Bozur
Amicus
Posts: 5,515 
|
Post by Bozur on Aug 3, 2012 11:47:17 GMT -5
"PORODICA Odbrana i poslednji dani"
TO TRAŽI EU?
EUtopija, tvorevina na ivici raspada, povod je domaćim žutokrakima za uvođenje svih mogućih ludosti pod izgovorom priče o „ljudskim pravima“, koja EU hoće i traži. Naravno, evropska birokratija, koja se odavno bori protiv hrišćanskih vrednosti, ima svoje ciljeve, od kojih je masovno uvođenje „veselništva“ jedan od prioriteta. Ali, to uopšte ne znači da EU može nametati svojim članicama sve što poželi u okviru tzv. „prava seksualnih manjina“; i ne samo u toj oblasti, nego u celokupnoj oblasti morala. Dovoljan je primer Poljske: ona je, pre ulaska u EU, početkom devedesetih, vratila veronauku u škole, formirala osmočlani savet za praćenje hrišćanih vrednosti na radio i televizijskim programima, a u Ustav Poljske uneto je pozivanje na Boga i hrišćansko nasleđe poljske nacije. Kada je Poljska pristupala EU, jedan od uslova je bio da niko nema prava da traži ukidanje zakona o zabrani abortusa (osim u slučajevima kada je ugrožen život majke). Kada je u leto 2003, senatorka Marija Šiškovska pripremala zakone za proširenje prava homosekusalaca (priznanje prava homoseksualnog partnerstva kao svojevrsnog braka, osim usvajanja dece), Katolička crkva Poljske, predvođena vatikanskom Kongregacijom za doktrinu vere, a uz pomoć katoličkih političara, krenula je u oštru kampanju da se to ne dozvoli.
Snažna politička grupacija, Liga poljskih porodica, najoštrije se suprotstavila, često sprečavajući pokušaje gej paradiranja. Leh Valensa je izjavljivao: „Moje uverenje je da tim ljudima treba pomoć lekara. Šta bi bilo kad bi svi ljudi bili takvi – ne bismo imali potomke!“ Godine 2002, u okviru predsedničke kampanje, pitanje homoseksualnosti bilo je jedno od ključnih pitanja, jer je Katolička crkva od svih kandidata tražila da se o njemu izjasne. Marijan Kržakovski, kandidat Solidarnosti, izjasnio se protiv homoseksualnih brakova i prava da oni usvajaju decu, a Marek Savicki, iz Poljske seljačke stranke, rekao je da je homoseksualizam lažno pitanje, jer ima toliko drugih pitanja koja treba rešiti. Zbog svega ovoga, ali i zbog ostalih lokalnih specifičnosti, zasnovanih na poljskom moralnom nasleđu, EU komesari su morali da se udvaraju domaćem katolicizmu, pa je evropska ministarka Danuta Hibner 2002, na sastanku sa predstavnicima poljskih crkvenih medija, stigla da izjavi da EU nema nikakav uticaj na svoje članice kad je moral u pitanju, i da se ne meša u pitanja abortusa i eutanazije. (I Irska i Malta ušle su u EU sa oštrim ograničenjima abortusa, a tek je ne nedavnom referendumu na Malti dopušten razvod braka, koji je, po katoličkom kanonskom pravu, koga se La Valeta držala, do sada bio zabranjen!)
Dakle, nametanje homoseksualnih brakova i usvajanja dece od strane istih nije uslov za ulazak u EU; samo, domaći evrounijati su spremni da idu tri koraka ispred EU zahteva, da bi pokazali da su, kako reče Tadić Basari, spremni za „preobrazbu“ Srbije.
______________
Od pisca ovih redova
Ovo nije običan novinarski članak. Koštao me je vremena i nerava, i mnoge reči su me žegle dok sam ih pisao; mračnu budućnost svog naroda i čovečanstva, lišenog moralnih orijentira, video sam jasno, i ništa manje napeto od Aleksandra Dunđerina. Pa ipak, niti se predajem, niti to bilo kome preporučujem. Porodica je naša potonja tvrđava u okupiranoj Evropi, i moramo je braniti svom ljubavlju, mudrošću i hrabrošću za koju smo sposobni. Zato odmah, sada, moramo reći sebi,a zatim i svima bližnjima: nećemo dozvoliti da nam uzmu decu! Krenimo kod vaspitačica, učitelja i profesora naše dece, i recimo im da nam se pridrže u odbrani normalnosti! Podsetimo naše lekare i socijalne radnike, tražeći da zaštite naše porodice! Uverimo naše činovnike u opštinama da takvu budućnost ne smemo dozvoliti! Podsetimo sudije da postoje zakoni koji su bezakonja! Bojkotujmo medije koji propagiraju ono što ruši porodični moral! Dok naši nesrećni policajci primaju plate za premlaćivanje ariljskih malinara, a pritom ne smeju da privire na Kosovo, i dok ih primoravaju da štite „gej paradu“ na čelu sa holandskim pedofilom, popričajmo, kao ljudi, s njima – i oni imaju decu, koju žutokraki NVO jurišnici žele da vrbuju za „nove vrednosti“ (Prošlo je vreme kad su policajci ubeđivali sebe da, za platu, moraju da misle kao onaj udbaš što je pratio Branka Ćopića, pa mu rekao:“Kad bi mi naredili da te ubijem, šta ću – morao bih… Imam decu…“ Danas i policajac može da misli svojom glavom.) Recimo policajcima: „Vi ste naši; ne branite bezakonje!“ Kontaktirajmo ugledne srbske intelektualce i tražimo da se i njihov glas u odbranu morala, ličnog i porodičnog, čuje u javnosti… I, naravno, podsetimo narodne poslanike da, kad su ovakve stvari u pitanju,ne smeju biti glasački roboti jedne prljave protivporodične mašinerije, nego ih ohrabrimo da postupaju kao dobre komšije, zemljaci, normalni ljudi, koji su zabrinuti za budućnost svačijeg deteta kao sopstvenog.Osnivajmo, što više, roditeljskih udruženja koja će jasno i glasno reći: „SVE STE NAM UZELI – PORODICU NE DAMO!“ Možda to, sada, u doba senilnog varvarstva žutokrakih, izgleda neostvarljivo.Ali, svaki put počinje prvim korakom. A Bog će, kako reče patrijarh Pavle, pomoći ako bude imao kome da pomogne. Borba za porodicu nikad ne može biti uzaludna. Read more: illyria.proboards.com/index.cgi?board=srbijaserbia&action=display&thread=35995#ixzz22V8AXQbx_____________________ _____________________ DRUGI CLANCIANTI NATO - RAZLOZI PROTIV NATO
illyria.proboards.com/index.cgi?action=display&board=jugoslavijayugoslavia&thread=36255&page=1
 ---------- Genetski modifikovana hrana! Više stete/koristi?
illyria.proboards.com/index.cgi?action=display&board=jugoslavijayugoslavia&thread=36262&page=1
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 3, 2012 11:48:10 GMT -5
Слабе тачке нове власти у Србији
УТОРАК, 31 ЈУЛ 2012 06:51
ЈЕЛЕНА ГУСКОВА
Претходна власт довела је земљу до крајњости: парализована привреда, становништво осиромашило, систем правосуђа, балансирање политичког уређења на нивоу диктатуре, медији угушени цензуром, реформе војске спроведене до степена непостојања, крајње ниска самосталност у доношењу одлука и врло висока послушност у погледу захтева Запада, корумпираност свих структура власти, одсуство жеље да се сачува територијална целовитост земље (Војводина, Косово, Југ Србије), губитничка расположења у односима са суседима и много тога другог.
У таквим условима новим властима је крајње тешко да граде планове за будућност: ако извучеш главу, притиснуће ти реп. И тако до у бескрај. Добро би било још знати где је глава, а где реп. Не само да се егзистира, већ да се нешто чини у корист земље треба имати јаку или бар стабилну политичку власт, финансије, проверену економску платформу, јасан програм националних интереса, подршку (у случају мале земље) од стране великог значајног партнера – организације (на пример ЕУ) или поједине земље. Да ли нова власт има бар нешто са тог списка? За сада осим изјава типа „завршимо са корупцијом“, „нећемо дати Косово“, „разговараћемо са народом“, „створићемо отворено демократско друштво“ нема практично ничега.
Треба подсетити да су се САД и друге западне земље крајње забринуле карактером нове власти, пожуриле су, послале изасланике да провере њене намере. Амбасадор САД у Београду Мери Ворлик 11. јула је рекла отворено да би волела да види у новој влади исто тако енергичне људе као и у претходној власти. И само са владом која поштује претходне договоре Вашингтон намерава да сарађује. Напипавао је ситуацију и заменик помоћника државног секретара Филип Рикер. Мада детаљи разговора нису били познати, медији су писали да је Рикер наговарао да се формира коалиција Демократске странке и Српске напредне странке, што би значило потпуни континуитет власти.
Јачина и стабилност владајуће коалиције.
Скупштина после пролећних избора представља збор 46 странака и организација. Како би Српска напредна странка, која је сакупила 24,1% гласова (73 мандата) имала већину приликом доношења одлука, морала је да се договори са социјалистима (СПС), који имају 44 мандата, и Уједињеном партијом региона (16 места). У таквом саставу могло је да се претендује и на формирање владе, што је и било учињено. Ипак да приметимо да је овај блок био састављен чисто механички (математички), а странке по својој идеологији имају сасвим различиту обојеност: неодређени националисти, интернационалисти и либерали-привредници. До извесног времена може да се очекује стабилност у односима партнера, али унутрашња напетост може да расте и да се испољи приликом решавања насушних питања. Демократска странка Бориса Тадића, мада и нема велике идеолошке разлике са напредњацима, прешла је у опозицију и навикава се на нову улогу критичара постојеће власти. Њен значајан број гласова (68) заједно са правом опозицијом – Демократском странком Србије Војислава Коштунице (21) и либералима (20) места, могу да буду битан фактор напетости у српском парламенту. Тако да је реч о врло крхкој већини у Скупштини.
Још једно важно посматрање. Власт фактички нема опозицију. У Скупштини је остала само ДСС Војислава Кошутнице. Мада је ДСС подржала Николића у одлучујућем тренутку другог круга гласања, њој нису понудили са учествује у формирању владе. То говори пре свега о принципијалности Куштунице који не мења своје ставове, не тргује принципима, као и о томе да управо Запад руководи политичким процесима у Србији, укључујући и формирање владе. Иначе проста захвалност Куштуници за подметнуто раме и добијену високу дужност покренула би Николића на сарадњу са ДСС. Тим пре што су заједнички принципи потврђени у договору: политичка неутралност се одређује на референдуму, а промене Устава су немогуће без сагласности ДСС и Српске напредне странке.
Без обзира на сва уверавања напредњака о наступању ере демократије, већ приметна постаје тенденција концентрисања власти у једним рукама, при томе не председника Томислава Николића или премијера Ивице Дачића. Вршилац дужности председника СНС Александар Вучић имао је огроман утицај како на формирање коалиције, тако и владе. Осим тога, он је заузео врло важно место првог потпредседника владе и министра одбране, безбедности и борбе против корупције и криминала. Њему већ прогнозирају дужност секретара Савета националне безбедности. Вучић је врло познат у јавности, харизматичан, изјашњава се по свим питањима, обећава да ће уводити строгост и ред.
Односи са ЕУ
ЕУ је била главна звезда водиља претходне власти. Односи су се успостављали тешко, Тадић је вршио бескрајне уступке не у интересима сопствене земље. Од нове власти су сви очекивали тачније ставове по том питању, јер напредњаци су озбиљно критиковали своје претходнике. Али већ први дани су показали да озбиљније промене не треба очекивати. Прва посета Томислава Николића у својству председника била је посета Бриселу, премијер је летео у Немачку, где се саветовао са немачким колегама по питању формирања владе и упознао их је са својим програмом. Вучић је посетио Вашингтон. Нова власт је пожурила да увери Европу и САД да је за Србију чланство у ЕУ стратешки циљ. Нови премијер Ивица Дачић је убеђивао Кетрин Ештон да Србија одлучно стоји на европском путу и да је спремна да започне реформе у складу са европским вредностима. Да подсетимо да је Србија добила статус кандидата за ЕУ у марту, али датум почетка преговора није одређен. Главни услови су испуњење свих споразума о Косову техничког карактера и почетак политичког дијалога. Овај последњи ће обавезно подразумевати питања интеграције Северног Косова у Косово и Метохију, слободу кретања територијом северно од Ибра. Наравно, осим тога, почетак преговора везан је са темпом реформи, обавезних за сваког кандидата.
У српским медијима појавила се тврдња да ЕУ истиче нове захтеве Србији ради почетка преговора о чланству. Представник ЕУ Мирослав Лајчак који је одјурио у Београд одмах после избора, како су писали свезнајући листови, довезао је три нова захтева Београду: да ликвидира паралелне институције власти на Северу Косова, да отвори амбасаде Косова у Београду у Србије у Приштини. Као што видимо, чланство у ЕУ и даље је тесно повезано са Косовом. Најотвореније од свих се изјаснио Марти Ахтисари: Србију не треба примати у ЕУ док не призна Косово. И даље сасвим цинично: Ако желе са Русијом, нек иду тамо. Никакви уступци нису могући ни у Босни и Херцеговини, ни на другим местима.
Косово – тест на патриотизам
Време лукавства и недореченсоти је прошло. Томиславу Николићу је било речено отворено шта значи наставити курс који је започео Борис Тадић. Помоћник државног секретара САД Филип Гордон затражио је да Србија призна реалност постојања демократски сувереног Косова. Генерални секретар НАТО, позивајући лидере Косова и Србије на наставак преговора, поставио је конкретан задатак: политички процес треба да доведе до потпуне интеграције Севера Косова у косовско друштво.
Косовски Срби захтевају од Београда укидање свих споразума постигнутих у току техничког дијалога са Приштином, намеравајући да пошаљу новом руководству земље петицију у којој се поред свега осталог говори: Ови споразуми у суштини су индулгенција за албанске терористе и сепаратисте, која им дозвољава да наставе убиства и пљачкање Срба.
Срби са Косова слушају сваку реч изговорену у Београду, покушавајући да на основу интонације схвате став новог руководства, надајући се да ће нови људи на нов начин решавати питање Косова. Изјаве Томислава Николића говоре о томе да се он не разилази у свом ставу са претходном влашћу. Недавно је председник рекао да више никада неће бити председник у Приштини, вероватно имајући у виду да се Косово више неће вратити у орбиту Србије. Индикативно је што се Томислав Николић није састајао са Србима са Косова. Многи сматрају да је то знак Западу о ставу Београда после разговора са америчким високим чиновницима. А нема шта ни да им каже. Преговори са Приштином ће ускоро започети.
Атифете Јахјага, председник Косова, спремна је да седне за преговарачки сто као званични лидер државе. Она је подвукла да очекује од нових политичара Србије да ће они прихватити реалност и што је могуће брже признати Републику Косово и као две суседне државе успоставити дипломатске односе и сарађивати на путу ка евроатлантским интеграцијама. Она је чак означила даља питања за разматрање: војна контрибуција, нестала лица, кажњавање ратних злочинаца.
Српске власти се све јасније изражавају о томе да је неопходно сести за преговарачки сто и не скретати са пута који је изабрала претходна власт. То је одлучно изјавио Александар Вучић: договоре о Косову треба поштовати. Приликом посете Немачкој Ивица Дачић је саопштио помоћницима Ангеле Меркел да је Београд спреман на преговоре са Приштином не само по техничким, већ и политичким питањима. Једина разлика нове власти састоји се у томе што је Николић објећао да ће израдити заједничку платформу за све парламентарне партије по питању статуса Косова, такозвану платформу за преговоре и одредити ону црвену линију коју Србија не сме да пређе.
Озбиљни проблеми са којима ће се такође суочити нова влада јесу: стање армије, односи са НАТО-ом, ниво аутономије у Војводини, економске реформе у условима кризе. Али о томе се нова власт за сада не изјашњава, сматрајући да имају времена за њихово решавање. Ипак треба схватити: ако се Западу не допадне шта ради Николић, они ће оптужити њега и његову странку за национализам и наћи полуге за промене на политичкој сцени Србије. У првим реакцијама на формирање српске владе немачки листови су већ написали да је реч о старим снагама које су пре 20 година подржавале националистичку политику Милошевића. Недвосмислено о великоспрском национализму Николића изјаснио се сада већ опозиционар Борис Тадић. Перспектива нема алтернативе. Пробај да не послушаш!
www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/23909-2012-07-31-06-55-17 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 3, 2012 11:48:29 GMT -5
Велика Србија
ПЕТАК, 27 ЈУЛ 2012 08:26
ВАСЕЉЕНСКА-КРСТА ЦИЦВАРИЋ / ДРАГОСЛАВ ПАВКОВ
Историја код нас нажалост није учитељица живота, већ добар разлог за препуцавање… На знање и равнање онима који мисле да је пре комуниста у Србији цветала демократија, патриотизам и православље.
Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустрије, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србија може створити само по цену распада Аустроугарске.
Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексије: док су Срби Анексију схватили као један пораз своје националне идеје, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати овај чин аустроугарске дипломатије глорификовали као један успех хрватске националне идеје, као један корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексију придобио саму Русију, тадашњи хрватски национални идеолог Стјепан Радић отпутовао је у Петроград (посетио је и Москву), где је покушао да, у смислу своје анексионистичке идеологије, утиче на руско јавно мњење (које је било одлучно противно Анексији).
(Кад је, на основу поверљивих извештаја из Беча, утврђено да је Радић у Русију путовао о трошку Балплаца, он је протеран из Русије).
Отуда и супротност између Србије и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очајно опирали аустријској најезди и док су каткад покушали да пређу аустријску границу (полазило им је за руком да пређу Дрину и да се приближе Сарајеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустријски војници, с ентузијазмом борили се за Аустрију, и при првом прелазу у Србију показали су се према ненаоружаном становништву свирепији, него и сами Мађари, убијајући без милости старе људе, силујући жене и девојке, набијајући на нож малу децу.
(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисије, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом које је било под њиховом окупацијом).
После коначног освојења Србије, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустријски генерал, сада наш пензионер) путује по Србији како је он говорио, да "освоји срца покореног становништва“, и јадни српски народ, са свештенством на челу, дочекује га најпомпезније, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикује: "Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више… ништ !.“
Србија је подељена између Аустрије и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македонију, а на Косову пирују Арнаути, чувени зликовац Хасан-бег Вучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ најсвечаније дочекује па и јадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављајући се с народом, каже: "Замало нисам ухватио Краља Петра“.
На једном банкету приређеном аустријским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (који је раније важио као пријатељ Срба) држи здравицу на француском језику (немачки није знао), у којој слави победу Централних сила, поздравља долазак "царске ослободилачке војске“ на Косово и најсвечаније проглашава да је Србија за навек покопана…
При доласку немачког цара Виљема Другог на Балкан, у његову част приређује се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском језику (Кобург и латински!), величајући Виљема као "цара над царевима“ и као творца новог Римског царства немачке нације!
Србије је нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом "Апостолске Монархије“.
Преокретом на бојном пољу који је настао у другој половини 1918 године Централне силе дочекале су слом, а "почетак краја“ настао је на Балкану, где је српска војска, уз припомоћ савезничке војске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулацију, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске територије на Југу које су биле у поседу Двојне Монархије.
Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.
Дошао је час да се прогласи Велика Србија, светска историја, која је, по Волтеровим речима, "светски суд“, пресудила је ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирација.
Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустрије, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске војске и дипломатије. То захтева правда, тада прибегавају лукавству: изјављују да се кају, одричу се Аустрије и проглашавају своју солидарност са Србијом и, стављају се под заштиту Србије, под заштиту њене војске и њене дипломатије. Србија прима ово покајање, предаје забораву све што је било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференцији мира у Версаљу Србија својим ауторитетом успева да добије за Хрватску повољне границе према Мађарској и Италији.
За љубав Хрватима одустаје се од проглашења Велике Србије, Срби се одричу сваке хегемоније, Хрвати и Словенци примају се у зајединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.
Али кад је Конференција мира свршила свој посао, Хрвати почињу да фрондирају, они сад почињу да причају о некаквој "хегемонији Срба“, за њих су Срби "некултурни“ (док, међутим, имају само ласкаве речи за Бугаре као да су они културнији од Срба!). Они сад траже од Срба да своју власт повуку из Хрватске, шта више да је повуку из Босне и Далмације!
Све те крајеве они сад сматрају као своје, као саставне делове Велике Хрватске, која би имала да се прогласи одмах после повлачења српске војске!
Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србија има да се повуче у старе границе, у предратне границе!
То значи да Срби нису ратовали за Велику Србију него за Велику Хрватску!
То је оно што народ каже: један тресе, а други купи!
Кад се све то има у виду, онда је јасно да је учињена велика погрешка што одмах после победе није проглашена Велика Србија.
Да је проглашена Велика Србија, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактнији и претстављао би јачу силу него што је сада случај.
Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске.
Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издајање Хрватске. Та тежња за издвајањем окупила је сада све Хрвате – готово све – под вођством Влатка Мачека. Тако је постало фамозно "хрватско питање“.
Београдски политичари, готово без изузетака, признају да хрватско питање "постоји“, признају му велику важност и настоје да га "реше“.
Конкретно формулу за решење хрватског питања још нико није предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раније констатовао, документује једно велико фарисејство наших политичара, српских као и хрватских.
По свему судећи, изгледа да смо на путу да добијемо неку "хрватску нагодбу“. О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се још ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора.“
То нагодба, међутим, повлачи собом једну конзеквенцију за Србе: они морају прогласити Велику Србију.
Ова ће имати да обухвати све наше данашње територије сем Баније. Пошто се Срби у Банији солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаје за Србије индиферентна.
Доста је било назаренства с наше стране, томе једном има да се учини крај: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници.
www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/23692-velika-srbija----- DEVET DECENIJA JEDNE SUDBINSKE GREŠKEPovodom 90 godinа od stvаrаnjа Jugoslаvije "Jugoslаvijа nikаdа nije doprinelа ostvаrenju srpskih nаcionаlnih interesа, već je vаzdа bilа oruđe njihovog sistemаtskog urušаvаnjа. U protekle dve decenije rаspаdа druge Jugoslаvije mnogo srpskog vremenа i snаge posvećeno je potrаzi zа kvаntitаtivnom definicijom srpskog nаcionаlnog interesа kаo objektivne dаtosti. Pritom, zаpostаvljenа je dаleko vаžnijа činjenicа nepostojаnjа srpskog nаcionаlnog interesа kаo nаčinа mišljenjа, kаo posedovаnjа moći i kаo strаtegije delovаnjа dominаntnih elitа srpskog političkog estаblišmentа. Ovi su hendikepi direktnа posledicа “jugoslovenskog” nаčinа mišljenjа kojim je sаmo srpskа političkа i društvenа elitа bilа zаrаženа, zа rаzliku od svih drugih nаrodа bivše zаjednice." . . . piše: Srđа Trifković Read more: illyria.proboards.com/index.cgi?board=jugoslavijayugoslavia&action=display&thread=35920#ixzz239ecLgy2 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 3, 2012 11:48:44 GMT -5
Последњи диктатор и шампиони демократије
НЕДЕЉА, 29 ЈУЛ 2012 14:44
ИГОР ДАМЈАНОВИЋ, ИН4С
Непосредно након распада СССР током прве 4 године самосталности Бјелорусије, економска ситуација у овој младој држави била је можда и тежа него у било којој бившој републици СССР-а. Држава се налазила у потпуном расулу, просјечна зарада износила је 30 њемачких марака, незапосленост је рапидно расла из мјесеца у мјесец, а народнa имовина немилице пљачкана.
БДП је био је практично преполовљен у поређењу са последњом годином постојања СССР-а, док је хиперинфлација износила 500% на годишњем нивоу. Започета транзиција привреде водила је ка анархији и пропасти бјелоруског друштва, без изгледних шанси да буде избјегнут потпун привредни крах. Власт у земљи налазила се тада у рукама про-западних политичара. Ствари ће се радикално промијенити 1994. године, када на пресједничким изборима побјеђује независни кандидат Александар Лукашенко. Овај бивши директор колхоза и посланик у парламенту, важио је апсолутног аутсајдера на почетку изборне кампање. Међутим тада очајни народ Бјелорусије, повјеровао је његовим обећањима и поклонио му 45% у првом, а чак 80% подршке у другом изборном кругу.
За разлику од неких балканских политичара, који су популистичку реторику користили само као инструмент за освајање власти, Александар Лукашенко је озбиљно схватио своја предизборна обећања. Напустио је доташњи нео-либерлни концепт економског уређења, зауставио пљачкашку приватизацију и вратио државну контролу над стратешким привредним гранама. Потпуна приватизација је спроведена само у оним предузећима, која у концепту комбинације приватног и јавног партнерства нијесу била у стању да успјешно послују. Позитивни резултати Лукашенкове владавине услиједили су брзо. БДП се за 5 година вратио на ниво последње године СССР и наставио даље стабилно да расте по стопи од 8-10% годишње.
Економска ситуација у овој бившој совјетској републици данас је далеко просперитетнија од већине некадашњих комунистичких земаља, које су током последње деценије постале чланице ЕУ. Царинска унија и државна заједница са Русијом, омогућила је очување и ревитализацију стратешких привредних грана из времена СССР, попут индустрије трактора, тешких камиона, тролејбуса и медицинске опреме. Током Лукашенкове владавине значајно је увећана продуктивност тамошње пољопривреде, која за своје вишкове има сигуран и повлашћен пласман налази на руском тржишту. Стопа незапослености износи мање од 2 %, док је већина наслијеђеног спољњег дуга враћена.
Са друге стране Русија по привилегованим цијенама Бјелорусији испоручује енергенте, који су тако домаћој привреди и просјечним грађанима доступни под много повољнијим условима него у било којој земљи Европске уније. Просјечна зарада у Бјелорусији износи око 550 долара, уз знатно повољнији паритет куповне снаге него у било којој држави чланици ЕУ. Социјална и здравствена заштита становништва у овој земљи задовољава највеће свјетске стандарде. Снажну потпору привредном расту даје моћан банкарски сектор, над којим је очувано домаће власништво и успостављена строга државна контрола. У 2006. години забиљежене су рекордних 11 милијарди долара инвестиција у бјелоруску привреду, од чега је чак 9 милијарди обезбијеђено из домаће акумулације.
Александар Лукашенко је један од свјетских лидера са највећом процентуалном подршком свог народа. На последњим пресједничким изборима, освојио је трећи узастопни мандата уз стандардну подршку 80% изашлих гласача. Прозападне политичке партије на последњим бјелоруским парламентарним изборима нијесу успјеле да освоје ниједан посланички мандат. На њиховим периодичним протестима против наводне Лукашенкове диктатуре у милионском Минску, присуствује једва неколико стотина људи. Међутим нико од противника у земљи и иностранству никада није оптужио бјелоруског пресједника да је злоупотребом пресједничких овлашћења омогућио безобзирно богаћење свом политичком окружењу и члановима породице.
Позитиван примјер успјешног економског развитка Бјелорусије, мале земље чија власт одбија да слијепо слуша западне диктате, утицао је да се Александар Лукашенко одавно нађе на мети многих западних центара моћи тзв. бранитеља демократије и људских права.Током последње деценије САД и земље чланице ЕУ увеле су читав сет економских и политичких санкција бјелоруској држави. Умјесто да се усвоје нека од позитивних економских искустава Бјелорусије, прије неколико недјеља владе Црне Горе и Србије придружиле су се западном режиму санкција према тој земљи. Поново смо колективно заборавили да је током НАТО агресије 1999. године, Бјелорусија била наш једини истински пријатељ. Александар Лукашенко је био једини свјетски лидер који је у сред НАТО бомбардовања посјетио Београд. Његова администрација је неколико мјесеци пред почетак НАТО агресије показала спремност да прекрши од стране УН наметнути ембарго на увоз оружија и нашој земљи испоручи неколико батерија савременог против ваздушног система С300 и око 50 неремонтованих авиона МИГ 29. Међутим немар наших тадашњих државника, који нијесу озбиљно вјеровали у могућност НАТО агресије утицао је да се ова за нашу земљу спасносна понуда бјелоруских пријатеља не реализује. Остаје отворено питање да ли би се НАТО икада усудио покрене операцију цинично названу ''Милосрдни анђео'', да је наша земља дошла у посјед ефективних одбрамбених потенцијала, великодушно нуђених од пријатељске државе којој данас уводимо санкције.
Западни центри моћи који деценију уназад у балканске шампионе демократије промовишу Мила Ђукановића и Хашима Тачија, а бјелоруског пресједника Александра Лукашенка квалификују као ''последњег европског диктатора''. www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/23806-poslednji-diktator-i-ampioni-demokratije |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 3, 2012 11:49:05 GMT -5
Глинени голубови Европе
ПЕТАК, 03 АВГУСТ 2012 07:32 АЛЕКСАНДАР Б. ЂИКИЋ /
НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО
Потпуно сам престао да обраћам пажњу на Црну Гору. Једноставно више немам снаге. После толиких тона отровних стрелица одапетих према нама (а и мени самоме као делу нас), дошао сам у искушење да предложим ауторима уџбеника из географије да напишу да иза Меховог крша, нема ничега. Тама над безданом. Толико су ме перјаници нове црногорске политичке мисли (НЦПМ), а пре свих Мишко и Ранко, убедили да смо ми безнадежан случај дежурних криваца, којима ниједна казна није примерена. Све сам то некако истрпео, и помирио са тим да нема наде. Изненада, као зрак светла на крају тунела, на сајту Политике прочитах напокон један охрабрујући наслов:„Црногорски ресторан не служи Србе“. Какав цивилизацијски искорак! Напокон, помислих, Срби мирне душе могу да иду у Црну Гору, без страха да ће завршити на менију у неком црногорском ресторану. Али, све што је лепо траје кратко.
