишњем обраћању федералном парламенту рекао да се не сме дозволити да Русија буде увучена у било какав рат. Начелник Генералштаба руске војске Анатолиј Квашњин изјавио је да се за сада не разматра упућивање у Југославију руских војних саветника. Амерички председник Бил Клинтон изјавио да се операција НАТО у СРЈ наставља на „проширени спектар циљева“ укључујући и полозжаје војске и полиције на КиМ. Бивши начелник Генералштаба француске армије генерал Ги Мери оценио је агресију НАТО-а у Југославији као „глупост“. Тадашњи политички представник терористичке ОВК, Хашим Тачи, одбацио је сваки „компромис“ са југословенским председником. Руски војни и дипломатски извори изјавили да је Хашим Тачи позвао терористичку ОВК да започне офанзиву која би представљала подршку ваздушним ударима НАТО. У СРЈ основани Ратни војни судови и Ратни војни тужиоци. Репортер француске новинске агенције АФП је посетио приштински спортски стадион и видео да је установа празна и да је трава у стадиону нетакнута, што је порекло тврдњу НАТО-а да је стадион претворен у концентрациони логор и да се тамо држи 100.000 Албанаца. Уништени сви објекти од виталног значаја фабрике „Слобода“ у Чачку. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
--------
Хроника агресије НАТО – 8. данНАТО је почео да користи касетне бомбе, забрањене међународним конвенцијама. НАТО саопштио да је мисија руског премијера Јевгенија Примакова у Београду и Бону била неуспешна и најавио да ће „проширити и појачати“ нападе на СРЈ. Врховни командант НАТО генерал Весли Кларк добио овлашћење да прошири број циљева за нападе НАТО у Југославији. Британски министар одбране Џорџ Робертсон изјавио да ће НАТО прекинути ваздушне нападе само уколико председник СРЈ одмах обустави операције на КиМ, повуче војне и полицијске снаге из покрајине и омогући повратак избеглица под заштитом међународних војних снага. Политичке одлуке о КиМ се доносе негде другде, а не у Уједињеним нацијама, изјавио је портпарол УН Фред Екард. „Све што генерални секретар може да учини јесте да прати проблем.“ Русија затражила дозволу за пролаз кроз Босфор седам бродова Црноморске флоте. САД изразиле забринутост. Руски министар одбране Игор Сергејев је саопштио да је у нападима НАТО на СРЈ погинуло је више од 1.000 цивила; 28 припадника ВЈ је погинуло, а 90 повређено, погођено је 60 локација, а 30 одсто напада, у којима су поред војних циљева погођене школе, болнице и стамбени објекти, концентрисано је на КиМ. Влада СР Југославије је оптужила НАТО да је произвео стварну и општу хуманитарну катастрофу у читавој СРЈ и упутила драматичан апел свим међународним хуманитарним организацијама и установама, као и владама да „притекну у помоћ и спрече хуманитарну катастрофу неслућених размера“. Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице саопштио је да је од почетка агресије НАТО-а на Југославију, са КиМ у Албанију пребегло око 85.000 људи. Неколико стотина полицајаца Републике Српске је на Тргу Крајине у Бањалуци ћутећи одржало мирни протест због агресије НАТО-а на СРЈ. Милошевић упутио поруку Моамеру Гадафију у којој му одаје признање руководства и народа Југославије због апела да се осуде и прекину напади НАТО-а. Бивши амерички државни секретар Лоренс Иглбергер изјавио је: „историјски гледано Косово је део Србије“ и да је „њен суверенитет на том подручју неспоран“. Хакери из Југославије упали су и пореметили интернет-сајт и систем е-поште НАТО, саопштено је из седишта алијансе. Терористичка ОВК прогласила општу мобилизацију, јавио Радио Тирана. Лидер Албанаца са КиМ, Ибрахим Ругова, позвао НАТО да заустави напад на СРЈ. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
-------
Објављено 01.04.2013 у 10:37 Хроника агресије НАТО – 9. дан
Срушен је Варадински мост у Новом Саду. Делови града су остали без воде. Дунав је затворен за саобраћај. Београд је под узбуном непрекидно више од 27 сати. ВЈ заробила три америчка војника. Најављено је суђење. Бил Клинтон изјавио да председника СРЈ сматра одговорним за безбедност тројице заробљених америчких војника и да „Вашингтон наставља своју мисију у СРЈ“. Председник СРЈ Слободан Милошевић и лидер Албанаца са КиМ Ибрахим Ругова потписали у Београду заједничку изјаву о пуној сагласности да се проблеми могу решити само политичким средствима. У Београд стигла делегација руских парламентараца коју је предводио потпредседник доњег дома руског парламента – Думе, Сергеј Бабурин. Министар иностраних послова Ватикана Жан-Луј Торан пренео председницима СРЈ и Србије, Слободану Милошевићу и Милану Милутиновићу и патријарху српском Павлу поруку папе Јована Павла II. Папа је позвао лидере САД, НАТО и Југославије на једнонедељно ускршње примирје. Белорусија прекинула везе са НАТО због агресије на СРЈ. Москва и Пекинг потпуно су сагласни у оцени да НАТО ваздушним нападима на Југославију игнорише улогу УН, Савета безбедности и да та агресија представља „веома опасан преседан“, изјавио руски амбасадор у Кини Игор Рогачев. Руски председник Борис Јељцин затражио хитан састанак Г-8. Генерални секретар НАТО Хавијер Солана изјавио да НАТО блиско ради са Русијом у решењу тзв. Косовске кризе и да очекује да ће сва размимоилажења бити разрешена. Председник СРЈ Слободан Милошевић сменио команданта Друге армије Војске Југославије генерал-потпуковника Радосава Мартиновића и на његово место поставио генерал-потпуковника Милорада Обрадовића. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
------
Објављено 02.04.2013 у 10:57 Хроника агресије НАТО – 10. дан
Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из XII века. Крстарећим пројектилима погођене су зграде републичког и савезног МУП у улици Кнеза Милоша. Избио је пожар у непосредној близини Гинеколошко-акушерске клинике и психијатријске болнице „Лаза Лазаревић“. Представници НАТО су саопштили да ће наставити ваздушне нападе на Југославију, чиме су одбацили захтев Ватикана и Светског савеза цркава да прекину агресију на СРЈ у време католичког Ускрса. Шеф руске дипломатије Игор Иванов је изјавио да НАТО ужурбано припрема копнене операције на КиМ. Шеф британске дипломатије Робин Кук је изјавио да ће НАТО „интензивирати ваздушну кампању“ у СРЈ, али да неће слати копнене трупе. Албански председник Реџеп Мајдани је позвао НАТО да стационира своје војнике на тлу Албаније. Председник СРЈ Слободан Милошевић је примио заједничку делегацију руске Државне думе и Парламента Белорусије коју предводи потпредседник руске Думе, Сергеј Бабурин. Делови обореног америчког авиона Ф-117 су предати Русији. Министар одбране СРЈ Павле Булатовић је затражио војну помоћ од Русије и Белорусије. Начелник Генералштаба руске војске Анатолиј Квашњин је изјавио да је пружање војне помоћи Југославији „могуће, али да зависи од ситуације“. Око 80 руских верификатора напустило је ОЕБС-ову Косовску верификаторску мисију и вратило се у Русију. Руски ратни брод „Лиман“ је испловио из луке Севастопољ на путу за Јадранско море. Високи комесар Уједињених нација за избеглице, Садако Огата, саопштила да је најмање 230.000 Албанаца с КиМ избегло из покрајине у последњих десет дана. Албанија је упутила апел за помоћ избеглицама. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
-------
Објављено 03.04.2013 у 09:46 Хроника агресије НАТО – 11. дан
У 19 часова и 55 минута у Новом Саду срушен је Мост слободе који је повезивао Нови Сад са Сремском Каменицом. Најмлађи од три новосадска моста, Мост слободе био је на целом Дунаву мост са највећим распоном. У време када је саграђен, представљао је светски рекорд за овакав конструктивни систем. Грађен по идејном пројекту архитекте Николе Хајдина, мост је имао конструкцију дугу 1.312 метара и широку 27,60 метара, са шест коловозних и две пешачке траке. По својим просторним, функционалним и естетским вредностима, Мост слободе представљао је фактички и симболични корак Новог Сада у 21. век. У моменту када су испаљени пројектили, на мосту се у том тренутку налазило више аутомобила и пешака. На срећу нико није страдао, два човека су рањена, а заробљене на мосту и рањенике спасао је својим чамцем алас Велимир Веља Теодоровић.
Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну. Објављено 04.04.2013 у 10:25 Хроника агресије НАТО – 12. дан
HАТО је 12. дана агресије дејствовао углавном по цивилним објектима.Погођена је топлана у новобеоградском Блоку 70А, погинуо je ноћни чувар. Погођена је и Полицијска академија на Бањици. Од те детонације попуцала су стакла на ВМА. Бомбардовано је складиште Југопетрола у Раковици. У Панчеву је са две ракете бомбардована рафинерија нафте, погођена је и Енергана. Погинула су 2 радника, а 4 задобило тешке телесне повреде. У Чачку је трећи пут бомбардована зграда „Слободе“. Ракетирано и више привредних и цивилних објеката у широј околини. У Новом Саду је бомбардована зграда телевизије Нови Сад. У Гњилану је бомбардован возни парк са 30 аутобуса. Такође је уништена и једна бензинска пумпа. У Куршумлији је са две ракете бомбардован дрвни комбинат. У Богутовацу код Краљева је бомбардовано складиште горива „Беопетрола“. Рањена су три радника. У Смедереву је бомбардована бензинска пумпа. Погођене су инсталације „Југопетрола“. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
Објављено 05.04.2013 у 09:33 Хроника агресије НАТО – 13. дан
Бомбардован је манастир Грачаница, а бомбе су пале и на неколико кућа у месту Грачаница. У Приштини је бомбардован аеродром. Уништена је трафо-станица у близини, писта и управна зграда. Бомбардован је Лепосавић, погођен је тунел Шарпељ код села Јерина. У Врању бомбардоване куће у непосредној близини аутобуске станице. Погинуло 2 а тешко рањено 15 лица. У Алексинцу је у 20:22 бомбардован цивилни део града. Погинуло је 11 лица, а 50 је рањено. Уништено је или знатно оштећено око 700 стамбених објеката. У Нишу је бомбардована касарна Стеван Синђелић, магацин Дуванске индустрије, амбуланта фабрике и обданиште. Овај пут погођена је и војна команда и дечија клиника за рехабилитацију. Око 5:20 Ниш је поново бомбардован. Погођена је зграда у ширем делу центра. Око 21:30 бомбардован је северозападни део града. У 2:35 бомбардовани су Лучани, а погођена је хемијска индустрија „Милан Благојевић“. У Београду је око 4:15 једна бомба пала близу градске болнице на Звездари. Друга бомба пала је близу школе коју су људи из околних кућа користили као склониште. За време бомбардовања у школи је било 30 људи. Земуну је око 4:15 бомбардована главна улица у којој се налази спортски центар „Пинки“ и Робна кућа. Већа оштећења задобио је Пољопривредни факултет, a погођен је и Дом ваздухопловства. У Сомбору је око 3:00 са 3 пројектила бомбардована Нафтна индустрија Србије. Сомбор је око 22:20 поново бомбардован. Овај пут на мети су били складиште горива и железнички и друмски мост. У Новом Саду је око 22:15 са два пројектила бомбардована рафинерија. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
-----
Објављено 06.04.2013 у 12:43 Хроника агресије НАТО – 14. дан
Око 03:00 бомбардован и последњи мост преко Дунава у Новом Саду. Тада није срушен, тако да су преко њега могли да прелазе само пешаци и возила хитне службе. Око 11:00 са 5 пројектила бомбардовано је Врање. Оштећена је пекара и градска болница, а један пројектил пао је јужно од града. У Сурдулици је пројектилима погођена основна школа. Око 12:30 поново је бомбардован аеродром Слатина. Бомбардовано је и село Витановац. У Призрену је бомбардовано стамбено насеље тако да је већина кућа порушена. Бомбардован је и део водова који снабдева град пијаћом водом. У Јахлији је погођена пруга Крагујевац-Краљево, а оштећена је електрична инсталација. Бомбардован је мост на реци Топлици на путу Ниш-Приштина. У Лозници су бомбардоване куће, железнички мост и мотел. Није било људских жртава. У Чачку су бомбардоване куће и дечији вртић. У Лучанима је око 20:35 бомбардована хемијска индустрија „Милан Благојевић“. У Црној Гори је око 23:15 бомбардован аеродром Голубовци. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
-------
Објављено 07.04.2013 у 11:11 Хроника агресије НАТО – 15. дан
Бомбардован је центар Приштине. Са три пројектила гађана је зграда Главне поште и околни објекти. Живот је изгубило 4 лица, а 8 је задобило тешке телесне повреде. Бомбардовано је и село Девет Југовића, са 10 пројектила бомбардованa je Грачаница. У Новом Саду је бомбардован „Нафтагас“, а складиште рафинерије нафте је уништено. И у Сомбору је бомбардован „Нафтагас“, као и села Чонтла и Кљаићево у околини. У Чачку је поново бомбардован индустријски објекат „Слобода“. У Нишу је бомбардована фабрика „Јастребац“. Ракета која је погодила фабрику пала је прво на њен кров, затим је пробила две бетонске плоче и зауставила се у дворишту куће удаљене 500 метара од фабрике. У дворишту је направила кратер дубине 5 метара и пречника 10 метара. У нападу на Ниш погођена је и фабрика „Фиделинка“ и главна аутобуска станица у близини Нишке тврђаве. Бомбардован је и Народни музеј. Манипулација тзв. Операцијом потковица Немачки министар одбране Рудолф Шарпинг објавио је документ под називом „Операција потковица“ који је наводно био крунски доказ Милошевићевог плана за етничко чишћење Косова и Метохије. Овај документ је направила бугарска влада и послала немачкој влади пре почетка агресије на СРЈ. Суштински, документ који је бугарска обавештајна служба назвала „Операција потковица“, производ је „анализе догађаја из јануара и фебруара 1999. године коју су начинили бугарски обавештајни аналитичари“. Документ је наводно настао на основу извештаја Верификаторске мисије ОЕБС, према којима су се југословенске јединице у фебруару и марту, налазиле на ободима КиМ, што је бугарске аналитичаре и навело на назив „потковица“. Бугарске налазе је анализирала и немачка обавештајна служба БНД, која је известила немачку владу да се прегледом догађаја на терену може закључити да „нема знакова почетка озбиљније операције против ОВК“. Истовремено, немачки обавештајци су оценили да ће ОВК покушати опробаном методом „удари и бежи“ да испровоцира српске снаге на озбиљне акције које би резултирале разарањем и покретањем таласа избеглица, како би се изазвали ваздушни удари НАТО. Упркос јасним упозорењима немачких обавештајаца да не постоје докази да је документ „Операција потковица“ аутентичан, као и да долази из крајње сумњивих извора, Шарпинг је изнео документ у јавност како би се маргинализовали и дискредитовали сви противници војне интервенције против СРЈ. С обзиром да ваздушни удари на СРЈ после две недеље нису дали очекиване резултате, а појавио се велики број противника агресије у западном јавном мњењу, Шарпинг је изнео документ којим је настојао да оправда наставак агресије. „Подаци, које је дао немачки министар одбране о југословенским снагама безбедности су нетачни и противречни свим доступним информацијама с тим у вези.“ – рекао је тадашњи аустријски министар одбране Вернер Фаслабенд лета 1999. године у одговору на питање аустријских парламентараца о „Операцији потковица“. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну. Објављено 08.04.2013 у 10:01 Хроника агресије НАТО – 16. дан
