Post by Bozur on Nov 16, 2017 19:17:49 GMT -5
СРПСКИ ГОРСКИ ВУК ГОРЕ ЦРНЕ
ПРОТИВ ЂАВОЉЕ ЗВИЈЕЗДЕ
ПРОТИВ ЂАВОЉЕ ЗВИЈЕЗДЕ
- ВЛАДО ШИПЧИЋ -
ПОСЛЕДЊИ ВОЈНИК КРАЉЕВИНЕ
(песник Славко Перошевић)
Тамо недје у планине клете
Дје змајеви огњевити лете
Дје громови бију из облака
Дје природа царује опака
А аждаје кроз чечаре миле
Русе косе дје расплићу виле
Дје се ропства не подносе ланци
Дје се српски радјају Спартанци
И дје руке усред љета зебу
Соколови дје кличу по небу
Дје ледени вихорови хуче
Гладни вуци у чечар дје чуче
А Дурмитор плаво небо дира
Стоји кућа Шипчић Владимира
И у њојзи урамљена слика
Последњега краљевог војника
Гледајућ је на кућном зиду
Ја очињем не вјеровах виду
А из груди уздах ми се оте
Од његове момачке љепоте
У то доба од њег нико
Није био јунак већи
Дуга коса у валове
Низ мушке му пала плећи
Гледајућ га од језе ми
У грудима срце трне
Кокарда му поносито
Са шубаре сија црне
Вазда први у јуришу
И у свакој љутој бици
Широке му груди красе
Укрштени реденици
Смрт стотину пута срето
И у очи њој се руга
За пасом му кама оштра
А у руци пушка дуга
С опасача из футроле
Вири дршка парабеле
А под вједје , ко муње му
Сијевају очи смјеле
У прсима громовито
Удара му срце младо
Ето такав витез бјеше
С Дурмитора Шипчић Владо
ИИ
Када сила фашистичка
Крену с војском на Европу
Црна Гора земље своје
Не хтједе јој дати стопу
Не хтје горди Црногорац
Да у ропске ланце труне
Но полеће на душмана
Кроз огњеве и плотуне
Али у то медју браћу
Умијеша дјаво прсте
И људима стаде бранит
Да се моле , да се крсте
На крст часни и на вјеру
Крену војска црног врага
Што јој душман бјеше свако
Ко се са њом није слага
Дуго ће се по злу страшном
Четрдесет памтит прва
Те године срп и чекић
С часнијем се крстом рва
У тај земан , под Дурмитор
Један Јевреј душе труле
Поче људе наговарат
Да на српску вјеру хуле
Да не славе крсну славу
Пале тамјан и свијећу
И започе у народу
Зло ширити и несрећу
Брат на брата , кум на кума
Са ножем се залијета
Црни дјаво , Дурмитором
Царово је тога љета
На зло људе наводио
И мржњом им срца трово
Рјеч његова многим бјеше
Преча него свето слово
Рука њина , бесумучно
Без милости и без жала
По селима дурмиторским
Невине је људе клала
Жуто лишће са дрвећа
Кидала је јесен рана
Кад на Малу Црну Гору
Бану чета партизана
Ту на ријеч похваташе
Двадес људи и сељака
И ко Турци , некад робље
Одведоше пут Жабљака
Докле сунце октобарско
Боботовом мили Куку
Браћу своју , комунисти
Везанијех воде руку
Варош бјеше утонула
У ноћ хладну и дубоку
У појату кад их једну
Затворише кано стоку
То су вече , безбожници
Што црвене носе значке
Батинама људе били
Вјешали их наопачке
Куцали им испод нокти
Коњске клинце и ексере
Отпадници српског рода
Без образа и без вјере
Страшном мржњом опијени
Измишљали мука триста
Није Пилат на Голготи
Намучио тако Христа
На Старога Вујадина
Није Турчин муке тура
Ко Маловић Јосиф што је
На невиног Дакић Дјура
И Тома су без милости
Тукли мучки и жестоко
Павле , Војин и Радоман
Коста , Јосиф , Јагош , Јоко
Ту Спасоје Шарац себе