У ствари, Политикиним текстом хтело се рећи да тамо неки црногорски етно-сељак у свом етно селу не услужује Србе. То му је испод части. Штавише, како и доликује древним јунацима, ишћера` је из локала чак „петоро ђеце и обије жене“. Пазите, у земљи која куца на врата ЕУ, земљи која претендује да буде неко на туристичкој мапи Балкана, земљи која себе декларише као еталон демократије, е у таквој земљи у туристичком објекту дешава се прави расистички напад. И сад шта ће бити са тим етно-сељаком и није важно. Вероватно ће се у његовом окружењу уз гусле опевати неопевано јунаштво над једном калуђерицом, и једном мајком са петоро деце. Међутим много је важно овај расистички испад схватити врло озбиљно, јер није дотични етно-сељак изникао ниоткуда. Он је само продукт једног дуготрајног процеса.
Већ предуги низ година траје нешто што ми називамо сатанизацијом Срба. То је један процес у коме је врло: модерно, паметно, профитабилно, интелектуално, практично, политички исправно, и изнад свега “IN”, свуда и на сваком месту: нападати, газити, мрвити и мрцварити Србе јер ће на тај начин овај свет бити бољи, праведнији, толерантнији и шта већ све не! Мржња према Србима је постао пин-код за многе банкомате овога света. Само убаците ИД картицу и банкомат вам каже: „Добродошли у Фонд за лепши свет. Укуцајте ПИН-код и притисните ЕНТЕР“! Активисткиња Фонда за лепши свет укуца тражени ПИН: СРБОМРЖЊА и укуца ЕНТЕР, и лепши свет јој се аутоматски отвара. И тако то траје ли траје, а банкомат је увек пун.
У време када се расизам свуда и на сваком месту кажњава и искорењује, једино је овај још увек некажњив, штавише врло је пожељан.
Код нас се то и не схвата одговарајуће озбиљно. Веома често ћете чути ових дана наше суграђане који препланули дођу са плавог Јадрана: Хвара, Макарске или Примоштена, како су врло лепо провели одмор, јер им нико није сломио ретровизор, а ни кола им нису спрејисана слоганом „Србе на врбе“, а и прослава „Олује“ је била врло добро припремљена. Пазите шта је постало мерило доброг провода у Србији 21. века. Важно је да сте ви доказали своју европску посвећеност одласком у Хрватску и да сте у Београду ИН, па макар после тога на Карабурми морали да монтирате нову „шоферку“.
Нико се код нас овим феноменом није бавио на прави начин, ни у политици, ни у медијима, ни у невладином сектору. А проблем је озбиљан. Овакво стање Србе одређује као легитимну мету било где да се нађу. Више и није вест да се на пример, нападне неки Србин у Бечу зато што у Кијеву Хрватска игра неку утакмицу.
Није необично да се с времена на време неки матурант врати у Србију из Прага или Будимпеште са екскурзије разбијеног носића, зато што је аутобус његове гимназије био паркиран поред аутобуса Вараждинске или Мостарске гимназије, па су мали Хрвати мало вежбали европејство.
Пре две године, на правди Бога у Охриду је убијен 34 годишњи Дејан Новаковић из Београда, од стране познатог локалног македонског националисте, који не види да му је Охрид већ 70% шиптарски, али му баш смета младић из Београда, и мора да га убије. За тај злочин, зликовац је осуђен на вишеструко мању казну него што се осуди владика Јован за неплаћену струју.
У које год европско летовалиште да одете, срешћете вома често младе људе са свих страна који на себи носе мајице са симболима земље из које долазе: France, Scotland, Russia, Lithuania… али ћете се тешко одлучити да носите мајицу на којој ће писати Serbia. Зашто? Зато што тиме легитимишете себе као мету.
Ми повремено имамо министарства за бригу о дијаспори, и сличне ствари. Али нико се озбиљно не бави овим феноменом. Наше власти морају бити свесне, да на основу климе која се формира око нас, и то углавном одавде, ми се у Европи посматрамо као нека неприпадајућа раса. Нова влада коју смо добили се овим феноменом мора најозбиљније позабавити. Држава ваљда и служи за то да штити и заштити своје поданике. Можда ми и не желимо у ЕУ, али нас зато не треба убијати. И то је ваљда неки европски стандард.
Коначно, да ли се икада неко из наших НВО или наших политичара, корисника горе описаног банкомата који Србију и наш народ третирају по фуј-пљус принципу (а има их и у парламенту), запитао да можда, барем малкице није својим деловањем допринео да се код локалног силника из Охрида активира окидач да убије Дејана Новаковића, или да несрећни етно-сељак из Његуша избаци жене и децу из свог ресторана, само зато што су Срби? Али баш само из тог разлога. Болесног, али ипак разлога. www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/24109-2012-08-03-07-37-12www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/glineni-golubovi-evrope.html |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 22:56:02 GMT -5
nadji paralele izmedju ovoga istoriskog clanka i sadasnje situacije!! Naš Prvi svetski rat
18. jul 2012.
Denis Maljcev, za Rusku reč
28. jula obeležiće se 98 godina od početka Prvog svetskog rata. U Srbiji on živi u sećanju ljudi, dok je u Rusiji izbledeo i gotovo da je izbrisan iz narodnog sećanja.
„Napad mrtvaca“: ruski vojnici smrtno otrovani gasom poslednjim životnim silama jurišaju i pobeđuju nemačku jedinicu kod utvrđenja Osovec 1915. godine. Iz slobodnih izvora.
Prvi svetski rat zauzima različito mesto u istorijskom pamćenju Rusije i Srbije. U Rusiji je ovaj rat nekako izbledeo i gotovo da je izbrisan iz narodnog sećanja, i pored toga što je od svih zemalja koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu upravo Rusija imala najveće gubitke (1,3 miliona, prema proračunima generala i vojnog istoričara N. N. Golovina).
U Srbiji je, naprotiv, vrlo živo sećanje na Prvi svetski rat kao na doba herojskih podviga. Takva uspomena se aktivno obnavlja u narodnoj svesti. Samo u 21. veku snimljeno je nekoliko srpskih filmova o Prvom svetskom ratu: „Gde cveta limun žut“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i „Besa“. Šta je razlog tolikih razlika u istorijskom pamćenju?
Ulazak Srbije u rat
Kao što je poznato, zvanični povod za rat bio je takozvani „Sarajevski atentat“, kada je 28. juna 1914. godine srpski gimnazijalac, član srpske nacionalističke organizacije „Mlada Bosna“, u Sarajevu ubio naslednika austrougarskog prestola erchercoga Franca Ferdinanda i njegovu ženu.
U očima Evrope to je bilo dovoljno da se sav srpski narod optuži za ubistvo (karakteristično je da je na dan ubistva u Sarajevu počeo pogrom Srba). Međutim, detaljnija analiza događaja daje sasvim drukčiju sliku. Situacija na Balkanu 1914. godine bila je izuzetno napeta. U periodu od 1907-1914. godine Austrougarska je u više navrata provocirala Srbiju u želji da izazove rat. Tri puta su Srbima postavljani ultimatumi. Sva tri ultimatuma su zadirala u vitalne nacionalne interese srpske države i srpskog naroda, ali ih je Srbija ipak ispunila. To, međutim, nije odvratilo agresora. Posle ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda, u Sarajevu 28. juna 1914. godine, usledio je novi ultimatum, još jedan u nizu. Od Srbije su zahtevani novi ustupci. I da nije bilo tog sarajevskog ubistva, nema sumnje da bi povod za novi ultimatum svakako bio pronađen. Tako je Prvi svetski rat za Srbiju ustvari bio odavno očekivani rat za svoju nacionalnu nezavisnost, tj. pravedan i oslobodilački rat. Upravo zato se on tako upečatljivo sačuvao u istorijskom pamćenju srpskog naroda.
Evropa je uglavnom bila negativno nastrojena prema Srbiji. U evropskoj štampi nizale su se optužbe na račun srpskih vlasti, s tim što u napadima na Srbiju nisu učestvovali samo nemački i austrijski listovi, nego i čitav niz engleskih i francuskih novina.
Rusija kao saveznik Srbije
U toj složenoj situaciji za Srbiju je bila spasonosna pozicija ruskih vlasti i ruskog društva, kao i lična pozicija Nikolaja II, koji nisu imali nameru da bratski slovenski narod ostave na cedilu. 23. jula je Austrougarska postavila Srbiji ultimatum i iste večeri srpska vlada se obratila Rusiji za pomoć. U noći između 23. i 24. juna ruski opunomoćenik Štrandman telegramom je javio S. D. Sazonovu za noćnu posetu princa Aleksandra Ruskoj misiji: „NJegovo visočanstvo mi je rekao da sve nade polaže na imperatora i Rusiju, jer samo njena moćna reč može da spase Srbiju“.
Šira javnost je malo upoznata sa zajedničkom borbom i spletenim sudbinama Rusije i Srbije u ovom ratu.
Uskoro su Srbi dobili i materijalni dokaz ruskog prijateljstva. Nikolaj II je 30. juna pozitivno odgovorio na molbu Srbije da joj Carska Rusija ustupi puške. Sazonov je 7. jula poslao telegram u Beograd: „Imperatoru je bilo ugodno da izrazi svoju principijelnu saglasnost da se na Vojni savet iznese predstavka o ustupanju za sumu... iz rezervi... 120 hiljada trolinijskih pušaka i 120 miliona metaka.“
Ruska armija je i sama trpela katastrofalnu nestašicu pušaka i municije, što je bio uzrok mnogih poraza u predstojećem ratu, ali kao što se u istoriji mnogo puta dešavalo, Rusija je sa balkanskom slovenskom braćom štedro delila i ono poslednje što je imala. Crna Gora je čak izdržavala svoju vojsku zahvaljujući subvencijama ruske vlade, a te subvencije su 1912. godine iznosile polovinu (!) ukupnog budžeta crnogorske države.
Dosledna diplomatska podrška Rusije omogućila je Srbiji da ne popusti pred austrijskim ultimatumom, ali je zato samu Rusiju uvukla u rat.
Ruski poster iz vremena Prvog svetskog rata. Iz slobodnih izvora.
Motivi Rusije za ulazak u rat
Danas je moderno optuživati Rusiju za imperijalističke ambicije i vođenje ratova u cilju proširivanja teritorija. Tako se, između ostalog, govori i kada je reč o učešću Rusije u Prvom svetskom ratu. Ali takva tvrdnja nema nikakve veze sa istinom. Da bismo to shvatili ne moramo tražiti dokumente u polulegendarnim „tajnim arhivama“. Dovoljno je da sa malo zdravog razuma pogledamo kartu. Trgovina Rusije sa zemljama Balkanskog poluostrva nije bila presudna ni za te zemlje, ni za Rusiju, i iznosila je samo nekoliko procenata od njihovog ukupnog robnog prometa. Prema tome, ekonomska ekspanzija van sopstvenih granica, koja je za Englesku, Francusku i Nemačku bila veoma važna, za Rusiju nije mogla imati veliki značaj. Ostaje, dakle, ona standardna optužba da Rusija, tobože, teži ka teritorijalnoj ekspanziji. Međutim, konkretno pitanje kakve je zapravo teritorijalne ambicije imala Rusija kada je 1914. godine požrtvovano pritekla u pomoć Srbiji, ostaje bez odgovora.
Rusija jeste imala staru stratešku težnju da zauzme moreuze, to je tačno. Ali od vremena Aleksandra III i ta težnja se svodila isključivo na osvajanje Bosfora sa ciljem da se «zatvori» ulaz u Crno more i samim tim obezbedi pouzdan sistem odbrane juga Rusije i tako isključi mogućnost ponavljanja događaja iz Krimskog rata. To su čisto teoretski planovi, ali ni oni nemaju nikakve veze sa realnim ulaskom Rusije u Prvi svetski rat radi interesa Srbije. Srbija nikako nije mogla da pomogne Rusiji u osvajanju moreuza, jer se sa njima i ne graniči. A što je najvažnije, Turska je ušla u rat tek u novembru, s tim što i to njeno učešće (uopšte u ratu, kao i učešće na strani Centralnih sila) do poslednjeg dana nije bilo očigledno. Uostalom, Rusija je i posle ulaska u rat, aprila 1915. godine, bila krajnje skeptična prema planovima saveznika da sprovedu Dardanelsku operaciju i odbila je da istovremeno sa njom izvrši desant na Bosfor. Dakle, crnomorski moreuzi nisu bili razlog, kao ni obećanje Nikolaja II, dato 14. avgusta 1914. godine, da će posle pobede u ratu ujediniti Poljsko carstvo i poljske zemlje, koje će oduzeti od Nemačke i Austrougarske, i da će to biti autonomna država u okviru Ruske imperije, tj. da će proširiti već postojeće Poljsko carstvo (koje je, inače, Rusiji pravilo gomilu problema). Sve su to bile posledice rata koji je već bio počeo, a ne njegov uzrok. Poziciju Rusije razgovetno je formulisao Sazonov u razgovoru sa Bjukenenom: „Jedina želja Rusije jeste da je ostave na miru. Rusija ne gaji nikakve agresivne namere ni protiv koga i želi da sve svoje napore posveti razvoju svojih unutrašnjih resursa i izgradnji železničkih pruga koje su joj toliko potrebne. Period ekspanzije, kroz koji je prošla, već je završen.“
Da nije bilo Rusije, Austrija bi udarila celom armijom na Srbiju i nikakva hrabrost je ne bi spasla.
I sa racionalnog gledišta Rusiji nije bio potreban rat, pogotovo nije bio neizbežan, jer da je htela da ostavi Srbiju samu protiv Austrougarske, ništa je u tome ne bi moglo sprečiti. Bez pozicije Rusije sve je to mogla da bude samo druga Bosanska kriza, i ništa više. Uopšte nije izvesno da bi se druge velike sile umešale. Austrija bi udarila celom svojom armijom i srpska hrabrost u tom slučaju ne bi spasla Srbiju, koliko god bila velika. Bila bi to suviše neravnopravna borba. Da bi se shvatilo koliko je sa vojnog aspekta učešće Rusije bilo važno za Srbiju, dovoljno je pogledati događaje u početnom periodu rata.
Istorijska je istina da je Rusija bila verovatno jedina zemlja koja nije ušla u rat iz ekonomskih razloga ili iz želje da proširi teritorije, nego isključivo iz duhovnih razloga, u želji da spase od okupacije narod koji se u Rusiji doživljavao kao prijateljski.
Koordinirana dejstva ruske i srpske vojske
Kampanja u avgustu 1914. godine je rečit primer uzajamnog delovanja srpske i ruske armije. Austrougarska je bila prinuđena da svoje osnovne snage preorijentiše sa Srbije na rusku armiju, koja je započela sveobuhvatnu Galicijsku operaciju. Ali i srpska armija svojim dejstvima ne samo da je nanela ozbiljne materijalne gubitke Austrougarskoj, potisnuvši protivnika do Save i Drine, nego je još i pomogla ruskom frontu tako što je vezala austrijske formacije za balkanski front i zadržala njihovo prebacivanje u Galiciju. Zvanična austrijska istorija ovog rata beleži da su kontraofanzivu Srba kod Šapca zadržavale znatne snage druge armije i da je to trajalo duže nego što je bilo poželjno. Austrijska komanda je bila prinuđena da promeni svoj plan za Galiciju, naročito za Lavov, prema kome su nadirale osma i treća ruska armija.
Beograd se nalazio na granici, ali je Austrija uspela da ga zauzme tek 2. decembra, a do tada je srpska armija već dobila od Rusije i Francuske pomoć u oružju, municiji i provijantu. To je omogućilo srpskim trupama da od 3. decembra pređu u napad, tako da su već 15. decembra Srbi oslobodili Beograd i proterali Austrougare sa svoje teritorije.
Ruske trupe su, sa svoje strane, tokom Galicijske bitke zauzele gotovo celu istočnu Galiciju i gotovo celu Bukovinu sa gradom Černovcima, i opkolili su Peremišlj. 10. novembra ruska armija je zauzela Lupkovski prevoj i prešla Karpate. U toj grandioznoj bici poražene su glavne snage Austrougarske. Planovi nemačke komande da zadrži ceo Istočni front samo snagama austrougarske armije pretrpeli su krah. U toku pomenute operacije armija Ruske imperije ispunjavala je svoj saveznički dug, što je spaslo Srbiju od sloma. Austrougarska komanda zadugo je odustala od daljih aktivnih dejstava u Srbiji. Ostavila je samo dva korpusa, a sve ostale snage prebacila je na ruski front.
Rusija, Srbija i zapadni saveznici
Što se tiče rezultata rata, za Srbiju su oni bili vrlo dvosmisleni. NJeni gubici su bili katastrofalni. Usled masovne gladi, epidemija i represija, život je izgubilo preko 467 hiljada civila. Prema podacima jugoslovenske vlade, objavljenim 1924. godine, tokom rata je poginulo 365 164 srpska vojnika i oficira. Za četiri godine Srbija je ukupno izgubila šestinu stanovništva, rat joj je ostavio 164 hiljade invalida i 500 hiljada siročadi. Ti gubici se proporcionalno mogu uporediti sa gubicima SSSR u Drugom svetskom ratu. Srbija i danas oseća posledice te demografske katastrofe.
Zbog svega toga naši savremenici se pitaju da li je bila opravdana politika koja je imala takav rezultat? Sva je prilika da to pitanje ne treba postavljati Srbima. Kao što je napred pokazano, srpska država i srpski narod nisu bili agresori. Oni su samo branili svoju zemlju.
Treba reći da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Rusije i Francuske, koje su podnele najveći teret rata na kopnenim frontovima. Pa ipak, krah carske Rusije 1917. godine oslobodio je mesto «starijeg brata» za Francusku. Na spomeniku zahvalnosti Francuskoj u Beogradu piše: „Volimo Francusku kao što je ona nas volela“. U Rusiji se na tu „ljubav Francuske“ gleda sa priličnom dozom skepticizma.
Dobro je poznato kako se francuski vrhovni komandant, general Žofr, 1915. godine uporno protivio srpskim i ruskim planovima o prenošenju glavnih vojnih napora Antante na Balkan sa ciljem oslobođenja okupiranih srpskih zemalja. Isti taj Žofr je ostavio na francuskom frontu dve od ukupno četiri ruske brigade, upućene na Solunski front da pomognu srpskoj armiji koja se borila poslednjim snagama. Prema zapažanjima ruske vojske Francuzi su se na tom frontu trudili da osnovno težište ratnih dejstava prebace na srpsku armiju i ruske brigade. Reč je o drugoj posebnoj i četvrtoj posebnoj brigadi, koje su dospele na Solunski front u leto 1916. godine. Tamo se borilo preko 20 hiljada ruskih vojnika i oficira (mada su manje formacije ruske armije dejstvovale u Srbiji već od prvih meseci rata). U pismu, poslatom u Petrograd 12. januara 1917. godine, predstavnik ruskog Pomorskog generalnog štaba na Sredozemnom moru general Apreljev skicirao je turobnu sliku odnosa francuskih saveznika prema Rusima i Srbima. «Naši oficiri su mi sa velikim bolom i strašću pričali šta sve ovde doživljavaju, i otkrili su mi takve detalje njihovih odnosa sa Francuzima, da sam se ja užasnuo. Pričali su da Francuzi šalju naše jedinice na klanicu, a sami oni uvek ostaju po strani i ne žele da nam pomažu. Ako neko kod njih i trpi gubitke, uvek su to nesrećni senegalski crnci koje Francuzi nimalo ne žale, kao i nas i Srbe». Kao što vidimo, ta «ljubav Francuske» prema Rusima i Srbima nije baš toliko očigledna...
Odred ruskih Kozaka 1914. godine. Iz slobodnih izvora.
Kraj rata i zajednička sudbina
Ali kako god bilo, rat je završen zajedničkom pobedom Antante. Samo što na karti sveta 1918. godine više nije postojala Ruska imperija. Ona nije izdržala teret rata u koji je ušla rukovodeći se svojim shvatanjem zajedničke sudbine svoga i srpskog naroda. NJeno mesto zauzeo je SSSR, kao što je kasnije teritoriju kraljevine Jugoslavije zauzela SFRJ. Karakteristično je da su se obe ove države i raspale skoro istovremeno, u događajima 90-ih godina koje je predsednik Rusije V.V. Putin nazvao «najvećom geopolitičkom katastrofom XX veka». Raspad država, u kojima su Rusi i Srbi bili državotvorne nacije, za njih same zaista je bio velika katastrofa. I opet nam je sudbina bila zajednička...
Autor je istoričar i viši naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja.
ruskarec.ru/articles/2012/07/18/nas_prvi_svetski_rat_15755.html |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:10:34 GMT -5
Iza problema oskudice resursa krije se borba za kontrolu nad njima
Igor Berjozin
nedelja, 05. avgust 2012.
Nek’ti porodica živi u epohi promena!
Staro kinesko prokletstvo
Pre 33 godine pročitao sam u nekakvoj naučno-popularnoj knjižici da će kroz 30 godina na Zemlji nestati nafte, za 60 godina gasa, a kroz 120 godina uglja. Zbog uglja se nisam jako uzrujavao. Čak i kao dvanaestogodišnjak, nisam računao da ću doživeti starost biblijskih praotaca. A eto, situacija sa naftom mene je tada strašno oneraspoložila. Kako to – mislio sam tada – biće mi jedva preko 40, a nafte već neće biti. Kako ćemo tada živeti? Čime ćemo putovati? Tada ću već imati svoju decu, i šta ćemo mi raditi bez nafte? Jedino što me je tada barem nekako umirilo bila je misao da će pametni naučnici, sigurno, za tih 30 godina nešto smisliti, kako život Zemljanima i bez nafte ne bio suviše sumoran.
Meni je već dobrano preko 40 godina. Moja ćerka za dva meseca puni 18. Problem nafte koja nestaje mene nimalo ne brine (hteo sam da stavim ,,precizniju definiciju“, ali sam pomislio da u solidnom časopisu neće proći iz cenzorskih razloga), već više od četvrt veka. Pomalo me uznemirava mogućnost naglog pada cena nafte narednih meseci, jer to zaista može da negativno utiče na životni standard i potrošnju moje porodice i još 140 miliona ruskih građana.
Ipak, na jedno pitanje, koje me je mučilo tokom mnogih godina, ja zaista nisam mogao da nađem odgovor. Ako sa istraženim, za eksploataciju pogodnim zalihama energenata, zaista stvari stoje tako jadno kako govore razni ,,redovni posetioci rimskih klubova“, kog đavola oni i njihovi prijatelji sa manijačkom tvrdoglavošću koče razvoj jedine realne alternative nafti i gasu – atomske elektroenergije?
Šta stoji iza parole ,,smanjivanja potrošnje“?
Prihvatanje ideje i ideologije ograničenosti ključnih resursa može da ima tri praktične posledice:
štedljivost i smanjivanje potrošnje;
traganje za novim izvorima i principijelno novim resursima;
pojačavanje borbe za postojeće resurse.
Tokom pet hiljada godina sedelačke istorije čovečanstva, ključni resursi oko kojih se vodila ogorčena borba bili su zemlja i voda. Oni su obezbeđivali ishranu. Sva istorija drevnog Egipta, u najmanju ruku, nama poznati deo nje, jeste istorija borbe za kontrolu nad ,,prirodnom mašinom“ – vodoplavnom dolinom Nila. Pre hiljadu godina, strateškim resursima pridodati su metali, uključujući zlato i srebro, začine i svilu. Krstaški pohodi nisu bili ništa drugo do dvovekovna ideološki interpretirana bitka za kontrolu nad ključnim trgovačkim putem tog vremena i strateškim resursima s početka drugog milenijuma naše ere. Izgubivši tu bitku na Bliskom istoku u HIII veku, Evropljani su dva veka docnije ,,predali“ (ne bez borbe) kontroloru resursa svu Istočnu Evropu. A zaustavljanje navale Otomanske imperije na Evropu, uspelo je tek krajem XVII veka, u bici kod Beča. Nemoguće je ne primetiti da su u to vreme Evropljani već pronašli drugi izvor strateških resursa – Novi svet.
Pre 150 godina, strateškim resursima je pridodata nafta (gas). Za kontrolu nad energetskim resursima, u HH veku, vođena su tri svetska rata (videti moj članak ,,Tuđi rat“, časopis ,,Odnako“ No. 11 (120)). U svetskoj istoriji, bilo je dosta primera smanjivanja nivoa potrošnje. Ali, nikada se potrošnja nije smanjivala dobrovoljno. To je uvek bio rezultat poraza u ratu za zemlju i vodu – bio to poraz koji je naneo spoljni protivnik ili sveopšti poraz nacije kao rezultat građanskog rata. Posle rušenja Zapadne rimske imperije u V veku nove ere, Latini, Kelti, Germani i drugi narodi koji su naseljavali Zapadnu Evropu, prešli su sa mesne, mlečne i riblje ishrane na onu u čijoj je osnovi bila hrana biljnog porekla – žita, gljive, jagodičasti plodovi i trave. Rezultat je bila fizička degradacija Evropljana. Srednja visina odraslog muškarca u H veku nove ere, spustila se do 150 cm, žene do 145 cm. Srednja težina muškarca do 45 kg, žene do 40 kg. Pogledajte oklope vitezova i haljine dvorskih dama u muzejima. Danas, ne bi svakom jedanaestogodišnjem školarcu i devojčici oni stajali taman. Čak i početkom XVII veka, muškarac od 185 cm, smatrao se gigantom. Upravo tu visinu imao je Portos u delu ,,Tri musketara“ Aleksandra Dime.
U HH veku, postojano smanjivanje nivoa potrošnje, preživeli su Nemačka (dva puta), Rusija (dva puta), mnoge afričke države (posle oslobođenja od kolonijalne zavisnosti), Japan i Kina.
Predlozi koji se sada ponekad čuju, da se smanji nivo potrošnje Kine i Indije, izgledaju naročito cinično. Potrošnja u Kini po stanovniku danas je 7,5 puta niža nego u Japanu, Britaniji i Francuskoj, 8,5 puta niža nego u Nemačkoj, 11 puta niža nego u SAD. U Indiji, potrošnja po stanovniku je 10 puta niža od one u Japanu i Britaniji, a 16 puta niža od one u SAD.
Faktički, izmišljeni problem ,,nedostatka resursa“ povezan je sa tim da Kina i Indija hoće da obezbede svojim zemljama nivo potrošnje makar 20-25% od nivoa SAD (tada bi to bio upravo prosečni svetski nivo potrošnje), a ne 6-9% kao danas. A zarad toga, tim državama je neophodno da tri puta uvećaju svoj udeo u svetskoj potrošnji, uz smanjenje udela ,,zlatne milijarde“ barem za 20-25%. A zašto bogate države ne bi dobrovoljno smanjile svoj udeo i svoj hipertrofiran obim potrošnje?
Krize ekonomskih modela
Za SAD i Zapadnu Evropu, smanjenje potrošnje, i čak samo tempa rasta potrošnje, predstavlja krah tekućeg modela kapitalizma, ,,društva sveopšte brze potrošnje i finansijskih mehura“, koji je pre 65 godina zamenio model kapitalizma monopolske konkurencije.
Elvin Hansen
Model monopolskog kapitalizma u poslednjoj četvrtini XIX veka, sa svoje strane, zamenio je model slobodne konkurencije, koji je, proživevši u Evropi i SAD oko 60 godina, skončao slomom na Bečkoj efektnoj berzi 8. maja 1873. godine. Posle tog kolapsa, sledila je petogodišnja svetska kriza, koju je poznati ekonomista Elvin Hansen nazvao velikom depresijom XIX veka. Iz te depresije, kapitalizam je izašao već obnovljen, u svojoj novoj monopolskoj verziji.
Ma kakve reklamacije podnosili monopolskom modelu (spreman sam odmah da se saglasim sa svim optužbama – za grabežljivost, nepravičnost, agresivnost, pohlepu) jedno je nesporno – 85% stanovništva zemalja Zapada, uključujući radnike i farmere, u okvirima monopolskog modela početkom HH veka, imali su znatno viši životni standard i nivo potrošnje nego njihovi dedovi i babe u okvirima modela slobodne konkurencije sredinom XIX veka.
O datumu ,,početka kraja“ monopolskog modela, sporovi se vode do danas. Jedni smatraju da je u pitanju 29. oktobar 1929. godine. Drugi – 28. jun 1914. godine. Period potpunog završetka ovog modela jasnije je definisan – druga polovina četrdesetih. Upravo u tom periodu, počelo se sa izgradnjom novog modela kapitalizma u ideološki privlačnom omotu ,,društva sveopšte potrošnje i jednakih mogućnosti“. A suštinski, to je istoričarima dobro poznat model Rimske imperije, kada se ,,građanima Rima“ obezbeđivao visoki nivo potrošnje ,,hleba i igara“ na račun neravnopravne razmene sa periferijom i osvajanja novih zemalja. Taj model odlično funkcioniše (a porciji ishrane i načinu života rimskog plebejca danas mogu da se dive ne samo ukrajinski penzioneri i kineski seljaci, već i američka niža srednja klasa), upravo dotle dok vojna sila omogućava osvajanje novih resursa i podržavanje neravnopravne razmene.