Погођен je завод „Црвена застава“ у Крагујевцу, повређена су 124 запослена, а на хиљаде радника остало је без посла. Бомбардована је Ћуприја при чему је једна особа преминула, а 3 лица је задобило тешке телесне повреде. Приликом ракетирања врха Торник на Златибору погођен је спортско-рекреативни центар. Погинула су 3 лица. Влада СРЈ је констатовала да су снаге безбедности прекинуле офанзивна антитерористичка дејства и да је на Косову и Метохији завладао мир. Министри иностраних послова ЕУ у Луксембургу су подржали нападе НАТО на СРЈ, изјаснили се да одговорни за наводне злочине на КиМ треба да се нађу пред међународним судом и упозорили Београд да би сваки потез уперен против црногорске владе имао „најозбиљније консеквенце“. Председник Доњег дома руског парламента Генадиј Селезњов изјавио по повратку из Београда да је југословенско руководство спремно да преговара о КиМ под условом да НАТО прекине бомбардовање и да се југословенски председник Слободан Милошевић сложио са Ибрахимом Руговом да се припреми споразум који ће омогућити повратак избеглица и успостављање привремене управе на КиМ. Русија затражила дозволу за пролазак кроз Босфор још три ратна брода Црноморске флоте. Помолимо се Господу да утеши све породице и пријатеље погинулих и све оне који су рањени и остали без домова током агресије, и да им да своје мисли и осећања да могу да опросте. Помолимо се и за оне који су агресију наредили и извршили, и за политичаре и за војнике, да Бог дотакне њихова срца, да могу да се покају за оно што су чинили, и пређу на Његову страну.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:21:46 GMT -5
Сетимо се 78 херојских дана!23. март 2013. | Двери Српске
(Фото: Двери Српске) Београд – Повереништво Двери на Новом Београду позива све Београђане да се у недељу, 24. марта у 11. часова окупимо код споемника „Вечна ватра“, да обележимо годишњицу НАТО бомбардовања. НАТО пакт је 24.марта 1999. године у вечерњим сатима започео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана страдао је велики број недужних цивила тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене крећу се између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Међу страдалима било је 82 детета! Након херојског двоипомесечног отпора наше војске, и неравноправне борбе у свим сегментима, напади су суспендовани тек 10. јуна, након потписивања такозваног „војно-техничког споразума” о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Агресија НАТО на СР Југославију проузроковала је знатну деградацију животне средине. У неселективном разарању цивилних и војних ресурса, инфраструктурних и индустријских објеката и националних паркова применом најразличитијих убојних и разорних средстава створена је и велика количина отпада. Разарањем индустријских постројења, пре свих, нафтне индустрије и базне хемије, али и постројења за пренос електричне енергије, дошло је до испуштања различитих токсичних и канцерогених материјала у све компоненте животне средине. Сагоревање огромних количина горива за авионске моторе, али и коришћење бомби пуњених сребројодидом, различитим легурама и једињењима магнезијума и алуминијума, поред загађења атмосфере све више утиче и на промене метеоролошких карактеристика на тлу данашње Србије као и читавог региона. Када се узму обзир сви наведени параметри не треба да нас зачуди податак појаве најтежих аутоимуних и канцерогених оболења практично епидемијских размера. Подсећамо вас да у Србији годишње нестане цео један град, а то је невероватна бројка од око 26000 људи који умиру од најтежих облика канцера! Позивамо све да нам се придруже у недељу 24. марта у 11 часова, на платоу испред споменика „Вечна ватра” на Ушћу, у обележавању почетка НАТО агресије на СРЈ и да одамо почаст херојским браниоцима отаџбине и свим пострадалим – те да чујете нове детаље о томе шта нам је НАТО пакт заиста оставио испод својих „милосрдних крила” и зашто тврдимо да агресија НАТО пакта и даље траје!
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:42:46 GMT -5
Милан Динић | недеља, 24. март 2013. | (Сведок, 19.3.2013)
Ових дана обележавамо 14. годишњицу почетка агресије НАТО на тадашњу СР Југославију, која је трајала 78 дана.
У овом подсећању на оно што нам се збило пре 14 година најпрецизније је поћи од чињеница. Чињеница је да је СРЈ бомбардована без одлуке Савета безбедности УН. Чињеница је да је НАТО први пут у својој 63 година дугој историји тада, на 50. годишњицу постојања, постао офанзивни, а не одбрамбени савез. Чињеница је да је рат био противан међународном праву и да нико није објавио званично рат СРЈ. Чињеница је да је за време рата од НАТО-а убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено. Чињеница је да су гађане цивилне мете: Радио телевизија Србије (признато да је намерно гађано); воз у Грделичкој клисури; колона албанских избеглица код Ђаковице, мост Варварину... Чињеница је да је током агресије извршено 100.000 налета, 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. Чињеница је да је НАТО лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби” од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина. Чињеница је да је НАТО употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом (прочитати посебан текст у „Сведоку“ о овоме). Чињеница је да нико није кривично одговарао за мртве у Србији (Осим Драгољуба Милановића, тада директора РТС, као да је он, а не НАТО бомбардовао зграду у Абердаревој!?) Чињеница је да је рат окончан Резолуцијом 1244 којом је агресија окончана и којом се потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2“, и потврђује „да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово“. Међутим, данашњи језик и концепт политичке коректности, нашироко прихваћен и код нас и у свету, релативизовао је снагу чињеница на рачун снаге различитих виђења где обавезно оно политички, финансијски, медијски, пропагандно доминантније представља реалност, а све остало је – нереално, дискутабилно и зато треба оставити за прошлост. Тако да, све ове горе наведене чињенице (укључујући и ову из анекса један Резолуције, да ће се водити „политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК“) данас више фактички не важе, односно, модерним речником политике речено – превазиђене су и нису део нове реалности. Снага истине је толика да ономе ко изговара неистину или се њоме служи и јесте тешко да истини погледа у очи, па се зато довија на разне начине (рецимо, правдајући се колатералном штетом). Ипак, чудно је када онај коме истина одговара (а Србији и Србима – пораженим у сукобима протеклих 20 година – парадоксално, остала је једино истина) о њој ћути или је избегава, гура у други план. Тако смо протеклих 14 година, из године у годину, били сведоци тога да се све теже, тише, стидљиво и дискретно говорило о злочину који је почињен над Србијом 1999. Тако је, рецимо, реч агресија временом замењена речима бомбардовање или интервенција. Земље Запада су преименоване у наше западне пријатеље, а протеклих годину дана, пошто нас упорно „’ладе“ око Косова, рангирани су за степен „ниже“ па су постали западни партнери. Истовремено, Србија је, од 2008, премда и даље војно неутрална (Резолуција Скупштине из 2007. године) све више кокетирала са НАТО, али до те мере неукусно да је бивши министар одбране 2011. посетио носач авиона „Ентерпрајз“ који је учествовао у агресији. Наиме, та посета није спорна осим из три разлога: да се бивши министар одбране заиста разуме у морнарицу; да није (имајући у виду историјске догађаје) на сајту српског Министарства одбране посебно истакнуто да је реч о посети која се организује „за високе политичке и војне званичнике пријатељских земаља„ и да то исто чудо од технологије није децембра наредне године (2012) повучено из употребе. Ипак, и то су чињенице. Мада, да су браћа Руси (све мање коришћена формулација у јавном говору у Србији) дошли овде са милијардама кредита и по неком инвестицијом, и својом флотом, можда би читава српска влада, а не само министар одбране ишли на, рецимо, чувени носач „Адмирал Кузњецов“ и негде на Црном мору или Медитерану, држали седницу владе?! Ово је сад већ, спекулација. Чињеница је и да се у Србији већ више од 20 година ствара елита која живи захваљујући донацијама са Запада (према неким подацима, невладин сектор у Србији је од извора из ЕУ и САД, од 2000. до 2012. добио преко милијарду евра!), па је и логично што они у јавности и форсирају ту причу о нашим западним пријатељима, а посебно када је реч о ублажавању ставова (сећања) према НАТО. Данас, 14 година после агресије, преговорима српских власти са владом државе косовских Албанаца (коју, иначе, Србија не признаје?!) уз посредовање (или присилу?!) ЕУ и САД, чини се, одиграва се последњи чин косовске драме. Да ли се тиме и коначно завршава прича око Косова? Тешко. Они који преговарају у име Србије (посебно они на власти данас) заборавили су да су оне са друге стране стола, у Приштини, називали терористима (што је чињеница) са којима нема преговора. И они се правдају новом реалношћу. Заправо, питање је: чему нам служе све ове силне чињенице, посебно када је о НАТО-у реч? Позната је теза (мада, искуствено, емпиријски гледано – делује као чињеница) да Срби слабо памте и брзо заборављају. У таквим околностима, чињенице су само оптерећење за приглупе. Све је то лепо, само када цена не би била понављање прошлости. Као рецимо 1945. када смо сковали нову реалност названу братство и јединство а за узврат заборавили на чињенице из Јасеновца, Јадовна... Србија се, међутим, већ деценијама не води чињеницама. Очигледне чињенице потиснуте су на рачун „великих замисли“: од жеље да се очува нефункционална Југославија, па потом Србија и Црна Гора, до тога да данас изигравамо партнере и пријатеље онима који нам то нису, нити желе да буду, и желимо да будемо део друштва (ЕУ) које сама са собом не зна шта ће и које нам на разне начине објашњава да нас нешто и неће. И тако, док Србија игнорише чињенице односно оно што је истина и реалност, нова истина инова реалност се ствара на терену. Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999. Све је то део унутрашње политичке реалности илити домаће самообмане која само мало збуњује ове пријатеље од споља, па траже да им се објасни. Ништа више. Зато, зашто некоме урушавати самообману, када једино на томе опстаје и од тога живи? Него, западни (НАТО) пријатељи, држите нам шаргарепе близу носа, а ми ћемо лепо да газимо даље стазом самообмане, па још мало, као у нашем филму „Балкански шпијун“, да се „извинимо Ђури (читај НАТО-у) што нас је тукао“, као део нове фазе стварања нових пријатељских односа и нове реалности, чим то буде политички и финансијски више корисно.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:45:39 GMT -5
Филип Благојевић | недеља, 24. март 2013. | (Приказ књиге Данило Золо Ко каже хуманост... рат, право и глобални поредак, с италијанског превео Зоран Катанић; приређивање и стручна редакција превода проф. др Зоран Стојановић, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2012, стр. 157) Inter arma enim silent leges – (У доба рата, право утихне) Цицерон Монографија проф. Данила Зола „Ко каже хуманост... рат, право и глобални поредак“ представља исцрпну анализу тзв. рата за Косово, који су 1999. године против Савезне Републике Југославије водиле НАТО силе. Књига се такође осврће на однос снага у свету, унутрашње проблеме НАТО савеза и грубо кршење међународног јавног права. Осим правних и политичких коментара, аутор се упушта и у критику ставова тренутно најцењенијих филозофа, попут Јиргена Хабермаса и Мајкла Волцера. На самом почетку, аутор пише о историјским околностима и империјалним претензијама на Балкан, како би објаснио зашто је овај рат вођен на Балканском полуострву, а не на неком другом крају света. Полази се од перцепције западњака, који на Балкан гледају као на Европу, будући да су балкански народи, културно и политички сматрани „европским“ народима, а поготово због блискости овог простора са геополитичком основом Европе. Међутим, за Запад Балкан остаје „Европа нижег реда: нејака, споредна Европа, утонула у сенке прошлости из које не успева да се извуче“ (19). Чак и балкански аутори ово подручје сматрају простором регресивног и агресивног национализма, који распирује крваве сукобе. За неке је управо тај национализам „ендогени узрок зала“, који Балкан чини неком врстом одметничког континента (20). Веома битна ставка јесте рањивост овог простора, који, у очима Запада, не чува стабилна војна сила, због чега је прилично подложан оружаним агресијама. Интересантно је да аутор сматра да „су етнички екстремизам и националистичка агресивност балканских народа примили одлучујући импулс, не од политичко-административне структуре Отоманске империје или од борбе за ослобођење од њене владавине... већ од политике територијалне поделе и комадања које су вршиле европске империје“ (24). Након кратког описа кључних догађаја у посттитоистичкој Југославији, проф. Золо се осврће на подршку Запада отцепљењу Хрватске, Словеније и Босне. Међутим, он прави велику разлику између рата у Босни и оног у Хрватској, будући да „у босанском рату по први пут видимо интервенцију НАТО снага... у правим ратним операцијама против српских војних положаја“ (28). Штавише, „може се тврдити да су рат у Босни и рат за Косово консекутивни догађаји једног јединог 'хуманитарног рата'“(29). Рат за Косово, према аутору, није чак ни наставак рата у Босни, већ заједно са њим чини „хуманитарни“ развој балканских ратова прошлог века, а нарочито оних произашлих из интервенције фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Исто као и 1941. године, западне силе уочи рата за Косово користе националистичке екстремизме и међуетничке тензије, како би наметнуле логику „империјалне картографије“.