Вјечно пљуну и обрука
Муминовић Јеврема је
Намучио тешких мука
Кроз ноћ кишну , хладни вјетар
Горама је мрачним свира
Док џелати партизански
Муче Шипчић Владимира
И Дакића ту Богдана
Дружина је клета ова
Намучила кано Швабе
Џаковића некад Јова
Висили су објешени
За рогове и за панте
Кроз лијевак , у стомак им
Усипали воде канте
До бесвјести давили их
У дрвено неко буре
Крици њини , Жабљаком су
До касне се чули уре
Тукли људе завезане
Што не могу да се бране
Бацали их полу мртве
У бунаре и кречане
А ноћ тамна , када домили
Рујној зори и уранку
У заносу , опијени
Клицали су Чича Јанку
Срба десет милиона
С толко знања и идеја
А они се с пушком боре
За Хрвата и Јевреја
А ноћ друга , над Дурмитор
Када тихо ста да пада
На стратиште партизани
Поведоше Шипчић Влада
Конопима руке бјеху
Свезали му одастрага
А са њиме изведоше
И стрица му Шипчић Драга
Ноћ је тамна одмицала
Бјеше мрачно ко у рогу
А Владимир Шипчић у се
Помоли се драгом Богу
Па једнога спроводника
Силовито с пута гурну
И са стрицом још везаним
Кроз јелови омар јурну
У чечару јеловоме
Сакрише их гране танке
Док груваху кроз планину
Громко пушке талијанке
За њима се у потјеру
Нададоше одма страже
Да двојицу бјегунаца
Кроз вечерњу таму траже
Ту пушака неколико
Још кроз мрачни чечар плану
Док у бјекству , Шипчић Драго
Не упаде у кречану
У немоћи , Владимиру
Лећеле су сузе с лица
Ал из јаме није мого
Ишчупати свога стрица
Ту му срце , туга стеже
Кад из мрачне зачу тмине
Одјек гласа Драговога
Остави ме , Владо сине
Зла судбина , задњу искру
Мог живота ноћас гаси
Немој да те савјест пече
Бјежи сине , живот спаси
Ал знај добро , да ће душа
Без смирења да ми лута
Све докле ме не освети
Твоја Владо пушка љута
А док момче пред потјером
Бјежи кроз ноћ и дивљину
Шипчић Драга , комунисти
Пронадјоше у клацину
Ту у главу , кундак пушке
Спасоја га гадја Шарца
Десно око из лобање
Испаде му од ударца
Те вечери у мукама
Од душе се расто своје
Убише га кундацима
Јосиф , Јоко и Спасоје
А дан ил два , после тога
Патрола је стигла хитра
И са Мале Црне Горе
Шипчића је свела Митра
На Жабљаку , седам дана
И без воде и без хране
Мучише га поданици
Антихриста и Сатане
А кад кући пустише га
Из тамнице пуне страве
Кажу људи да на њему
Није било кости здраве
Сломили му руке обје
Ноге , зубе , ребра вита
Они што на Христа хуле
А у небо дижу Тита
У мукама великијем
У своме је умро дому
И у рај се придружио
Брату Драгу , Дјуру , Тому
И још многом у тај земан
Без кривице сто је страдо
Ето браћо због чега се
Одметнуо Шипчић Владо
Ратово је кано јунак
И светио стрица Драга
Док четама партизанским
Нестајати поче снага
Стаљин дошо до Берлина
Дражу издо Черчил клети
Ал Владимир Шипчић с пушком
Још саборце мртве свети
Потјере га сколећеле
Кроз омаре и планине
А од вјерних сабораца
Сваки дан му неко гине
Од плотуна пушчанијех
Јецала је сњежна гора
Кад Момчило Дакић паде
Изрешетан од злотвора
У крви је лежо јунак
Што од смрти није преза
И последњом снагом држо
Дршку тешког митраљеза
Из цијеви ужарене