Ali, ako se u drevnom Rimu sve održavalo na vojnoj sili i rimskom pravu, koje se zarad ciljeva upravljanja pokazalo daleko efikasnijim sistemom od ,,običnog“ prava, savremena ,,atlantistička imperija“ drži se (držala se do poslednjeg vremena) na vojnoj sili i usavršenom finansijskom modelu razvoja, koji se, pomalo uprošćeno, može nazvati modelom ,,kazina sa beskonačno udvostručujućim ulozima“. A takođe, i na socijalnom konsenzusu, čiji se smisao svodi na sledeće – elita obezbeđuje plebsu ,,hleba i igara“, a plebs se naslađuje životom/potrošnjom i ne upliće se u politiku.
Kapitalizmu ,,sveopšte potrošnje i finansijskih mehurova“ moguće je podneti mnoštvo različitih opravdanih reklamacija. Hajdemo odmah da se sa njima saglasimo. Jedno je nesporno – 85% stanovništva SAD, Japana, zemalja Zapadne Evrope, imalo je 1980-tih, 1990-tih, čak i 2000-tih godina, znatno viši životni standard i nivo potrošnje, nego njihove babe i dede 1910-tih, 1920-tih, da ne govorimo o tridesetim godinama HH veka, u okvirima monopolskog modela.
I pre nego što se poradujemo tome, što ovom modelu kapitalizma, po svoj prilici, dolazi kraj, treba razmisliti o tome, da prelazni period ka novom modelu društvenog uređenja, čije se konture danas čak ni ne naziru – jeste ta ista ,,epoha promena“ iz starog kineskog prokletstva.
I prvo što će se desiti u ,,sitim državama“, čak i u slučaju bojažljivog pokušaja smanjivanja nivoa potrošnje, jeste rušenje socijalnog konsenzusa, što mi već posmatramo u vidu parola ,,Okupiraj Volstrit“, ,,kazni bankare“, ,,hapsi korupcionaše“, ,,poharaj prodavnice“, tako da je transfer ,,imperijalističkog rata u građanski“ sasvim realna opasnost, mogućnost. Citiram – ,,među stanovništvom mnogih zemalja sveta, raste ubeđenje da se ekonomska dobra u njihovim državama raspoređuju nepošteno. Prema istraživanju Globescan za BBC, u to je uvereno više od polovine žitelja 17 od 22 države. U to da su dobrâ nepošteno raspodeljena, uvereno je 92% ispitanika u Španiji, više od 80% u Francuskoj, Južnoj Koreji i Čileu. U SAD taj pokazatelj iznosi 65%, a u Velikoj Britaniji – 61%. Eksperti primećuju, da sa nivoom blagostanja raste i stepen nezadovoljstva životom i akcijama država. Ma kako čudno, građani upravo razvijenih uspešnih zemalja, sve više upadaju u depresiju. Rusija takođe demonstrira stabilno visok nivo nezadovoljstva raspodelom bogatstava (77,5%). Ruski građani su nezadovoljni time kako se raspodeljuju prihodi, i smatraju da veći deo sredstava odlazi u džepove oligarha. U faktore koji formiraju nepravednu raspodelu matrijalnih bogatstava u državi, mogu se uvrstiti korupcija, slaba zakonodavna baza i mnoštvo prepreka na putu realizacije preduzimačke delatnosti” (izvor podataka – istraživački holding ,,Romir”).
Para bellum
Realna alternativa nafti (gasu) kao izvoru energije postoji! To je atomska energija. Svi razgovori o njenoj opasnosti jesu demagogija i besmislice. Na autoputevima sveta, svake godine pogine pola miliona ljudi. Još jedan milion se osakati i izgubi sposobnost za rad. Nekoliko miliona ljudi godišnje doživi ozbiljne traume. Zašto oni koji su ,,zabrinuti za bezbednost“ ne zahtevaju trenutnu totalnu zabranu proizvodnje i eksploatacije automobila? Svake godine po celom svetu, ruši se 10-15 aviona i gine nekoliko hiljada ljudi. Zašto se stotine miliona putnika ne premeste na ,,bezbedniji“ transport? Da, za 50 godina, u svetskoj atomskoj energetici bilo je 10-15 ozbiljnih havarija. Sa ljudskim žrtvama. I sledećih 50 godina biće 10-15, a možda čak i 20-25 havarija. To je jedna od cenâ za jeftin izvor energije za taj svet. I, uostalom, Rusija u toj sferi, na tom tržištu, ima vrlo dobre, jake konkurentske pozicije. Zato, bilo koja razmišljanja na temu ograničavanja, smanjivanja, diskriminacije atomske energetike treba da smatramo kao zlonameran napad na naše nacionalne interese.
Traganjem za novim izvorima ,,starih“ resursa (da, čak i na Marsu!) i za najnovijim resursima neprekidno su zauzeti najbolji umovi čovečanstva, svemoguće ,,razvojne korporacije“, naučni i antinaučni fantasti, proroci i vizionari. Đavo im u pomoć! Jer svako uvećanje resursa, uvek i svuda, samo je dovodilo do razjarivanja borbe za te iste resurse.
A u to da predstoji zaoštravanje borbe do potpune razjarenosti suprotstavljenih strana, sumnje je sve manje i manje. Svetski troškovi za vojne svrhe rastu poslednjih 10 godina sa tempom koji je 15-30% veći od tempa rasta svetskog BDP-a. U pojedinim zemljama, taj raskorak dostiže 50-70%. Udeo anglosaksonske koalicije (uz pridružene – Francusku, Japan i Saudijsku Arabiju) premašuje polovinu (54,5%!) svetskih vojnih troškova. Upravo to omogućuje da tih pet država kontroliše više od trećine (34,5%) svetske potrošnje. Pri tome, stanovništvo tih država čini manje od desetine (8,5%) svetske populacije.
A evo, u Kini i Indiji živi više od trećine (36,5%) svetske populacije, a ukupna potrošnja te dve države čini svega šestinu (16,5%) svetske potrošnje. Na koji način, pet država sa ukupnim stanovništvom od 0,56 milijarde ljudi, troši dva puta više resursa nego dve zemlje sa ukupnom populacijom od 2,5 milijarde ljudi?! A kada se računa po stanovniku raskorak je devetostruki. Odgovor je jednostavan i banalan. Ukupni vojni troškovi koalicije ,,platinaste petorke“ pet puta nadmašuju celokupne vojne rashode Indije i Kine, uzetih zajedno.
Realna agenda za Rusiju
Zahvaljujući Božijoj promisli i staranju mnogih naraštaja naših predaka, Rusiji je dopala jedna sedmina kopna (skoro 12%) i kontrola nad 15% svetskih resursa. Zarad zadržavanja te kontrole, Rusija će morati da troši na odbranu znatno veća (procentualno u odnosu na populaciju i BDP) sredstva, nego Kina i Indija. Preterano preovlađivanje vojnih troškova nad socijalnim može da upropasti našu zemlju, kao što je pre četvrt veka uništilo SSSR. U isto vreme, nepromišljeno razoružanje može dovesti do gubitka kontrole nad znatnim delom resursa. Kako se provući između Scile i Haribde? Kako pronaći pravilan balans? Kako ne dozvoliti uvlačenje naše zemlje u naredne pogubne avanture? Kako zadržati kontrolu nad resursima i postići pravedniju raspodelu prihoda od njihovog korišćenja? Kako izbeći ,,makaze cena“ na svetskom tržištu? (Pod ,,makazama cena“ na svetskom tržištu, autor podrazumeva veštačko stvaranje situacije, kada bi cene ruskih resursa – pre svega energetskih – bile niske, a nama neophodnih tehnologija za modernizaciju – visoke). Eto, glavna pitanja geostrateške agende za našu zemlju su u resursnoj sferi. A strašnim pričama i proročanstvima o iscrpljivanju resursa, siti zapadni intelektualci neka i dalje plaše svoje vlade, novinare i blogere.
Priredio i preveo sa ruskog – Nebojša Vuković
www.odnako.org/magazine/material/show_18777/
www.nspm.rs/savremeni-svet/iza-problema-oskudice-resursa-krije-se-borba-za-kontrolu-nad-njima.html |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:14:44 GMT -5
To kad te uhvati, ne pušta
UVODNIK | MILORAD VUČELIĆ | JUL 5, 2012 23:59
Piše Milorad Vučelić
Kada ti jednom Amerikanci naprave vladu, onda će ti je praviti doveka. To kad te uhvati, ne pušta. Jednom pristao, uvek pristaješ. Amerikanci na Srbiju gledaju kao na obećanu devojku sa izraženim mazohističkim sklonostima. DŽaba su ti priče o novoj ljubavi, izborima, o demokratiji i volji naroda.
Da bi izbegli prigovor da se vraćamo u daleku prošlost, držaćemo se samo onoga što se dogodilo koliko juče i što se dešava danas. Naravno da smo pogleda uprtog (u)napred, a posebno smo, po ogavnoj floskuli naših političara, posvećeni „budućnosti naše dece“. Posle izbora 2008. Amerikanci su nam, a ne Tadić, napravili vladu. Nesposoban da napravi vladu tada, pokazao se nesposobnim da je napravi i sada, pa Amerikanci ponovo moraju da se prihvate posla. Evo ih kako jedan za drugim stižu (Filip Riker i Filip Gordon uživo, a Hilari Klinton, poput zloduha, i uživo i preko telefona) ne bi li ponovo vratili u igru žuti kartel i u tom se poslu eventualno ispomogli nekim od lidera drugih stranaka ili pak neke nove potencijalne „familije“. A kandidata ima. Ponovo se vraćaju u opticaj priče o koaliciji DS-a i SNS-a, koja bi se inače pre mogla zvati sramnom nego velikom. Bila bi to formula tzv. razgaženih udobnih cipela. U već postojeću „obuću“ do tančina razrađene korupcije i zloupotrebe vlasti i razaranja Srbije udobno bi smestio noge još neko.
Kakav će rezultat američkih poseta biti, videćemo, ali je sasvim izvesno da je u američkom interesu da politika prihvatanja nezavisnosti Kosova doživi nastavak i ubrzanje, a da se prepreči i spreči moguća pomoć Rusije u rešavanju naših ogromnih ekonomskih problema. Ako dobiju garancije da će taj zahtev biti ispunjen - eto podrške novoj Vladi Srbije. Ni za šta drugo Amerika i EU nisu ni zainteresovani. Kada pročitate analizu Momira Bulatovića „Jadi zločinačke privatizacije“ u ovom broju „Pečata“, postaće vam jasno kolika nam je i kakva pomoć u poslednjoj deceniji stigla iz zemalja Zapada. I to ona pomoć koja se kao nesumnjiv podatak prosto valja našim medijima i političkim životom.
Pored toga, Amerikanci su se upeli da unapred osujete svaki mogući potencijal promena do kojih je došlo ili pak može doći izborom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije. Dačićev neuspeh u sastavljanju vlade ne bi bio samo neuspeh mandatara, već i neuspeh onoga ko mu je poverio mandat. Bio bi to zgodan šamar jedinom faktičkom pobedniku prethodnih izbora.
Kada je već reč o formiranju vlade iz 2008, nepravično bi bilo zaboraviti poslovnu zajednicu Srbije (kako to nevino i lepo zvuči) koja je Amerikancima, pa na taj način pre svega Tadiću, javno i tajno i svom snagom pomogla u poslu okivanja Srbije pipcima žutog kartela. Otud se Tadiću i sada svuda priviđaju tajkuni. Kada ih je bilo tada, što ih ne bi bilo sada? Kada on bez njih nije mogao da formira vladu, kako bi to mogao neko drugi? NJemu pomoći je u redu, ali je nedopustivo da oni pomognu nekom drugom. Uostalom, Tadić je selektivan, on ne misli na sve tajkune, već samo na one koji nisu u žutom kartelu. Žuti tajkuni su u redu, ali ovi drugi nisu. U redu su i oni žuti političari koji su preko vlasti postali novi, i to veliki, tajkuni.
Ako su neki od srpskih poslovnih ljudi i pored svega što se dogodilo u poslednje četiri godine ponovo spremni da aktivno učestvuju u falsifikovanju ili krađi izborne volje građana, onda je više nego izvesno da se sami kandiduju za mete mogućeg predstojećeg narodnog besa. Sade ponovo tikve s đavolom, zaboravljajući na drugi deo poznate narodne poslovice. Mogli bi malo da odmore narod od svog evropejstva, amerikanizma i vesternizacije Srbije. Mogli bi da konačno i javno artikulišu svoje zajedničke poslovne interese ukoliko ih uopšte imaju, i da ne dopuste da ih povlače po javnosti kao dežurne krivce ukoliko to stvarno nisu. Nismo uvereni u svetačku nevinost naših poslovnih ljudi, ali je ovoga puta manje-više jasno da se njihova uloga mistifikuje da bi se opravdali teški politički porazi. Konačno, što ne bi danas bili protiv Tadića kada su koliko juče bili za njega.
Političkim i javnim životom Srbije, pored teme tajkuna, dominira i tema zvana – BIA. To je opsesivna tema naših političara. Niko da kaže šta će mu BIA i čemu bi ona trebalo da posluži? Ako je reč o predstojećoj borbi protiv korupcije i kriminala, znači li to da je ona do sada prikrivala i štitila korumpirane političare, pa se, shodno tome, njena organizacija mora pripremiti da štiti neke druge korupcionaše? Ili, pak, da se mora nastaviti sa dosadašnjom selektivnom borbom protiv ovog i drugih društvenih zala? Da li neko namerava da nastavi sa upotrebom poverljivih dokumenata radi kompromitacije i hapšenja ljudi koji nekome nisu po političkoj volji? Da li se BIA uopšte time bavila ili je bila posvećena nekim drugim zadacima koji se tiču bezbednosti države, ako se o državi uopšte više može govoriti? Čime je sve ta Služba proteklih godina kompromitovana, ko je to učinio i po čijem nalogu? Da li je i ko je od onih koji su dobijali poverljive informacije te informacije zloupotrebljavao? Da li bi odista trebalo sumnjičiti onoliki broj profesionalaca i sposobnih ljudi koji rade u tako značajnoj instituciji ili je reč samo o pojedincima koji njom polupolitički rukovode? Jesu li neki novi zadaci namenjeni ovoj Službi i da li su potrebne i neophodne neke kvalifikacije, ljudske i profesionalne, za one koji bi trebalo da je vode i koji se za vodeća mesta u njoj kandiduju? Konačno, koja je uloga BIA-e u ekonomskom preživljavanju ili eventualnom oporavku Srbije?
I bez bilo kakvih poverljivih informacija bezbednosnih službi vidi se da Srbija danas izgleda kao tek preživeli objekt posle najtežih dela protiv države, naroda i nacionalne ekonomije. Javni opis društvenih i ekonomskih posledica proizvedenih delovanjem žutog kartela više je opis dela iz Krivičnog zakonika nego analitički uvid u stanje u državi. Zar potpuna nestašica lekova za održavanje u životu nije najteže krivično delo protiv zdravlja naroda? Ima li veće preporuke od ove za održavanje žutog kartela na vlasti? Ima li uopšte ikoga ko će, zbog svih ovih javno podrobno opisanih nepodopština i krivičnih dela, podići bar optužnicu, ako ništa drugo?
Mediji i njihovi urednici i sva ona analitičarska bratija koja ide sa televizija na televizije takođe moraju da ponesu veliki deo odgovornosti, i to za prikrivanje stvarnog stanja i huškanja političara na uništavanje Srbije. Konačno, ako se već u kontekstu odgovornosti pominju devedesete, onda se valja podsetiti da samo desetak dežurnih analitičara u protekloj deceniji ima veću televizijsku minutažu u propagiranju raznih poduhvata protiv nacionalne ekonomije i teritorijalnog rasparčavanja Srbije nego svi novinari zajedno u poslednjoj deceniji prošlog veka. No, o tom – potom.
Kad smo već kod države i bezbednosti, da ostavimo po strani pomenutu Službu i da se pozabavimo nekim drugim problemima u vezi sa izborom vlade. S kojim i kakvim će pravom novoizabrana vlada poneti ime Vlade Srbije. Nije nikako reč o parlamentarnoj većini i koalicionim ugovorima. Ako se neko već zove Vlada Srbije, onda mora imati pretenzije da vlada Srbijom, a ne da se kavaljerski odriče jednog po jednog njenog dela. U ovom slučaju pre bi se moglo govoriti o vladi patrljka Srbije ili, nežnije, o vladi ostatka Srbije. Kada je Kosovo u pitanju, jasno se vidi u kojem pravcu ide srpska politika koja ima većinu od 229 poslanika. (Ah, da samo nema tog DSS-a i Vojislava Koštunice i mitrovdanskog Ustava Srbije, kako bi sve bilo idilično). Vojvodina je prepuštena vladavini Pajtića, Čanka i Pastora i već traži svoje nove novce, da bi deo tog novca oni uvalili u svoje stranke, u vidu kredita ili sličnog. Osionom Draganu Đilasu se velikodušno prepušta teritorija Beograda sa sve „Studiom B“ i većinom štampanih i elektronskih medija, kao i PKB-om. To je kao fer! Ne sme se zaboraviti Sandžak i njegova teritorija pod upravom što muftije Zukorlića, što drugih političkih lidera. Što se juga Srbije tiče, ništa bez Rize Halimija. Imamo i nekoliko gradova i regiona kojima neprikosnoveno vlada nekolicina lidera. Sa Rumunijom smo u Briselu potpisali sporazume koji nas obavezuju u Hajduk Veljkovoj Krajini… I da se dalje ne bavimo ovim tužnim nabrajanjem, zaključak izvedite sami.
I pored svih ovih pristajanja na sve i svašta, Srbiji se ne dopušta da napravi čak ni prosrpsku, a kamoli srpsku vladu. O tome rečito govori i činjenica da u svoj ovoj halabuci i pregovorima o patrljak vladi ili vladi patrljka (Srbije) niko i ne pominje Demokratsku stranku Srbije, Vojislava Koštunicu i politiku političke i vojne neutralnosti. Za njih ovde nema mesta.
I neka nema.
www.pecat.co.rs/2012/07/to-kad-te-uhvati-ne-pusta/ |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:33:29 GMT -5
Laž koja traje vekovima
31. 07. 2012 23:44 | Tomislav Crnojević
Tomislav Crnojević
Civilizacija ljudskog roda u ovim časovima stoji na rubu ponora, bez povratka!
… Ovo, na žalost, nije fatalistička procena bolesnog pesimiste, već realna dijagnoza postojećeg stanja stvari. Stanite pred ogledalo i pogledajte se izbliza! To je jedini način da se suočimo sa svojom realnošću, jer je javni moral do te mere srozan u blato našeg postojanja da nemamo koga drugog, osim sebe, pogledati u oči.
… A onda, izađite među svet i osvrnite se oko sebe – i videćete scene nemogućih imaginacija! Oči će vam probosti scenario događaja kakav se još, jedino, može sresti u filmovima strave i užasa – i u onoj, jezivoj, oblasti iz zone sumraka.
… Na kraju krajeva, iziđite do prvog kioska i kupite novine! Pročitajte naslove koje su, toga dana, napisali novinari svih redakcija – i biće vam jasno da je svet u kojem živimo na sablasnom umoru. Najstrašnije od svega nije čak,ni ovo, naše, masovno izumiranje – već, činjenica da nakon našeg upokojenja neće ostati niko sa crnim florom na reveru, niko ko će pustiti suzu za pokojnikom i baš niko ko će se sećati dobrih, starih, vremena dok su među ljudima hodali zdravi razum i emocija koja je umela zaplakati.
Ruku na srce – teško je pisati s merom, ostati pribran i staložen, obuzdati svoje emocije i vladati sobom, kad shvatiš da su tvoji preci već eonima vekova ispod lupe Frankenštajnovog mikroskopa. Teško je privesti k svesti činjenicu koja je eonima vekova smatrana budalaštinom, a onda „preko noći“ postala našom najstvarnijom sudbinom.
… I gotovo da je nemoguće odreći se svoje falsifikovane istorije i prihvatiti novu – onu koja to nije!
… Naša, ljudska, svest je kroz čitavo svoje postojanje odgajana na lažima, obmani i prevari. Ceo naš rodoslov pamti, neke, drugačije istine – neke druge normative ponašanja i seća se nekih drugačijih navika koje danas naprasno izumiru.
… Jesmo li mi to pred konačnim uništenjem kao biološka vrsta, ili samo mutiramo u ovoj zoni sumraka koju su naši „bogovi“ odredili za našu neizbežnu sudbinu?!
… I nemojte da vas lažu kako se čovečanstvo vratolomnom brzinom bliži broju od 7 milijardi duša. Može nas biti i duplo više ali mi od toga, apsolutno, ništa nećemo imati kada nam ubiju identitet po kojem se raspoznajemo u svemiru. A ko nas to, uopšte, i ubija ? Pa, ljudski izrod, sluge zla i služinčad najbizarnijeg nemorala koji od pamtiveka hara našom civilizacijom kao najgubavija moguća zaraza.
Aleksandar Tijanić – kreator medijskog enterijera srpske zone sumraka…
Ubijaju nas utvare iz našeg komšiluka, nevaspitano potomstvo iz naših rođenih porodica. Ubija nas naše neznanje, naša mržnja kojoj smeta svaka različitost i frapirajuća doza lenjosti koja večito sanja o „hlebu bez motike“.
Ubijaju nas ljudi koji služe neljudima, mentalne nakaze koje laju za tuđe interese i plaćene ubice koje ne razlikuju dva krvava dolara od ljudske rane što krvari. Ubijaju nas mutanti naše genetike koji su potpisali ugovor sa svojim poslodavcima užasa iz jedne posve drugačije realnosti.
… Ubijaju nas isti oni koji to čine kroz čitavu našu istoriju. Jedina razlika je u tome što to do sad nismo znali, a sada bi moglo biti i prekasno!
… Ubija nas ljudski ološ kojem smo dopustili da upravlja našim životima. Istrebljuje nas naš familijarni izrod koji ne razlikuje pet centi od ljudske glave na ramenu. Uništavaju nas isti oni koji su nam napisali sve one „Božije zapovesti“, a u koje ni sami nikada nisu poverovali – niti su ikada i jednu od njih ispoštovali. Ubijaju nas lažovi i prevaranti u firmiranim odelima i markiranim gaćama, politički crnoberzijanci što kupuju naše glasove da bi u bescenje trgovali našim sluđenim životima.
Ubijaju nas naši predsednici država i njihove beskrupulozne sluge, takozvana – politička kamarila iz familije neurastenične žgadije! Ubija nas naša stravična nepromišljenost i vera u bogove koji to nisu. Ubija nas državna Televizija i svi mediji koji su pokupovani krvavim Dolarom i licemernim Evrom, koji još od svog rođenja nije spoznao sramotu i stid.
… Satiru nas naše instalirane dušeubice – svi ti neuništivi Tijanići, Crkvenjakovi i ostali „NJakovi“ naše javne scene od čije reve i njakanja ne razaznajemo istinu od laži. Ubijaju nas gnusobne sluge svih režima koje saosećaju s nama samo kad smo žrtve i dok nam čitaju ime u čitulji – u zadnjoj minuti večernjeg dnevnika.
… I na kraju, zašto ne reči – tamane nas entiteti koji tokom čitavog našeg postojanja žive paralelno s nama na ovoj planeti. I čine to izrazito suptilno, na najperfidniji mogući način – tako što imaju apsolutnu tehnološku moć kojom režiraju svako naše „spontano stradanje“, a da neukost naša to ne može ni da nasluti.
… Uništavaju nas naši predatori, isti oni koji se hrane svakom našom agonijom i vrištećom emocijom, na isti način kao što i mi po svojim klanicama koljemo stoku i ostalu živinu.
Priznajem, da sam sve ovo pisao pre nekih desetak godina, niko mi ne bi trebao oponirati – i samog bih sebe smatrao ludim! Međutim, vreme je pokazalo i dokazalo kako je sve pod ovom kapom nebeskom apsolutno relativno, pa čak i ljudsko ludilo. Ono što juče nismo mogli ni sanjati, danas izranja iz naših jastuka kao najsirovija realnost koju ne vide još samo oni što žive van svakog razuma!
Noćna mora iz „Zemlje snova“ – zadnja pošta, Amerika…!
Američka agencija za svemirska istraživanja, (NASA), objavila je ovih dana kako nema dokaza o postojećem životu van Zemlje. Ali, ništa nisu rekli o postojanju „vanzemaljskog“ života na samoj Zemlji?
Izloženo telo postradalog Grejsa pred posetiocima u Novom Meksiku…
… Naravno, njihove „patronažne službe“ u formi medijskih kuća to su jedva dočekale i brže-bolje rastelalile po svim mogućim „zidnim novinama“ svojih agentura, (pisanih i elektronskih medija), kako je to suštinska i neoboriva istina. A to što je prošlo već više od pola veka od slučaja „Rozvel“ u Novom Meksiku i obavljenih autopsija postradalih entiteta nezemaljskog porekla, kao da nema blage veze s našim životom. Uostalom, danas još samo budale ne shvataju da se istina fabrikuje na isti način kao goveđi gulaš i Diorovi mideri.
… Uostalom, vratimo se Vilijamu Kuperu, njegovom „dokumentu“ i jednom od njegovih poslednjih predavanja koje je održao pred kraj života. Evo njegovog ličnog svedočanstva:
„U projektu „Grudž“ video sam fotografije pet mrtvih vanzemaljaca, letelice i autopsije unutrašnjih organa. Video sam i fotografije EBE-a koji je bio vanzemaljac držan u zarobljeništvu od 1949. do 2. Maja. 1952. kada je umro. Unutra se nalazila i istorija vanzemaljskih susreta koji su dosezali čak do 1800. godine. Video sam i imena projekata. Jedan je bio projekt koji je trebao osposobiti pilote za letenje otkrivenim, neoštećenim vanzemaljskim letelicama. Kako to da su zarobili neoštećene – ne znam!
Projekt o kojem govorim nazvan je „Red-Light“, (Crveno svetlo), i centar mu je bio u Tanopahu, u Nevadi. Kasnije je premešten u za to posebno izgrađeno područje Groom Dry Lake-a. Bazu je sagradio Ajzenhauer i nazvana je „Area 51″, (Oblast ili zona 51), a kodno ime bilo joj je „Dreamland“ – Zemlja snova. Ta baza službeno ne postoji. Međutim, možete je lako videti i uveriti se da ipak postoji, iako vlada to uporno negira. Projekt se odvijao do 1962. kada je letelica eksplodirala u vazduhu, daleko od testnog područja. Ta eksplozija se mogla videti iz tri američke države.
Piloti su poginuli, a niko nije znao šta se dogodilo. Posle toga, projekt je bio zamrznut dok nam vanzemaljci nisu dali tri svoje letelice i osoblje koje nam je pomoglo da naučimo s njima leteti. Danas ne samo da imamo vanzemaljske letelice, nego smo uspeli neke i napraviti zahvaljujući tehnologiji zaplenjenoj sa srušenih letelica u SAD-u, ali i u drugim zemljama.
Možda će vas ovo šokirati, ali mi posedujemo tehnologiju znatno moćniju od one koju mislimo da posedujemo. Veliki deo našeg razvoja posle Drugog svetskog rata možemo zahvaliti tehničkoj razmeni koja se redovno odvija na području „Area 51″. Malo vas je čulo za profesora DŽima Oberta. On je bio jedan od najvećih raketnih stručnjaka i poznavalaca svemira koji je ikada živeo. Kada je penzionisan vlada mu je iskazala posebno poštovanje. Na konferenciji za štampu koju je priredila ustao je i rekao:
DŽim Obert
- „Gospodo, mi ne možemo pokupiti zasluge za svu tehnologiju koju smo stvorili u prošloj deceniji. Imali smo pomoć.“ Tu je zastao.
Jedan od novinara je podigao ruku i pitao ga : „Profesore Obert, možete li nam reći koja nam je to zemlja pomogla ?“
- „To su bili oni mali momci iz svemira“, odgovorio je i seo ne želeći više komentarisati.
Sve se to dogodilo 1959. Sada bih tako mogao pričati satima, ali vreme mi ne dopušta. Dame i gospodo, reći ću vam da se svakojake stvari događaju čitavo vreme, a mi smo na putu da to uskoro obelodanimo. Otkada sam počeo otvoreno pričati o tome javilo se mnogo njih koji imaju delove slagalice i pomažu nam da je sastavimo. Video sam strahovito mnogo materijala i mnogo čega se još sećam. Za one koji nisu verovali da je postojalo tajno društvo „Jason Society“ reći ću da imamo pismo iz Pentagona sa 51 imenom članova tog društva.
Na toj listi je 6 nobelovaca. To je elita elite svetske nauke. To su ljudi koji zaista znaju istinu o današnjoj tehnologiji, nauci i fizici, koja se razlikuje od onoga što mi mislimo čitavo vreme. Ako pošaljete svoje dete na koledž da uči fiziku, onda bacate svoj novac jer ih uče stvarima koje ne funkcionišu i koje nisu istina. Gravitacija nije ono što mi mislimo. Postoji unificirana teorija. Mi već znamo na kojem principu te letelice funkcionišu. Neverovatno je šta se sve događa…!
… Kada smo DŽon Lir i ja prvi put rekli što se događa u Grom Leiku svi su rekli – „Vi ste ludi, ništa se ne događa u Grom Leiku !“ Slušaoci radio emisije Bilija Gudmana su se okupili i otputovali u Grom Leik. Od tada svake večeri posmatraju probne letove vanzemaljskih letelica. Prvu veče je bilo oko stotinu ljudi i svi su oni videli 4 vanzemaljske letelice kako lete na način kakav ni jedan avion i helikopter ne može. Danas nam više ne govore kako se tamo ništa ne događa.