Као једно од пресудних питања за разумевање овог рата аутор поставља настанак, брз развој и успех Ослободилачке војске Косова (ОВК, УЧК), екстремистичке фракције Албанаца, умногоме помогнуте и финансиране од стране Запада. Подршка овој организацији ишла је чак до невероватног међународног признања у Рамбујеу 1999. године. У њему се види не само тежња НАТО пакта да рат учини „иреверзибилиним и све крвавијим“, већ и непоштовање воље умерених косовских Албанаца, који су 1992. године са чак 99% гласова изабрали Ибрахима Ругову за свог представника. Као пресудан период у америчко-албанским односима узима се јесен 1998. године, када САД „све експлицитније показују непоштовање према Ругови и своје неповерење према умереној стратегији Демократске лиге Косова. У исто време све више обраћају пажњу на лидера УЧК-а и започињу неформалне контакте са њима.“ То се нарочито види на конференцији у Рамбујеу, о чему пише Роберто Мороцо дела Рока, где Американци „Хашима Тачија постављају на чело албанске делегације, где Ругова, кога су косовски Албанци демократски изабрали за председника, прелази у други план у односу на овог младића од 29 година.“(32).
Колико је западним силама (а поготово САД) стало да до рата дође, говори и чињеница да Activation order, који је Атлански савет 13. октобра 1998. године издао НАТО-у, није поништен чак ни након бројних Милошевићевих уступака којима се знатно ограничава суверенитет СРЈ. Наиме, само три дана након што је издат поменути акт (којим се НАТО овлашћује да ваздушно нападне циљеве у СРЈ), озваничен је Милошевић-Холбрук споразум, који СРЈ обавезује да смањи снаге на Космету, при чему се предвиђа мисија надзора од стране НАТО-а из ваздуха! Само осам дана касније, Резолуцијом 1203 Савета безбедности УН овлашћује се присуство контролора ОЕБС-а и ваздушна контрола НАТО-а неба над Косметом (142). Ово представља веома важан податак за српску јавност, будући да велики део или криви Милошевића за овај рат, или сматра да се у Куманову пристало на све из Рамбујеа, само што смо „приде бомбардовани и економски уништени“. Међутим, иако је Милошевић 1998. пристао на значајно ограничење суверенитета, Југославија је, након мање од пола године, добила нови ултиматум, који је и Хенри Кисинџер окарактерисао као „један неприхватљив диктат“. Проф. Золо наводи да би за Милошевића и Србију прихватање тога било равно „политичком самоубиству“ (34). Тако је, 24. марта 1999. године, без икаквог одобрења Савета безбедности УН, започело бомбардовање СРЈ. Само шест дана доцније (30. марта), Милошевић нуди повлачење југословенских снага са Космета у замену за прекид бомбардовања, што НАТО не прихвата. Након уништавања мостова и рафинерије у Новом Саду, Милошевић проглашава унилатерално примирје 11. априла, али НАТО доноси одлуку о настављању бомбардовања (144). Дакле, наводи о Милошевићевој жељи да води рат, као и они о његовом потпуном незнању и могућности да се рат избегне просто не стоје, нарочито ако имамо у виду разлоге за вођење рата, детаљно описане у наредном поглављу.
Као заступуник политичког реализма, аутор одбацује хуманитарну мотивацију за иницирање рата за Косово. Имајући у виду да су традиционалне мотивације империјалних војних интервенција (о којима Херфрид Минклер детаљно пише у својој књизи „Империје: логика владавина светом“) застареле и да вођење сваког рата захтева велико улагање ресурса (самим тим и легитимизацију онога ко рат покреће), хуманитарна мотивација тренутно се чини најприкладнијом. Она је реторички ефикасна, будући да „допушта да се 'светско јавно мњење' и 'универзална етика' супротставе девијантном партикуларизму једне државе или политичког режима.“ Због тога аутор, не доводећи у питање искреност идеолошких убеђења доносилаца најважнијих војно-политичких одлука, квалификовање рата као „хуманитарне интервенције“, сматра типичним „инструментом самоозакоњења рата“ од стране онога ко га води (40). Због тога се и позива на Прудонову максиму „Ко каже 'хуманост' покушава да те обмане“. Проф. Золо изражава неповерење у хуманитарну реторику, између осталог, због недовољно утемељених оптужби на рачун владе у Београду и српске милиције за „етничко чишћење“. Такође, подсећа да је Вилијем Вокер, шеф мисије ОЕБС-а, масакр у Рачку („ни најмање документован и и неоспоран 'чин'“ ( 41) тек након дугих консултација са Стејт департментом оквалификовао као „злочин против човечности“ и приписао га српским снагама, што је довело до „преговора“ у Рамбујеу и напада на СРЈ. Број албанских жртава након тога се хипертрофира у западним медијима[1]. У наредним странама, које су кључне у овој књизи, аутор нуди своја четири реалистичка тумачења рата (42-54). Као прво, наводи се надметање САД са Европом. Ову тезу подржавају европски аутори, тврдећи да је Америка на тај начин себи обезбедила улогу полицајца на значајном геостратешком простору – на Балкану и Медитерану. Ален де Бенуа тврди да је америчка суперсила тежила да „Европљанима да на знање да они не би били у стању да реше балканско питање без интервенције Вашингтона“(43). Шарл Шампетје иде још даље, те овај рат назива „Рат против Европе“, објашњавајући да је основни циљ САД био да подели Европу ради војно-политичке окупације целог територијалног подручја од Балтика до Јадрана и источног Медитерана! Зато је рат за Косово далеко сложенији од свих пређашњих на овом простору, јер стратешке пројекције САД превазилазе димензије Балкана и укључују чак и посредне протагонисте, попут Кине и Индије. Друго тумачење тиче се економских разлога и такође је интересантно, будући да указује на податке који су слабо познати у Србији. Аутор наводи да се не може негирати да је НАТО интервенција имала негативне економске последице на Европску унију. Реперкусије овог рата су притисак балканске емиграције ка Европи, стварање тешкоћа европским инвеститорима и експанзија црног тржишта и шверца. Међутим, као суштинско питање, проф. Золо наводи борбу са Русијом и Ираном за контролу нафтних коридора које Каспијско море и Кавказ спајају са Медитераном, Балканом и Јужном Европом. „Сједињене Државе су решене да изграде нафотоводе на сигурним територијама, то јест, преко земаља, чак и исламских, али које су зависне и које се могу контролисати (45)“. Због тога је Турска веома битан партнер САД, а ЕУ је преузела на себе обавезу да Турску прими до 2004. године, што је, као што смо видели, благовремено испунила (sic!). Да је теза о контроли коридора тачна, показало се након рата, када је на самиту ОЕБС-а, 19. новембра 1999. године потписан споразум, који су САД „жарко желеле и из кога је искључена Русија, о изградњи новог нафтовода за пренос сирове нафте из централне Азије до Медитерана, без преласка преко територије Русије и Ирана.“(147). Самјуел Хантингтон
Трећи разлог за вођење рата аутор види у прилици да се од стране САД наметне глобални „хегемонистички федерализам“ чији би најмоћнији инструмент био НАТО пакт. Стратешке анализе за наведени концепт креирали су Збигњев Брежински, Ричард Хас и Самјуел Хантингтон. Најзад, као мотивација за интервенцију, наводи се пројекција атлантске хегемоније према целој евроазијској области. Овај разлог уско је повезан са претходним и објашњава трансформацију НАТО-а у наднационалну структуру у којој САД воде главну реч. Још 1992. године, НАТО се ставио на располагање Уједињеним нацијама и ОЕБС-у за „очување мира“ на простору бивше Југославије. Осим што се тиме наводи интервенција у неодбрамбене сврхе, што је у супротности са главом 7 Повеље УН, НАТО је и прекршио чланове 5 и 6 сопственог статута[2]. Након само седам година, НАТО је фактички себи подредио УН, што је симболички показао на Самиту у Вашингтону, када је, при набрајању међународних организација са којима намерава да сарађује на решавању балканских проблема, на последњем месту навео Уједињене нације!На основу изнетог, може се закључити да су се у рату за Косово укрстили највиши глобални војно-политички и економски интереси, што је Југославији оставило минималан маневарски простор. Наредно поглавље бави се грубим кршењем међународног јавног права од стране НАТО пакта. Пре свега, наведени Activation order из октобра 1998, осим што је у директној супротности са чл. 2 Повеље УН, утиче и на ништавост Милошевић-Холбрук споразума, будући да крши чл. 52 Бечке конвенције о Закону о уговорима од 1969. Само кршење међународног јавног права није толико специфично код рата за Косово, колико одсуство било каквог покушаја да се, макар накнадно, прибави сагласност Уједињених нација. „Нити су се политички органи НАТО-а позивали на три резолуције Савета безбедности (од 31. марта, 23. септембра и 24. октобра 1998. године) које су могле да понуде неки ослонац, мада несигуран и лажан, за оправдавање оружане интервенције без изричитог мандата Савета, нити су у том циљу предложиле екстензивно тумачење чл. 51 Повеље УН“ (62). Слабост Уједињених нација била је очигледна, поготово јер су Индија, Русија и Белорусија одбијене када су Савету безбедности поднеле Резолуцију о осуди војне интервенције НАТО-а. Јирген Хабермас Са друге стране, не спорећи да је рат био противан међународном јавном праву, аутори попут Мајкла Волцера и Јиргена Хабермаса правдали су НАТО интервенцију „моралним“ разлозима. Због неспособности Уједињених нација да омогуће минималну „глобалну владавину права“ Волцер пише да нико није имао моралну обавезу да интервенише, али да су „сви имали право да то учине“. Стога закључује да је НАТО интервенција, ипак, била морално најбољи избор „имајући у обзир улогу коју коју су вековима на Балкану играле европске силе“ (68). Проф. Золо је у посебном раду, под називом Cosmopolis, критиковао Волцерову војну етику, за коју пише да се поклапа са „војним цинизмом“ Едварда Лутвака[3]. Као поборник космополитизма, Хабермас оправдава напад на Југославију, сматрајући да исти води преласку из класичног међународног права у космополиткско право (такође велича „хируршку прецизност“ НАТО авиона и залагање да се избегну цивилне жртве, што је демантовано од стране многих функционера УН, попут бразилског дипломате Сержа Виере де Мела, као и самих НАТО званичника). Као поборник „правног пацифизма“, он универзалну етику претпоставља праву, што је у основи погрешно. Та идеја потиче од Келсенове теорије о „праведном рату“, конструкцији која је подложна прагматичним политичким интерпретацијама. Међутим, Хабермас је ипак дотакао веома важна питања од правног и политичког значаја, која проф. Золо даље разрађује. Најважнији проблем тиче се слабљења УН и тежњи да се оне ојачају, тако што ће им се доделити надлежност над универзалном заштитом људских права. „Али оно што измиче присталицама кантовског космополитског права јесте то да је та 'универзалистичка претензија' неостварива у оквиру данас постојећих међународних институција и права. Универзализовати УН према шеми правног пацифизма значило би њихово уништење“(72), закључује Золо и додаје да ни сама концепција људских права није ослобођена контроверзи. Илустративан пример је Бангкокшка декларација, донета 1993[4]., којом су се азијске земље супротставиле наметању друштвених вредности и политичког