Лећели су меци врели
Ту је штитећ одступницу
Пао овај витез смјели
И Спасоја Дакића је
Кажу стигла црна судба
У пећини изнад Таре
Крвава га уби удба
И Кнежевић Вељо паде
У бој љути дје крв кључа
Док се с Владом и са Божом
Пробијао из обруча
Дје четници с удбом туку
Љуте битке и мегдане
Кано витез српског рода
Поповић је пао Дане
Најхрабрије дје јунаке
Смрт стравична руком бира
Врела зрна покосише
И Тасића Станимира
Око Фоче и Чајнича
У вихору љутог боја
Животе су своје дали
Василије и Остоја
И Милосав Поповић је
Од душманског метка страда
И рањен је издахнуо
На рукама Шипчић Влада
Дје јек страшне битке хучи
И врела се крвца лије
Погино је у јуришу
Један јунак с Романије
Без страха је полетио
На крвнике и џелате
Јагоша ће Нововића
Да вјечито Срби памте
Ту престаде куцат срце
Драга , Павла и Милије
Ал Владимир Сипчић још се
Пред крвавом Озном крије
Љети му је кућа , шума
Зими мрачна земуница
А с њиме су горски вуци
Ковачевић и Бјелица
Једног дана док планином
Цароваше јесен позна
Два јатака провјерена
Проклета им уби Озна
На мукама и Бошка су
Уморили Перендију
Ал он није хтио одат
Одметници дје се крију
Кад је Бошка крај потока
Зликовачка пушка смакла
Рамиз Хаџић , сву му чељад
Крвавијем ножем закла
У Ханџар је дивизији
Клао Србе са мераком
Тај усташа што се сада
Дичи звјездом петокраком
После тога чак ни у сну
Од стра није имо мира
Плашио се од Бјелице
И Шипчића Владимира
Ни из куће , нидје Удба
Пуштала га није сама
Али све им је било џаба
Четничка га уби кама
Све усташа и кољача
Што је било у Санџаку
Мјесто крста кукастога
Тад носаше петокраку
Два крвника Авдовића
Адиловић Јусуф клети
Ал Владо их Шипчић уби
Српске ране те освети
Помого је и Бјелици
Да освети свога брата
Са крвавим потјерама
У коштац се мушки хвата
Упадо је са дружином
Дје се нико није надо
Срце Бошка Југовића
Имао је Шипчић Владо
Ал зли земан носи своје
А не моли бога сила
Једне ноћи Озна клета
Поломи му братска крила
Октобар је мјесец био
Пожућела бјеше шума
Кад из једне куће старе
Одлијегну јек куршума
Ту је рафал партизански
Изрешето горског лава
Ту Бјелицу изда Стоја
Ко Момчила Видосава
Ту још један краљев војник
Паде за част и за Христа
Ту престаде срце храбро
Даниловић куцат Риста
Док њихова крв јуначка
У ракама црве храни
Дражинијем војницима
Бјеху дошли црни дани
Те године око Рудог
Док владаше зима дуга
И Српко је Меденица
Са два вјерна пао друга
Горске виле сву ноћ дугу
Горком сузом квасећ лице
Кукале су изнад гроба
Србобрана Меденице
И поносна Романија
У црнину сва се зави
Док крвава петокрака
Пораз часног крста слави
Ту у једној љутој бици
Дје се с богом бори дјаво
У јуришу крвавоме
Дерикоња паде Саво
Без својега комаданта
Романија гора оста
Брате Саво , српска дико
Смрт нека ти буде проста
На последњем свом мегдану
За крст часни и за Христа
Опачић је Јово кажу
Шест убио комуниста
Од срамоте и пораза
Смрт страшна му бјеше сладја
Такав јунак и родољуб
Ријетко се више радја
Докле Озна обруч стеже
Без надања и помоћи
Матовић је Милан умро
Једне хладне зимске ноћи