Ako ne znate šta stoji u Zakonu vaše zemlje – vi ste mrtvi ljudi !
Sada nam opet govore kako tu nema vanzemaljaca i kako je sve to samo tajni vladin program. Ali, u redu, mi ćemo to vrlo brzo dokazati. Samo treba malo vremena. Nismo više ono što smo nekad bili i to me raduje. Ako želite saznati šta se događa danas gledajte filmove, komercijalne televizije i čitajte „Mažestik dokument“ od Vejtli Stripera, koji predstavlja deo plana za nepredviđene situacije zvane Majestic, (Veličanstveni), a koji treba testirati reakciju populacije u vezi postojanja vanzemaljaca na Zemlji.
Upravo sam proučio knjigu Vejtli Stripera i moram vam reći da je većina dokumenata za koje on kaže da su samo fikcija u stvari istina, i da su izvađeni iz projekta „Grudž“. To je deo plana vlade da propusti informacije na takav način da ih u svakom trenu može opovrći. Jedino što ne štima u knjizi su priče o likovima koje ja uopšte ne poznajem. Govorim o tobožnjim vladinim dokumentima koji se nalaze u knjizi. Otvoreno vam kažem, oni stvarno postoje! Tu su bili i neki dokumenti koje sam lično video u projektu „Grudž“, tamo negde između 1970. i 1973. godine.
DŽordž Buš – jedan od najvećih svetskih dilera drogom…
… A na internet poternici (u slobodnom prevodu) piše sledeće:
Traži se za zločine počinjene protiv humanosti na planeti Zemlji.
… Pazite, ako se odlučite glasati za ovog čoveka!
… On pati od iluzije da je demokratski izabran za predsednika SAD.
… Ne prilazite mu, on je nuklearna katastrofa.
… Ponašajte se odgovorno i prijavite ga najbližoj stanici policije!
Pre smo se pitali, a danas znamo – Vejtli Striper radi za vladu. Posumnjali smo u to pošto je na početku svoje knjige rekao kako su mu pomogli ljudi Zanderie, Mora i Fridmana. Ali, Viliem Mor je javno priznao da je vladin agent, a znamo da su to i ostala dvojica. Sve je to sada izašlo na videlo. Razlog zbog kojeg to iznose na ovakav način je taj što ćete vi jednog dana shvatiti da je sve to istina.
Pokušavaju vas polako privići na te stvari kako se ne bi dogodio šok. Kako se društvena, religijska i finansijska struktura ne bi raspala. Što se tiče ovog poslednjeg, ne možemo mnogo učiniti – to se već događa. Postoji određeni deo populacije koji već sarađuje s vanzemaljcima i predviđaju da će se to dogoditi kada uspeju ostaviti svoj pečat na svemu tome. Nema u tome što se događa mnogo lošeg osim, tri stvari.
Prvo što im je bilo neophodno kada su odlučili sve negirati bio je novac za finansiranje. Pošto nisu smeli reći javnosti ni kongresu, novac su morali zaraditi trgovinom droge. Dokumenti koje sam pročitao u „Operaciji Major“ detaljno govore kako je DŽordž Buš kao predsednik CEO of Sapata Oila zajedno sa CIA-om organizovao prvu veliku pošiljku droge iz južne i srednje Amerike za SAD.
Droga je ribarskim brodovima prebacivana na platforme, a sa njih kasnije na obalu izbegavajući tako sve trgovačke inspekcije ili bilo koje druge zakonske mere. I dan danas se na taj način prebacuje znatna količina droge. Drugi način je bio pomoću aviona CIA-e koji su sletali u bazu Homestead na Floridi. Imamo potvrđene izjave kontrolora leta koji su pratili te avione. Imamo izjave i iz baze Homestead koji kažu da je avione dočekivao sin DŽordža Buša, DŽeb Bush. Takođe imamo i izjave ljudi koji su radili na naftnim platformama u Meksičkom zalivu da je bar deo trgovine drogom prelazio preko tih platformi.
Druga stvar je ta što su, da bi sve održali u tajnosti, morali ubiti veliki broj ljudi koji su to hteli razglasiti. Da ja to nisam napravio na način na koji jesam ne biste me videli živog. Ali, zato su ubili predsednika Kenedija.
… A da budem iskren do kraja – i dok god mene ne ubiju, među vama će biti onih koji će biti u dilemi da li da mi poveruju ili ne.“
Sledeće pitanje koje su prisutni uputili gospodinu Kuperu na ovom predavanju bilo je: „Zašto niko drugi ne iznosi informacije o kojima on govori, i zašto su oni koji su sve to znali toliko dugo tajili sve te informacije ? “
Evo šta je odgovorio:
Area 51 – oblast u Nevadi gde se se nalazi jedna od najvećih podzemnih baza, takozvane, vanzemaljske civilizacije…
„… Pa, Bil Ingliš je o tome govorio još pre osam godina, ali su mu se svi smejali. DŽon Lir je pričao pre 3 godine, i njemu su se takođe smejali. Danas ima mnogo ljudi koji govore o tome. Sada je krajnje vreme da ljudi o tome počnu ozbiljnije razmišljati. Toliko dugo smo bili budale, a to je upravo ono što njima treba. “
Na pitanje, kako niko drugi (osim američke vlade) nije došao do vanzemaljske tehnologije za proizvodnju energije – Kuper je rekao:
„… Bilo je samo nekoliko ljudi kojima je to uspelo, i bili su zaustavljeni. Ali, uprkos tome, nastavljali su i dalje dok ponovno nisu zaustavljeni. Dugo su pokušavali, jer kad jednom uspete – imate besplatnu energiju za sva vremena. A kada vam to pođe za rukom, oni više nemaju nadzor nad vama. Razumete, to je razlog zbog kojeg su zaustavljeni!“
- Jedna žena je upitala da li se neki deo vanzemaljske tehnologije danas upotrebljava u vojne svrhe, nakon čega je usledio potvrdni odgovor:
„… Da, mnogo vanzemaljske tehnologije se danas koristi u vojne svrhe. Nevidljivi bombarderi, na primer. Oni su leteli 10 godina pre nego što ste vi uopšte znali i da postoje.
„Pre nego što završite izlaganje, kažite nam šta možemo učiniti kako bi pomogli da se sve iznese na videlo?“ – upitala je još jedna žena. Među prisutnima je onda pomenuta reč pobuna, na šta je Kuper spremno odgovorio:
„… Ne bunite se! Radite ono što ste trebali raditi još davno pre. Zainteresujte se za ono što radi vaša vlada. Prva stvar koju trebate napraviti jeste da nabavite kopiju Ustava koju većina vas verovatno nema. Kada bih vas sada pitao šta sve stoji u Ustavu – ne biste znali. A, ako ne znate šta stoji u Ustavu vaše zemlje – već ste mrtvi!“
Frankfurt, na Ognjenu Mariju, 30. jul. 2012. www.vaseljenska.com/misljenja/laz-koja-traje-vekovima/ |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:36:22 GMT -5
Gej parada je jedan od instrumenata za mirnodopsko razbijanje Srbije
UTORAK, 13 SEPTEMBAR 2011 20:29
PIŠE: SVETOZAR RADIŠIĆ
Posle svega što se dogodilo na Balkanu od 1989. godine i u Srbiji posle 1998. godine, jasno je da je u toku rasparčavanje Srbije i nastavak cepanja i uništavanja srpskog nacionalnog bića.
Vašingtonski i briselski globalisti preko „marioneta u osvojenim državama“, u procesima nazvanim tranzicija i regionalizacija, stavljaju nedovoljno umne i raspamaćene ljude pod potpunu kontrolu kretanja i uma, istovremeno sa smanjivanjem broja „beskorisnih izjelica“. Sve više je dokaza da postoji očigledan šablon za sitnjenje država i stvaranje „bonsai republika“.
Kod nas se taj šablon manifestovao kroz razbijanje i rasparčavanje Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i srpskog bića, maltretiranje Srba na Kosovu i Metohiji, mikročipovanje dokumenata, životinja i ljudi i naravno kroz proces medijske afirmacije „parade ljubavi i ponosa“. Sve su to instrumanti za stvaranje globalizma, u kojem je isplanirana totalna nesloboda ljudi. Dakle, „gej prava“ nisu sredstvo spoljnog pritiska, kako još pišu Titovi učenici, nego instrument za dovršavanje tzv. novog svetskog poretka, koji će se finalizovati kao neorobovlasničko društvo.
Parade ljubavi i ponosa u svetosavskoj, pravoslavnoj Srbiji, namanjene su da skrenu pažnju ljudi od sramne uloge „demokratske“ administracije u istorijskom gubljenju Kosova i Metohije, prihvatanju za srpski narod pogubne regionalizacije i istorijskim progonima i raketiranju Srba.
Srbija se spremala za „ljubavni ponos“
Radi ulaska u Evropsku uniju, političari iz bloka zasnovanog na ustaljenom praštanju svih zala kojima su Srbi bili i sada su izloženi, želeli su da dokažu „svetu“ i „paradom ponosa“ da su Srbi dostojni „Stare dame“ (Evrope). Nikako da nađu vremena da pročitaju knjigu Vladimira Dvornikovića, najvećeg srpskog karakterologa, objavljenu 1937. godine pod naslovom „Borba ideja“, u kojoj piše:
„Srbi i Sloveni, kao epski ljudi, nikada nisu bili omiljeni ili makar priznati kao ravnopravni u Evropi, jer su ih smatrali kulturno inferiornim“. Da li je nešto demantovalo Dvornikovića? Ratovi? U svim ratovima, bez obzira što Srbi nisu nikada bili protiv „Evrope“, podržavani su srpski vekovni neprijatelji. Oni koji su Srbe progonili, pokušavali da ih ponište i koji su Srbima otimali i brisali istoriju, jezik i kulturu.
Uprkos svakodnevnim porukama da je misija nazvana „parada ponosa“ opasna po mir, slobodu kretanja, pa čak i živote građana Srbije, tzv. demokratska a suštinski neokomunistička vlast, nadmetala se u podršci očevidne opasnosti. To samo podseća na 1999. godinu, kada su čelne „demokrate“ podržavale bombardovanje Srbije i Beograda, dok se narod ne urazumi i preda. U političke pritiske, za koje se veruje da su „strani“, neprestano su umešani CESID i GSA, koji političkim (što znači nelogičnim, nedovoljno pismenim) rečnikom obaveštavaju javnost o „homofobičnoj Srbiji“.
„Demokrate“ ne žele da shvate šta znači objavljeni stav: „Broj građana Srbije koji smatra da je crkva u pravu što osuđuje homoseksualnost povećao se na više od 60 odsto“. Taj podatak oduzima pravo na ime „Demokratskoj stranci“, budući da su demokrate dužne da poštuju većinsko mišljenje naroda.
Homoseksualizam je ipak…
Do nove „oktobarske parade“ bilo je poznato da više od 64 odsto građana Srbije smatra da je homoseksualnost opasna po društvo. Većina stanovnika Srbije smatra da država treba da radi na suzbijanju homoseksualizma, a oko 40 odsto stanovnika Srbije misli da je homoseksualnost „zapadna izmišljotina“ namenjena da uništi porodicu i tradicije.
Famozna priča o tome kako je jedna od američkih asocijacija psihijatara skinula homoseksualnost sa spiska bolesti 1973. se često koristi kao argument. To bi bilo isto kao kada bi neko novo udruženje geografa proglasilo zemlju kockastom i ceo svet tu „činjenicu” morao da prihvati.
Istina je nažalost providna: srpska, prikupljena, a iz Brisela i Strazbura aminovama marionetska vlast, već jedanaest godina „kupuje vreme“ za Zapad, koji se ostrvio na Srbe. Pri tome, ne dozvoljava srpskom narodu da se osvesti, progleda i shvati da su briselski i vašingtonski globalisti presvučeni u „demokrate“ učinili sva da unište osnove za njihov opstanak.
Očevidno je da se vlast u Srbiji ponaša antisrpski. Postoji još jedna po nju lošija mogućnost, a to je da njeni pripadnici nisu svesni šta rade. U tom slučaju su nedorasli „istorijskom trenutku“ i po tome se poiustovećuju sa Miloševićevom vlašću, kojoj su upravo to zamerali. Ako je nesposobnost i neznanje uzrok bezuslovne saradnje sa neprijateljima Srba, onda je reč o nesvesnom trasiranju puta u srpsko beznađe i nestanak, a sve na to liči.
„Demokrate“ su, jednostavno, dozvolile da Srbija bude okupirana, opljačkana i ponižena. U procesima tranzicije, privatizacije i regionalizacije, Srbi su nakon uništavanja infrastrukture, tokom agresije NATO-a u 1999. godini, prodani, obespravljeni i poniženi. Srpski neobrazovani mamonisti iz Demokratske stranke, prodali su i ekonomski uništili Srbiju za „šaku dolara“, uz pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda posredstvom njihove ispostave u Srbiji – stranke G17+.
Svi zakoni doneseni posle 2000. godine, u ime prosperiteta i ulaska u Evropsku uniju, samo su stezali omču oko srpskog nacionalnog bića, oduzeli slobode kretanja, mišljenja i govora. U Srbiji sloboda više ne postoji, a pljačka naroda je svakodnevna. Porezi se razmnožavaju i povećavaju, a pri tome pravdaju da su takvi isti u Evropskoj uniji. Narodna skupština odlučuje u ime naroda, kojeg više niko ništa ne pita.
Rastače se država Srbija pred očima Srba, a narod to rastakanje posmatra nemoćno, jer ne sme ni da pomisli da se negde okupi. Ta privilegija je dostupna samo nastranim licima i nevladinim organizacijama. Administracija koju srpski narod plaća je istovremeno nedostupna i ohola. Odvojenost srpske vlasti (tako se to kaže) od naroda sve više se povećava. To se čini novim vrstama kontrole: kamerama i mikročipovanjem (preko pasoša, ličnih karti, zdravstvenih, kupovnih, bankarskih, saobraćajnih i drugih kartica). Slobodu kretanja i mišljenja onemogućavaju sistemi koje narod plaća za (o)čuvanje slobode. Navodna bezbednost je već sada zamenila slobodu. U Srbiji, kao i svuda u kabalizovanom i vavilonizovanom svetu ima novca za mikročipovanje goveda, a nema za pejs-mejkere.
U takvoj, ranjenoj Srbiji, političke sluge „velikog brata“ pokušavaju da zamene i poistovete čuveni srpski ponos, koji je Srbima jedna od osnovnih osobina, besramnim, besmislenim, izvitoperenim „ponosom“ homoseksualaca. Pri tome, nastoje da paradiraju u vreme kada su parade izgubile svaki smisao. Parade pripadaju vremenima pobeda. Priliče samo vojskama, njihovim (pro) slavama i slavolucima. Paradom nastranih ljudi poništava se istorijski ponos i ponos svakog čoveka.
Nastojanje da se to dogodi nije čudno, budući da su ideje potekle iz antiistorijskog, talmudskog legla. Tako se stvara osnova za budućnost iza koje više neće biti istorije, jer će sve kulture nestati u ratovima koji neprestano traju. Da li „svetska elita“ brine o spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji, Avganistanu, Iraku, Libiji…? Svuda su izazvali ratove da bi smanjili broj „beskorisnih izjelica“ i postavili svoje marionete, a navodno u brizi za kulturu porušene bogomolje grade oni koji su ih srušili. Kakvo licemerje!!!
Glas nauke
Medicina, koja je još na snazi, jer se i nauke ubrzano prilagođavaju stavovima „velikog brata”, ipak ima drugačije dokaze o suštini homoseksualizma. Tokom vekovne prakse prikupljeno je mnogo dokaza da je homoseksualizam bolest.
S druge strane, dokazi da nije reč o bolesti su na nivou spekulacija, kao ona famozna priča o „pederskom genu” koji mnogi spominju kao argument. Problem je što postojanje navedenog gena nije dokazano, baš kao što nije dokazano postojanje Higsovog bozona.
Ne bi bilo čudo da ga neki nabeđeni homoseksualac „pronađe”, jer se „nacija homoseksualaca” ubrzano razmnožava, budući da je biti gej pravi hit, a ljudi su naučeni u jezuitskim školama da misle samo na interes i da se ne opiru bezumlju.
Famozna priča o tome kako je jedna od američkih asocijacija» psihijatara skinula homoseksualnost sa spiska bolesti 1973. se često koristi kao argument. To bi bilo isto kao kada bi neko novo udruženje geografa proglasilo zemlju kockastom i ceo svet tu „činjenicu” morao da prihvati.
Poput zagovornika i promotora životnih apsurda, neki homoseksualci su smislili i javno promovisali stav da su ovi ljudi koji ih prozivaju prikriveni homoseksualci. Deluje perfidno, iako je glupo. Ta tvrdnja dokazuje da njihov poremećaj nije u vezi s telom i genetikom, nego s istinitim informacijama u umu, kao komponenti duše svake ličnosti.
Nedostatak istinitih informacija optužuje naučnike i učitelje, a posebno medicinsko osoblje. Logičnija je sumnja da su svi homoseksualni parovi, koji traže da usvoje maloletnu decu bilo kojeg pola prikriveni pedofili, a za to ih niko ne optužije, jer za to ne postoje dokazi. Trebalo bi da se čuvaju upravo od takve nečije optužbe. Jer, čini se da razvrat na koji podseća odnos homoseksualaca nije daleko od pedofilije, ukoliko je potrebno zakonom odrediti godišta kojima je dozvoljen odnos. S druge strane, ako se godišta ne preciziraju, onda je neko namerno omogućio potencijalni zločin.
Ipak, sa stanovišta nauke, reč je o netipičnom seksualnom odnosu između muškaraca i isto tako između žena, odnosno o neprirodnom odnosu istih polova. Na osnovu većine istraživača homoseksualizam je prisutan kod jedan do pet odsto ljudske populacije, a po drugim podacima on obuhvata šest odsto muške i tri odsto ženske planetarne populacije.
Međutim, mišljenja o homoseksualizmu su značajno različita, tako da je interval mnogo veći, kada su autori istraživanja homoseksualci.
No, naučnici poput akademika Georgija Nikolajeviča Sitina i dr Larise Forine (koji su učestvovali u projektima sa kosmonautima) smatraju da su problemi svih nastranosti vezani za misli, emocije i nagon, te da ih je moguće otkloniti tako što se pročišćene misli, popunjene sa pravim ozdravljujućim informacijama, upućuju u podsvest ljudi čije su ličnosti izmenjene iz bilo kojeg razloga. Tako se otklanjaju sve bolesti zavisnosti i ružne, umišljene navike.
Uostalom, problem s istopolnicima je kosmički problem, jer gde ne postoje dva pola ne postoji život, budući da je život, prema znanjima naučnika, kretanje energije između dva pola. Homoseksualizam poništava porod, a to znači i život – produžavanje vrste. Problem nastranih ljudi zaljubljenih u isti pol je duševni.
Izgubljena orijentacija
U državi poput sadašnje Srbije moguće je i prirodno antisrpsko paradiranje. Ono je antisrpsko i provokativno zbog zanemarivanja srpske kulture, religije i mentaliteta. Prirodno je što sluge megafinansijera poput predstavnika i zastupnika nemačke i holandske gej populacije u Srbiji, Volframa Masa i Jon van Dartela, neumno i bezdušno tvrde da su prava njihovih nastranih populacija važna za proces evropskih integracija.
Uprkos podatku da ga je na sadašnju funkciju izabralo oko 32 odsto građana Srbije, Boris Tadić hrabro podržava homoseksualizam i „parade ponosa“. To je za njega „civilizacijski iskorak“. Nemonovno prisustvo policijske konjice, vodenih topova u rezervi i primene „neubojnog oružja“, ne pokazije da je Beograd bezbedno mesto. Pre bi se reklo da takva situacija pokazuje da „srpska administracija“ ne mari za „glas sopstvenog naroda“ i da joj Srbi ništa ne znače.
Uostalom, to što se događa sa Srbima na Kosovu i Metohiji, a čemu kumuju političari Srbije i Crne Gore, sramota je za ceo ljudski rod na početku 21. veka. Zato, posle svega što se dogodilo posle 2000. godine, treba pitati demokrate gde im se izgubi „francuska revolucija“? Šta se dogodi sa „američkom demokratijom“? Kako Evropska unija misli da stvori izvesniju budućnost na najstarijem i najkulturnijem kontinentu?
Otkud toliko neznanje u Evropskoj komisiji u vezi s tim ko je ko na Kosovu i Metohiji? Ko izgradi tolike manastire i oslika ih tako da čine svetsku kulturnu baštinu? Zar su pobornici „velikog brata“ zaista naumili da pretvore u prah celokupnu kulturu ljudskog roda? Ima li Zapad čoveka poput crnorečkog novomučenika Haritona, kog su Arnauti raščerečili i otsekli mu glavu samo zato što je srpski monah, iako im je pomagao, u dobru i zlu (i Arnautima i njihovim vođama)?
Očevidno je da na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, na Balkanu, u zemljama u tranziciji, žive ljudi koje u grupi „Bilderberg“ zovu „beskorisne izjelice“. Oči navodnih srpskih demokrata usmerene su prema Vašingtonu, Briselu i Strazburu kao da su tamo božanstva. Bilo bi to zbog političkih ili nekih drugih interesa možda i razložno, da tamo ne službuju oni koji su idejno učestvovali u najvećem progonu Srba u istoriji. Da li je to bezumlje dovoljno za „kosmički bol“ i sramotu dužu od života?
Uprkos podatku da ga je na sadašnju funkciju izabralo oko 32 odsto građana Srbije, Boris Tadić hrabro podržava homoseksualizam i „parade ponosa“. To je za njega „civilizacijski iskorak“. Nemonovno prisustvo policijske konjice, vodenih topova u rezervi i primene „neubojnog oružja“, ne pokazije da je Beograd bezbedno mesto. Pre bi se reklo da takva situacija pokazuje da „srpska administracija“ ne mari za „glas sopstvenog naroda“ i da joj Srbi ništa ne znače.
Mora se priznati da je jedan fenomen providan. Bolje je da se narod usmeri prema gej paraderima, nego prema predsedniku i ostalim sistemcima, koji otvoreno učestvuju u čerečenju srpskog prostora i srpskih tekovina. Paradiranje stvara političku sumaglicu i tako prikriva surovu stvarnost.
Zar nisu dovoljni spomenici u obliku razrušenih zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije (to nisu zgrade Vojske Srbije) i Ministarstva unutrašnjih poslova, te sa crnom zemljom sravnjena i poravnata, pa ipak prodana, zgrada „Maršalata“, da se shvati šta se događa Srbima i Srbiji?
Američki državljani u Srbiji (postoje informacije da su brojni, dobro naoružani i još bolje opremljeni), koji se zdušno i dalje bore za otkidanje Kosova i Metohije, ponašaju se kao da su poboli osvajačku zastavu na najlepšem delu Dedinja. Učinili su to kraj simbola najviše vlasti – srpskih dvorova. Zakucali su tu zastavu u srpska srca u Beogradu, na isti način na koji su poboli zastavu u bazi „Bonstil“, gde je srce srpske duhovnosti. Svojim ponašanjem samo dokazuju da su nastavili rat protiv Srba.
Pritisak, koji pominju Ivica Dačić i Slobodan Antonić, „da se poštuju gej prava u Srbiji“, svakako nije nastao u istočnim administracijama, a to znači da se globalistički pohod na srpske duše nastavlja. Uostalom, Srbi nikada nisu ratovali protiv Evropljana i Amerikanaca, ali oni jesu a i sada ratuju protiv Srbije. U susret novim paradama ponosa, nameće se sve starije pitanje: zar je svaka nada u spas Srba nestala netragom? www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/10788-gej-parada-je-jedan-od-instrumenata-za-mirnodopsko-razbijanje-srbije |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:40:31 GMT -5
Konačno ispunjen austrougarski ultimatum!?
25. 07. 2012 0:01 | Dveri srpske
(Foto: Istorija u učionici)
Beograd – Kada se pogleda suština austrougarskog ultimatuma i savremena situacija u Srbiji, dobiju se zapanjujuća preklapanja…
Na jučerašnji dan teške 1914. godine, posle Sarajevskog atentata, Srbiji je stigao ultimatum Habzburške monarhije, koji je istorija ocenila kao ponižavajući, a na koji je Vlada Nikole Pašića odgovorila potvrdno u svim onim članovima koji se nisu ticali uzurpiranja suvereniteta Kraljevine Srbije. Ali koji su to delovi, i zašto su bitni danas?
Na kraju tekst ultimatuma, nalazi se deset tačaka:
1. Da zabrani svaku publikaciju, kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske.
2. Da odmah raspusti društvo zvano „Narodna odbrana“, da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske monarhije. Kraljevska vlada preduzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u bilo kom drugom obliku.
3. Da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske.
4. Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protivu Monarhije Austro-Ugarske, čija imena i dela Austro-Ugarska vlada zadržava sebi pravo da naknadno saopšti srpskoj vladi.
5. Da primi saradnju u Srbiji organa Carske Kraljevske vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije.
6. Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15. juna 1914. god. koji se nalaze na teritoriji srpskoj; organi koje uputi Austro-Ugarska vlada uzeće učešća u ovoj istrazi.
7. Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milan Ciganović, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage.
8. Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kazni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su krivi što su pomagali izvršioce sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice.
9. Da da obaveštenja Carskoj Kraljevskoj vladi o neopravdanim izjavama viših državnih činovnika, kako u Srbiji tako i na strani, koji se, mada su zauzimali zvaničan položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austro-Ugarskoj.
10. Da bez odlaganja izvesti Carsku Kraljevsku vladu o izvršenju mera pomenutih u prednjim tačkama.
Šta imamo danas?
Ako uzmemo u obzir da je sledeći sličan ultimatum Srbiji stigao u Rambujeu, 1999. godine, i da umesto Austrougarske imamo NATO, dobijamo sledeće:
(Foto: Atlantski savez Srbije)
Po prvoj tački ultimatuma, u Srbiji su maksimalno prećutane, iako ne i zabranjene, sve publikacije u kojima se govori protiv NATO pakta… Koliko ste ih sreli na kioscima?
Po drugoj tački ultimatuma, u Srbiji se patriotske organizacije zabranjuju, ako ne mogu da se zabrane, onda se maksimalno prećutkuju.
Po trećoj tački ultimatuma, iz nastavnog programa se izbacuju patriotski sadržaji, iako ne tako brzo, kako bi Austrougarska (pardon, NATO), tražila.
Po tački četiri, iz Vojske su penzionisani, ili poslati u Hag svi bitniji oficiri koji su se borili u ratovima devedesetih godina.
Po tački pet, Srbijom vršljaju istražitelji Hakog tribunala, a ratni dnevnici, i vojna arhiva dostupni su svim stranim silama koje to zatraže, naravno, daleko od očiju javnosti.
Po tački šest, Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom, loveći visoke oficire, od kojih su neki, poput generala Ratka Mladića, zaslužni što srpski narod nije ponovo zadesila tragedija poput one iz NDH.
Pod tačkom sedam, Srbija je pohapsila sva lica sa optužnica Haškog tribunala.
Pod tačkom osam, još je Miloševićeva vlast uvela embargo Republici Srpskoj.
Pod tačkom devet, osim oficira, uhapšeni su ili uklonjeni iz javnog života svi funkcioneri i političari, koji se protive evroatlantskom putu Srbije.
Pod tačkom deset, ne samo da naše vlasti redovno zvaničnim putem šalju raporte briselskim, vašingtonskim i drugim zvaničnicima, već po savete i lično idu u ambasade zapadnih zemalja.
Šta li ćemo moći da kažemo o ovoj državi kada se navrši 100 godina od početka Prvog svetskog rata!?
selektujselektujbriši
www.vaseljenska.com/vesti/konacno-ispunjen-austrougarski-ultimatum/-------- Rusi i Srbi nа vojnom plаnu
SUBOTA, 25 AVGUST 2012 12:54
POLITIKA -MIROSLAV LAZANSKI
Odbrаmbenа politikа Srbije sа novim vlаstimа i novim ministrom odbrаne polаko se diverzifikuje, može se čаk reći i dа se urаvnotežаvа. Nаime, novi ministаr odbrаne Aleksаndаr Vučić u jednoj od svojih prvih izjаvа nа novoj funkciji vrlo je decidirаno rekаo kаko Srbijа neće ulаziti ni u NATO ni u ODKB, dа će ostаti vojno neutrаlnа shodno rаnijoj rezoluciji srpskog pаrlаmentа.
(Rusi prikupjlaju pomoc za Srbe)
Zаnimljivo je dа tа izjаvа nije odmаh dočekаnа "nа nož” domаćih dežurnih аtlаntistа i lobistа NATO-а, štаviše, primljenа je prilično pomirljivo. Što bi moglo dа znаči dа su, ili presаhnule strаne donаcije, ili je stigаo trenutаk pomаnjkаnjа idejа kаko dаlje lobirаti, ili je u pitаnju kreirаnje nove medijske i svаke druge strаtegije kаko nа mаlа vrаtа uvući Srbiju u NATO pа se trаži predаh? Jer zа sаdа se pokаzаlo dа to nije išlo, zаčudo Srbi i dаlje pаmte 1999. godinu i аgresiju NATO-а.