система од стране Запада. Један од највећих проблема рата за Косово, посебно због својих последица, свакако је бомбардовање квазинуклеарним и неконвенционалним оружјем. Према изјавама генералног секретара НАТО-а, Џорџа Робертсона, амерички бомбардери бацили су око 31 хиљаду бомби са осиромашеним уранијумом! (93) Такав рат, осим што је супротан праву, несамерљив је и категорији етике. Он по својој природи има функцију да уништава „животе, својину и права (хиљадама или стотинама хиљада) људских бића, остављајући по страни процену њиховог одговорног понашања“ (76). При таквом стању ствари, било је потребно да се жртва представи као агресор, а агресор као жртва. Томе је послужио Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу, основан Резолуцијом Савета безбедности, противно међународном јавном праву. Југославија је Дејтонским споразумом под притиском Америке признала јурисдикцију овог трибунала. О тежњи да се Милошевић представи као искључиви кривац за избијање крвавог рата, сведочи и податак да су САД, одмах након престанка бомбардовања, већ 25. јуна, нудиле награду од пет милиона долара свакоме ко би дао информацију која би довела до хапшења Слободана Милошевића (146). У поглављу где објашњава многобројне аномалије Трибунала, аутор као основне наводи: нелегалност његовог оснивања; неусклађеност Статута са фундаменталним начелима кривичног права; несамосталност суда (будући да му је спољни циљ политичке природе стављен изнад његове правосудне активности); (89), а Алдо Бернардини наводи да се оснивању Трибунала може приговорити „да је предузета ad hoc, ретроактивно и без преседана“ (90). Његова спрега са политичким и војним органима НАТО-а и потпуна зависност у погледу финансирања од стране америчке администрације, говоре да је овај орган не само нелегалан, него и нелегитиман. Тако проф. Золо пише да „Победа над непријатељем не би била потпуна ако се не би обавио један судски обред који би санкционисао морални пораз побеђених. Без тог ритуала ниједан 'нови поредак' не би могао да се успостави“ (94). Стога и не чуди што хашки тужиоци нису покренули ниједну истрагу против НАТО команданата. Још већу срамоту за међународно кривично право представља различито поступање према оптуженицима са простора бивше СФРЈ, које је резултирало пуштањем на слободу Готовине, Маркача, Орића и Харадинаја, док су Срби осуђени на укупно 1112,5 година затвора, док их још деветоро их чека пресуду. О двоструком колосеку „политичке правде“, аутор наводи да „Трибунал за бившу Југославију, не само да је могао да постави на исту правну раван агресоре и нападнуте, него је гајио сарадњу са агресором на штету нападнутих... овај дупли колосек, био је један од најсензационалнијих парадокса рата на Косову, а који је западно јавно мњење укључујући најугледније правнике и политикологе, потпуно занемарило“ (99). Рат за Косово показао је да је НАТО под строгом контролом САД и да је војно-политичка структура Европе крхка и сложена. Будући да, упркос великим улагањима, војни потенцијал европских држава, према речима Џорџа Робертсона, није достизао ни 10% потенцијала САД, убрзо се (у новембру 1999) створио план о стварању европског војног корпуса. Доцније је Вашингтон „сасекао у корену“ овај покушај Европљана да се осамостале, уз објашњење да би нови план могао да „угрози компактност НАТО-а и нанесе штету члановима НАТО-а који не припадају Европској заједници“ (115). „Империјална картографија“ Рамбујеа наметнута је силом, а територија Космета постала је протекторат НАТО-а, на којем је изграђен камп „Бондстил“, огромна војна база, налик онима које су изграђене у Италији. „Два главна обећања – престанак етничког насиља и успостављање демократије у целој Југословенској федерацији – нису одржана“(111). Градови у Србији доведени су у прединдустријско стање (131), а са Космета је избегло 87% неалбанског сатновништва (110). Проф. Золо додаје да је рат имао дејства на западне политичке системе: „погоршао је и ставио на видело ерозију демократских институција. Показао је свемоћ мреже односа и транснационалних клубова... У ствари, рат за Косово су одлучиле – у Италији као и у другим европским земљама – неке војно-политичке елите лишене демократског мандата ad hoc, које су понекад деловале, као што се догодило у Италији, отвореним кршењем Устава“ (117) Треба се присетити и податка да су, осим америчког Конгреса, Хашки трибунал финансирале фондације и приватне фирме, попут Сорошевог Института за отворено друштво (97). У закључку аутор наводи да „'рат са неба' није донео мир, демократију и стабилност на Балкану. Мржња, насиље, корупција, сиромаштво, проституција, уништење животне средине су оставштина овог рата“ (131). Претпоставке аутора по питању судбине Космета (да ће служити интересима НАТО-а, у сенци „Бондстила“, као и криминалним организацијама, “прослављених“ ових ратом), нажалост су се показале као тачне. Да бисмо схватили у каквим су проблемима и амерички савезници, а не само Србија, можда најбоље говори предговор српском издању, где проф. Золо констатује да „Србија и Италија имају заједничке озбиљне проблеме (мисли се на војну окупацију од стране САД – прим. Ф.Б.) које ће само са храброшћу и солидарношћу, на неки начин, успети да реше“ (16). Ова књига посебно је битна да се, пре свега, разумеју разлози и демаскирају поводи за вођење рата на Космету[5]. Од нарочитог је значаја да се схвати улога Хашког трибунала и његове последње пресуде. Преведена је на српски језик можда у право време, будући да се на Србију, како споља, тако из унутра, врше снажни притисци да се одрекне Косова и Метохије.
[1] Нпр. амерички министар одбране, Вилијам Коен изјавио је да је убијено 100.000 албанаца, док је званичан податак НАТО-а био 10.000 жртава. Са друге стране, не потцењујући озбиљност „крвопролића којима су се Срби умрљали“, према мишљењу Савета за заштиту људских права и слобода у Приштини, број албанских жртава у периоду јануар-октобар 1998. године био је 1291(57) [2] Тако је већ 1995. године, НАТО на Балкану вршио функције оружаних снага и правосудних органа. [3] Обојица су „радикално скептични“ према међународном праву и међународним институцијама. [4] За разлику од западњачког либерализма, рационализма и индивидуализма, културни и политички идентитет земаља Југоисточне Азије чине ред, друштвена хармонија, поштовање ауторитета и породице. [5] За поменуту тему упућујем и на књигу „Агресија, кореспонденција Правног факултета у Београду за време рата против СРЈ“, Правни факултет Универзитета у Београду, 2009., приредио проф. др Оливер Антић
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:52:04 GMT -5
14. година агресије НАТО на СРЈ: Злочин који траје!Борис АЛЕКСИЋ | 24.03.2013 | 16:57 | | Руски генерал Владимир Зајцев је још 1994. године упозорио јавност да је НАТО пакт већ припремио план агресије на СРЈ, који је садржао детаљан опис геостратешког значаја Косова и Метохије, територије од прворазредног интереса за САД. Генерал Зајцев је истакао да Вашингтон има намеру, да своје снаге из Западне Европе премести на Исток и то у јужну српску покрајину, коју САД желе да претворе у важну базу свог даљег Похода на Исток.[1]
Академик Милорад Екмечић је изнео сличну анализу, у којој је објаснио разлоге агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године. Како је истакао, још 1881. године будући аустроугарски начелник генералштаба Хецендорф, објавио је расправу „Јужнохерцеговачки краш са војне тачке гледишта“ у којој упозорава на значај српског герилског ратовања. „Од тада је аустроугарски генералштаб увек рачунао да у сукобу са Русијом најпре морају бити рашчишћени рачуни са Србијом. И Хитлер је 1941. размишљао на исти начин. Стратешка основа Хитлеровог похода на СССР је у свим битним цртама присутна у политици САД на Балкану. Променио се само речник, али се старе темељне црте те стратегије задржавају. РСК је етнички очишћена само из страха да ће она бити поприште нових герилских ратова.“[2]
Размишљајући попут Аустроугара и Хитлера, Сједињене државе су деведесетих година прошлог века, охрабрене слабошћу Русије започеле са стварањем новог светског поретка – једнополарног света, док су представници њихове елите попут Збигњева Бжежинског сањали о подели руске земље на три дела. Из тих разлога, након агресије на РСК и РС, Вашингтон је пре 14 година извршио и крваву агресију на СРЈ. Снаге НАТО пакта су 1991. пут дејствовале по 986 цивилних објеката, од чега је 119 потпуно уништено, а 867 тешко оштећено. На 113 локација бачено је 50.000 пројектила с осиромашеним уранијумом, а 57 циљева је нападнуто касетним бомбама. Напади су изведени на градска подручја при чему је избачено 156 контејнера са 37.440 касетних бомби. После доласка међународних војних и полицијских снага, јуна 1999, с Косова и Метохије је протерано око 350.000 Срба, али и становника других националности. Извршено је преко 8.000 терористичких акција, убијено 2.000, а отето 1.500 и рањено 2.500 људи. Укупна ратна штета је процењена на 120 милијарди долара. У одбрани од НАТО снага, Војска Југославије је оборила 61 непријатељски авион, седам хеликоптера, 30 беспилотних летилица и 338 крстарећих ракета. Подаци о броју оштећених борбених авиона и других борбених система, који су пали на територије суседних земаља, нису сасвим познати и мало је вероватно да ће их НАТО икада објавити.[3]Ипак, међу трофејима ПВО ВЈ налази се поред „невидљивог“ авиона Ф117А и стратегијски бомбардер Б2 „Дух Мисурија“. Након ових подвига српских војника, у Пентагону је одлучено да је хитно потребно заменити авионе који су окосница њихових оружаних снага, јер ако су Срби оборили оволики број НАТО ваздухоплова, шта би им тек Руси урадили.
Током агресије,НАТО је убио 81 дете.Болна су сведочења о њиховом страдању. „... Па тада смо ми хтеле да правимо колаче, моја сестра Јуца, то смо хтеле да буде за тату... Онда смо ми кренули да купимо нешто за те колаче... Моја сестра и ја смо биле позади, а сестра Јуца и Оља и Мирко били напред, кренули су да пређу мост у Мурину. И онда је долетела та бомба и они су погинули... Сахранили су их тамо на гробљу...“ Овако је пре десет година, тада седмогодишња, Теодора испричала судском вештаку како су за време НАТО агресије погинули њена рођена сестра, сестра од тетке и друг на мосту у Мурину 30. априла 1999. године.[4]НАТО злочинци су убили и трогодишњу Милицу Ракић у Батајници. 30. маја 1999. године на Варваринском мосту пилот је ракетом гађао две девојчице које су на празник Свете Тројице ишле у цркву. Том приликом је погинула и најбоља млада математичарка Југославије – Сања Миленковић. Међутим за ових 13 година, прозападне власти су гурале под тепих чињенице о убиствима деце од стране НАТО пакта, а прозападни медији су се намерно фокусирали на причу о бомбардовању РТС, где су спиновањем покушали да оптуже власт Слободана Милошевића за страдање 16 радника Телевизије. Немар западоида на власти, према побијеној деци од стране НАТО пакта види се и данас, по томе што усред Београда, у Ташмајданском парку, већ годинама стоји оштећен споменик страдалим малишанима у агресији 1999. године, који нико не поправља.