Сам без иког Шипчић оста
Са ранама што га боле
Док га траже кроз планине
Црне тројке и патроле
Засједе му постављају
Око Фоче и Чајнича
А обични народ поче
Да га слави и велича
Причали су , Тару воду
Да прескочит може скоком
Да је вазда на опрезу
Да с једнијем спава оком
Да му с пута вуци бјеже
У планини кад га срету
Да сурога орла пушком
Убити је зна у лету
И у боју да га сваком
Прати дашак ратне среће
Да је јунак мимо људи
Ког пушчано зрно неће
Да је с греде , у сред зиме
У маниту Дрину скака
На мегдану да је љутом
Крволока многог смака
Причало се против њега
Да не може Озна ништа
Гуслари га величали
Зими ноћу крај огњишта
Око Таре , око Дрине
И около хладног Лима
Кажу да је страх у кости
Ућериво удбашима
У њине се униформе
Облачио и маскира
Бранио је сиротињу
Поштен народ није дира
Сам у гори , с митраљезом
Батаљон је зна да чека
Није било тијех очи
Пред којим је икад стрека
И вазда је био први
Дје мораше да се гине
Шипчић Владо с Дурмитора
ЗАДЊИ ВОЈНИК КРАЉЕВИНЕ
Неки кажу да је мртав
Неки да још увјек живи
Ал род српски том витезу
Још се у свом срцу диви
Па гусларе када ноћу
Видиш звјезду како пада
Преко крила гусле стави
И помени Шипчић Влада
И стихове запјевај нам
Што Србину душу сладе
ВИШЕ ВРЈЕДИ ШИПЧИЋ ВЛАДЕ
НО ТИТОВЕ ТРИ БРИГАДЕ !!
А ви пјесму с пуно пажње
Послушајте браћо драга
Јер гусле су божји кантар
На којем се правда вага
А оне вам вако данас
Преко струна својих кажу
Српски народ у свом срцу
Вјечито ће носит Дражу
Павла , Баја и Николу
Србобрана , Божа , Влада
Јер сваки је од њих храбро
На бранику српства страда.
ПОСЛЕДЊИ ВОЈНИК КРАЉЕВИНЕ
(песник Славко Перошевић)
Тамо недје у планине клете
Дје змајеви огњевити лете
Дје громови бију из облака
Дје природа царује опака
А аждаје кроз чечаре миле
Русе косе дје расплићу виле
Дје се ропства не подносе ланци
Дје се српски радјају Спартанци
И дје руке усред љета зебу
Соколови дје кличу по небу
Дје ледени вихорови хуче
Гладни вуци у чечар дје чуче
А Дурмитор плаво небо дира
Стоји кућа Шипчић Владимира
И у њојзи урамљена слика
Последњега краљевог војника
Гледајућ је на кућном зиду
Ја очињем не вјеровах виду
А из груди уздах ми се оте
Од његове момачке љепоте
У то доба од њег нико
Није био јунак већи
Дуга коса у валове
Низ мушке му пала плећи
Гледајућ га од језе ми
У грудима срце трне
Кокарда му поносито
Са шубаре сија црне
Вазда први у јуришу
И у свакој љутој бици
Широке му груди красе
Укрштени реденици
Смрт стотину пута срето
И у очи њој се руга
За пасом му кама оштра
А у руци пушка дуга
С опасача из футроле
Вири дршка парабеле
А под вједје , ко муње му
Сијевају очи смјеле
У прсима громовито
Удара му срце младо
Ето такав витез бјеше
С Дурмитора Шипчић Владо
ИИ
Када сила фашистичка
Крену с војском на Европу
Црна Гора земље своје
Не хтједе јој дати стопу
Не хтје горди Црногорац
Да у ропске ланце труне
Но полеће на душмана
Кроз огњеве и плотуне
Али у то медју браћу
Умијеша дјаво прсте
И људима стаде бранит
Да се моле , да се крсте
На крст часни и на вјеру
Крену војска црног врага