Ipаk, ne bih dа grešim dušu, bivši predsednik Srbije gospodin Boris Tаdić rekаo mi je u mаju 2010. godine u bаšti аmbаsаde Srbije u Moskvi, bilo je to odmаh posle pаrаde uz Dаn pobede nа Crvenom trgu, dа "dok je on predsednik Srbije, Srbijа neće ulаziti u NATO”. Svedoci te njegove izjаve bili su tаdаšnji ministаr spoljnih poslovа Vuk Jeremić, аmbаsаdorkа Srbije u Rusiji gospođа Jelicа Kurjаk, i moj uvаženi kolegа, stаlni dopisnik "Večernjih novosti” iz Moskve gospodin Brаnko Vlаhović. Odmаh sаm to i kаo ekskluziv-poslаsticu jаvio iz Moskve, аli se to negde usput izgubilo, pа nije izаšlo...
Nаrаvno, ne znаm dа li su zаpаdne obаveštаjne službe imаle svoje mikrofone u bаšti аmbаsаde Srbije u Moskvi, tek tаdаšnjа izjаvа Borisа Tаdićа, bez obzirа u kojem je kontekstu dаtа, izdržаlа je test vremenа. Ujedno je pokаzаlа dа dаnаs, u vreme modernih tehnologijа, verovаtno nije preporučljivo tаkve izjаve dаvаti ni u bаšti, iаko je Vinston Čerčil nаjpoverljivije poruke rаzmenjivаo uprаvo u bаštаmа dok je mokrio. Po engleskim stoletnim trаvnjаcimа.
Diverzifikаcijа politike odbrаne Srbije logičаn je potez, jer u prošlom periodu klаtno je, bez ikаkve koristi, isuviše otišlo nа jednu strаnu. Čistа je pаtologijа, ili čаk perverzijа, dа vojni odnosi između Srbije i SAD, odnosno Srbije i NATO-а, budu mnogo bolji od političkih i ekonomskih odnosа, а dа je Srbijа istovremeno vojno neutrаlnа držаvа. To je jedinstven fenomen u svetu, odnosno tаkаv je stаtus odnosа rezervisаn sаmo zа bаnаnа držаve. Uprаvo nа ovim strаnicаmа pre nekoliko godinа osvrnuo sаm se nа izjаve tаdаšnjeg аmbаsаdorа SAD u Beogrаdu, u intervju zа list "Odbrаnа”, u kojem on direktno sugeriše "dа Srbiji ne trebаju ni borbeni аvioni, ni tenkovi, već sаmo nekoliko helikopterа zа prevoz vojnikа”. I niko tаdа dа ekselenciju priupitа zаšto to on tаko predlаže.
Srbijа je člаn Pаrtnerstvа zа mir. Kаo i Rusijа, kаo i Belorusijа. Lično smаtrаm dа je Pаrtnerstvo zа mir već neko vreme politički prevаziđen proces. Nаime, kroz to člаnstvo mi sаrаđujemo sа NATO i posebno sа Nаcionаlnom gаrdom Ohаjа. To je u redu, аli dа vidimo štа smo kroz tаj proces vojno profitirаli i nаučili? Dok nismo postаli člаn Pаrtnerstvа zа mir školovаnje nаših oficirа nа zаpаdnim vojnim školаmа i аkаdemijаmа bilo je potpuno besplаtno, kаdа smo ušli u Pаrtnerstvo zа mir više nije bilo sve besplаtno. Kаžemo i govorili smo dа težimo dа u vojnom smislu dostignemo stаndаrde NATO-а, jer su to nаjviši vojni stаndаrdi u svetu. Koji su to nаjviši vojni stаndаrdi u svetu može dа se utvrdi sаmo u rаtu dvа ekonomski približno rаvnoprаvnа protivnikа. Sа nаšom ekonomijom nа sаdаšnjem stepenu rаzvojа mi godinаmа nećemo dostići vojne stаndаrde NATO-а, bаrem ne u bitnim segmentimа oružаnih snаgа.
Nаrаvno, ne trebа biti nezаhvаlаn zа vojnu besplаtnu pomoć koju smo u poslednjih nekoliko godinа dobili od SAD. Istinа, to je dаleko mаnje nego što to dobijа bivšа OVK nа Kosovu, enormno mаnje nego što kаo ekonomsku pomoć svаke godine dobijаju Pаlestinci. Uskoro kаo vojnu pomoć trebа dа dobijemo 30 аmeričkih "hаmerа”. Rumunijа uskoro dobijа, kroz аmerički kredit, 48 аmeričkih lovаcа F-16, blok 50...
Dаkle, dobro je dа sаdа obnovimo vojnu sаrаdnju sа Rusijom. Prošle je godine ministаr odbrаne Rusije u poslednji trenutаk otkаzаo posetu Beogrаdu. Znа se i zаšto. Urаvnoteženi vojni odnosi Beogrаdа sа Vаšingtonom i Moskvom doprineće boljem međunаrodnom tretmаnu Srbije. Pošto jedinа vаlutа kojom Srbijа još može dа trguje jeste njen sаdаšnji geopolitički položаj. I njegа ne trebа jeftino prodаvаti.
Pokušаvаm dа dokučim nа štа je to mislio ministаr odbrаne Srbije gospodin Aleksаndаr Vučić kаdа je ovih dаnа u Moskvi nаjаvio izgrаdnju nove fаbrike "složenih borbenih sistemа”, а sve uz rusku, verovаtno, finаnsijsku i tehnološku pomoć. Rusi su pristаli dа učestvuju u tom projektu i to je dobro. Dа li se tu misli nа fаbriku oklopnih vozilа, postojeći "14. oktobаr” u Kruševcu, trebаlo je devedesetih godinа prošlog vekа dа nаstаvi ono što je nekаdа rаdio "Đuro Đаković” u SFRJ. Čаk je u Kruševcu proizvedeno sedаm tenkovа zа izvlаčenje, zа Kuvаjt, аli nisu isporučeni. Ondа su došle sаnkcije, pа bombаrdovаnje 1999. Moguće je dа Rusi imаju ekonomski interes dа se u Srbiji uz njihovu tehnološku pomoć proizvode nekа oklopnа vozilа interesаntnа zа trećа tržištа nа kojimа je vojnа industrijа Srbije odаvno prisutnа. Moguće je dа su proizvodni kаpаciteti zа tаkvа vozilа u Rusiji zаuzeti, pа je zbog mogućih novih porudžbinа nаjbolje zаposliti srpsku odbrаmbenu industriju. www.in4s.net/index.php/akcenat/analize/25226-2012-08-25-13-01-33---
Rusijа pokаzаlа svoju geopolitičku moć priznаvаnjem Aphаzije i Južne Osetije
Read more: illyria.proboards.com/index.cgi?board=srbijaserbia&action=display&thread=36182#ixzz24spUyn9e
Južnа Osetijа i Aphаzijа obeležаvаju četvrtu godišnjicu priznаnjа nezаvisnosti. Eksperti smаtrаju dа je Moskvа operаcijom „primorаvаnjа Gruzije nа mir“ 2008. umnogome pokvаrilа plаnove širenjа NATO-а nа zemlje postsovjetskog prostorа.....
-----
Rusijа u trci superkompjuterа
Ruski nаučnici nаjаvili su početаk rаdа nа superkompjuteru od 10 petаflopsа. Projekаt će obezbediti Rusiji mesto među desetаk zemаljа koje imаju nаjmoćnije rаčunаrske sisteme.
Read more: illyria.proboards.com/index.cgi?action=display&board=srbijaserbia&thread=36182&page=1#ixzz24sonndRG |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:42:53 GMT -5
Putinova geopolitička igra šaha sa Vašingtonom u Siriji i Evroaziji
29. 07. 2012 21:06 | F. Vilijam Engdal / Globalresearch / Prevod: Jelena Begenišić
Putin i Asad (Foto: RIA Novosti)
Od kako je preuzeo svoju dužnost predsednika Rusije, Vladimir Putin je odmah krenuo sa rešavanjem najhitnijih geopolitičkih pretnji Rusiji. Sasvim očekivano, u centru Putinovog dnevnog reda, nalazi se napeta situacija na Bliskom istoku, pre svega u Siriji. Tamo, Putin angažuje sva moguća sredstva za sprečavanje daljeg pogoršanja situacije, koje može dovesti do još jednog svetskog rata. NJegove aktivnosti poslednjih nekoliko nedelja uključuju aktivnu ličnu politiku sa m Sirije, kao i sa “Sirijskim nacionalnim savetom“. Uključuje i intenzivnu diplomatiju sa Erdoganom, i njegovim režimom u Turskoj; uključuje diplomatiju iza zatvorenih vrata, sa Obamom i direktnu diplomatiju sa izraelskim Bendžaminom Netanjahu
Sirija je, suporotno onome što većina zapadnih medija prikazuje, dugogodišnja multietnička i religiozno tolerantna sekularna država, čiji je predsednik, Bašar el Asad, Alavit musliman, u braku sa ženom Suni muslimankom.Sekta Alavit je izdanak Šiita i ona ne prisiljava svoje žene da nose marame na glavi i slobodne su po Suni standardima, posebno u mestima kao što je Saudijska Arabija, gde je ženama čak zabranjeno da drže vozačku dozvolu. Ukupna populacija Sirije je raznovrsna mešavina Alavita, Suna, Druza i Kurda i jermenskih pravoslavnih hrišćana. U slučaju da režim el Asada padne, stručnjaci procenjuju da će, kao u Egiptu, organizacija Suni muslimansko bratstvo isplivati kao dominantna organizovana politička snaga. Taj događaj sasvim sigurno nije dobrodošao u Tel Avivu, a svakako ne ni u Rusiji ili Kini.
Prema proceni Gajendra Singa, penzionisanog indijskog diplomate, sa decenijama radnog staža na Bliskom istoku i duboko upoznatog sa etničkom raznovrsnošću Sirije, ukoliko režim El Asada padne, u zemlji će veoma brzo doći do krvoprolića, i da će u tom slučaju 17.000 ubijenih ljudi do sada, biti samo uvod. Sing procenjuje, “Poraz El Asada i njegovog režima dovešće do pokolja Alavita, Šiita, Hrišćana, čak i Kurda i Druza. Sve u svemu to je 20% populacije od 20 miliona ljudi.
To bi bilo oko 4 miliona Sirijaca. O tome bi trebalo da razmisle oni na zapadu, koji navijaju za sumnjivu opoziciju “Sirijski nacionalni savet“ koja je pod upravom zloslutne organizacije Muslimanska Braća, i naoružane “Slobodne sirijske vojske“, za koju NJujork Tajms izveštava da je mnogobrojna, i podeljena u naoružane grupe. Štaviše, konflikt bi mogao da se proširi i prenese u Libiju, što bi i tamo dovelo do krvoprolića, i proširilo se preko sirijske granice u Tursku. Sirijsko obalsko područje obiluje populacijom Alavita, dok je takođe veliki broj Alavita koji žive u susednim turskim pokrajinama Hataj i Antakja.
Razlikovanje činjenica od fikcije unutar Sirije je veoma teško zbog medija koji su ograničeni i portparoli opozicije su u više navrata bili uhvaćeni kako lažu o dešavanjima u zemlji. U jednom nedavnom primeru, britanski novinar tvrdi da je namerno bio vođen u potencijalnu smrtonostnu zamku, od strane pobunjeničkih opozicionih snaga, kako bi postigli propagandu protiv režima u Damasku. Glavni dopisnik britanskog TV Kanala 4, Aleks Tomson, rekao je agenciji AP, da su ga sirijski pobunjenici ostavili da umre, na ničijoj zemlji blizu granice sa Lebanonom rekavši mu da žele da iskoriste njegovu smrt i pripišu je vladi, kako bi osvojili još propagandnih poena. U jednom bestidnom primeru političke manipulacije, BBS je skoro uhvaćen u objavljivanju fotografija koje prikazuju masakr u Al Houli, 25. maja 2012., u kome se zna da je poginulo 108 osoba, uključujući 49-oro dece. Ispostavilo se da je fotografiju uslikao italijanski novinar, Marko Di Lauro, u Iraku 2003. godine
Ulozi u ovoj geopolitičkoj igri šaha, su ništa drugo, nego opstanak, prvo Sirije, kao suverene nacije, bez obzira na njene mane i nedostatke. Ulozi dalje podrazumevaju opstanak Irana, Rusije i Kine kao suverenih nacija, zajedno sa drugim zemljama BRIK-a(Brazil, Indija i Južna Afrika). Dugoročno gledano, uzima se u obzir pitanje opstanka civilizacije kakvu je mi poznajemo i izbegavanje svetskog rata koji bi desetkovao stanovništvo sveta, ne za desetine miliona kao pre sedamdeset godina, već bi ovaj put u pitanju bile milijarde.
Sirija stavlja Moskvu na kocku
Što se tiče opstanka El Asada i Sirije kao stabilne države, Putin je veoma odlučan. Malo ljudi se pita zbog čega Rusija upozorava na mogući svetski rat ukoliko Vašington nastavi da zahteva promenu režima u Siriji, na čemu radi Hilari Klinton. Rusija ne namerava da unapređuje interese i moć na Bliskom istoku, jer to vojno i ekonomski nije lako izvodljivo, čak i u slučaju da ona to želi. Umesto toga, radi se o očuvanju prava jedine ruske primorske luke na Mediteranu, u Tartusu, jedine preostale ruske vojne baze van bivšeg Sovjetskog Saveza, i jedinog mesta sa zalihama goriva na Mediteranu. U slučaju sukoba sa NATO-om, ova baza bi postala baza od strateškog značaja za Rusiju.
Ipak, postoji još pretnji za Rusiju. Putin i ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, su jasno naglasili da ako NATO i SAD pokrenu vojnu akciju protiv El Asadove Sirije, posledice će biti zapanjujuće. Pouzdani izvori u Damasku su izvestili o prisustvu bar 100.000 ruskih “tehničkih savetnika“ u zemlji. Takođe, ruski teretnjak navodno prenosi u Siriju, obnovljene ruske Mi-25 helikoptere za napad, dok je par dana ranije ruska pomorska flota, predvođena ruskim razaračem, brodom Admiral Čabanenko, zaplovila ka Tartusu.
Prethodni pokušaj da se obnovljeni helikopteri, koji su ranije kupljeni, pošalju nazad u Siriju bio je blokiran u junu, dok se prenos obavljao brodom bez ruske teretne zastave. Moskva je izjavila da neće tolerisati nikakve smetnje u saobraćaju sa Damaskom. Ruski portparol Ministarstva odbrane, Vjačeslav Dzirkaln, objavio je da će “flota biti poslata sa zadatkom da garantuje bezbednost naših brodova, i kako bi se sprečilo bilo kakvo ometanje prilikom blokada. Želim da podsetim da ne postoje granice“. Ono što Moskva govori je da je spremna da ponovo izvede verziju Kubanske raketne krize iz 1962., ukoliko NATO budalasto nastavi borbu za promenu režima u Damasku.
Otvoreno je objavljeno da je takozvana demokratska opozicija u Siriji pod upravom tajnovite Muslimanske braće(organizacije koja nikako nije čuvena po multi-etničkim demokratskim namerama) i da će pobeda režima ove organizacije, koga podržavaju SAD, pokrenuti talas nestabilnosti od Centralne Azije do republika bivšeg Sovjetskog Saveza. Kina je takođe izuzetno osetljiva u slučaju ove opasnosti, zbog tek nedavnih krvavih pobuna muslimanske organizacije u autonomnoj pokrajini Hinjiang Uughur, bogatoj naftom. Nemiri su bili pod tajnim pokroviteljstvom američke vlade.
Rusija se čvrsto vezana sa Kinom, s obzirom da su obe nacije upale u katastrofalnu zamku stavljajući veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Ta američka rezolucija otvorila je vrata NATO uništenju ne samo Moamera Gadafija, već i uništenju Libije, kao funkcionalne države. Ovaj autor je lično razgovarao u Moskvi i Pekingu s obzirom da je slom u Libiji zahtevao dobro informisane osobe na oba mesta, pitanje je kako su oni to mogli da previde. Obe zemlje su jasno zaključile da je dalji napredak na planu Vašingtona, koga DŽordž Buš naziva Projekat Velikog Bliskog istoka, u suprotnosti sa nacionalnim interesima i Kine i Rusije, i otuda gvozdeno protivljenje NATO planu za promenu režima u Siriji. Do danas Rusija i Kina, stalni veto članovi Saveta bezbednosti UN-a, tri puta su iskoristili svoje pravo veta nad novim američko-podržanih sankcija protiv Sirije. Poslednji je bio 19. jula.
Putin i njegov ministar Spoljnih poslova, Sergej Lavrov, insistiraju na striktnom pridržavanju predloženog mirovnog plana, bivšeg generalnog sekretara UN-a, Kofi Anana. Za razliku od onoga što Vašington zanemaruje, šest tačaka Ananovog plana, govori protiv promene režima, ali su za pregovore, kao i kraj borbi – primirje.
Licemerstvo Vašingtona
Za promenu režima nasilnim putem, u Siriji, zalaže se još jedna bizarna koalicija, koja pored Vašingtona i njegovih evropskih “vazalskih država“(koju je Zbignjev Bžežinski nazvao “Evropske članice NATO-a) uključuje još sedam država, od kojih je Saudijska Arabija najistaknutija. Još jednu bitnu ulogu protiv Damaska igra Katar, dom američke vojske kao i pro – NATO orjentisanog TV kanala Al-Jazera. Pored toga, turska vlada Redžepa Tajipa Erdogana, obezbedila je prostor i treninge za obuku naoružanih najamnika koje će slati preko granice u Siriju.
Pokušaj Erdoganove vlade da pošalje turske borbene avione, tzv. Fantome, koji bi leteli provokativno nisko u sirijskom vazdušnom prostoru, i time ponovo privukli pažnju na NATO intervenciju u Libiji koja se odigrala pre dve nedelje, propao je, kada je turski generalštab izjavio: “ Nije pronađen nikakav eksploziv, niti bilo kakve zapaljive materije u ostacima koji su izvađeni iz mora.“ Erdoganov plan nije uspeo i izjavu: “oboren od strane Sirije“ zamenio je sa izjavom “naš avion, koga je Sirija navodno uništila“. NATO je pre nekoglko meseci, uspostavio komandni i kontrolni centar u Iskenderunu, u turskoj pokrajini Hataj, blizu sirijske granice, kako bi organizovao obuku i naoružao Slobodnu sirijsku vojsku. Obama ne želi potpun rat u Siriji pre američkih izbora koji će se održati u novembru. Takođe je poručio Erdoganu da se “opusti“ za sada.
Većina zapadnjaka, koji informacije o svetskim aferama verno dobijaju sa stranica Vašington Posta, CNN-a ili BBC-a, ubeđena je da je nered u Siriji čist slučaj kada “dobri momci“(takozvani Sirijski nacionalni savet i improvizovane Slobodne sirijske vojske) ratuju protiv “loših momaka“(El Asadove diktature i njegovih naoružanih snaga). Već više od godinu dana, zapadni mediji prikazuju snimak(čak snimljen van Sirije), koji priča o nevinoj, nenaoružanoj, demokratski orijentisanoj populaciji koja biva nemilosrdno masakrirana u pokolju koji sprovodi režim.
Mediji nikada ne daju objašnjenje, zašto bi koristilo El Asadu da eleminiše svoja najjača sredstva za preživljavanje, to jest, podršku većine Sirijaca, protiv stranih intervencija koje se tiču suverenih poslova Sirije.
Zaista je veliki broj izveštaja novinara očevidaca iz Turske i Sirije uključujući i RT, koji tvrde da je još od početka “mirna demokratkska opozicija“ tajno snabdevena oružjem i obukama, često u kampovima na turskoj strani. Profesor Ibrahim Alouš sa Zajtoneh univerziteta u Jordanu, izjavio je za RT:
Naoružanje se krijumčari u Siriju u ogromnim količinama, sa svih strana sveta. Veoma je jasno da su pobunjenici dobijali oružje iz inostranstva i da je sirijska televizija prikazivala gotovo svakodnevno, pošiljke naoružanja, koje su pristizale u Siriju, preko Lebanona, Turske i drugih graničnih prelaza. Pošto su pobunjenici podržani od strane Zalivskog saveta za kooperaciju i NATO-a, moguće je predpostaviti da finansije i naoružanje dobijaju od istog izvora koji im nudi političko pokriće i finansijsku podršku.“
Jedan turski novinar, veteran, koga je ovaj autor intervjuisao u Ankari u aprilu, kada se upravo vratio sa dugog puta po Siriji, dao je svoj izveštaj o zarobljivanju male grupe boraca na strani opozicije. Novinar, koji je tečno govorio arapski, bio je zapanjen kada je vođa pobunjenika zahtevao da sazna zašto ljudi koji su ih zarobili govore arapski. Kada su mu rekli da im je to maternji jezik, vođa pobunjenika im je odgovorio: “Trebalo bi da govorite hebrejski, vi ste sa izraelskom vojskom, zar ne?“
Za kratko vreme, preko granice u Turskoj, najamnici su brzo obučeni, dati su im kalašnjikovi i šaka dolara i rečeno im je da idu u džihad protiv izraelske vojske. Čak nisu ni znali protiv koga se bore. U drugom slučaju, najamnici, regrutovani iz Avganistana i okoline, i finansirani novcem Saudijske Arabije, uključujući i članove Al Kaide, stvorili su “demokratsku opoziciju“ utvrđenom režimu El-Asada.
Čak i osnovna novina američkog estabilišmenta, NJujork Tajms, primorana je da prizna da je CIA izvozila oružje sirijskoj opoziciji. Kako je rečeno, “Oficiri CIA-e, tajno rade u južnoj Turskoj, pomagajući saveznike da se odluče koji borci sirijske opozicije će dobiti oružje za borbu protiv sirijske vlade. Zvaničnici su saopštili da se oružje, uključujući i automatske puške, granate na raketni pogon, municiju i protivtenkovsko oružje, dostavlja uglavnom preko turske granice, tajnom mrežom posrednika koja uključuje i sirijsku Muslimansku Braću, a sve je plaćeno od strane Turske, Saudijske Arabije i Katara.
Međunarodni komitet Crvenog krsta klasifikuje ovaj sukob kao građanski rat. Piter Valenstin, glavni istraživač mira na univerzitetu u Upsali i direktor “Upsala programa za istraživanje sukoba“, je izjavio: “To se razvilo u internacionalni građanski rat, i kako znamo iz istorije, što je više internacionalizovaniji, duže će trajati.. To jeste građanski rat, ali trenutno spolja dolazi mnogo oružja, i to je ono što ga čini internacionalizovanim građanskim ratom.“
Prema izjavi Meri Elen O’Konel, poštovane naučnice i profesora prava i međunarodne rasprave o rezoluciji na univerzitetu Notr Dam, “Izjava Međunarodnog komiteta Crvenog krsta znači da se El Asadov režim suočava sa organizovanom i naoružanom opozicijom, angažovanom u vojnim snagama, i Asad ima pravo da odgovori na isti način. Sirijska vojska će imati više prava da ubija osobe zbog njihove pripadnosti naoružanoj opoziciji, nego u slučaju kad je El Asad bio ograničen da upotrebi silu za vreme važenja mirnodopskih pravila.“ Grupe pobunjenika opozicije, tvrde da znači sasvim suprotno
Dok Državni odsek SAD-a uporno podržava “demokratiju“ i zahteva El Asadovu ostavku i prihvatanje sumnjive opozicije Sirijskog nacionalnog saveta, grupe izgnanika kojom upravlja organizacija Muslimanska Braća, Rusija diplomatski vešto radi na oslabljenju zapadnjačkog marša u rat.
Putinova prepredena diplomatija
Sad, čim je Vladimir Putin opet preuzeo rusku predsedničku kancelariju 7-og maja, krenuo je u niz komplikovanih diplomatskih misija sa nadom da smiri ili izbaci iz koloseka vašingtonski plan za Siriju. Putin je 16-og jula ugostio Kofija Anana prilikom njegove posete Moskvi i ponovo istakao neskrivenu podršku Ananovom mirovnom planu.
Zbog mnogih iskrivljenih slika u medijima, korisno je pročitati sam tekst Ananovog plana u 6 tačaka:
- Obaveza rada sa izaslanikom u inkluzivnom političkom procesu pod sirijskim vođstvom, upućenog na rešavanje legitimnih težnji i briga Sirijaca i, u tom cilju, obaveza imenovanja ovlašćenog sagovornika kada izaslanik to zatraži;
- Obaveza da se zaustave borbe i hitno postigne efikasan prekid oružanog nasilja u svim njegovim oblicima, nadgledan od strane Ujedinjenih nacija, tako što će svi učesnici nastojati da zaštite civile i stabilizuju zemlju.
U tom cilju, sirijska vlada treba odmah da zaustavi napredovanje trupa, okonča upotrebu teškog naoružanja u naseljenim centrima, i započne povlačenje vojnika iz unutrašnjosti i okoline naseljenih centara.
Kada sve ove akcije budu preduzete na terenu, sirijska vlada bi trebalo da radi sa izaslanikom kako bi zajedno doveli do održivog prestanka oružanog nasilja u svim njegovim oblicima i sa svih strana, uz efikasan mehanizam nadzora UN-a.
Slične obaveze biće tražene i od izaslanika opozicije i svih relevantnih elemenata koji mogu zaustaviti borbu i zajedno dovesti do održivog prestanka oružanog nasilja u svim njegovim oblicima i sa svih strana, uz efikasan mehanizam nadzora UN-a;
- Obaveza obezbeđivanja blagovremenog pružanja humanitarne pomoći na svim područjima zahvaćenim borbama, i u ovom cilju, kao neposredne korake, prihvatanje i sprovođenje svakodnevnih 2 sata humanitarne pauze, i usaglašavanje preciznog vremena i načina sprovođenja dnevne pauze kroz efikasan mehanizam, uključujući i lokalni nivo;
- Intenziviranje tempa i obima oslobađanja proizvoljno pritvorenih lica, naročito uključujući ugrožene kategorije osoba i osobe umešane u mirovne političke aktivnosti, obezbeđivanje preko odgovarajućih kanala, bez odlaganja, spiska svih mesta u kojima su ta lica zadržana, brzu organizaciju pristupa takvim lokacijama i brzo reagovanje preko odgovarajućih kanala na sve pismene zahteve za informacijama, pristupom ili oslobađanjem koji se tiču takvih osoba;
- Osiguravanje slobode kretanja kroz državu za novinare i ne-diskriminatorsku politiku izdavanja viza za njih;
- Poštovanje slobode udruživanja i prava na mirnu demonstraciju kao pravno zagarantovane.
U Ananovom planu nema zahteva za Bašara al-Asada da odstupi pre bilo kakve obustave vatre, suprotno onome što Hilari Klinton ponavlja nakon što je insistirala na tome da SAD takođe podržavaju Ananov plan. Ananov plan poziva na diplomatsko rešenje. A diplomatsko rešenje očigledno nije ono što Amerika želi. Ona želi promenu režima i očigledno širenje rata preko šiitsko-sunitske podele u muslimanskom svetu.
Moskva i Peking jednako jasno žele da povuku liniju i spreče širenje haosa iz Sirije. Rusija i Kina, obe članice sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN-a, blokirale su 19-og jula novu rezoluciju za Siriju podržanu od strane SAD-a, insistirajući da je dizajnirana da otvori vrata vojnoj intervenciji u Siriji, poput one u Libiji. Rezolucija je formulisana od strane britanskog ministra inostranih poslova Vilijama Hejga, i otvorila bi vrata sedmom poglavlju rezolucije Saveta bezbednosti UN o Siriji. Poglavlje 7 omogućava petnaestočlanom Savetu da odobri akcije u rasponu od diplomatskih i ekonomskih sankcija do vojnih intervencija. 17 Haška rezolucija zahtevala je da sirijska vlada za 10 dana povuče svo svoje teško naoružanje iz urbanih područja i povratak trupa u kasarnu. Ništa nije rečeno o razoružavanju „Slobodne sirijske vojske“. Vašington tvrdi da će biti zainteresovan samo za ekonomske ili diplomatske sankcije, a ne vojne. Aha. Hmmmm…
Putin ima i više nego malo nadmoći koju može da iskoristi sa turskim premijerom Erdoganom. Erdogan je bio u Moskvi neposredno pre glasanja Saveta bezbednosti UN-a kako bi razgovarao sa Putinom o Siriji. 18 Turska je drugi najveći kupac ruskog prirodnog gasa, s tim što oko 80% njenog prirodnog gasa dolazi od ruskog Gasproma koji je pod državnom kontrolom Rusije. 19 Cela turska strategija zasnovana na „energetskom čvorištu“ i igranju ključne uloge u protoku gasa iz Evroazije i Srednjeg istoka ka Evropi zavisi od gasa iz Rusije i Irana. Pre godinu dana Iran, Irak i Sirija potpisali su milijardu dolara vredan ugovor o gasovodu koji bi trebalo da ide iz Iranovih ogromnih Saut Pars polja ka Iraku, Siriji pa dalje do Turske, i konačno do Evrope.
Putin je takođe 21-og juna otišao u Tel Aviv da se sretne sa izraelskim premijerom Bibijem Netanjahuom. 21 Ruski uticaj u Izraelu nije baš mali. Od raspada Sovjetskog Saveza, oko šest miliona Rusa, uglavnom Jevreja, emigriralo je u Izrael tokom protekle dve decenije. Konačno, Izrael ne može biti presrećan povodom toga što sirijska opozicija koju vodi Muslimansko bratstvo dolazi na vlast u susednoj mu Siriji. Iako se pojavilo jako malo detalja o sadržaju razgovora, jasno je da je Putin preneo poruku da „uništena, dezorijentisana i slomljena Sirija ne može pomoći Izraelu. Sirija ima drugo najveće i najbolje organizovano Muslimansko bratstvo posle Egipta,“ sudeći po bivšem indijskom ambasadoru K. Gajendri Singu.