Да су пилоти НАТО пакта имали јасно наређење њихове команде да убијају цивиле и да су поред осиромашеног уранијума користили хемијске и биолошке отрове, сведочи шпански официр Мартин де ла Ос, пилот ловца Ф-18. „Једном је дата шифрована наредба од странеамеричке војске да се баце касетне бомбе на Приштину и Ниш. Наш пуковник је то одбио и после неколико дана стигла је наредба за његов премештај. Све ово што сада изјављујем није ништа у поређењу са оним сто ћу рећи када буде дошао тренутак.Американци су тамо починили једно од највећих варварстава против људског рода! Уништавају земљу! Бомбардују је новим оружјем, отровним нервним гасовима, касетним бомбама, уранијумским бомбама, напалмом, стерилишућим хемијским материјама, отровима који трују усеве” објашњава капетан Мартин де ла Ос.[5]Последице НАТО агресије и данас трају, а канцерогена обољења су већа чак за три пута него пре напада! Доктор Снежана Живковић Перишић из Одељења за превенцију и контролу незаразних болести Института за јавно здравље Србије ”Др Милан Јовановић Батут”, каже да је од 2002. до 2011. године стопа морталитета од рака у Србији порасла за 17 одсто![6]
Након свих жртви, српски отпор најјачој сили на свету, довео је до усвајања Резолуције 1244 у СБ УН, којом се гарантује територијални интегритет СРЈ и Србије. Борба српског народа је задржала САД на Балкану 10 дугих година и успорила њен продор према Русији. Као последица тога, једнополарни свет је неповратно отишао у прошлост, а слободне државе предвођене Русијом стварају нови вишеполарни поредак. Међутим, 14 година од агресије, власт напредњака и социјалиста, у свом бесмисленом додворавању Вашингтону и Бриселу, настоји да поништи Резолуцију 1244 и промени Устав, одричући се КиМ! Она све више приближава Србију ЕУ и НАТО пакту. Председник државе и премијер рукују се и договарају са Хашимом Тачијем марионетом НАТО пакта, који је промовисан управо у агресији на СРЈ 1999. године, када је из бункера у Албанији издавао наредбе терористима да убијају цивиле, војнике и полицајце. Са таквим понашањем Вучића, Николића и Дачића на челу Србије, НАТО пакт долази у ситуацију да циљеве своје агресије из 1999. године оствари након 14 година! Српски народ међутим, то никад неће прихватити.
[1]Вечерње Новости, Москва: Због америчко-натовске варварске агресије на суверену СРЈ Западу два демарша, 15.04.1999.
[2]Војска, Драгоценост српског јединства, 18.04.1999. године [5]Articulo 20, бр. 30, аутор: Хосе Луис Моралес |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 9:54:33 GMT -5
Слободан Милошевић - без кривице крив© Фото: Tadija, en.wikipedia.org | |
24. март је годишњица такозване «хуманитарне интервенције» НАТО у Југославији, извршена 1999. године без дозволе Савета безбедности УН. Уочи те годишњице одлучили смо да се сетимо бившег југословенског председника Слободана Милошевића.Руски политиколог и историчар Олег Барабанов обратио се успоменама истакнутих руских делатника из тог времена и оценио уз њихову помоћ личност и улогу југословенског председника у догађајима 1999. године.
Војна агресија Североатлантске алијансе, која је прекршила све норме међународног права, била је предзнак нове епохе у историји међународних односа: отсада сви, ко не дели вредности западног света, брани суверенитет своје земље и отворено се супротставља спољном притиску, ризикује да ће бити нападнут бомбама, - сматра Олег Барабанов.
Многи истраживачи сматрају да је узрок бомбардовања Југославије умногоме је постала и политика Слободана Милошевића, и сама његова личност. При томе сви политичари, који су га познавали, сећају га се као интересантног партнера и правог интелектуалца. Чак Клинтон, бивши председник САД, називајући Милошевића у својим мемоарима «параноиком», при томе је говорио о њему као о довољно искреном човеку и паметном саговорнику.
Евгеније Примаков, крупни руски државник, који је у различито доба био директор обавештајне службе, министар иностраних послова, премијер Русије, неколико пута се срео са Слободаном Милошевићем. Приликом једног сусрета Примаков је убеђивао Милошевића да иницира кораке у вези са аутономним статусом Косова, повуче војне јединице у места њихове сталне дислокације, преузме одговорност за почетак преговора с косовским Албанцима и објави о томе, као и да пристане на долазак на Косово групе посматрача ОЕБС. Милошевић је прихватио руске предлоге. Без обзира на то, што су у српској изјави о тежњи за почетком преговора нашле одраза не све идеје, које је предложила руска страна, према мишлењу Примакова, то је био битан корак напред. Примаков је више пута истакао да је Слободан Милошевић био доследни присталица мировног дијалога током покушаја регулисања конфликта на Косову. Интересантне коментаре о Милошевћу нам је оставио и Виктор Черномирдин, који је од априла до октобра био именован за специјалног представника председника РФ за регулисање ситуације око Савезне Републике Југославије, - наставља Олег Барабанов.
Черномирдин подвлачи његову склоност ка конфликтности и «самоубилачким» решењима. Међутим, Черномирдин је такође истицао способност Милошевића за компромис и његову нежељу да и даље заоштрава ситуацију. Према речима Виктора Степановича, 22. априла су они заједно с Милошевићем дефинисали чланове, на чијој основи је Југославија била спремна да почне преговоре. Милошевић је био спреман на разумни дијалог, чак је пристао на присутност међународних мировњака на Косову. Додуше, Милошевић је тражио према мом мишлењу, сасвим основано, да не би у миротворном контингенту учествовала ниједна земља НАТО-пакта. Зато је у захтеве за међународни контингент била укључена реченица о неутралности тих земаља. Нажалост, у реалности тог времена тај захтев је био неизводљив.
Без обзира на бројне изјаве о нежељи Милошевића да учествује у преговорима, очигледно је да то није тако. Наведене успомене руских државника сведоче да су Милошевић и читава политичка елита Јуославије били спремни за дијалог, мировно решење кризе. Све намере да се председник Југославије прикаже као једини и главни кривац «хуманитарне интервенције» уствари су незграпни покушај пребацивања на њега сопствене одговорности за многе жртве, за распламсавање етничког конфликта и за кршење суверенитета независне државе.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 24, 2013 23:46:45 GMT -5
Obljetnica NATO agresije na SRJ: početak ere intervencionizmaMarjanović, Kubik vrijeme objave: Nedjelja - 24. Ožujak 2013 | 18:00
D. Marjanović: imperijalizam i tabu teme
(Ovo je uvod na tekst kolege Kubika o obljetnici NATO agresije na SRJ) Nije tajna kako je NATO-ovo bombardiranje države koja se tada nazivala Savezna Republika Jugoslavija već 14 godina poprilično neistražena tema u Hrvatskoj. Imajući u vidu okolnosti i ratove na prostoru bivše SFRJ koji su prethodili, to nije nikakvo iznenađenje. Također nije tajna kako znatan broj stanovnika u Hrvatskoj još uvijek NATO-ovu agresiju protiv Miloševićevog režima doživljava kao "opravdanu".
Ovo je skliski teritorij, prostor koji na glavni ispit stavlja ljudsku vrlinu koju nazivamo anti-imperijalizam. Dakako, sve svjetske događaje često, čak i nesvjesno, promatramo u širem kontekstu okolnosti koje prethode ili koje se nameću. Ipak, vrijeme bi trebalo - pa i za one najtvrdoglavije - sa sobom nositi i određenu dozu propitkivanja, ako već ne kompletnog revizionizma.
Pitanje svih pitanja je ovdje bolno jednostavno - ustrajemo li na stavu ili smo i sami oportunisti koji ćemo stavove izvijati prema konkretnim slučajevima i potrebama? Može li se reći kako je bombardiranje Tripolija bila imperijalistička agresija dok je bombardiranje Beograda humanitaran intervencionizam? Neki mogu spojiti ove dvije konstatacije u sasvim prirodan i subjektivan stav. Nažalost, sve upućuje da bi takav odnos prema regionalnoj i svjetskoj novijoj povijesti mogao potrajati još jako dugo, mada je u potpunosti pogrešan.
Kritika imperijalizma nije - što god neki mislili - favoriziranje njihovih rivala. Kritika imperijalizma je obrana samoodređenja u najosnovnijim crtama, čak i kada to samoodređenje ne postoji - valja obraniti prostor na kojem isto jednog dana može djelovati. Imperijalistička agresija nije privremeno ispuštanje bombi na glave civila, mada je to najgrozniji i najeksponiraniji čin, agresija se nastavlja na gotovo bezbroj manje vidljivih i suptilnih načina - počevši od kontrole medija, uvođenja vlastitih ekonomskih doktrina do direktne eksploatacije i korištenja teritorija u neo-kolonijalne svrhe.
Upravo tako - imperijalistička dominacija može krenuti i u potpunom odsustvu direktne vojne agresije. Tamo gdje vojno razaranje nije bilo potrebno, imperijalistička dominacija nametnula se "mirnim" putem. Priče o balkanskim ratovima 90-ih trajati će još desetljećima i koristiti će se u gotovo svakoj predizbornoj kampanji ili u vrijeme ekonomske nestabilnosti, no konačan ishod za cijeli prostor je isti. Nijedna nova država na prostoru bivše SFRJ u zadnjih 20 godina nije uspjela ostvariti autonomnu gospodarsku i političku vlast.
O 90-ima se, izgleda, zadnjih mjeseci priča zaista puno. No predložak je gotovo svugdje isti - rasprave počinju i završavaju u uskim gabaritima mikroklime, u okviru nekog svijeta koji kao da nije fizički i na sve druge načine povezan s ostatkom planete. Ništa novo, često se teške teme probavljaju najlakše kada se pojednostave do najprostijih faktora. Sličnu situaciju danas pratimo i u našem širom susjedstvu, u Siriji, gdje se mnogi bave pitanjima kao što su "tko je sunit, šijit, alawit ili kršćanin?". Mnogima, zaista mnogima, kojima te misli stvaraju dnevnu preokupaciju, gotovo nikada ne padne na pamet da su upravo njihove sektaške podjele kao "idealno stvorene" za neku jaču silu koja odlično koristi te detalje protiv njih.
Takav način razmišljanja je dugotrajan, ne zato što su ljudi glupi ili kronično tvrdoglavi, već primarno zbog toga što se jedan te isti način razmišljanja beskrajno ponavlja. Takav stav tada više nije jedan, nego jedini. Slično je i s bombardiranjem SRJ 1999.
Ipak, mada to nekima još uvijek bila "tabu tema", bombardiranje SRJ mora se sagledati striktno objektivno, prije svega s ciljem shvaćanja šireg konteksta, cijele jedne ere koja je nastupila padom Berlinskog zida i krenula sa svojom provedbom upravo 1999. Govorimo o vojnom napadu koji je pokrenut bez odobrenja UN Vijeća Sigurnosti - dakle, o važnom presedanu koji će obilježiti svih narednih 14 godina.
Lenjin je imperijalizam nazvao "najvišim stadijem kapitalizma" - štogod mislili o vođi Oktobarske revolucije, u ovome je bio sasvim u pravu. Živimo, kako i drevna kletva kaže, "u zanimljivim vremenima" i svjedočimo proširenju kapitalističke ekonomije na cijelu planetu, a samim time vojni imperijalizam postaje sastavni dio, kotač, kojim održavaju aktualnu ekonomsku doktrinu na životu. Bez silne imperijalističke vojne snage već bi svjedočili stvaranju više-polarnog svijeta, a on je ujedno i glavna točka puta prema nekom pravednijem društvu, sistemu u kojem bi radnici vodili glavnu riječ, a ne nametnute elite.
Stoga je vrijeme da i stvari počinjemo nazivati pravim imenom, čak i onda kada nam se sugerira da su "tabu", a pravi naziv po pitanje aktualne teme je ovaj: bombardiranje SRJ 1999. godine bila je nedopustiva vojna agresija NATO saveza primarno usredotočena na ostvarivanje interesa tog istog saveza i svaka časna osoba trebala bi najstrože osuditi ovakvu agresiju, kao i sve druge vojne agresije, bez imalo zadrške.
Marijan Kubik: AGRESIJA NA SRJ 1999. GODINE
Na Saveznu republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine obrušila se najveća vojna mašinerija koja je od Drugog svetskog rata do danas pokrenuta protiv jedne suverene zemlje. Prve eksplozije do kojih je došlo posle napada NATO alijanse označile su kraj međunarodnog prava, suspendovali povelju UN i otvorile novu tužnu stranicu svetske istorije. Lideri NATO zemalja na delu su dokazali da za imperijaliste ne važe ni osnovne odredbe međunarodnog prava. Agresijom NATO alijanse flangrantno su prekršeni povelja OUN, međunarodno ratno i humanitarno pravo i mnogi drugu međunarodni pravni dokumenti, od konvencija iz oblasti ekologije i međunarodnog humanitarnog prava do konvencija o zaštiti civila u ratu.
Na Saveznu republiku Jugoslaviju i njenih 12 miliona stanovnika nemilosrdno se obrušila najmoćnija svetska sila. SRJ se našla na udaru 19 najrazvijenih zemalja zapada - članica NATO pakta, na čelu sa SAD. Tadašnji vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark je na američkoj televiziji CBS, kasnije cinično priznao: "Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu".
Opšti odnos snaga SRJ i angažovanih NATO snaga bili su neuporedivi i krajnje nepovoljni po SR Jugoslaviju - prostorni odnos bio je 228.000 : 1 km kvadratni ; po broju stanovnika (u milionima) 67:1; državni budžet (u milijardama dolara) 860:1. Odnos borbenih efektiva u broju angažovanih snaga i tehničko - tehnološkom smislu bilo je nemoguće upoređivati. Borbeni sistemi i sredstva ratne tehnike Vojske Jugoslavije bili su u tehnološkom zaostatku u odnosu na agresora za oko 30 godina.