Што јој душман бјеше свако
Ко се са њом није слага
Дуго ће се по злу страшном
Четрдесет памтит прва
Те године срп и чекић
С часнијем се крстом рва
У тај земан , под Дурмитор
Један Јевреј душе труле
Поче људе наговарат
Да на српску вјеру хуле
Да не славе крсну славу
Пале тамјан и свијећу
И започе у народу
Зло ширити и несрећу
Брат на брата , кум на кума
Са ножем се залијета
Црни дјаво , Дурмитором
Царово је тога љета
На зло људе наводио
И мржњом им срца трово
Рјеч његова многим бјеше
Преча него свето слово
Рука њина , бесумучно
Без милости и без жала
По селима дурмиторским
Невине је људе клала
Жуто лишће са дрвећа
Кидала је јесен рана
Кад на Малу Црну Гору
Бану чета партизана
Ту на ријеч похваташе
Двадес људи и сељака
И ко Турци , некад робље
Одведоше пут Жабљака
Докле сунце октобарско
Боботовом мили Куку
Браћу своју , комунисти
Везанијех воде руку
Варош бјеше утонула
У ноћ хладну и дубоку
У појату кад их једну
Затворише кано стоку
То су вече , безбожници
Што црвене носе значке
Батинама људе били
Вјешали их наопачке
Куцали им испод нокти
Коњске клинце и ексере
Отпадници српског рода
Без образа и без вјере
Страшном мржњом опијени
Измишљали мука триста
Није Пилат на Голготи
Намучио тако Христа
На Старога Вујадина
Није Турчин муке тура
Ко Маловић Јосиф што је
На невиног Дакић Дјура
И Тома су без милости
Тукли мучки и жестоко
Павле , Војин и Радоман
Коста , Јосиф , Јагош , Јоко
Ту Спасоје Шарац себе
Вјечно пљуну и обрука
Муминовић Јеврема је
Намучио тешких мука
Кроз ноћ кишну , хладни вјетар
Горама је мрачним свира
Док џелати партизански
Муче Шипчић Владимира
И Дакића ту Богдана
Дружина је клета ова
Намучила кано Швабе
Џаковића некад Јова
Висили су објешени
За рогове и за панте
Кроз лијевак , у стомак им
Усипали воде канте
До бесвјести давили их
У дрвено неко буре
Крици њини , Жабљаком су
До касне се чули уре
Тукли људе завезане
Што не могу да се бране
Бацали их полу мртве
У бунаре и кречане
А ноћ тамна , када домили
Рујној зори и уранку
У заносу , опијени
Клицали су Чича Јанку
Срба десет милиона
С толко знања и идеја
А они се с пушком боре
За Хрвата и Јевреја
А ноћ друга , над Дурмитор
Када тихо ста да пада
На стратиште партизани
Поведоше Шипчић Влада
Конопима руке бјеху
Свезали му одастрага
А са њиме изведоше
И стрица му Шипчић Драга
Ноћ је тамна одмицала
Бјеше мрачно ко у рогу
А Владимир Шипчић у се
Помоли се драгом Богу
Па једнога спроводника
Силовито с пута гурну
И са стрицом још везаним
Кроз јелови омар јурну
У чечару јеловоме
Сакрише их гране танке
Док груваху кроз планину
Громко пушке талијанке
За њима се у потјеру
Нададоше одма страже
Да двојицу бјегунаца
Кроз вечерњу таму траже
Ту пушака неколико
Још кроз мрачни чечар плану
Док у бјекству , Шипчић Драго
Не упаде у кречану
У немоћи , Владимиру
Лећеле су сузе с лица
Ал из јаме није мого
Ишчупати свога стрица
Ту му срце , туга стеже
Кад из мрачне зачу тмине
Одјек гласа Драговога
Остави ме , Владо сине
Зла судбина , задњу искру
Мог живота ноћас гаси
Немој да те савјест пече