Onda su, 11-og jula, Putin i Lavrov pozvali Abdela Baseta Sajdu, novog vođu sirijske opozicione organizacije podržane od strane SAD-a – Sirijskog nacionalnog saveta, u Moskvu da „porazgovaraju“. Sajda, koji pripada kurdskoj sirijskoj manjini i živeo je 20 godina u egzilu u Švedskoj, zanimljiv je kao potparol opozicije iz kurdske manjine u Siriji, čovek sa malo ili nimalo aktivnog političkog iskustva, očigledno izabran pre svega da bi se sakrio dominantan profil Muslimanskog bratstva SNC-a. Rusija je navodno Sajdi jasno stavila do znanja da će nastaviti da blokira sve pokušaje da se svrgne Asad i da opozicija treba čvrsto da se drži Ananovog plana i da pregovara o smirivanju situacije. Sajda je, sa druge strane, jasno rekao da nema pregovora dok Asad ne ode, što je stav koji podstiče krvoproliće.
U svakom krvoproliću i eskalaciji nasilja postoje znaci da je Putin i sa Obamom postigao tihi dogovor da se pitanje rata drži po strani dok ne prođu novembarski izbori. Rusija se nedavno složila da ponovo otvori linije snabdevanja za američke vojne nabavke u Avganistanu u isto vreme kad je Vašington dirigovao „izvinjenjem“ za nedavna ubijanja pakistanskih civila svojim bespilotnim letelicama.
Stari lutajući novinar Pepe Eskobar nedavno je sumirao situaciju u svoj njenoj tmurnoj realnosti:
Turska će nastaviti da pruža logističku bazu za plaćenike koji dolaze iz „oslobođene“ Libije, Saudijske Arabije, Iraka i Libana. Kuća Sauda će i dalje nalaziti gotovinu da ih snabdeva oružjem. A Vašington, London i Pariz će nastaviti sa finim štimovanjem taktike za ono što će ostati duga, tinjajuća predigra za NATO-ov napad na Damask. Iako naoružana sirijska opozicija ne kontroliše ništa ni izdaleka značajno u Siriji, očekujte da će plaćenici, navodno naoružani od strane kuće Sauda i Katara, postati još nemilosrdniji. Očekujte da će ne-baš-Slobodna sirijska vojska nastaviti da organizuje operacije još mesecima, ako ne i godinama. Stvar od ključnog značaja je ta da li će ostati dovoljno linija za snabdevanje- ako ne iz Jordana, onda svakako iz Turske i Libana.
————————————————————————————————————————————————————-
Notes
1 David Harding, How a meeting of the Muslim Brotherhood offers new hope to Syria’s rebels, The Daily Mail, 18 July 2012.
2 Gajendra Singh, Syria: An update on internal, regional and international standoff, 18 July, 2012, email to author.
3 Raphael Satter, UK journalist Syria rebels led me into death trap, Associated Press, June 8, 2012.
4 Richard Lightbown, Syria: Media Lies, Hidden Agendas and Strange Alliances, Global Research, June 18, 2012.
5 Tom Parfitt, Russian ship with helicopters for Syrian regime sets sail again, The Telegraph, 13 July, 2012.
6 F. William Engdahl, Washington is Playing a Deeper Game with China, Global Research, June 11, 2009.
7 The vassal quote by Zbigniew Brzezinski: „…To put it in a terminology that harkens back to the more brutal age of ancient empires, the three grand imperatives of imperial (American-ed.) geostrategy are to prevent collusion and maintain security dependence among the vassals, to keep tributaries pliant and protected, and to keep the barbarians from coming together.“, The Grand Chessboard: American Primacy And It’s Geostrategic Imperatives , 1997, p. 40.
8 Adrian Blomfield, Syria: Turkey jet crash may have been accident, The Telegraph, 12 July, 2012, accessed in
9 Pepe Escobar, Why Turkey won’t go to War with Syria, July 8, 2012.
10 RT, Syrian opposition getting ‘daily shipments’ of arms, 08 February, 2012.
11 Eric Schmitt, CIA Said to Aid in Steering Arms to Syrian Opposition, The New York Times, June 21, 2012.
12 Mariam Karouny and Erika Solomon , Syrian forces surround rebels fighting in capital, Reuters, July 16 2012.
13 Victor Kotsev , Chaos in Syria overshadows rebels’ hopes, Asia Times, July 18, 2012.
14 Ibid.
15 AFP, Russia’s Putin to meet Annan for Syria talks, 15 July 2012.
16 „Six-Point Proposal Presented to Syrian Authorities“, UN Security Council. 21 March 2012.
17 Voltaire Network, Russia, China veto UN resolution on Syria for third time, 19 July 2012.
18 Rian.ru, Putin Meets Turkey’s Erdogan Ahead of UN Syria Vote, 19 July 2012.
19 F. William Engdahl, The Geopolitical Great Game: Turkey and Russia Moving Closer.
20 Pepe Escobar, op. cit.
21 AFP, op. cit
22 K. Gajendra Singh, Will Putin’s Israel Visit Calm Middle East Tempest?, June, 2012.
23 RT, Syrian National Council in Moscow for first-ever talks, RT.com, 11 July, 2012.
24 Pepe Escobar, op. cit.
25 Ibid. www.vaseljenska.com/svet/putinova-geopoliticka-igra-saha-sa-vasingtonom-u-siriji-i-evroaziji/ |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:44:44 GMT -5
Додикове лекције Томиславу Николићу
31. 07. 2012 21:20 | Алексеј Димитријевић / Србин.инфо
(Фото: Србин)
Нова Влада и председник Србије су тек засели на власт, а већ су изневерили, пре свих Србе са Космета, а затим и своје гласаче. Јер, пре избора, Томислав Николић и Српска напредна странка су чврсто обећали да ће поништити све противуставне одредбе споразума које је потписао Борко Стефановић, као и да ће јавно изнети шта Европска унија тражи од нас по питању Косова и Метохије.
Али од антитадићевског режима на папиру, за сада смо само добили континуитет тадићевске квислинг политике. Чак ни шамарчина Мартија Ахтисарија, који је поручио да ни у лудилу не помишљамо на улазак у ЕУ док не признамо Косово, није отрезнила нову домаћу политичку елиту.
Уместо државничке реакције Београда на безобразлук главног шиптарског пропагандисте плаћеног крвавим новцем, ових дана је на сцени веома лоша глума и лицемерно понашање, како председника земље, тако и чланова Владе.
Тако премијер Ивица Дачић слеже раменима да и нова Влада, ето, мора да примени претходно потписане обавезе, а Млађан Динкић већ најављује отварање шиптарске канцеларије (амбасаде) у Београду!
У исто време председник Николић наставља са фолирањем у стилу Бориса Тадића – „нико нам не тражи да признамо Косово, то никада нисам чуо од наших европских партнера…“
Николићу као да није важно што из Брисела готово свакодневно стижу лепо упаковани притисци о неопходности укидања српских паралелних институција на северу КиМ. Нема везе што и деца у Србији знају да је избор или Космет или европски Титаник. Нова власт наставља да од народа прави ЕУ магарце и продаје му бриселску утопију.
И зато је председник Србије ових дана добио лекцију од свог колеге из Бањалуке Милорада Додика, који је у претходном периоду преко јеврејског лобија знатно ојачао своје политичке позиције. Док је Николић на оба ока зажмурио на петицију косметских Срба за поништавање споразума Стефановић-Тахири, председник Републике Српске је за само неколико дана одбрусио америчком амбасадору у БиХ да гледа своја посла, прозвао Београд што наставља преговоре са ЕУ док му Брисел отима Космет и истакао да ће Русија бити главни економски и политички савезник Репбулике Српске.
Шта би тек Додик одговорио Мартију Ахтисарију, можемо да претпоставимо.
Право питање је да ли можете да замислите Томислава Николића да води Додикову политику? www.vaseljenska.com/politika/dodikove-lekcije-tomislavu-nikolicu/----- Srbija mora da postane svesna da je najmoćnija država na Balkanu Milorad Dodik / četvrtak, 09. avgust 2012. /
(Večernje novosti, 09.08.2012)
Predsednik Republike Srpske govori za „Novosti“ o prvom susretu sa predsednikom Srbije, strategiji koju mu je ponudio i ciljevima, zaštiti srpskog naroda gde god se nalazio, partnerstvu sa Evropom, budućnošću BiH
Milorad Dodik nije došao kod Tome Nikolića praznih ruku. Na prvi susret doneo mu je savet i zahtev. Savet - da ne ustukne pred velikima. Zahtev - da Srbiju vrati na njeno mesto.
Nekoliko minuta posle sastanka, u razgovoru za "Novosti", otkrio je i nešto više: da je poručio Nikoliću da je sada trenutak, bez obzira na to koliko bilo teško, da okupe narod oko zajedničkog cilja.
- Moramo kroz ovo proći zajedno. Sad je prilika da se isprave sve greške u proteklih 20 godina. Ovaj trenutak traži mobilizaciju, a ne destrukciju. To, pak, traži odgovornost svih. Okupljanje je jedini ekonomski program koji mi možemo da ponudimo. Ne postoji nikakav čarobni štapić kojim će Srbija privući milijarde. To moraju svi da shvate - otkriva svoje poruke predsednik Republike Srpske.
A kada je reč o Srpskoj, ništa mu, kaže, nije tražio.
- Ne treba Srpskoj staratelj. Ali, svi, pa i nova vlast, moraju da poštuju stav Srpske. Nisam siguran da bi bilo koja vlast u Srbiji dobro prošla ako bi okrenula leđa Srpskoj. Zato znam da to niko neće uraditi. Srbija je naša ljubav, mi sanjamo Srbiju koja će biti jaka i pitana. Živimo za to da ona to postane.
Šta predlažete da nova vlast uradi da bi izbegla greške stare?
- Moramo da nađemo zajedničke odgovore na probleme koji tište srpski narod - od Kosova, do Crne Gore i Hrvatske. Sada nam treba zajednička srpska politika za ceo region. Moramo da saberemo gde smo, šta nam se dešava, šta nam je interes i da se za taj interes zajedno borimo. Hoću da pokrenem pitanje zaštite srpskog naroda gde god se on nalazi, jer smatram da je to moja i obaveza svih koji smo na mestima na kojima se odlučuje.
Očekujete li da nova vlast sačuva dosadašnju politiku prema Kosovu? Plaši li vas da bi oni mogli da je menjaju, pa da i vas koji ostajete pri stavu o nepriznavanju nezavisnosti dovedu u situaciju da razmišljate šta dalje?
- Dobio sam uveravanja da se ta politika neće menjati kada je osnovni kurs u pitanju, ali da će biti jasno definisana u narednim danima.
Da li vam je predsednik otkrio neke detalje tog programa o rešavanju kosovskog pitanja?
- Razumeo sam da konačno postoji spremnost da se jasno kaže šta je i kako moguće. Da se više ne daju odgovori na unapred spremljena i servirana rešenja, nego da se nude odgovori. Moramo da dajemo odgovore o kojima će se drugi izjašnjavati, a ne obrnuto. E, taj odgovor čekam. I uveren sam da će ga predsednik ponuditi.
Predsednik Nikolić poziva na opšti konsenzus oko tog pitanja. Da li je pozvao i vas da pomognete?
- Biću veoma počastvovan ako sam na listi ljudi koji treba da budu konsultovani.
Šta ćete u tom slučaju ponuditi?
- Princip. Do sada je politika međunarodnog faktora bila da umanji značaj Srbije. Da se razumemo, Srbija je delom i sama kriva što je često bila u tom statusu, zbog pasivnosti koju je pokazivala u odnosima sa svetom. Ćutala je i kada se radi o njoj, a i kada se radi o Republici Srpskoj, kada je Dejtonski sporazum grubo rušen više puta, a uvek na štetu srpskog naroda. Srbija je najmoćnija država na Balkanu. Mora da postane svesna svoje uloge. Osnovni poriv velikog je da drugog učini malim. Ako pristanete da budete mali, onda ćete biti potpuno poniženi, pregaženi. Srbija mora da povrati svoje mesto. Posle ovoliko godina u politici, potpuno mi je jasno da vas drugi poštuju samo ukoliko imate stav. Svakog ko nema stav lako zaborave. A još nađu i da vas za nešto okrive. Ponizni ne prolaze nigde. Autoritet treba uvažavati onoliko koliki on zaista jeste. Samo tako možete pobediti te autoritete i biti im ravnopravni. Tu nema sramote, ni straha. Na kraju, nema ni cene.
Koliko je to realno moguće prema silama u trenutku kada je na snazi princip "koga je moliti, nije ga srditi"?
- A šta je alternativa? Šta treba da uradimo da bi neki Britanci bili zadovoljni? Oni će i dalje imati svoju retrogradnu politiku prema Srbima, smatraće da treba da pristanemo na sve što je suprotno našim interesima. I ako pristanemo, oni svoju sliku neće promeniti. U ovom svetu pobednik je samo onaj ko sačuva sistem stabilnim i ko je svestan da svaka nestabilnost koju pokašavaju da insceniraju socijalnim tenzijama vuče za sobom nerede, neredi opet nose politički račun. A politički račun bi bio katastrofalan za srpski narod. Dakle, mi ćemo prepoznati put kojim treba da se krećemo.
Srbija mesto i dalje traži isključivo pod krovom EU, koja od nje mnogo traži, pribegava ucenama, a ne daje mnogo...
Srbija ne dobija ništa posebno od EU. Ne kažem da izbor Srbije ne treba da bude EU, ali ne na jadan način. Ona tamo unosi potencijal, tako treba i da se postavi, a ne da moljaka za svoj status.
Jeste li stekli utisak da će tako biti?
- Uveren sam da hoće, jer mora. Ako samo budu ponavljali "da", neće daleko stići. Ako iznesu stavove, to će već biti problem i Evrope. Jer, Srbiju ne može zaobići, ona je zemlja potencijala, ona ima šansu. Nema veze Istoka i Zapada - bez Srbije.
Od Srbije je traženo da umiri vas lično, a i da umanji zahteve Srpske koji se tiču samostalnosti. Teško je poverovati da se to neće dogoditi i sa ovom vlašću. Jeste li već izneli novoj vlasti u Srbiji šta neće moći?
- Uticaj na RS nije moguć. Mislim da su to već svi razumeli. Mi smo spremni da učinimo sve za Srbiju, pa i kad se zadire u naše interese, ali to ćemo činiti samo kad je potpuno jasno da je to u interesu Srbije. I da to činimo svesno. Verujem da će ova vlast podići stepen odgovornosti prema samoj Srbiji. Da više nikom neće pasti na pamet da vodi politiku da drugi budu zadovoljni. Zadovoljan mora biti vlastiti narod.
Očekujete li da ubuduće budete više konsultovani oko pitanja koja se tiču RS. Ne tako davno potpisana je Istanbulska deklaracija, protiv vaše volje, puštani su ratni zločinci iz ovdašnjih zatvora, ljudi koji su najgore govorili o RS, ovde su bili rado viđeni gosti...
- Očekujem. Naravno da očekujem. Ko o nama zna bolje od nas, kako neko nešto može dogovarati o nama, a da nas ne pita. Mi sve razumemo i sve Srbiji praštamo. Spremni smo uvek i svuda da branimo Srbiju. Ali, očekujemo isti odnos. Ne može Srbija da se dogovara sa Sarajevom, a da se Banjaluka ne pita. Uveren sam da toga neće biti. Kome god to smetalo, naši odgovori moraju biti zajednički.
Vaš stav je bio da gradite RS što više samostalnu, u slaboj konfederaciji sa dejtonskom BiH, ali ne i u zajednici sa Srbijom. To je stav i vaših novih partnera ovde?
- Jedno je sigurno: sve što se bude događalo, može da bude samo u cilju jačanja potencijala Republike Srpske! Šta god to značilo. I u kom god sistemu i organizaciji to bilo. Ni pedalj manje od onog što imamo. A uvek više. Da li će biti u labavoj federaciji, samostalnosti ili nekoj drugoj integraciji, pokazaće budućnost.
Pojavile su se i priče da će Srpska sama da se kreće na evropskoj trasi, da ste spremni da odustanete od Bosne koju smatrate kamenom o vratu... Jeste li dobili neki mig?
- Nismo. To je naš predlog, jer smo partneri sa EU. RS je neko ko može da iznese obaveze, drugi deo BiH ne može. Zašto da čekamo Federaciju, koja je nesposobna. Zašto da gubimo? Ali, ako Evropa to neće-neće. Nismo mi baš spremni da se mnogo znojimo za Evropu. Zašto bismo uopšte išli prema Evropi ako bi ona insistirala na centralizaciji u kojoj bi se polako ugasila Republika Srpska? Zar neko misli da je neko toliko lud da to uradi? Devedeset odsto naroda to ne da. Ne da! I to je tačka! Realnost se zove Republika Srpska. Oteli ste nam to i to, ima da vratite. Nećete danas? Vratićete sutra! Nećete nikad? Nema Bosne!
Je li tačno da ste nekoliko puta bili u Beogradu, ali da ste zaobišli Tomu Nikolića?
- Sve su to samo spekulacije. Ovaj datum je dogovoren i tada smo se i videli. Većina stavova koje smo jedan drugom izneli gotovo su istovetni. I oko Kosova, i oko Dejtona. Dogovorili smo se da moramo više da sarađujemo u oblasti obrazovanja, kulture, sporta, ekonomije. Krajem septembra ćemo imati sednicu zajedničkog saveta u Banjaluci, gde će biti i predsednik Nikolić i premijer Dačić. Tada ćemo napraviti novu mapu naših odnosa.
Je li vam spočitao podršku Tadiću?
- Tadića niko nije pominjao.
Ostali ste bliski?
- Tadića sam video pre nekoliko dana. Naši odnosi su dobri. Sada je Nikolić predsednik Srbije, ja RS, to je realnost.
Trenutno je BiH u blokadi jer zahtevate ostavku Zlatka Lagumdžije, šefa diplomatije, jer nije ispoštovao Ustav prilikom glasanja o Siriji? Ovde nije reč o Siriji, nego o principu. Bosna ne glasa za Jeremića, iako Srbi traže, Bosna jednog dana može glasati i za nezavisnost Kosova, a da Srbi ne žele...
- E, zato neće proći. Od ostavke Lagumdžije nećemo odustati. Nije poštovao Ustav po kome mora biti konsenzusa tri naroda, nastupio je u svoje ime. Sad je bila Sirija, ali može biti i Mars, pa i Kosovo. Ne može nam Lagumdžija oduzeti pravo, i neće uspeti. Raščistićemo to jednom za svagda. Prekršio je Ustav, izneverio je, vodi muslimansku, a ne zajedničku politiku. A to neće moći. Idemo do kraja!
Šta to znači?
- Nećemo više odlučivati u Savetu ministara.
(Dubravka Vujanović-Večernje novosti) www.nspm.rs/prenosimo/milorad-dodik-srbija-mora-da-postane-svesna-svoje-uloge-najmocnije-drzave-na-balkanu.html |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 5, 2012 23:48:37 GMT -5
VIDOVDAN Raspeti između dva Carstva
ДОКУМЕНТИ | УРЕДНИШТВО | DECEMBAR 6, 2010 17:33
Piše Radoš Ljušić
Junaci kosovske legende vitezovi su bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba
Istaknutom vladiki SPC, posle jednog sastanka u SKZ, rekao sam da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljadu na nebesima! Iako se odavno znamo i tih dana sam mu napisao recenziju na jednu knjigu, čuvši moje reči otišao je bez pozdrava. Bilo je to na početku procesa raspadanja jugoslovenske komunističke države.
Da li sam se tada pobunio protiv vidovdanske etike?
„Kosovo ravno, rano krvava“, reči su koje dobro oslikavaju stav Srpstva prema Kosovu sve do 1912. i posle 1999. godine!
POVEST
Istorija je ono što se u stvarnosti desilo, a legenda i mit su ono čime je narod nadgradio stvarnost. Istina o Vidovdanu i vidovdanski mit su dve različite pojave. Srpski narod je živeo i danas živi, ako se izuzme njegov manji deo, na vidovdanskoj etici i mitu. Vidovdansko predanje stvorila je SPC, a prihvatio narod. Istoriografija ni danas nije uspela da razdvoji jedinstvo crkve i naroda o vidovdanskom mitu.
Koliko su Srbi Kosovsku bitku smatrali sudbonosnom po srpski narod, vidi se iz sledećih navoda „Kosovska bitka je vododelnica srpske istorije“, reči su Nikolaja Velimirovića, koji se ovom problematikom najozbiljnije bavio. Dugo se srpska povesnica delila na dva perioda: do Kosova i posle Kosova, i kod običnog naroda i kod istorika. U njoj su mnogi gledali kraj Srpskog carstva, neosnovano produženog za 18 godina. Polazeći od tog stanovišta knez Lazar je titulisan sa car Lazar, i od naroda i od nekih povesnika, čak i onda kada se pouzdano znalo da to nije tačno. I nije srpska srednjovekovna država pala na Kosovu, već padom Despotovine 1459, 70 godina kasnije! Samo su jaki motivi i rano stvaranje kosovske legende mogli da izvrše ovakav uticaj.
Marička bitka je po posledicama teža po srpsku državu od Kosovske bitke, ali je ostala na margini narodnog i crkvenog pamćenja. Ono što je Kosovsku bitku odvojilo jeste činjenica da je na Kosovu izginula jedna cela generacija ratnika. Taktički gledano, možda su hrišćani dobili bitku. Prve vesti govore o srpskoj pobedi, druge o neodlučnom ishodu bitke, a treće o srpskoj katastrofi. Lazarevom smrću nije bilo čoveka koji bi mogao okupiti preostale oblasne gospodare i velikaše u daljem suprotstavljanju Turcima. Vremenom se pokazalo da je to bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom strane koja je sve stavila na kocku da bi samo na kratko zaustavila, odnosno usporila, napredovanje osvajača, zapažanja su Radeta Mihaljčića. Pomenute činjenice su bitno uticale na stvaranje kosovske legende i mita.
Ako pouzdanim zapažanjima savremnog povesnika pridodamo i reči episkopa Velimirovića, upotpunjavamo predstavu o legendi: „Kosovo je početak sve srpske nesreće. Ova nesreća nije sva u tome, što su Turci pobedili Srbe, no što je vera Muhamedova pobedila veru Hristovu. Poraz jedne narodnosti manji je od poraza jedne vere; kad jedan narod drugi pobedi, on ga podjarmi; no kad jedna vera drugu pobedi, ona je istrebi… Ljudi su uvek bili milosrdniji, kad su ratovali u svoje ime, negoli onda, kada su ratovali u ime Boga“.
Reči Velimirovića zavređuju komentar. On je stavio veru iznad nacije, verski identitet iznad nacionalnog identiteta. U verskoj komponenti konstituisanja nacije, Srbi će se bitno razlikovati od Nemaca, Mađara, Albanaca… Ovakav stav postojao je vekovima, ali ga je episkop konačno uobličio i više se nije menjao, postavši zvaničan stav SPC. Nesporno je da su verski ratovi nemilosrdniji od građanskih, ušta se Evropa više puta uverila, a posebno njeni žitelji na Balkanu. Episkop nije uzeo u obzir varijantu da su kod nas vođeni istovremeno nacionalni, odnosno, Oslobodilački i verski ratovi, koji su objedinjavali sve loše odlike narodnih sukoba!
Suština pogleda SPC na Kosovsku bitku jeste u tome što je predstavljena kao rat dve vere, a ne dva naroda. Loša posledica ovakvog pogleda jeste otuđenje Srba islamske veroispovesti, zbog toga što se više nisu mogli vratiti pod okrilje srpske narodnosti (nacije). Sve što je činila SPC do danas išlo je na ruku cepanja srpskog naroda na pravoslavne i muslimane. Današnji Bošnjaci su neposredni proizvod takve politike. Isti, ali u nešto blažoj varijanti, jeste odnos SPC prema Srbima rimokatolicima. Nepokolebljiv stav SPC prema Srbima koji su promenili veru ostavio je pogubne posledice, s jedne strane, ali je istovremeno, s druge strane, zaustavljao proces preveravanja i očuvao korpus Srba pravoslavne vere, što danas čine srpsku naciju. Najozbiljnije se suprotstavio ovakvoj rascepkanosti srpskog identiteta Vuk Karadžić spisom „Srbi svi i svuda ili Srbi sva tri zakona“ (vere), ali njegova ideja je odbačena u integrativnom procesu srpske nacije 19. veka. Srpska nauka nikada ovom problemu nije posvetila neophodnu pažnju i mi ni danas nemamo sveobuhvatno delo posvećeno ovom, po mom uverenju, najvažnijem pitanju srpske prošlosti.
TRADICIJA
Knez Lazar čini okosnicu kosovske tradicije, simbolišući je zamišljenom titulom car, a ne stvarnom – knez! Njegova mučenička smrt, posebno „obretenije glave“, hranilo je i održavalo njenu srž sve vreme, uz podršku Crkve, „jedine povezujuće snage u podeljenoj srpskoj državi“ (R. Mihaljčić). Dobivši potom i svetiteljski oreol, kao prva ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića, on se skoro identifikovao sa kosovskom legendom. Kanonizacijom je određen njegov dan – 15. juni (stari kalendar), sv. Amos. Srbi će nositi njegovo telo svetitelja i kosovskog mučenika u svojim brojnim seobama i tragičnim trenucima, od Prištine do Ravanice, Sent Andreje, Vrdnika, Beograda i konačno ga vratiti u Ravanicu.
Najlepše ogledalo kosovske tradicije su narodne pesme, ne one koje su nastale posle Kosovske bitke jer su iščezle, već one koje je narod ispevao uoči Srpske revolucije. Srpska revolucija se nadovezuje na srednjovekovnu srpsku državnu tradiciju, odnosno na lozu Nemanjića (kralj Stefan Prvovenčani i car Dušan) i predanje o Kosovu, knezu Lazaru i Carstvu nebeskom. Kosovska tradicija je tada doživela renesansu i u narednom periodu uticala na srpsku politiku u formiranju nacionalnog programa i rada na oslobođenju srpskog naroda i osvete Kosova. Osnovu ove ideje činila je misao: gubitak slobode (1389) – povratak slobode (1804)!
Mnoge pojave kosovske tradicije zapažene su i u Srpskoj revoluciji, od kojih izdvajamo motiv izdaje, zakletve vernosti i značaj vladara. Motiv izdaje Vuka Brankovića ustalio se u kosovskoj tradiciji tek u 17. veku i odigrao je bitnu ulogu u vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka. Suzbiti izdaju, značilo je osigurati pobedu nad Turcima. A Stefan Prvovenčani dobio je prednost nad knezom Lazarom, jer je bio prvi venčani kralj, a vožd Karađorđe prvi novovekovni vladar. Konačno obličje kosovska legenda dobila je u vreme Srpske revolucije, kasnija nadgradnja, posebno u doba Ujedinjene omladine srpske, bila je simbolična i usmerena ka njenoj primeni u ostvarenju srpskog oslobođenja i ujedinjenja.
CARSTVO NEBESKO
Mučenika Lazara prati ideja o Carstvu nebeskom i ove dve komponente čine centralno mesto u kosovskom predanju. Carstvo nebesko kao bitan deo kosovskog predanja ostavilo je najviše posledica u povesti srpskog naroda, i to više negativnih nego pozitivnih. Neko bi morao da se usudi da ih poređa i analizira, hladno i bespristrasno, kako bismo stekli realnu predstavu o onome što nam se dešavalo kada nas je tako često vodila ova ideja.
Carstvo nebesko je hrišćanski biblijski motiv, i Crkva ga je otuda preuzela i unela u kosovsko predanje. Mi smo ovu biblijsku misao prisvojili kao da je samo naša i čvrsto je prigrlili, ne odričući se nje i kada smo bili uvereni da nam ne može pomoći. Zato smo se uvek opredeljivali za „izgubljenu stvar“ i podizali se na ustanak „kada je ceo svet verovao da nam nema spasa“ (Zoran Mišić). Posmatrajući srpsku sudbinu s njene druge strane, Veljko Petrović je primetio da smo „potomci onih koji su mogli sačuvati svoje živote i zemaljsko blagostanje da su samo hteli poviti glave i kolena“. Kosovski junaci nisu hteli „poviti glave i kolena“ ostavivši ovakvo junačko opredeljenje kao zavet pokolenjima, koja su ovu herojsku ideju prigrlila sve do 1999. godine.
Ideja o Carstvu nebeskom preneta je iz Biblije u „Službu svetome knezu Lazaru“: „Imaju tebe tvoje otačastvo i pastva / Kao živa i posle smrti“. A knez Lazar govori kosovskim ratnicima uoči bitke: „… nego – ako nam se mač, ili rana, ili tama smrti dogodi, primimo slatko, Hrista i sreće otačastva našega radi, jer bolje nam je smrt u podvigu nego život u sramoti; bolje nam je u borbi smrt od mača primiti nego pleća neprijateljima našim podati. Mnogo poživesmo u miru, sada se potrudimo da za kratko vreme podvig stradalnički primimo, da bismo večno na nebesima poživeli… jer bolovi rađaju slavu, a napori dobavljaju pokoj“. Ovim rečima činio je najhrabriju srpsku generaciju ratnika „stradalnicima u podvigu“. I njihov odgovor vredan je pomena: „… te nam je nužno i časno za tebe i za otačastvo umreti. Umrećemo da uvek živi budemo…nećemo poštedeti život naš da živopisan uzor potom drugima budemo… Mi smo nalik na jedno ljudsko biće i grob neka nam bude jedan i jedno polje put našu sa kostima neka uzme da bi nas edemska sela u sjaju dočekala“.