Bio je to potpuno asimetričan rat i pripada grupi najneravnopravnijih ratova u istoriji ratovanja.
NATO je zvanično pokrenuo rat protiv tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Tadašnji državni sekretar SAD Medlin Olbrajt tvrdila je da "Ako Vojska Jugoslavije bude u sukobu sa NATO od nje neće ostati ništa. Dovoljna su dva šamara da se Milošević preda". Svako je bio svedok da je agresija na SR Jugoslavija bila po svojoj suštini totalitarni rat, NATO nije bombardovao Milosevića već je svesno vodio rat protiv civilnog stanovništva sa trajnim posledicama po čoveka i životnu okolinu.
Agresija na SR Jugoslaviju vratila je svet u eru militarizacije svetske politike sa monopolom jedne svetske sile-SAD. Svaka objektivna analiza pokazuje bi da bi svi politički ciljevi koji su formalno isticani kao motiv za agresiju bili uspešnije ostvareni bez korišćenja vojnog faktora. Jasno je da rat i agresija nisu bili u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva već su politički ciljevi (navodno smirivanje krize na Kosovu i Metohiji i zaštita prava Albanskog naroda na KiM) izmišljeni samo da bi se legitimisala oružana agresija u okviru koje je trebalo inaugurisati jednu potpuno novu doktrinu Atlantskog saveza - doktrinu intervencionizma.
Stvarnost je nažalost pokazala da je agresija na SRJ bila samo uvod u slične ratove koji su se vodili kasnije protiv Avganistana, Iraka i Libije, a danas i protiv Sirije. Koliko je zaista reči bilo o zaštiti prava Albanaca na Kosovu i Metohiji jasno govori činjenica da je agresija iz vazdušnog prostora na SRJ bila isplanirana još u leto 1998. što potvrđuje izjava Džejmsa Rubina data 3. avgusta 1998: "Planovi su gotovi za agresiju. Potrebna je samo politička odluka i agresija može da počne." , dok je bivši ambasador SAD u SRJ Vilijam Montgomeri, u specijalnoj emisiji RTS (11. marta 2007.god.) nedvosmisleno je priznao: "Agresija na Srbiju imala je za cilj da Kosovo postane samostalna država". Nekadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson je u Strazburu, 19. oktobra 1999. godine, izjavio: "Naravno, osim što smo branili naše vrednosti, branili smo i naše strateške interese".
NATO intervencija je sa svojih ognjišta proterala blizu 250.000 ljudi, razorila 986 civilnih objekata i upotrebila blizu 30.000 tona eksploziva u ubojnim sredstvima, uključujući i ona sa osiromašenim uranijumom, čime su izazvali najveću ekološku katastrofu u Evropi sa trajnim posledicama. SRJ je tih dana bila pretvorena i u svojevrstan poligon za probe dejstava novo proizvedenog oružja i onog čija je proizvodnja i upotreba, prema međunarodnim konvencijama, zabranjena.
Nikada ne sme biti zaboravljeno surovo bombardovanje Niša, Surdulice, Novog Pazara, Ćuprije, Varvarina i Aleksinca, jer je tada ubijeno i ranjeno najviše civila, ali ni dejstva po izbegličkim kolonama, vozovima, autobusima, bolnicama, školama, domovima kulture, televizijskim kućama i drugim civilnim objektima. Propagandisti NATO-a zgroženoj svetskoj javnosti nudili su priču o kolateralnoj šteti dok je civilno stanovništvo trpelo najveće posledice jednog besmislenog rata i vojne avanture.
Ukupna materijalna šteta u SRJ procenjena je na više od 100 milijardi dolara.
NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Potpuno je razorio 7 industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV-repetitora, 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava.
NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040. One su lansirale više od 400.000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona.
Snage Vojske Jugoslavije su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca.
NATO je tokom 78 dana agresije na SRJ ubio oko 2.000 i ranio oko 10.000 civila.
VRHUNAC NATO CINIZMA – ZABORAVITE BOMBARDOVANJE
Bivši nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas izjavio je na konferenciji o NATO u Beogradu 2010. godine da Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno, kako ona u budućnosti ne bi mrzela Atlantsku alijansu - "Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput 'NATO bombardovanja'. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: "Tata, ko je ovo uradio?". Vi ćete mu odgovoriti: 'NATO'. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO-u?".
NATO agresija na Balkanu i dalje se nastavlja, ovaj put drugim sredstvima. Imperijalistička politika 'zavadi pa vladaj' i dalje na Balkanu ostvaruje svoj puni zamah. Ulažu se ogromna finansijska sredstva u cilju promene istorije, politike i kolektivnog sećanja. Danas se od nas očekuje da se izvinimo NATO paktu što nas je tukao.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 25, 2013 5:44:13 GMT -5
Bozur: "ALBRAJT, KLINTON I BLER ZAJEDNO NEBI BOLJE OVO REKLI ALI NJIHOVE DOMACE SLUGE SE BAR TRUDE!"
------
PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA KRAGUJEVCA
Saša Milenić: NATO nije izvršio agresiju, nego oslobodio Srbiju!Autor: ikragujevac.com | 25.03.2013 - 19:11:00h |
Saša Milenić, visoki funkcioner URS-a i predsednik Skupštine grada Kragujevca, je u jučerašnjem postovima na svojim fejsbuk i tviter profilima, a na dan obeležavanja početka NATO agresije na Srbiju, naveo da je Srbija vršila genocid nad svim narodima bivše Jugoslavije, da je NATO zapravo oslobađao Srbiju i zapitao se da li je tačna ideja ideologa ustaškog pokreta Ante Starčevića da je sam naziv Srbi, izveden od latinske reči Servus što znači rob.------
Стефан Каргановић
Саша Миленић Штета што су 1999. године бомбе НАТО авијације промашиле Сашу Миленића, садашњег председника Скупштине града Крагујевац. Ако му парафразирамо класичну америчку изреку : Put your money where your mouth is, г. Миленић ће то сигурно ценити пошто у реверу носи и америчку заставицу укрштену са српском. У пренесеном смислу, то значи: нека он свој живот изволи изложити дејству ослободилачких бомби. Прилику пропуштену 1999. у Србији Миленић још увек може да надокнади у Авганистану или Јемену. Ретроспективна политичка анализа г. Миленића на његовим Фејсбук и Твитер профилима, по којој „НАТО није извршио агресију него је ослободио Србију“,[1] није изазвала онолико пажње колико би се у једном потпуно здравом друштву очекивало. Међутим, то има и својих добрих, а не само лоших страна. Једна од добрих страна је то да несумњиво озлојеђени грађани ипак нису реаговали на начин како безобразлук г. Миленића по неким мерилима заслужује. Погрешно антиципирајући да би га разјарене жртве „ослобођења“ могле линчовати, Миленић је проактивно распространио лажну гласину да добија претње и да му је живот у опасности. Жестока реакција, која је упадљиво изостала, свакако јесте била саставни део смишљеног сценарија да би грађани, који су Миленића непромишљено изабрали на јавну функцију и од чијег харача он прима плату, пред светом максимално били искомпромитовани. Неуспех Миленићеве провокације да изазове жељену бламажу служи на част Крагујевчанима. И за то има пригодна америчка изрека: he fell flat on his face. Миленић не заслужује линч, ма колико, ради постизања пропагандног ефекта, његови спонзори то потајно прижељкивали; јавно пљување за њега је сасвим довољно. Док сам растао у Чикагу, америчка Нацистичка партија, која је потпуно легална као што Миленићева странка, Уједињени региони Србије, такође треба да буде, имала је обичај да сваке године организује марш, све са Sturmabteilung униформама и заставама са кукакстим крстовима, кроз јеврејску четврт Скоки. Тај део града био је насељен Јеврејима који су преживели страхоте Другог светског рата, па је марширање управо тим улицама за нацисте представљало посебну посластицу. Неки су се томе противили и било је захтева упућених властима да нацистичку манифестацију преусмери на неко друго подручје града, где би деловала мање провокативно и наносила мање бола жртвама. Претпостављамо да би многи грађани Крагујевца, који су 1999. године били отровани нуклеарним отпадом и сада умиру од канцерозних обољења, могли да ставе сличан приговор на дрске изјаве Саше Миленића.[2]Али ипак, први амандман Устава, који гарантује слободу говора, у Чикагу је превагнуо у корист нациста. Тако исто треба да буде и у Србији. Миленићу треба омогућити да искрено и јавно, без страха од последица, каже шта мисли. Решење у његовом случају нису батине него памћење до следећих избора. Затим политички црвени картон и трајни заборав. То се односи не само на њега већ подједнако на његову деструктивну странку, чија се укупна идеологија своди на разбијање државе као увод у следећу фазу њене пропасти. Програм странке садржан је у њеном називу. Суштину тог програма пре неколико година демагошки је артикулисао један од оснивача УРС-а, Верољуб Стевановић, агитујући за „права Шумадије“ која се по њему, услед претеране бриге о другим српским областима, наводно не уважавају у довољној мери. Неком чудном подударношћу, формирање на велика звона странке УРС, са платформом одбране „шумадијског идентитета“, хронолошки се поклапа са јачањем сепаратистичке агитације у Војводини и Рашкој области. Свакоме ко је способан да политички мисли, оснивачки рефрени УРС-а послали су јасну поруку о томе шта је прави циљ. Ставови Саше Миленића на ту се поруку природно надовезују и чине са њом интегралну философску целину. Када је реч о сећању, постоји још једна компонента те целине коју не би требало превидети. Ради се о гангстерском оружаном упаду, под руководством шефа Миленићеве странке, у просторије Народне банке Србије, извршеном у оквиру политичког епилога ослободилачке операције коју су започели бомбардери НАТО пакта. Можда способност кротког трпљења владавине олоша на свим нивоима заиста потврђује, бар делимично, тезу Анте Старчевића, коју Миленић са одобравањем наводи, да име српског народа потиче од латинског Servus, што би уједно по обојици требало да осликава и ропски национални карактер. Ова теза у великој мери ће бити доказана, или оповргнута, у Крагујевцу, и широм Србије, на следећим изборима. Зато је отвореност Саше Миленића толико драгоцена, јер доприноси да се ствари изведу на чистац. Сви који пређу преко циничних речи и гнусних дела разних Миленића па и следећи пут гласају за њих, заслужили су свој ропски јарам и окрутне робовласнике које су сами себи изабрали.