Бјежи сине , живот спаси
Ал знај добро , да ће душа
Без смирења да ми лута
Све докле ме не освети
Твоја Владо пушка љута
А док момче пред потјером
Бјежи кроз ноћ и дивљину
Шипчић Драга , комунисти
Пронадјоше у клацину
Ту у главу , кундак пушке
Спасоја га гадја Шарца
Десно око из лобање
Испаде му од ударца
Те вечери у мукама
Од душе се расто своје
Убише га кундацима
Јосиф , Јоко и Спасоје
А дан ил два , после тога
Патрола је стигла хитра
И са Мале Црне Горе
Шипчића је свела Митра
На Жабљаку , седам дана
И без воде и без хране
Мучише га поданици
Антихриста и Сатане
А кад кући пустише га
Из тамнице пуне страве
Кажу људи да на њему
Није било кости здраве
Сломили му руке обје
Ноге , зубе , ребра вита
Они што на Христа хуле
А у небо дижу Тита
У мукама великијем
У своме је умро дому
И у рај се придружио
Брату Драгу , Дјуру , Тому
И још многом у тај земан
Без кривице сто је страдо
Ето браћо због чега се
Одметнуо Шипчић Владо
Ратово је кано јунак
И светио стрица Драга
Док четама партизанским
Нестајати поче снага
Стаљин дошо до Берлина
Дражу издо Черчил клети
Ал Владимир Шипчић с пушком
Још саборце мртве свети
Потјере га сколећеле
Кроз омаре и планине
А од вјерних сабораца
Сваки дан му неко гине
Од плотуна пушчанијех
Јецала је сњежна гора
Кад Момчило Дакић паде
Изрешетан од злотвора
У крви је лежо јунак
Што од смрти није преза
И последњом снагом држо
Дршку тешког митраљеза
Из цијеви ужарене
Лећели су меци врели
Ту је штитећ одступницу
Пао овај витез смјели
И Спасоја Дакића је
Кажу стигла црна судба
У пећини изнад Таре
Крвава га уби удба
И Кнежевић Вељо паде
У бој љути дје крв кључа
Док се с Владом и са Божом
Пробијао из обруча
Дје четници с удбом туку
Љуте битке и мегдане
Кано витез српског рода
Поповић је пао Дане
Најхрабрије дје јунаке
Смрт стравична руком бира
Врела зрна покосише
И Тасића Станимира
Око Фоче и Чајнича
У вихору љутог боја
Животе су своје дали
Василије и Остоја
И Милосав Поповић је
Од душманског метка страда
И рањен је издахнуо
На рукама Шипчић Влада
Дје јек страшне битке хучи
И врела се крвца лије
Погино је у јуришу
Један јунак с Романије
Без страха је полетио
На крвнике и џелате
Јагоша ће Нововића
Да вјечито Срби памте
Ту престаде куцат срце
Драга , Павла и Милије
Ал Владимир Сипчић још се
Пред крвавом Озном крије
Љети му је кућа , шума
Зими мрачна земуница
А с њиме су горски вуци
Ковачевић и Бјелица
Једног дана док планином
Цароваше јесен позна
Два јатака провјерена
Проклета им уби Озна
На мукама и Бошка су
Уморили Перендију
Ал он није хтио одат
Одметници дје се крију
Кад је Бошка крај потока
Зликовачка пушка смакла
Рамиз Хаџић , сву му чељад
Крвавијем ножем закла
У Ханџар је дивизији
Клао Србе са мераком
Тај усташа што се сада
Дичи звјездом петокраком
После тога чак ни у сну
Од стра није имо мира
Плашио се од Бјелице
И Шипчића Владимира
Ни из куће , нидје Удба
Пуштала га није сама
Али све им је било џаба
Четничка га уби кама
Све усташа и кољача
Што је било у Санџаку
Мјесто крста кукастога
Тад носаше петокраку