Ideja o Carstvu nebeskom podrazumevala je da je bolje poginuti nego robovati. Druga po značaju herojska generacija, ustanička ili Karađorđeva, istakla je za devizu: Umreti slavno za slobodu! Nju su još više radikalizovali učesnici Drugog srpskog ustanka: „da se biju sa Turcima, dok ne pomru svi“. Pretpostavlja se da je još u Prvom srpskom ustanku nastala narodna poslovica: „Bolje u grob no biti rob“ (Narod je osmislio i drugu stranu ove medalje, iskazanu rečima: „Od kada se oslobodi, od onda se osramoti“).
I treća herojska generacija, Živojina Mišića, majora Gavrilovića, ostala je na ovoj nepokolebljivoj crti. Samo je krajem 19. veka, u vreme vladavine poslednje dvojice vladara iz doma Obrenovića, ova ideja stavljena pod lupu. Potrebu za preobražaj ove ideje svesnog žrtvovanja za rod i otačestvo iskazao je Aćim Čumić u brošuri „Zadužbine u odbrani Srpstva“ (1890). On je izrekom: „Robom ikad, grobom nikad“, pokušao da prekine nit srpske herojske vertikale, neposredno se suprotstavivši citiranoj izreci iz vremena Karađorđa. Njegova ideja ubrzo je zaboravljena, Srbi nisu bili spremni o njoj ni da razgovaraju. A ona je jedina mogla biti spas srpskom narodu u 20. stoleću, prepunom iskušenja.
DRŽAVOTVORNA NAČELA
U poslednja dva stoleća Srbi su uspostavili dva državotvorna načela: 1. rat i sloboda – čiji su nosioci bili Karađorđevići i političke snage i stranke okupljene oko njih i 2. diplomatija i sloboda – čiji su predstavnici bili Obrenovići i njima privrženi pojedinci i stranke. Politika Bolje grob, nego rob stavila nas je pred ogromna iskušenja: 1389, 1804, 1914, 1941, 1999. godine. To je politika velikih pregnuća, velikih pobeda i još većih poraza, to je politika kneza Lazara, vožda Karađorđa, kralja Petra, kralja Aleksandra i Slobodana Miloševića. Bespredmetno je govoriti o onoj drugoj politici posle 1903. godine, jer su njeni akteri bili mrtvi, a pobornici potisnuti i skoro sasvim nestali sa istorijske pozornice.
Kada su Srbi napravili odsudnu grešku – 1903. ili 1918. godine ili oba puta? Na ovo pitanje srpska istoriografija mora dati odgovor i prestati da o njemu ćuti!
Ukazaću samo na jednu posledicu ratoborne politike, navodeći stihove Aleksandra Sekulića iz pesme „Ćele Kula“:
„I, gle, viš Srbije
Po nebu vedrome:
Više Srba ima
Koji mrtvi žive“
Posle svih nesreća kroz koje smo prošli svojim opredeljenjima, često i pritiscima spolja, valja hladno, trezveno i samokritično preispitati prednosti i nedostatke državne politike Srbije zasnovane na ideologiji o Nebeskom carstvu! Nova deviza, bliska Obrenovićima, glasila bi: ni rob, ni grob! Srpskom narodu dosta je i robovanja i umiranja! Rezultati ideologije i politike o Nebeskom carstvu su poražavajući. Neumesno je govoriti da li bi sprovođenje one druge politike dalo bolje rezultate, ali se nad onom koju smo vodili valja ozbiljno zamisliti. Nisam za njeno odbacivanje, već za njenu korekciju, koja bi diplomatiji dala prednost, onako kako je knez Miloš uradio 1815. godine. On se tukao sa Turcima nemilosrdno kao i vožd Karađorđe, ali kada je video da ne može da pobedi tursku silu, započeo je diplomatske pregovore, uz podršku Rusije, i posle 15 godina ostvario cilj!
Vratimo se poražavajućim posledicama politike o Carstvu nebeskom. Ljuba Nenadović je pevao sredinom 19. veka:
„Sad imamo tri Srbije,
Sve tri srećne, sve tri slavne,
Kneževinu i Vojvodstvo
I strmeni Gore Čarne“
Danas, imamo sličnu situaciju: Srbija, Crna Gora, Republika Srpska. Koliko smo se udaljili od sredine 19. veka? Vrlo malo, i predstoji nam isti cilj – ujedinjenje!
Sledeći primer, isto tako poučan, iskazao je u stihovima Jovan St. Popović, Srbska sloga:
„Srbska, pa srbska sloga, jedan vojvodstvo ište,
Drugi vojvodinu, treći vojvodovinu“
Šta dodati ovome, kada je danas stanje još gore nego ranije, pošto je Vojvodina samo još formalno u sastavu Srbije. „Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja“ – je najiskrenija i najtačnija misao episkopa Nikolaja!
USLOV OPSTANKA
Dobrica Ćosić, inače bivši protagonista karađorđevićevske ideje, u onoj meri u kojoj su je prigrlili komunisti, osmelio se da predloži njenu promenu: „Ubeđen sam da je uslov opstanka i napretka srpskog naroda da više ne ratuje ni za kakve ideje i ni za čije interese. Ni kap srpske krvi ne sme da kane van svoje napadnute kuće“, rekao je ovih dana na dodeli ordena u Ruskoj ambasadi.
Da li nas ideja koju sam ponudio – ni rob, ni grob – i ova Ćosićeva, vraćaju na misao kneza Miloša iz 1815.godine (da se s Turcima pregovara kad već ne možemo da ih pobedimo), Čumića (robom ikad, grobom nikad)? Da li ideja o Carstvu nebeskom ima alternativu u Carstvu zemaljskom ako se dobro osmisli i uporno i mudro ostvaruje obrenovićevskom diplomatskom veštinom? Poslednji je trenutak da se o ovome ozbiljno razmisli i potraži povoljno rešenje, koje ne mora biti ni kukavičko ni herojsko. Neka nam Bugari posluže kao primer kako se uspostavlja i čuva jedinstvo nacije i kako državno opredeljenje slabijeg na strani jačeg nije jeres već nužda koja spasava. Ko danas okrivljuje Bugare što su u Prvom i Drugom svetskom ratu bili na strani Nemaca, zatim članovi Varšavskog a sada NATO pakta? Takvom politikom Bugari su sačuvali i državu i narod, a mi Srbi, što se prsamo da smo bili na strani pravde, ostali smo i bez naroda i bez države. Iako se od Bugara ima šta naučiti, nisam pobornik njihovog verolomnog držanja, ali moramo se nad sopstvenom sudbinom zamisliti imajući bugarski primer pred očima, ukoliko znamo da otvorimo oba oka.
SRSPKA HEROJSKA VERTIKALA
Postoje tri stuba srpske herojske vertikale, oko kojih su se svile tri herojske generacije srpskih ratnika: Miloš Obilić – junak Kosovske bitke; Karađorđe Petrović – vožd Prvog srpskog ustanka i Živojin Mišić – proslavljeni komandant u Prvom svetskom ratu. Prvi je udario temelj srpskoj herojskoj vertikali, drugi ju je vaskrsao, a treći je uzdigao do neslućenih visina. Mitski junak kosovske legende bio je uzor potonjim junacima i njihova slava najviše je uzdigla kosovsku legendu. Srpska herojska vertikala, a ne mit o izdaji, čini treću komponentu srži kosovske legende. Mit o izdaji je njena propratna pojava, bačena daleko u zasenak. Kosovsko predanje su održali heroji a ne izdajnici.
„Sutra mislim u polju Kosovu
Za hrišćansku veru poginuti“, kaže naš mitski junak.
On gine za veru hrišćansku, kojoj pripada i njegov narod. Ovaj redosled, vera pa narod, našla je utočište i zauzela bitno mesto u idejama SPC.
Kosovska bitka, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat obiluju velikim junacima, pravim vitezovima. Ideja o tome da je bolje ići u grob časno nego robovati nastavljena je izrekom: „ginuti kao naši stari na Kosovu“. „Čemu ima da se divi narod, koji je samo pre sto (sad 200) godina imao desetinama termopilskih junaka“, kaže episkop Nikolaj. Pomenimo Nediće na Čokešini, Sinđelića na Čegru, Hajduk Veljka na Negotinu, majora Gavrilovića u podnožju Kalemegdana, majora Tepića u Sloveniji…
PROSLAVE VIDOVDANA
Najznačajniji dan u povesti Srba nije ni brzo ni lako postao narodnim i državnim praznikom. 15. juni je dan proroka Amosa, sveti Vit kod Rimokatolika, i tek od sredine 19. veka pominje se i kao sveti knez Lazar ili Lazrev dan. Kao Vidovdan ušao je u narodno predanje od kraja 17. veka. Vidovdan nije dobio ime po rimokatoličkom sv. Vitu, već po bogu staroslovenskom Vidu, Svetovidu, Belom Vidu (bogu rata). Vidovdan je živeo u srpskom narodu kao dan herojske žrtve. On postaje popularan tek za vreme Ujedinjene omladine srpske. Od 1889, petstogodišnjice Kosovske bitke, javnost traži da se uvede u zvanične praznike SPC. Godine 1892. prvi put se pominje u zvaničnom kalendaru SPC i to crvenim slovima: „Pr. Amos i knez Lazar (Vidov-dan)“. Godine 1909. upisan je običnim slovima u kalendar, da bi posle Prvog balkanskog rata, 1913. godine, ponovo bio ispisan crvenim slovima. On je bio jedan od devet glavnih praznika koji su se svake godine zvanično svetkovali u Kraljevini Srbiji. Uz zvanične državne praznike posebno su obeležavani još i Cveti – za vladavine Obrenovića i Sretenje za vladavine Karađorđevića, kao i vladarev rođendan. Uporedo sa državnim praznicima postojali su i praznični dani, praznovani na razne načine, zavisno od svrhe njihova postojanja – Božić, Bogojavljenje, Vidovdan, Sveti Sava, Veliki Petak, Uskrs, Spasovdan, Preobraženje i Vavedenje.
Danas u pravoslavnom kalendaru stoji: „Sv. prorok Amos; sv. muč. Knez Lazar i svi sv. muč. srpski – Vidovdan“. Samo je reč Amos ispisana crnim, a sve ostale reči crvenim slovima.
Tako je Vidovdan postao narodni, ali ne i državni praznik. Kneževina, Kraljevina i Republika Srbija imali su sledeće državne praznike: Sveti Andrej Prvozvani (1830-1878) – 30. novembar/12. decembar; Dan nezavisnosti (1878-1882) – 20. juni/2. juli; Dan Kraljevine (1882-1903) – 18. februar/6. mart; Kraljev Rođendan (1903-1918) – 29. jun/2. jul; Sretenje Gospodnje – od 2002. godine.
Poslednjim zakonom o državnim obeležjima, Vidovdan je proglašen za dan svih poginulih za otadžbinu! Tog dana odaje se počast svim poginulim od dolaska Srba na ove prostore do današnjeg dana. Time je uspostavljen kontinuitet, jer je i ranije obeležavan kao „dan žrtve i mučenika“ i ušao u korpus državnih praznika.
Na Vidovdan podsećaju i sledeća znamenja: Orden kneza Lazara, Medalja kneza Lazara i Medalja pomenu Vidovdana (ustanovljeni 1889). Tada je štampana i Kosovska spomenica. Nije ostvarena ideja o krunisanju kralja Aleksandra Obrenovića, već samo miropomazanje u Žiči, na kojoj je nekada sv. Sava krunisao Stefana Prvovenčanog. Proslava petstogodišnjice obavljena je u Kruševcu, gde je udaren temelj spomeniku Kosovskim junacima, a nastavljena u Kraljevu i Žiči. Proslava petstogodišnjice Kosovske bitke bila je zabranjena u Austro-Ugarskoj, ali se narod, ipak, okupio kod Ravanice!
Vidovdan će se pamtiti po Kosovskoj bitki, ubistvu Ferdinanda, Vidovdanskom ustavu i predaji Miloševića Hagu.
ZNAČAJ VIDOVDANA
Ako pod Vidovdanom podrzumevamo kosovsko predanje, onda se njegov značaj može posmatrati u tri ravni: 1) propast srpskih srednjovekovnih država, 1) ropstvo, pre svega pod Turcima, ali i Mlecima i Austrijancima, i 3) u doba obnove srpske i postojanja jugoslovenske državnosti. U svakom od ovih perioda Vidovdan je imao posebnu ulogu: u prvom da sačuva državu, u drugom da okupi i spase narod, u trećem da pomogne u obnovi države i ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu. Osnovu vidovdanske ideologije čini srpski narod i država, oličeni u vladaru – knezu Lazaru, junaku – Milošu Obiliću, „izdajniku“ – Vuku Brankoviću, svesnoj žrtvi za otačastvo koja vodi u Carstvo nebesko. Zoran Mišić je, imajući poslednji navod na umu, naglasio da je kosovsko opredeljenje „najviši etički princip“! Srbi su se ovog principa držali do današnjeg dana.
Nesporno je da su junaci kosovske legende vitezovi bez mane i straha sve do današnjih dana, kada se desio neverovatni preokret, čija je posledica činjenica da su današnji junaci – Srbomrsci, regrutovani ponajviše iz sopstvenog pa tek iz drugih naroda! Ova pojava, toliko izražena kod nas kao ni u jednog susednog naroda, biće najveća prepreka uspostavljanju jedinstva Srba. Ona je ravna onoj iz 19. veka o dinastijskoj podeli na obrenovićevce i karađorđevićevce i, potom, ideološkoj iz 20. stoleća na partizane i četnike, a možda gora od verske podele Srba na pravoslavne, rimokatolike i muslimane.
Moramo razmisliti da li nas je i kada vidovdanska ideologija gurala u ovakve podele? Da li nam ona danas može pomoći u uspostavljanju jedinstva Srba, korišćena u tradicionalnom ruhu ili preobražena gorkim iskustvima povesnice i prilagođena sadšnjem vremenu? U čemu bi se ogledala uloga elite, a u čemu Crkve? Ako je, a siguan sam da jeste, uspostavljanje jedinstva naroda osnovni problem Srba, koja institucija bi mogla da preuzme na sebe to dugoročno i nimalo zahvalano pregnuće? Da li Srbi imaju danas takvu ustanovu?
Ako nas reči vladike Nikolaja: „Kosovo je jedna ogromna visina, sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred“, uzmu kao razložno tumačenje, na sadašnjoj generaciji je teret pogleda „unapred“. Istoriografija je dala dovoljno razložnih i pouzdanih pogleda „unazad“, na njih se možemo vraćati, ali dalja istraživanja neće dati pouzdanije osnove za buduća opredeljenja. Vladika naglašava da na Kosovu ne rastu samo božuri, već i trnje, „ali se u Gračanicu unose samo božuri“. Možemo li Srbiju pretvoriti u Gračanicu, u koju se unose samo božuri? Ako u Vidovdanu vidimo i Golgotu i vaskrs Srbije, ukoliko je sačuvano imalo duha u našem narodu, trebalo bi u to verovati. Bez vere nema nade, bez nade nema budućnosti.
Otuda potreba da istaknem da je Srbima neophodno jedinstvo naroda i države (Carstvo zemaljsko), ne zanemarujući ni reči narodnog pevača:
„Zemaljsko je za malena carstvo
A nebesko uvek i doveka“
Nikada i ni za šta ne bi trebalo žrtvovati Zemaljsko zarad Nebeskog carstva, jer ovo drugo, pouzdano nas čeka, napustili ili ne napustili vidovdansku etiku! Samo tako možemo preobraziti kosovsku ideju, a cilj takvog preobražaja jeste da nas bude više u Carstvu zemaljskom nego u Carstvu nebeskom. www.pecat.co.rs/2010/12/vidovdan-raspeti-izmedu-dva-carstva/ |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 16, 2012 15:39:05 GMT -5
Neoliberalni fašizam
__________________________________________
Moderni totalitarizam se prvi put pojavio u SAD. Amerika je bila prva fašistička zemlja. Amerika je prva imala ministarstvo propagande, političke zatvorenike, koji su bili premlaćivani, maltretirani i zlostavljani, hiljade ljudi je špijunirano i hapšeno samo zbog toga što su imali drugačije mišljenje. Nacionalni vođa je strance proglasio neprijateljima naroda, koji u američki krvotok ubrizgavaju otrov izdajništva. Časopisi i listovi su zabranjivani samo zbog toga što su kritikovali vladu. Skoro 100.000 vladinih agenata provokatora je na terenu radilo sa narodom, dok je 250.000 profesionalnih nasilnika dobilo zakonsko ovlašćenje da zastrašuju i premlaćuju slabljivce i kolebljivce. Umetnici, pisci i slikari su svoja dela stavili u službu vlade.
Piše: Branko Dragaš
Jedna od najčitanijih knjiga u ovoj godini je bestseler kolumniste Los Anđeles tajmsa, gospodina Džona Gildberga "Liberalni fašizam: Tajna istorija američke levice od Musolinija do politike značenja". Suština ove knjige je da autor zastupa jeretičku tezu da je američki liberalizam jedna totalitarna politička religija, koja ima sva obeležja fašizma, ali u mnogo umerenijoj i perfidnijoj formi. U nacističkoj Nemačkoj je bilo dosta angažovanih mislilaca koji su smatrali da je rat pravo izvorište važnih moralnih vrednosti, ali isto takvo mišljenje imao je, recimo, i Teodor Ruzvelt. Za njega je militarizam bio socijalna filozofija u čistom i jednostavnom vidu. Čuveni američki filozof pragmatizma Vilijam Džejms napisao je esej "Moralni ekvivalen rata", u kome je istakao da militarizam pruža funkcionalni i domišljato koncipirani model za postizanje poželjnih ciljeva. On smatra da istina ne postoji kao zasebna kategorija, nego je istina samo ono što je dobro i društveno poželjno.
Američki militarizam voli da govori o "ratu zvezda", "ratu protiv terorista", "ratu protiv droga", "ratu deviznim kursevima" ili "ratu protiv siromaštva". Progresivisti su se zalagali za uvođenje "industrijske vojske" kako bi se stvorila radnička demokratija. Ruzvelt je prvi ustanovio "civilni korpus". Liberali insistiraju na tome kako treba da se uzdignemo iznad politike, kako bi se uradio posao za narod. Nema više vremena za debatu, eksperti i naučnici znaju šta treba da se čini. Isto takvu logiku su imali i fašisti. Autor smatra da je međunarodni fašizam potekao iz istog intelektualnog izvorišta kao i američki progresivizam. On čak smatra da je taj moralizatorski socijalni krstaški pohod bio glavno izvorište fašističke ideje koji su u Evropi primenjivali Hitler i Musolini. Sam termin liberalni fašizam skovao je H. Dž. Vels u govoru koji je u julu 1932. održao na sastanku Mladih liberala u Oksfordu. On je smatrao da progresivisti treba da budu liberalni fašisti i prosvećeni nacisti. I sam Nju dil je potekao iz fašističkog pogleda na svet. Prava inspiracija je za Nju dil bila je Vilsonova administracija u Prvom svetskom ratu. Depresija je učinila svoje. Razaranje društva i države dovelo je do pomame liberala da traže od predsednika Ruzvelta da bude diktator koji će uspostaviti ratni socijalizam iz doba Vilsonove vladavine. Moderni totalitarizam se prvi put pojavio u SAD. Amerika je bila prva fašistička zemlja. Amerika je prva imala: ministarstvo propagande, političke zatvorenike, koji su bili premlaćivani, maltretirani i zlostavljani, hiljade ljudi je špijunirano i hapšeno samo zbog toga što su imali drugačije mišljenje.
Nacionalni vođa je strance proglasio neprijateljima naroda koji u američki krvotok ubrizgavaju otrov izdajništva. Časopisi i listovi su zabranjivani smo zbog toga što su kritikovali vladu. Skoro 100.000 vladinih agenata provokatora je na terenu radilo sa narodom, dok je 250.000 profesionalnih nasilnika dobilo zakonsko ovlašćenje da zastrašuju i premlaćuju slabljivce i kolebljivce. Umetnici, pisci i slikari su svoja dela stavili u službu vlade. Sve se to, dakle, ponavljalo iz Francuske buržoaske revolucije, koja je bila nacionalistička, teroristička i populistička. Robespjer i Napoleon su bili diktatori. Prisetimo se da su jakobinski revolucionari bili okrutniji i suroviji od kralja koga su u krvi srušili. Montirani politički procesi bili su upravo čedo Francuske revolucije. Jakobinci su politiku pretvorili u religiju i stvorili svoje paganske bogove kojima su se klanjali i koje su slavili. To su ponovili nacisti. Suština je bila ista. Nastajali su totalitarizmi koji dobijaju različite mirise, ukuse i boje.
Goldberg ističe da je liberalni fašizam mnogo mekši od klasičnog fašizma i on ga još zove prijatni ili ljubazni fašizam. Ali njegova suština ostaje ista - totalitarizam. Današnji neoliberalni kapitalizam je otišao znatno dalje u potpunoj kontroli konzumenata komercijalne civilizacije, da možemo slobodno reći, koristeći odrednice Goldberga, da se radi o neoliberalnom fašizmu. Građani su uhapšeni stambenim kreditima i svakodnevno strepe hoće li moći da otplate uzete kredite. Ako odbijate da uzimate kredite od banaka, vi postajete opasan neprijatelj koji ruši samu suštinu totalitarnog sistema. Zato se u neoliberalnom fašizmu može oprostiti to što kradete, lažete i otimate, jer to svi rade, ali ako se odreknete bankarskih kredita, ako izbegavate da trošite državni novac, ako odbijete da pijete gazirana pića, da se hranite u brzim restoranima nezdravom i neukusnom hranom, ako gledate programe iz nauke i kulure, dok zanemarujete reklamne poruke, sportske događaje i izveštaje sa modnih revija, onda ste vi najveći neprijatelj sistema i neoliberalnom fašisti ne preostaje ništa drugo nego da vas odstrani iz javnog i društvenog života. Takav zarazni virus mora odmah da se izoluje da ne bi slučajno epidemija neposlušnih zahvatila čitavu planetu. Nikada čovečanstvo nije bilo pod većom kontrolom nego danas. Sve je unapred isplanirano i izrežirano. Glumci su izabrani i dobro su plaćeni za svoju ulogu. Scenario je odavno napisan i režija je pripremljena. Manipulacijom i špekulacijom se ispira mozak birača. To više nisu samosvojni građani koji odlučuju, razmišljajući o životu i smrti, nego konzumenti koji veruju reklamnim porukama partijskih šefova izbornih štabova. Cilj svih političkih kampanja je da se ništa ne menja. Jedni te isti ostaju da vladaju, štiteći kapital sve bogatijih pojedinaca.
Nekoliko porodica upravlja svetom, dok se nekoliko milijardi ljudi nalaze u dobrovoljnom ropstvu jer ne mogu da vrate uzete kredite. Briselska birokratija nameće standarde da bi potpuno ugušila svaku različitost. Standardima se stvaraju novi ukusi i određuju proizvodi koji mogu da se konzumiraju. Novi ukusi se stvaraju u labaratorijama naučnika. Genetski modifikovanom hranom stvara se neki novi čovek. Čovek bez ukusa. Poslednji čovek. Koji programirano jede. Koji je programiran. I koji će, na kraju svega, biti kloniran tako da će ličiti na briselskog birokratu. Neoliberalni fašizam će iskoreniti ljudsku vrstu i uvešće nas u doba robota. Ljudska zajednica će nestati i čovekoliki roboti će ovladati planetom. Tako će se ispuniti svi standardi briselske birokratije. A onda će se i standardi potpuno ukinuti. Programiranom robotu neće trebati nikakvi standardi. U toku njegovog kloniranja čitav softver će mu biti ugrađen. Neoliberali uzdižu tog kloniranog čoveka, napokon, iznad politike. Politika nestaje, jer nema različitosti. Kada nema različitosti i kada su svi standardizovano isti, onda nema ni sukoba. Kada nema sukoba, vlada jednoumlje. Nema demokratije, izbora, partija i kampanja. Nema koalicionih dogovora i pregovora. Briselski birokrata stvara kloniranu utopiju. Poredak bez živih ljudi.
Sistem bez osećaja. Umesto otkucaja srca čuće se samo zujanje upaljenih kompjutera. Kada se isključe kompjuteri, zavladaće dosada. Svet dosade ne može dugo da traje. I ponovo će sve početi iz početka. A početak je kada je usvojena standardizacija. Kada je usvojeno da sve robe budu iste. A sve robe ne mogu da budu iste, kao što i ljudi ne mogu da budu isti. Samo različitost može da donese izbavljenje. Samo suprotnosti stvaraju novi kvalitet. U sukobu suprotnosti kuje se nova vrednost. I zato svi ne smemo da budemo isti. Svako mora da gradi sopstveni pogled na svet. I sopstvene ukuse. Odbacite birokratske standarde. Ostanite verni sebi. Budite slobodni. I pratite svoj znak. Zato, prijatelji demokratije i slobodnog tržišta, nemojte da se plašite. Vlast je svaka prolazna. Samo je sloboda večna. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=156&clanak=6------ Pozadina konflikta na Srednjem Istoku
Podeli, zavadi i uzmi naftu
Ako bi ratni konflikti na Srednjem Istoku, ali i širom sveta poslednjih 150 godina mogli da se formulišu u jednoj rečenici, ona bi glasila: PODELI IH, ZAVADI I UZMI IM NAFTU I GAS! Ko to može da radi s državama i narodima? Odgovor je - globalna oligarhija koja danas vlada svetom, a glavni izvor prihoda im je posao sa naftom i gasom. Nisu u direktnim rodbinskim odnosima, ali su rodbinski povezani neki njihovi agenti i tajkuni
Piše: Ivona Živković
Poslednja politička podela u regionu Srednjeg Istoka u prvoj polovini 20. veka, napravljena je isključivo sa ciljem da se adekvatno pripreme žarišta mogućih konflikta. Ovu tehniku - zavadi pa vladaj sprovodili su još venecijanski trgovci u srednjem veku. U vreme Rimskog carstva trgovci koji su razne sirovine i robu (najviše zlato i drago kamenje) donosili sa dalekog istoka i iz Afrike znali su da se trgovački putevi najbolje otvaraju i kontrolišu u ratnim sukobima. Finansiranje obe strane (dva vladara ili dve države) bila je prikrivena tehnika kojom bi se sukob izazvao, a trgovački putevi otvarali.
"Kada negde u svetu izbije rat, znaćeš i shvatićeš zašto sam došao na ovaj svet", navodno su reči militantnog mesije Jakoba Franka, koji je živeo u 18. veku. Za njegovo učenje vezuje se i uspon nemačke bankarske porodice Rotšild i Šif. Suština političke taktike koju je ovaj mesija promovisao je prikrivenost i prevara. To znači da nije problem zvanično prihvatiti drugu veru, a u sebi ostati svoj, ili pristupiti tuđoj vojsci ili tuđem vladaru, a zapravo se boriti protiv njega. Iz ovog učenja se razvila i moderna špijunaža. Najbolji špijuni naftne oligarhije su tako u vrhu državnih aparata, na istaknutim funkcijama u crkvi i vojsci.
Zaštitni logo Mosada danas ima ispisan moto po kome radi ova služba: "Ratovati putem prevare". Zato, kada god se teroristi negde oglase, u Pakistanu, u Indiji, u Jordanu, Indoneziji, Madridu ili Londonu, ili Njujorku- tu je žučan "dijalog" naftne oligarhije. Šta je prevara? Sve. Od vesti koje svakodnevno dobijamo preko medija (koje kontroliše upravo globalna oligarhija) do našeg akademskog znanja iz istorije i geopolitike, nauke i tehnike, kao i etnička i nacionalna podela. Dakle, kada između država ili naroda izbiju etnički sukobi ili ratovi, oni su zapravo vešto potpaljeni i orkestrirani interesima i voljom trgovaca i bankara. Za "potpalu" se naravno koriste samo njima znani prikriveni igrači.
NAFTNA ŠAHOVSKA TABLA
Da li znate ko je profitirao iz Prvog i Drugog svetskog rata? Ili verujete u priču da je rat za sve velika nesreća i nikome ne donosi dobit? Tek danas sa otkrivanjem arhiva iz Drugog svetskog rata istoričari prave reviziju i ponovo slažu kockice. Tako se otkriva da su i Prvi i Drugi svetski rat doneli naftnoj oligarhiji ogromnu dobit i skoro apsolutnu kontrolu ovog energenta u čitavom svetu.
Iako se u devetnaestom veku sa otkrićem naizmenične električne struje verovalo da je to jedina prava i najbolja energija (što je činjenica koja se i danas potvrđuje), svet je okovan naftovodima i gasovodima, zapravo veoma prljavim i skupim energentom. Ali, njega moćna oligarhija može lakše da kontroliše, nego električnu struju koje praktično ima svuda jer je od nje sastavljen čitav svemir. Dakle, svetom vladaju naftaši.
Za obezbeđivanje sigurnog naftnog transporta preko Sueckog kanala bilo je naftnoj oligarhiji veoma važno da bude vojno prisutna. Zato je tu morala biti stvorena velika vojna baza, naravno prikriveno, jer Arapi to nikada ne bi dozvolili. i Prvi i Drugi svetski rat su imali za cilj tajno stvaranje države Izrael (čemu je najviše pomogla katolička crkva - glavni mozak današnje svetske oligarhije). Sve to odrađeno je uz pomoć političkih marioneta iz tajnih masonskih loža zapadne Evrope poput Čerčila, Ruzvelta, Ajzenhauera, Staljina i neizbežnog Hitlera (koji je izgleda bio pion najnižeg ranga u ovoj igri). Tako su morale biti razorene moćne carevine koje su plan mogle da spreče: Turska, Rusija i Nemačka. Britanija je već bila u uhvaćena u mrežu.