|
Динкић: Морамо да прихватимо отварање канцеларије приштине у Београду30. јул 2012. | Срна Велеиздајник на делу (Фото: Радио КиМ) Београд – Министар финансија и привреде Србије Млађан Динкић изјавио је да ће нова Влада Србије морати да прихвати све оно што је претходна обећала ЕУ у вези са Косовом и Метохијом. „Мораћемо прихватити отварање канцеларије Србије у Приштини и Приштине у Београду, уколико је таква обећања претходна Влада дала ЕУ. Оно што никад нећемо прихватити је признање независности Косова и Метохије, као и да приштини ‘дамо столицу’ у УН“, рекао је Динкић за новосадски „Дневник“. Динкић је поручио да је Влада Србије, у којој је министар, спремна да са „приштином“ отворено разговара, као и да ефикасно решава питања у вези бољег живота свих људи на Косову и Метохији, односно јачања економије на том подручју. „Било је пуно бесмислених одлука претходне Владе. Зашто је, на пример, било забрањено српским банкама да отварају филијале у приштини? Као министар финансија први ћу стимулисати српске банке да иду и у приштину, Загреб, Сарајево, као што су тренутно у Бањалуци“, рекао је Динкић, који је и лидер Уједињених региона Србије (УРС). Он је истакао да се Устав Србије мора мењати у деловима који се односе на децентрализацију и регионализацију државе. „УРС ће инсистирати да се на ову тему не жмури, већ да се отвори јавна расправа и да променимо Устав у деловима који се односе на регионализацију и децентрализацију. Том променом ћемо, с једне стране, решити проблеме настале одлуком Уставног суда Србије о надлежностима Војводине. Чињеница је да Устав Србије није добро написан у делу овлашћења АП Војводине, а и у неким другим, везаним за регионализацију и децентрализацију земље“, констатовао је Динкић.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 25, 2013 5:44:48 GMT -5
НАТО агресија: Војна брука и освета над становништвомВести | 24.03.2013 | 23:21 | | Борис Субашић / Новости (Фото: Новости) Београд – Однос војних снага НАТО према Војсци Југославије био је пред почетак агресије 600 према 1, а ВЈ је заостајала технолошки најмање 30 година. Процена НАТО команданата била је да ће Србија капитулирати после неколико дана. НАТО је планирао копнену офанзиву на „спрженој земљи“, пошто уништи ПВО. Међутим, ни после 78 дана нису се „стекли услови“ за то. И тада је две трећине оружја било спремно за борбу и више од 99 одсто мобилисаног људства. Све је било на страни НАТО, осим морала, родољубља и довитљивости. „Они нису могли да схвате како смо се уопште дрзнули да одбијемо капитулацију у Рамбујеу и не дозволимо да НАТО ушета у Србију. Џон Пембертон, војни и ваздухопловни изасланик САД, на крају последњег састанка пред агресију упитао ме је: Знате ли да сте мали и технолошки најмање тридсет година иза нас, на чему заснивате ту самоувереност? Одговорио сам му да ће сазнати кад нас нападну. Бесно се окренуо и отишао без руковања“, прича генерал Спасоје Смиљанић. Годинама уочи агресије показале су се много слабости у државном и војном врху. „Чак је и наш начелник Генералштаба био убеђен да ће после краткотрајних удара ракетама по КиМ, уследити копнена инвазија. Ми „плавци“ смо упозоравали да су такви ратови прошлост и да ће доћи до масовног ваздушног удара уз помоћ космичке војске – сателита. Показало се да смо били у праву. У складу с тим, почели смо да расељавамо јединице с мирнодопских локација, упркос претњама казном“,открива Смиљанић. Браниоци неба 1999. кажу да је искуство стечено анализирањем НАТО бомбардовања Републике Српске 1994. омогућило Војсци Југославије да се одупире Алијанси ван сваких очекивања. НАТО је знао и за оперативне процене саме ВЈ да је у случају напада оружане силе једнаке југословенској, животни век застареле ПВО процењиван на само 21 дан. „Оно што НАТО није узео у обзир је српска сналажљивост у шкрипцу. ПВО ВРС је заваравао авионе Алијансе грађењем лажних положаја. Моћ нашег маскирања и брзих маневара показала се ефикансијом од најсавременије ратне технике“ каже генерал Милош Ђошан, који је бранио небо на најстрашнијем делу ратишта, уз границу са Албанијом. „Уместо да се укопавамо, како је прописивало правило службе, ми смо испадали из шума и дејствовали муњевито, с ливаде. После неког времена открили су да бомбардују лажне положаје од расходованих камиона и гвожђурије“, прича генерал Ђошан. Војници су уз помоћ цивилних стручњака и грађана масовно производили лажне топове, тенкове, камионе, па чак и куће, утврђења и мостове! После безброј протраћених пројектила и НАТО летачи су постајали сумњичави. Уз макете топова и борбених возила постављане су лутке из излога обучене у војне униформе. Ако би лутка била без шлема или борбеног прслука они нису дејствовали. Зато смо преносили лутке с једног места на друго имитирајући борбене радње, па их је НАТО поново са задовољством гађао. Појавио се чак и специјалиста за маскирно позориште. „Пуковник Миленко Продановић дотерао је из неке фабрике текстила пун камион дрвених и пластичних кројачких лутака и брдо униформи које су шивене за територијалну одбрану. Овај ратник обдарен довитљивошћу и духовитошћу био је задужен за ову екипу „путујућих глумаца“ и израду сценарија за обмањивање Алијансе“, каже Ђошан. „Показало се да правила важе све док не почне борба за живот, а онда на сцену ступа морал и интелигенција команданата и бораца. Већ на почетку агресије позвали су ме у Батајницу где су на писти остала два ‘мига’, које сам већ прежалио. Онда су ме пилоти, стручњаци из Института ‘Мома Станојловић’ и авио моделари из Нове Пазове позвали да погледам ‘појачање’ у жбуњу из кога су мало вирила два добро маскирана ‘мига’. Питао сам се одакле нам ти авиони, а кад сам пришао схватио сам да је реч о савршеним макетама испод којих је крчкало уље у тепсијама, да привуче термовизијске пројектиле“, сећа се генерал Смиљанић. Убрзо је најављен долазак непријатељских летелица и „сценографи“ су се склонили на безбедно. Прислушкивани НАТО-пилоти су изручили товар. Нису крили задовољство јављајући штабу: „Срби су мислили да нас пређу с макетама на писти, али ми смо њих заврнули, растурили смо им маскиране авионе у жбуњу“. Поред свих писта били су и пасивни радарски рефлектори који нису варали пилоте, али су слуђивали њихове „паметне“ ракете које су јуриле право на троуглове од лима искривљене тако да делују као огледало за радар. Исто одбрамбено средство, које је производио призренски „Нови металац“, користили су и борци 549. механизоване бригаде ВЈ. „Око 99 одсто НАТО ‘паметних’бомби експлодирало је на пасивним радарским рефлекторима и макетама. Постављали смо старе тракторе и тракторске приколице у ископане тенковске заклоне и под њима ложили пиљевину у пресеченим бурићима, а ракете су ‘мислиле’ да је реч о упаљеном мотору тенка. Садили смо целе шуме и подизали брда земље по мостовима, а један смо цео обмотали јутом из фабрике рударских трака. Микроталасне пећнице су биле неодољив плен за противрадарске пројектиле“, са задовољством се сећа генерал Божидар Делић. Он наглашава да је захваљујући вештом маскирању и брзом мењању положаја погинуло само 11 војника његове бригаде до 15. маја. Тада се Алијанса разбеснела и почела да засипа српске војнике „глупим“ бомбама из стратешких бомбардера, због чега је до Кумановског споразума у јуну живот је изгубило 87 војника. „То је био пакао, бомбе из само једног ‘Б-52′ или ‘Б-1′ претварале су у огањ и пепео простор 800 пута 200 метара. Међутим ни они нису успели да нас отерају. Весли Кларк то признаје у својој књизи. НАТО се војнички обрукао, али се осветио на цивилима“, каже Делић. Одбрана Космета ни изблиза не би могла да буде овако успешна да није било невидљиве снаге Војне безбедности, којом је у Приштинском корпусу командовао генерал Момир Стојановић. Показало се да су, упркос свему, успешно парирали најмоћнијим службама света – ЦИА и БНД. „Годинама пре саме агресије имали смо целовите информације о намерама непријатеља и зато смо могли да предвидимо потезе. Знали смо кад је 1997. главни штаб ОВК из Немачке прешао у Албанију и упозорили кад је у марту 1998. прешао на КиМ да формира јединствену команду над расцепканим терористичким групама. Та сазнања и упозорења да полиција не може сама да изађе на крај са 20.000 терориста, нису дала ефекта због опструкције у нашем Генералштабу“, наводи генерал Стојановић. И тек 1998. ангажована је војска која је муњевито поразила ОВК, и остало је 2.000 терориста. Уследио је политички притисак и после споразуму Милошевић-Холбрук на Косово је дошала Верификациона мисија ОЕБС, а у ставри, „пензионисани“ западни обавештајци и официри. „Њихов задатак је био да изнађу повод за агресију НАТО. Кад су уочи Рамбујеа напустили Космет и прешли у Македонију било нам је јасно да следи напад Алијансе“, каже Стојановић. Балега за ракете Комуналци из Призрена су открили да ракете погађају стајско ђубриво које су Албанци избацивали из дворишта. Испоставило се да оно ослобађа идеалну температуру коју „воле“ ракете. Никад нећу заборавити комуналца који се жалио: „Шта ћу после рата да причам деци, да смо НАТО побеђивали балегом“. Комуналци су очистили и површински слој смећа на депонији и нагурали металне плоче у топлу масу, па је НАТО потрошио милионе долара бомбардујући ђубре – сећа се генерал Делић. Весли Кларк Весли Кларк је у последњем разговору с начелником Генералшатаба ВЈ Ојданићем нагласио да ће бити поражен за два дана. „На очај НАТО команданата ВЈ није капитулирала ни после 78 дана“, каже генерал Спасоје Смиљанић. „Запад нам до данас није опростио свој неуспех.“ Смиљанић подсећа да су укупни војни губици до краја рата били мањи од једног процента људства, две трећине ратне технике је било спремно за даљу борбу. Како је изгледао рат у бројкама Агресија НАТО на СРЈ, под именом „Савезничка снага“, почела је 24. марта 1999, а завршена 10 јуна. У рату је на страни Алијансе учествовало 19 дражава чланица. Ако се урачунају и оне ван НАТО које су дале писте и другу помоћ, СРЈ је напало 26 држава. Укупна материјална штета у СРЈ, или прецизније у Србији, процењена је на више од 100 милијарди долара. НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Потпуно је разорио 7 индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ-репетитора, 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава. Агресори су имали 743,8 милиона становника и државни буџет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ 11,5 милиона становника и буџет од 3,85 милиона долара. НАТО је агресију започео са 464 летелице, а завршио са 1.040. Оне су лансирале више од 400.000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1.000 крстарећих ракета. Укупна маса ових убојних средстава је око 22.000 тона. Српске снаге су од 24. марта до 10. јуна имале 753 погинулих: 589 војника и 172 полицајца. НАТО је убио око 2.000 и ранио око 10.000 цивила. www.vaseljenska.com/vesti-dana/nato-agresija-vojna-bruka-i-osveta-nad-stanovnistvom/
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 11:50:33 GMT -5
Slovenija: Prikazan film o nasilju na Srbima na Kosovu U Ambasadi Srbije u Ljubljani sinoć je prikazan dokumentarni film "Zločin bez kazne" o napadu na Srbe na Kosovu marta 2004. godine.U martovskom pogromu 2004. ubijeno 19 Srba, a proterano više od 4.000
Članove diplomatskog kora, Serbe koji žive u Sloveniji i iseljenike s Kosova pozdravio je ambasador Srbije Aleksandar Radovanović.
Film je prikazan u okviru kampanje Vlade Srbije povodom devet godina od nasilja na Kosovu kada je ubijeno 19 osoba, proterano više od 4.000 Srba, etnički očisceno šest gradova i devet sela, zapaljeno 35 crkava, a porušeno, zapaljeno ili teško osteceno 935 srpskih kuća.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 11:52:29 GMT -5
Србија се стиди људи који су је бранилиЗа разлику од Хрватске или БиХ у којима ратни ветерани имају предност у запошљавању, али и бројне друге бенефиције, у Србији се чак и не зна тачан број оних који су бранили своју земљу. Да апсурд буде већи, недавно јавно слушање предлога новог закона о борачкој и инвалидској заштити у Народној скупштини под називом Положај ратних ветерана у Србији, прошао је без икакве медијске пажње, а на 14 годишњицу од НАТО агресије, већина ратних ветерана је увелико пресавила табак, тужила Србију за дискриминацију и добила тај спор пред Судом правде у Стразбуру. - Једне предизборне године, држава је начинила гаф тако што је ветеранима из седам општина на југу Србије, на име учешћа у рату, исплатила социјалну помоћ. Борци из других делова Србије су се оправдано побунили и због тога тужили државу, а онда је та наша брука стигла и до Стразбура где је пресуђено да се Србија дискриминаторски понела према својим ветеранима јер је једнима дала паре, а другима није. Још једном смо доживели да нас Европа учи здравој логици – каже огорчено народни посланик Саша Дујовић. Он је иницијатор новог закона о борачко-инвалидској заштити којим би се умногоме променио садашњи, суморни положај ратних ветерана. - Мада не постоје тачни подаци, јер Министарство одбране никада није завршило тај посао, процена је да је у Србији око 400.000 ратних ветерана. Око 20 одсто од тог броја су ратни инвалиди и породице погинулих које могу да се похвале бригом државе. Али, остатак, тих 80 одсто су буквално на маргини. Из досадашњег односа државе, то су заправо људи који нису имали среће да буду рањени или убијени у рату. Већина је без посла или икаквих повластица. У закону који сам предложио кључна измена је што ће ветеранима напокон бити признато да су бранили своју земљу и народ и да ће држава то убудуће ценити – каже Дујовић. Дујовић истиче да је предложио да сваки ветеран, по угледу на Хрватску, добија по 10 одсто од просечног бруто личног дохотка, да му се омогући здравствена заштита и предност приликом запошљавања. - Новац је само симболичан гест државе да цени своје ветеране, а све остало је нешто што се у других државама примењује без проблема – сматра Дујовић. На јавном слушању новог закона, представници бројних ветеранских организација је огорчено закључило како се Србија стиди својих ратника. Дугогодишњи председник ратних војних инвалида Југославије и Србије, а сада први човек Српског четничког покрета, Мирослав Челе Вуковић, каже за “Франкфуртске вести” да се држава оваквим положајем према својим ратницима заправо игра са сопственом судбином. - У свим нормалним земљама ратни ветерани потпадају под ресор Министарства одбране. Тако је чак и у Швајцарској која последњих 300 година није била у рату. У Србији је за ветеране задужено министарство за социјална питања и то је јако тужно. Још је тужније што Србија уз трубе шаље своје младиће у цивилне мисије, а претходно није решила шта ће бити ако се неко од њих врати у ковчегу или осакаћен – каже Вуковић. Од траума пати 8,8 одсто ветерана Извршни директор Центра за ратну трауму из Новог Сада Бранислава Вајагић каже да од посттрауматског стресног поремећаја у Србији болује чак 8,8 одсто бивших учесника ратова. - Таква ситуација има за последицу повећан број самоубистава и повећан број оболелих од болести зависности – каже Вајагић. Мирослав Вуковић додаје да је та бројка знатно већа, јер је велики број грађана Србије оболео од тог синдрома током НАТО агресије. - Зато треба тужити НАТО и тражити одштету – истиче Вуковић. Ко ће бранити отаџбину? У БиХ и Хрватској направљена је категоризација ратних ветерана на основу које се одређује и новчани додатак, али и друге привилегије у друштву. - Само се Србија одриче својих ратника. Питам се шта ће бити у случају неког оружаног сукоба. Ко ће после свега бранити отаџбину – забринут је Дујовић.
link
-------
26/03/2013 - 07:13JEDINA NIŠLIJKA KOJA JE RATOVALA NA KOSOVU: Slađana Stanković dobila ulicu u rodnom gradu (FOTO)Prva žena dobrovoljac u srpskoj vojsci poginula je na Kosovu 5. juna 1999, pomažući ranjenim saborcima. Četrnaest godina kasnije Niš se odužio jednoj od najhrabrijih stanovnica
Foto: Telegraf Jedna od ulica u Nišu ubuduće će nositi ime Slađane Stanković (34), koja je kao dobrovoljac otišla u rat na Kosovo, gde je poginula 5. juna 1999. godine. Na ovaj način Slađani se odužio njen grad, a otadžbina koju je branila posthumno joj je dodelila orden zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti.