Два крвника Авдовића
Адиловић Јусуф клети
Ал Владо их Шипчић уби
Српске ране те освети
Помого је и Бјелици
Да освети свога брата
Са крвавим потјерама
У коштац се мушки хвата
Упадо је са дружином
Дје се нико није надо
Срце Бошка Југовића
Имао је Шипчић Владо
Ал зли земан носи своје
А не моли бога сила
Једне ноћи Озна клета
Поломи му братска крила
Октобар је мјесец био
Пожућела бјеше шума
Кад из једне куће старе
Одлијегну јек куршума
Ту је рафал партизански
Изрешето горског лава
Ту Бјелицу изда Стоја
Ко Момчила Видосава
Ту још један краљев војник
Паде за част и за Христа
Ту престаде срце храбро
Даниловић куцат Риста
Док њихова крв јуначка
У ракама црве храни
Дражинијем војницима
Бјеху дошли црни дани
Те године око Рудог
Док владаше зима дуга
И Српко је Меденица
Са два вјерна пао друга
Горске виле сву ноћ дугу
Горком сузом квасећ лице
Кукале су изнад гроба
Србобрана Меденице
И поносна Романија
У црнину сва се зави
Док крвава петокрака
Пораз часног крста слави
Ту у једној љутој бици
Дје се с богом бори дјаво
У јуришу крвавоме
Дерикоња паде Саво
Без својега комаданта
Романија гора оста
Брате Саво , српска дико
Смрт нека ти буде проста
На последњем свом мегдану
За крст часни и за Христа
Опачић је Јово кажу
Шест убио комуниста
Од срамоте и пораза
Смрт страшна му бјеше сладја
Такав јунак и родољуб
Ријетко се више радја
Докле Озна обруч стеже
Без надања и помоћи
Матовић је Милан умро
Једне хладне зимске ноћи
Сам без иког Шипчић оста
Са ранама што га боле
Док га траже кроз планине
Црне тројке и патроле
Засједе му постављају
Око Фоче и Чајнича
А обични народ поче
Да га слави и велича
Причали су , Тару воду
Да прескочит може скоком
Да је вазда на опрезу
Да с једнијем спава оком
Да му с пута вуци бјеже
У планини кад га срету
Да сурога орла пушком
Убити је зна у лету
И у боју да га сваком
Прати дашак ратне среће
Да је јунак мимо људи
Ког пушчано зрно неће
Да је с греде , у сред зиме
У маниту Дрину скака
На мегдану да је љутом
Крволока многог смака
Причало се против њега
Да не може Озна ништа
Гуслари га величали
Зими ноћу крај огњишта
Око Таре , око Дрине
И около хладног Лима
Кажу да је страх у кости
Ућериво удбашима
У њине се униформе
Облачио и маскира
Бранио је сиротињу
Поштен народ није дира
Сам у гори , с митраљезом
Батаљон је зна да чека
Није било тијех очи
Пред којим је икад стрека
И вазда је био први
Дје мораше да се гине
Шипчић Владо с Дурмитора
ЗАДЊИ ВОЈНИК КРАЉЕВИНЕ
Неки кажу да је мртав
Неки да још увјек живи
Ал род српски том витезу
Још се у свом срцу диви
Па гусларе када ноћу
Видиш звјезду како пада
Преко крила гусле стави
И помени Шипчић Влада
И стихове запјевај нам
Што Србину душу сладе
ВИШЕ ВРЈЕДИ ШИПЧИЋ ВЛАДЕ
НО ТИТОВЕ ТРИ БРИГАДЕ !!
А ви пјесму с пуно пажње
Послушајте браћо драга
Јер гусле су божји кантар
На којем се правда вага
А оне вам вако данас
Преко струна својих кажу
Српски народ у свом срцу
Вјечито ће носит Дражу
Павла , Баја и Николу
Србобрана , Божа , Влада
Јер сваки је од њих храбро
На бранику српства страда.