Slađanina životna priča, kako kaže njena sestra Vesna, svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi, jer se ova devojka latila puške prvog dana rata, dok su se mnoge Nišlije skrivale, strahujući od mobilizacije. ALBANSKI LEKAR NIJE HTEO DA JE PRIMI - Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije s**tio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”. Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – kaže za Telegraf Slađanina sestra Vesna Stanković, pa nastavlja: Foto: Telegraf - Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo ni da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu. Porodica ove junakinje nije bila obaveštena o pogibiji, već je za njenu smrt saznala slučajno. - Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.
Foto: Telegraf Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine. - Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu – kaže ožalošćena sestra. Komentarišući odluku da se jedna ulica u Nišu nazove imenom njene sestre, Vesna ističe da je zbog toga ponosna, ali da je ona zaslužila više. - Predlog da se to uradi potekao je od Udruženja boraca, ali za Slađanu je moglo da se uradi i više. Tri godine smo skupljali novac da joj podignemo spomenik, i to smo uradili bez ičije pomoći. Slađana je dala za ovu zemlju najvrednije što je imala i nije zaslužila da je samo mi pamtimo. Trebalo bi da je se sećaju svi koji su ovde ostali dok se ona za njih borila – kaže Vesna. Foto: Telegraf PREDOSEĆALA SVOJU SMRT Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti. - Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika - priča Slađanina sestra. Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat. - Majka odbija da se vrati u Niš. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima, jer bez obzira na četrnaest godina od njene smrti, nikako ne može da je prežali – kaže Vesna. (D. K.)
link
-------
И даље блокиран фонд посвећен девојчици убијеној у НАТО агресији(Новости) У знак сећања на на талентовану гиманзијалку Сању Миленковић, која је страдала у бомбардовању моста у Варварину, формиран фонд. Већ 12 година блокирано око 130.000 евра за стипендирање младих. Заборав други пут убија гимназијалку Сању Миленковић, жртву напада НАТО авиона током агресије на Србију. Талентована шеснаестогодишња ученица Математичке гимназије у Београду је била међу 10 житеља Варварина који су убијени током два ракетирања моста у том градићу, усред бела дана. Одмах после рата уз помоћ дијаспоре, као успомена на невино страдалу девојчицу, основан је Фонд “Сања Миленковић” за стипендирање талентованих ђака и студената математике и техничких наука. Нажалост, фонд који је требао да чува успомену на бриљантну ученицу Математичке гимназије функционисао је само две године. За то време 40 ђака и студената добијало је стипендије, фонд је финансирао одлазак младих талената на такмичења, а затим је необјашњиво његова имовина од 130.000 евра блокирана и он је тихо угашен.
Отац несерећне девојчице, представници дијаспоре и “Београдски форум за свет равноправних” већ 12 година покушавају да та средства одблокирају и усмере за оно за шта су намењена – стипендирању младих талената. - Добротворни фонд је, као и моја Сања, страдао као колатерална штета али не ратних, већ политичких обрачуна. Покушавали смо да га покренемо, али у држави нисмо наишли на разумевање – горко каже професор Зоран Миленковић, Сањин отац. - У превирањима после 2000. блокирана су средства фонда депонована у Београдској банци, све док она 2001. није отишла под стечај. Тако је 100.000 евра за школовање младих српских талената остало у стечајној маси. Тешко ми је да гледам све више деце талентоване као што је била моја покојна Сања, а која немају новца одлазак на такмичења и школовање. СТРАШНИ ЗЛОЧИН Професору Миленковићу замагли се поглед, а глас утиша кад описује недељу 30. маја 1999. кад је Варварин славио празник Свете Тројице, а мноштво људи се шетало као да није рат. – Неочекивано, појавила су се два НАТО авиона у ниском лету и ракетама разнела две трећине моста на коме се налазила моја Сања са две другарице. Из скршеног бетона и челика окруженог облаком прашине и дима чули су се крици рањених и Варваринци су похитали у помоћ. После неколико минута авиони су поново ракетирали мост. Дан је био ведар, пилот је добро видео људе које је гађао. Десет људи је погинуло, а двадесетак рањено – своди трагични рачун Миленковић.
Представници Фонд дијаспоре за матицу, који је практично створио Фонд “Сања Миленковић”, огорчени су односом према успомени на ову девојчицу и према будућности Србије.
- Тих 100.000 евра је 2001. године заједно са 3,5 милиона евра Фонда дијаспоре за матицу противправно гурнуто у стечајну масу Београдске банке. Иако је Влада Србије 2002. донела одлуку да се новац, у динарској противвредности, врати фондовима, неко је то и даље спречавао. Тек после дуготрајног суђења 2008. је враћен део главница Фонда дијаспоре за матицу, али и даље немамо вести када ће бити враћен новац из Фонда “Сања Миленковић”. Наставили смо да се дописујемо с институцијама и нећемо одустати, јер је то новац српске деце – каже др Милоје Милићевић, председник управног одбора Фонда дијаспоре за матицу. Реч је фонду који је 1999. сакупио средства којима је саграђен нови мост у Варварину, обновљен Жежељев мост у Новом Саду, многе болнице и други објекти у Србији. Саговорник “Новости” наглашава да и сада у амбасадама и конзулатима има блокираних средстава фонда. - Дијаспора је 1999. и 2000. новац доносили директно у дипломатско-конзуларна представништва СР Југославије, јер платни промет с иностранством тада није постојао. У депозиту амбасади у Берну, на пример, налази се 24.331 швајцарски франак уплаћених у Фонд “Сања Миленковић”. Безброј пута тражили смо од државе да деблокира тај новац. Он сматра да је и према успомени на Сању Миленковић почињен је неопростив грех. - Дијаспора је финансирала фонд под њеним именом да би се супротставила злу и дала подршку обнови супстанце српског народа, школовању младих талената који ће чувати успомену на Сању – каже др Милићевић.
link
-----
Пресуде Станишићу и Жупљанину – још једно подсећање шта је једина функција Хашког трибуналаПресудама Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину, Хашки трубунал нас подсећа да не заборавимо да је то инквизиторска установа створена да од Срба направи кривце за рат у бившој СФРЈ. Расправно веће Хашког трибунала осудило је јуче у првостепеном поступку Мићу Станишића и Стојана Жупљанина на по 22 године затвора за наводне злочине које су учинили рата у Босни и Херцеговини. Представници тужилаштва су у завршним речима половином прошле године и за Станишића и за Жупљанина тражили доживотне казне затвора. Станишић је био први министар унутрашњих послова РС, а Жупљанин начелник Центра служби безбедности (ЦСБ) Бања Лука. Браниоци Станишића и Жупљанина тражили су ослобађајуће пресуде, доказавши да полиција РС није учествовала у протеривању несрпског становништва, нити је постојао удружени злочиначки подухват. У пресуди је наведено да су Станишић и Жупљанин учествовали у заједничком злочиначком подухвату да се протера несрпско становништво „са замишљене етнички чисте српске територије“. Још једном је из Хага поручено да никакви докази нису важни, да правни поступак није битан, и да Срби морају да прихвате измишљену кривицу уколико желе да буду део „цивилизованог“ демократског света.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 12:47:03 GMT -5
Бомбардујући Југославију НАТО је „исправио грешку“ генерала Ајзенхауера (текст)Мултимедијална конференција за штампу амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића, посвећена годишњици НАТО бомбардовања 1999. године, одржана је у Москви.У оквиру конференције за штампу представницима руских медија приказана су два краткометражна документарна филма. Први – Злочин НАТО-а против Србије 1999. године избор је видео материјала на којима су забележене разорне последице бомбардовања: рушење зидова државних установа, рушевине на месту стамбених зграда, аутомобили у пламену, рањени и убијени цивили. НАТО војници се поносе својим суперпрецизним оружјем – па није ваљда да пилоти бомбардера опремљених по последњој речи технике нису могли да разликују војно складиште од скромне приватне куће, колону војне технике од колоне путничких возила? Интересантно, да ли неко од њих ноћу сања кошмаре?
Други филм Злочин без казне сведочи о погормима који су се десили на Косову у марту 2004. године. То је видео материјал праћен минималним коментаром: набрајају се називи насеља и разарања која су нанели учесници погрома: тако је у Призрену за два дана, 17. и 18. марта 2004. године било спаљено осам православних цркава, једна црква у близини града била је минирана. Манастир Светих Архангела подигнут још у 14. веку, учесници погрома су покрли и спалили на очиглед немачких „миротовраца“ који нису сматрали да је потребно да се мешају.
Погроми су захватили читаво Косово. 900 особа је било пребијено или тешко рањено, албански екстремисти су уништили 935 српских, ромских и ашкалијских кућа, разорено је или потпуно уништено 35 објеката Српске православне цркве, из шест градова и девет села били су протерани сви становници неалбанских националности. Шта је то ако не геноцид?! По подацима Бироа за Косово и Метохију у погромима је учествовала 51 хиљада људи. На кривичну одговорност није било позвано ни једно лице. Зашто?
Ова питања се намећу сама по себи већ скоро десет година. Она су постављена и на конференцији за шампу. Амбасадор Терзић је одговорио на њих не толико како дипломата, колико као историчар:
Косово и Метохија су, како наш патријарх често каже српски Јерусалим, Света земља. Тамо су наши најважнији манастири и цркве, тамо су наше краљевске и царске престонице. И све оно што је везано за Косово и Метохију је на неки начин окосница српског културног идентитета. Због тога сви Срби и Влада Србије том питању поклања велику пажњу и, мени се чини, управо због тога што Косово и Метохија толико значе Србима је и дошло до агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, Србију и до свега тога што је дошло. Наравно да је сада потпуно јасно, а и онда је било јасно, да узрок тој агресији нису била нарушена права албанске мањине, да је све то била једна велика инсценација и сценарио који је био веома организован, који је на самом терену предводио Вилијам Вокер, тадашњи шеф мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, него да је, како је то лепо рекао Вили Вимер, председник Скупштине ОЕБС-а тада, 2000. године, у писму Герхарду Шредеру, у којем је цитирао иступања неких представника на једном скупу у Братислави 2000. године, Организације и Стејт департмента, где се говорило о томе да је циљ тога рата био исправљање велике грешке коју је генерал Ајзенхауер направио 1945. године, имајући у виду вероватно да је један део централне Европе и један део Балкана препустио тадашњој зони утицаја Совјетског Савеза. Господин Вимер је том приликом такође рекао Герхарду Шредеру да је ту било речено да је стационирање НАТО и америчких војника на Балкану управо у функцији исправљања те грешке, а да, што се тиче саме Србије, њој не треба омогућити перспективу да буде део европског развоја. Морам, наравно, да кажем да је потпуно јасно да су разлози тога рата и напада били геополитички, да је то била промена не само геополитичке карте бивше Југославије и Србије. Показало се да је био главни циљ не само отцепљење једног историјског дела Србије од централне Србије, него да је било и ново позиционирање, војничко и геостратешко, НАТО и америчких снага на Балкану, чији је крајњи циљ био, наравно, заузимање нових позиција у наступању према Руској Федерацији и према Средњој Азији, према Блиском и Средњем истоку. Дакле рат против Србије и Југославије је био само један мали догађај у том великом фронту НАТО и Сједињених Америчких Држава према Истоку.
Амбасадор је такође подвукао да су погроми неалбнског становништва 2004. године, пре свега Срба, били директна последица НАТО агресије 1999. године.
На сајту наше редакције објављени су линкови за филмовеЗлочин НАТО-а против Србије 1999. године и Злочин без казне, приказане на конференцији за штампу. Ко има очи да види!
link
|
|