Teren za pripremu naseljavanja Izraela spremile su dogovorno naftne porodice Rotšild, Rokfeler, Warburg, Šif... finansiranjem Trećeg rajha, sovjetskih boljševika i kupovinom zemljišta u Palestini. Kako danas znamo da su vlade u službi naftnog biznisa? Jednostavno time što jedna država može da egzistira samo ako kontroliše svoje strateške resurse: hranu, vodu i energente. Kada se više zemalja, na primer u EU, poveže u sistem snabdevanja energentom koji nisu u stanju da kontrolišu (jer nije na njihovoj već na tuđoj teritoriji), onda je jasno da ta zemlja nema suštinske atribute države. Od zastave, himne i naziva nema vajde, a vojska koja teritoriju treba da čuva ne može da se pokrene bez energenata. Vojske i privrede SAD i Velike Britanija potpuno zavise od nafte, iako te energente same ne proizvode dovoljno. Da ratna mornarica Velike Britanije sa uglja (koga je imala i ima u ogromnim količinama) pređe na naftu (koju nema u tim količinama) najzaslužnija je politička marioneta porodice Rotšild - Vinston Čerčil i njegov savetnik admiral Džon Džeki Fišer (na čelu ratnih operacija u Aleksandriji 1882. kada je režiran arapski ustanak kako bi se Turska izbacila iz regiona Sueca).
Sjedinjene Države su za naftu danas vezale ne samo svoju vojnu mašineriju i privredu, nego i monetu. Da nije isključivo sredstvo plaćanja u trgovini naftom, dolar nikada ne bi imao vrednost koju je imao. Dakle, očito je da su ove dve moćne sile (bivša i sadašnja imperija ) u rukama naftne oligarhije.
Spor između Ukrajine i Rusije oko isporuke gasa najbolji je pokazatelj ko stoji iza ideje ujedinjene Evrope i globalizma - to je naftni poslovni kartel. Obaranjem Carskog režima u Rusiji gde je baron Alfons de Rotšild u biznis sa naftom ušao 1885., stvoren je bolji prostor za biznis Rotšilda.
Krenula su nova porodična povezivanja. Roza Varburg se 1891. udala se za ruskog bankara Horasija De Ginzberga, agenta porodica Rotšld i Varburg. Prekomponovanjem sovjetske privrede i društva (što je uključilo i fizičku likvidaciju inteligencije kao i milion i po protivnika komunističkog režima koje je Ajzenhauer nakon Drugog svetskog rata vratio natrag u Rusiju, a Staljin "slatko" pobio) pokazuju da je i ova zemlja danas upregnuta u službu moćnog naftnog međunarodnog kartela.
Godine 1885. holandska kraljevska kompanija Rojal dač otkriva naftu na Sumatri, a Semjuel Rotšild osniva kompaniju Šeloil. Njihova zajednička nafta počinje da se transportuje preko Sueckog kanala (koji je prokopan 1869.), a 1893. godine je osnovan kartel sa američkom Standard oil kompanijom u vlasništvu porodice Rokfeler (danas Exxon mobile). Tako je ovaj kartel praktično pokrio čitav svet.
Ali, danas ako pratite vesti koje plasiraju takozvani mainstream mediji koji izveštavaju o ratnim sukobima i terorističkim akcijama na Srednjem Istoku, posebno između izraelske vojske i militantnih političkih partija Hamasa i Fataha, nigde nećete čuti ništa o međusobnom biznisu, trgovini naftom i gasom između zaraćenih strana, provizijama koje uzimaju agenti i političari koji se kao posrednici javljaju u konfliktu ili verske vođe i državni funkcioneri ili "neutralni posmatrači" Međunarodne zajednice. Ovaj aspekt koji čini okosnicu svega što se događa na Srednjem Istoku, već decenijama, stavljen je daleko od očiju šire javnosti. Vlastelini se nikada i nisu eksponirali pred narodom. Naravno, jer oni istovremeno kontrolišu i sve globalne medije i informativne agencije. Ali, onaj ko bi imao uvid u tokove novca (follow the money) video bi suštinu političke igre koja se odvija, ne samo na Srednjem Istoku već i u čitavom svetu.
Pogledajmo u tom svetlu šta bi mogao da bude razlog poslednjeg izraelskog bombardovanja pojasa Gaze sa elementima genocida. Kada je Turska izgubila Prvi svetski rat ova oblast Palestine koju su dotle držali ostala je prazna i u vlasništvu Rotšilda pod vojnom kontrolom Engleza. Bilo je potrebno naseliti onim što je vlastelinima najpotrebnije - narodom koji će im koristiti kao radna snaga i vojska. Naseljavanje Izraela je išlo veoma teško, jer niko tu nije hteo da živi na opustošenoj zemlji. Tako su se mozgovi iz katoličke crkve setili drevnog "judejskog" naroda. Nakon progona Židova, uglavnom Hazarskog porekla, iz istočne Evrope uglavnom Poljske i Rusije (što su činili sovjetski boljševici i Hitler), proces naseljavanja je ubrzan. Pet miliona mladih i vojno i radno sposobnih "Jevreja" našlo se u "svojoj drevnoj postojbini" nazvanoj Izrael. Starci nisu mogli da se usele.
Da ovaj "jevrejski" narod nije stariji od stotinu godina i da je istorija takozvanog jevrejskog naroda falsifikovana zarad potreba cionista, otkrio je nedavno i Šlomo Sand, profesor evropske istorije na univerzitetu u Tel Avivu u svom naučnom radu koji je upravo postao tema naučne rasprave u Izraelu. Da bi se konflikt mogao raspaljivati po potrebi kasnije je stvoren od starosedelaca jedan drugi narod koji je dobio ime Palestinci (iako se, takođe, radi o etničkoj i religioznoj mešavini). Ime je slično sa drevnim Filistincima.
Region Palestine je 1921. (tada pod upravom Britanaca) podeljen na Palestinu i Jordan, i u Jordanu je postavljena marionetska monarhija na čelu sa Abdulom I. Novi vladar Jordana tako je odmah dao prava na korišćenje vode iz reke Jordan Izraelu. I tamo živi etnička i verska mešavina.
Ali za najveći konflikt najbolje je imati ljude različitih vera, jer jezik nije prepreka ni za ljubav, a kamoli biznis. Zato se na ovom regionu nalaze i pravoslavni sledbenici Biblije, i vavilonskog Talmuda i judejske Tore i Muhamedovog Kurana. A na Jerusalim je veća bacila oko i rimokatolička crkva.
Ali, da se vratimo sa političke šahovske table na stvarne interese. Problem je što je Izrael stvoren na pustari i nema svoj stalni izvor energenata pa se naftom i gasom mora snabdevati iz susednih zemlja. Ali kako Izraelcima objasniti zašto Izrael vodi stalno neprijateljsku politiku sa zemljama sa kojima bi baš zbog energenata morao da ima dobre odnose? A dobrosusedski odnosi ne mogu postojati jer bi suštinski razlozi za stvaranje Izraela kao vojne sile bili poništeni? Zato su izmišljeni, pogađate - teroristi.
Istoričar Zeev Sternelu sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu je zato primetio: "Izrael je smatrao da je mudra smicalica da gurne islamiste protiv PLO". Kada se Ahmed Jasin, duhovni lider islamističkog pokreta u Palestini vratio iz Kaira sedamdesetih godina, osnovao je islamsku dobrotvornu organizaciju. Tadašnji premijer Izraela Golda Meir je tu videla priliku da napravi političku kontratežu pokretu Fatah koji je podržavao Jasera Arafata. Ko je savetovao Goldu Meir - najbolje je reći "savetnici iz senke".
U pisanju izraelskog nedeljnika "Koteret Rašit" (1987) našla se i sledeća tvrdnja: "Islamska udruženja kao i univerzitet podržavali su i ohrabrivali izraelske vojne vlasti" (koje su upravljale civilnom administracijom Zapadne obale i Gaze). "Oni su (islamska udruženja i univerzitet) bili ovlašćeni da dobijaju novčane isplate iz inostranstva".
Islamisti su osnivali sirotišta i bolnice, kao i mrežu škola i radionica za zapošljavanje žena i sistem finansijske pomoći siromašnima. Godine 1978. stvoren je i islamski univerzitet u Gazi.
Izraelci su verovali da će širenje ove mreže islamista slomiti snagu i uticaj PLO i levičara u Gazi. Uz pomoć Mosada islamistima je dozvoljeno da ojačaju svoje prisustvo na okupiranim teritorijama. Bez ove podrške, logično je, to im ne bi bilo moguće. Za to vreme nad pripadnicima partije Fataha i PLO vršena je represija. Šeik Ahmad Jasin je uhapšen 1984. i osuđen na 12 godina zatvora zbog posedovanja velikih količina oružja. Ali, već nakon godinu dana je pušten i nastavio je sa svojim "humanitarnim" aktivnostima.
PRUT I ŠARGAREPA
Kad je počeo prvi palestinski ustanak (Intifada) 1987. (pod vođstvom Aafata) iznenađeni Jasin je odmah reagovao osnivanjem militantne partije Hamas. Drugi osnivač je bio Abdel Azis al Rantisi. "Bog je naš početak, prorok naš model, Kuran je ustav, kaže se u članu 7 povelje ove organizacije. Hamas je nakon smrti Jicaka Rabina koji je bio najbliži stvarnom postizanju mira sa Palestincima (i zato je verovatno ubijen od jednog mladog fanatičnog Izraelca), počeo da primenjuje taktiku napada na izraelske civile kad god bi došlo do približavanja pregovora između Izraela i PLO. Ceo svet je tada preko medija video kao su Izraelci "teške žrtve" palestinskih terorista. O tome ko teroriste finansira običan narod nije ni pomišljao da istraži.
Zbog ovoga je u Izraelu formirano političko militantno krilo 1996. koje su predvodili Šaron i Natanjahu. Iako je Ahmad Jasin u međuvremenu osuđen na doživotnu robiju, Izraelci su ga opet pustili, iz "humanitarnih razloga". Hamas je tako ponovo počeo da provocira Izrael. Natanjahu je zajedno sa Klintonom stalno vršio pritisak na Arafata da obuzda militantni Hamas. I čitav svet je znao da "nema rata bez Jasera Arafata". Jasin je proteran u Jordan, ali mu je Natanjahu opet dozvolio da se vrati i naivni palestinski narod ga je dočekao kao junaka 1997. Naravno, Natanjahu je znao da preko Hamasa može da sabotira svaki mogući dogovor.
Kada je 2000. godine britanska kompanija British Gas otkrila u priobalju Gaze veliko nalazište gasa, počela je nova runda političke igre. Ovo otkriće bilo je taman ono šo treba Izraelu s obzirom da su nakon obaranja sa vlasti šaha Reze Pahlavija (1979.) prestali da dobijaju naftu (skoro džabe) od Irana. Velikim naftnim "šahistima" ovaj prevrat u Iranu je bio potreban kako bi uveli u rat Iran i Irak i tako obe zemlje (podeljene Persije) ekonomski ojadili. Ajatolah Homeini je doveden iz Grčke i revolucija je finansirana parama koje su kanalisane preko CIA. Tako oslabljene one nisu jedno vreme predstavljale opasnost za Izrael (najomiljenije "čedo").
Sinajsku naftu iz Egipta Izrael je izgubio 1992. zbog loših odnosa. Kada su se ovi odnosi malo popravili, nakon što je tvrdo krilo Natanjahua izgubilo izbore 1999., Ehud Barak je pokušao da uveze nešto nafte iz delte Nila. Ipak, otpor u obe zemlje je i dalje tinjao i konačno je ugovor od oko tri milijarde dolara napravljen, ali dolaskom Šarona na vlast je zamrznut. A dovlačiti naftu i gas brodovima u Izrael bilo je veoma skupo. Zato je nova energetska strategija Izraela bila da se zemlja maksimalno preorijentiše na gas.
Otkriće velikog gasnog polja u Gazi bilo je za Izrael prava zlatna koka. Smatralo se da bi time Izrael rešio 25 posto svojih potreba za gasom u narednih 20 godina.
Ali Gazu naseljavaju Palestinci kao "palestinski narod" kojima je takozvana Međunarodna zajednica garantovala pravo da naseljavaju tu teritoriju i imaju svoju lokalnu samoupravu. Šezdeset posto rezervi ovog gasa je tako pod njihovom kontrolom.
Tako je ovaj gasni "kolač" morao nekako da se podeli. Ali kako praviti posle toga konflikt među onima koji jedu isti kolač? To naftnoj oligarhiji nije odgovaralo. Nastala je velika igra između kompanije iz Londona British gas koja je kupila ekskluzivno pravo investiranja u kopanje, gradnju gasovoda i prodaju na međunarodnom tržištu. Izrael je tako mogao da bira da kupuje gas od Palestinaca i tako ih direktno finansira sa najmanje milijardu dolara, od kojih bi pare išle direktno Hamasu koji je na vlasti i koji bi njime kupovao oružje za napade na Izrael, ili od Egipta gde bi cena bilo mnogo veća.
Zato je Izrael godinama pokušavao da opstruira sklapanje ugovora sa kompanijom BG koji bi uključivao i Egipat i Palestinsku upravu. Šaron je izričito stavljao veto na svaki dil sa Palestincima. U toj opstrukciji Izrael je potrošio sve svoje gasne rezerve. Cena gasa na tržištu počela je da raste. Tako je konačno došlo do potpisivanja ugovora na 15 godina o snabdevanju gasom iz Gaze preko Egipta. Ugovor je predvideo izgradnju pomorskog gasovoda dužine 80 milja od egipatske luke El Ariš do izraelske luke Aškelon. Gasovod je trebalo da proradi 2007. Ali, otkrilo se da su u vreme izraelskog oklevanja British Gas, Palestinska uprava (na čelu sa Hamasom) i Egipat krišom pregovarali da naprave dil bez Izraela i gas transportuju u Egipat, a onda brodovima odatle na međunarodno tržište. To znači da bi Izrael potpuno ostao bez ovog gasa.
Mogućnost da Izrael trajno bude isključen i da glavni profiteri budu Egipat i Palestina, dovela je do naglog obrta na političkoj sceni Izraela. Šaron je sklonjen (moždanim udarom) i Olmert je ponovo otvorio pregovore sa Britiš Gasom (BG) oko snabdevanja Izraela. Uprkos privrženosti BG-a Egiptu i palestinskoj upravi, kompanija je objavila da je voljna da uđe u dil sa Izraelom. U samom Izraelu opet je došlo do podele u vlasti pošto aranžmanom preko Egipta Izrael mora da plati mnogo veću cenu gasa. Direktno iz Gaze preko mrtvih Palestinaca to je daleko povoljnije.
Pošto Izrael nije teroristička država već se samo brani od terorista, Hamas je morao opet malo da ispali koju raketu, da bi onda iritirani Izraelci konačno krenuli avionima, bombama i tenkovima da se obračunaju sa teroristima. Ako verujete da se Hamasovci kriju među ženama i decom, neka to bude vaše uverenje.
Najmanje hiljadu ubijenih Palestinaca, uglavnom civila, žena i dece govore sve o ovoj perfidnoj naftnoj i gasnoj igri. Iako jedna od najvećih vojnih sila na svetu Izrael nije u stanju da likvidira Hamasove teroriste kada kidnapuju jednog izraelskog vojnika i maskirani drže konferencije za štampu koje prenose mediji iz čitavog sveta, kao ni da locira njihovog vođu Nasarlaha koji se direktno preko mobilnog telefona uključuje u TV program palestinske državne televizije i slavi uspešno raketiranje izraelskog broda.
Izrael može samo da razori čitavu Gazu i pobije sve živo što mu se nađe na putu do gasnog polja. Jer jedino što naftnu oligarhiju zanima to je profit. Ljudski životi koji ne donose profit nisu ni važni. O tome kakve poruke u zaraćeni region donose razni emisari (zapravo naftni komesari iz Londona, Pariza, Vašingtona) možete samo nagađati. Ukoliko se Amerika uvuče u veliki rat na Srednjem Istoku, njena privreda će moći da se pokrene kao nekada privreda Trećeg rajha. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=172&clanak=29----- Dolje je maltene identican tekst sto se tice sadrzaja iz australijanskog izvora na engleskom jeziku. Ako zelite donji tekst da prevedete sa engleskog jezika na srpski jezik mozete koristiti recnik.krstarica.com/The corporate and economic reasons for war
By Chris Shaw - posted Friday, 10 November 2006
Oil & Gas fields in Middle East
Ethnic Map of Middle East
US military bases in Middle East
We seem to have wrangled and jousted over every nuance of the moral and strategic aspects of the latest war in Lebanon. Wars seem to come and go like dark clouds, their origins as hard to fathom as the weather. They seem to be woven from many fibres of historical injustice and disagreement. They seem to be an unstoppable aspect of human nature.
Yet plainly things are not what they seem to be. The story of our lives, the story of the serial wars since the end of the 19th century is but a narrative - a narrative that carefully avoids the underlying corporate and economic reasons for war. The details are hidden in plain sight, but are never presented as a continuum. If the media did their journalistic duty, we would see that all the wars are but pieces of one continuous whole.
The shocking thing is that none of this ever had to be; a fact that we know in our hearts to be true. No dispute ever had to spread beyond the bounds of its small geographical locality. No dispute ever had to fly the conference table and take to arms. War is the greatest card-trick in history.
Crucial to this trick are the race and religion cards. Once these jokers are played, it's all over for clear thinking, and we find ourselves "through the looking glass". In order to proceed, we must make a superhuman effort to ignore Jew v Arab, Muslim v infidel and deity v deity.
We must clear our heads of the noise which is daily foisted upon us, a noise so all pervasive that we are addicted to it. Like all addictions, it will be our downfall unless we kick the habit.
So what might war look like to the uncluttered mind?
War for profit - the grotesque face of globalism
The impetus for war is wealth and power.
The financiers with vast wealth and power have a thirst that can never be quenched - an appetite that can never be sated - because their rapaciousness only serves to make them the most insecure people on Earth.
Their game-plan is a strategy which uses religion, race, culture and manufactured hatred for its own ends. Life is not sacred. This is the oh-so familiar amorality of the corporate mindset which demands "profit über alles".
Iraq was but one dot-point in an unbroken stream of war-for-profit. Cui bono - who gains? Always follow the money.
Money - the monetary economy - is made out of thin air. It is just an idea - a way to organise humanity. Our modern economy is enabled by the availability of a potent free energy source - irreplaceable compact fossil sunshine.
Energy alone fulfils the dreams that money promises. In order to dream the American Dream, you must stay asleep. If the sleeper wakes, the money-dream will disappear.
The looming shortage of easy, high quality oil is the trigger for the financiers' march to global fascism, because it has galvanised them into collective action.
Although the financiers are spread across the globe, they concentrate their influence through control of the US Government, the defence industry and mainstream media. The US is their powerful spearhead and the US treasury is their well.
Even the most moderate US general is compromised by the fact that the US Department of Defense is the largest single-entity user of high quality oil in the world. The US war machine would be useless without it. Catch-22.
The Middle East - ground zero
Obtain a map of the Middle East and Central Asia. Mark in the oilfields, wellheads, pipelines, US bases, social and religious demographics if you like. Now you have the grand chessboard of Brezinsky and Kissinger.
See how the most sensible, pragmatic, economic and ergonomic gambit for the withdrawal of sweet Iraqi oil is to gather and pipe it straight to the shores of the eastern Mediterranean, from where it can be shipped westward. It's that simple. This has been the dream of western industrialists since the potential of the oilfields was realised so long ago. The port city of Haifa is the preferred embarkation point.
There was such a pipeline, the Mosul-Haifa pipe, built in the 1930s, but this was disabled during Israel's 1948 war. Even if the old small pipes could be resurrected, they would not have the capacity to quench our modern thirst for sweet oil.
Henry Kissinger fathered the proposal for a new 42" pipe in 1975. Pipeline constructors Bechtel asked Donald Rumsfeld to negotiate with Saddam Hussein about the project in 1983-84, but in the end Saddam wouldn't play ball. We all knew what a shifty character Hussein was. We knew that because we had been repeatedly told what to think about him.
All the happenings in the Middle East have some connection to this simple notion of safely bringing vast quantities of the world's most energy-rich oil to the most convenient port of embarkation on the Mediterranean.
To divide and conquer - turn up the noise
In order to play the race and religion jokers, it is necessary to ply people with a childish, almost irresistible notion - the need to feel superior. Arrogance is a hallmark of the insecure.
Group people according to genetics, religion or imaginary geographical borders. Identify each group with a name. Give each group a symbol, maybe a flag. Glorify each group's history, being careful to leave out the bad bits which might otherwise spoil the trick.
Then convince each group that it is "special". The need to feel "special" is a self-fulfilling pathological urge. Having yielded to this deception, some groups go to a great deal of trouble to emphasise their differences to their neighbours. Then they are compelled to fossilise their brains and turn their hearts to stone in order to cope with their new-found feelings of insecurity.
And where do these feelings of insecurity come from? Naturally they are the result of being isolated from one's neighbours. What a cheap trick.
Now the profiteers can cut the cake. Now they have tin soldiers who will further their economic agenda - and do it cheaply. The soldiers often count their lives as being worth no more than a piece of coloured cloth. Oh Glory! Those financiers just LOVE a bargain.
The world is their cake. No matter how it is divided, the financiers' cream filling joins the segments: governments, intelligence, industry, defence - because economic and budgetary matters penetrate and subvert every seen and unseen aspect of public and private life. Unfortunately, that economic cream turned rancid long, long ago.
Message in a bottle - history's whistleblowers
Although we rail against the weapons manufacturers and other corporate entities who lobby to advance the cause of war, there is a more subterranean layer of investors and bankers who wield the real influence and garner the greatest share of profit. For the last hundred years, they have enjoyed an immunity which is seldom questioned, because they themselves wrote the rules of the corporate game.
Lying beneath layers of cross-ownership, hiding in the tangle of paperwork, live the troglodytes - a handful of men whose vast family fortunes and impeccable credentials conceal the sordid reality of their history and power.
In his book All Honorable Men, James Martin, head of Roosevelt's Economic Warfare Division, described the wartime financiers as termites who live in the very foundations of civilisation. He used the termite metaphor deliberately, because their machinations cannot stand the light of day. Other whistleblowers down the ages have left similar clues:
Aristotle (350 BC): “The trade of the petty usurer is hated with most reason: it makes a profit from currency itself, instead of making it from the process which currency was meant to serve. Their common characteristic is obviously their sordid avarice.”
Frederich Von Haytec, economist: “To be controlled in our economic pursuits means to be controlled in everything.”
Benjamin Disraeli (British PM): “The world is governed by very different personages from what is imagined by those who are not behind the scenes.”
Franklin D. Roosevelt: “The real truth of the matter is, as you and I know, that a financial element in the large centers has owned the government of the US since the days of Andrew Jackson.”
Henry Ford: “It is well enough that people of the nation do not understand our banking and monetary system, for if they did, I believe there would be a revolution before tomorrow morning.”
Lord Acton: “The issue which has swept down the centuries and which will have to be fought sooner or later is the people versus the banks.”
Lord Acton's observations bring us to the crux of the problem, but how do we confront a parasite which to most of us is as diffuse and insubstantial as smoke? The answer is to peel back the layers of corporate secrecy and let the sunlight of understanding be our disinfectant. Then watch the termites run. They are few and we are many.
Sly-boys of the war-for-profit gang
The Central Intelligence Agency of the USA was created in the aftermath of World War II. Key positions are occupied by Wall Street bankers and lawyers, and members of the Council of Foreign Relations. The CIA has relentlessly enabled the hegemony of influential financiers, in both the foreign and domestic spheres. Above all, the CIA frequently operates free of the constraints of government oversight.
The CIA's first notable "success" was the overthrow of Mohammed Mossadeq, democratically elected Prime Minister of Iran. Mossadeq's sin was to demand more oil revenues for his people's welfare. Not only did Iran receive a pittance for its precious resource, but Iranians paid more for gasoline than the wealthy British, so Mossadeq moved to nationalise Iran's oil industry. The CIA struck back and the rest is history - a history for which we still pay. All hail the cunning of Anglo-Iranian Oil (now BP). Do Americans note that this caper may not have been exactly in their national interest?
How cheap was that oil really? Obviously the global financiers reaped the benefit, but the citizens of the United States and Iran inherited the fallout. In corporate speak, we call that "externalising the costs".
L. Fletcher Prouty (Colonel, US Air Force, Retired) roughed out the basic modus operandi: "The power of the (CIA) Team derives from its vast intragovernmental undercover infrastructure and its direct relationship with great private industries, mutual funds and investment houses, universities, and the news media, including foreign and domestic publishing houses. The Secret Team has very close affiliations with elements of power in more than three-score foreign countries and is able when it chooses to topple governments, to create governments, and to influence governments almost anywhere in the world."
A bloodless little skirmish Down Under
We Australians had our "Mossadeq moment" back in the mid 1970s. At that time, our bean-counters calculated that a $1 investment in Australian minerals and energy would return a cool $1,425, for a total value of $5.7 trillion - a truly astronomical amount in the currency of those days (Parliamentary broadcast). The rights to this national treasure were largely in the hands of overseas interests, so the socialist Whitlam Government set out to compete for a larger nationally owned share, with money borrowed from OPEC countries (the oil producers had quite a lot of spare change in those days).
This immense treasure house of Australian resources was far too great a gift to be granted to Australians, so the CIA's old-boy network swung into action through their sympathisers within the public service and Australia's wealthy elite. It was all too easy to lay a trap to discredit and topple the fiscally naive socialists. The ATM turned out to be a fake. The media shills soothed us back to sleep. The global financiers breathed a sigh of relief.
Although it was a bloodless coup, that sly act of economic warfare established the relationship that defines our role as America's sidekick today. Our Australian government helped to justify the destruction of Iraq. Somehow, it supported the liquidation of 655,000 consumers of our wheat. Who gains from that? Most importantly, who will pay the price in the end?
As a rough analogy, consider the destruction of the great storehouse of ammunition at Base Falcon, just outside Baghdad. Was that a victory for the Iraqi insurgency? No, the insurgents ran a poor second. The clear winners are the termites who profited from the supply of the ammunition. It is impossible for them to lose a war.
To the war-for-profit gang, Santa comes at a time of their own choosing. For their sakes, we stack the sleigh with bombs while singing their moronic carols. Whose chimney will be next?
Smoke and mirrors
The war on terror is an appliance that the sly-boys use on their "friends". Not actually war, it is the suggested threat - the taser to goad recalcitrant politicians into actions that are not in the best interests of their constituents.
To the extent that they are even consciously involved, I no longer see our Federal politicians and bureaucrats as being leaders, thinkers and enablers. I see them only as extras in a kind of diversion - a comedy to attract our attention away from the main business of plunder, pillage and profit.
A comedy in which the cheapest becomes the most expensive; for deals in which the actual repayments are deferred to our grandchildren's account.
www.onlineopinion.com.au/view.asp?article=5131 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 16, 2012 15:51:02 GMT -5
Narodni kapitalizam
Bog je poslao na čovečanstvo novo iskušaenje. Kriza je Božija kazna za pohlepu, rasipništvo, bahatost, gramzivost i sebičnost. Komercijalna civilizacija je uništila skromnost, vrlinu, meru, dobrotu i poštenje. Umesto interesa zajednice, veličala je isključivo interes pojedinca. Umesto davanja, otimanje. Umesto ljubavi prema bližnjem, zavist i mržnju. Umesto štednje, suludu potrošnju. Umesto dobrobiti zajednice, nenormalna bogatstva privilegovanih pojedinaca. Neoliberalni kazino kapitalizam stvorio je rascepljeno društvo u kome su bogati postali još bogatiji, dok su siromašni postali još siromašniji.
Piše: Branko Dragaš
Globalno planetarno selo bilo je u vlasti dva odsto novobogataša, dok je više od 70 odsto postajalo sve siromašnije. Srednja klasa je nestajala. Raslojavanje se nije dešavalo samo između razvijenih i nerazvijenih zemalja, nego se raslojavanje desilo i u samoj imperiji u rastrojstvu. Tako se, recimo, raspon plata između radnika i njihovih menadžera uvećavao sa 1:7 u 1971. godini, na današnjih 1:1800. Ili, ako uzmemo izmišljene zlatne padobrane, koje su gramzivi menadžeri isplaćivali sami sebi, bez obzira što su im kompanije propadale, onda su se ti rasponi penjali i na 1:4.000. Dobro je poznato da su neki gangsteri sa Vol Strita uzimali i 100 miliona dolara bonuse, mada su njihove kompanije koje su vodili bankrotirale.
O onom kriminalcu koji je uništio 50 milijardi dolara ne vredi ni govoriti. On to nikada ne bi smeo da uradi da nije imao podršku vrha države i obaveštajnih službi. Sama činjenica da je bio idol Komisije za hartije od vrednosti /SEC/ najbolje govori o tragičnom urušavanju demokratskih institucija. Tržišni fundamentalisti su dve decenije širili napadnu ideologiju o svemoći tržišta, primoravajući preko MMF-a i Svetske banke nezavisne države da otvaraju svoje nacionalne granice za uvoz roba multinacionalnih kompanija, koje su povlačile državne subvencije za svoja ekspanzionistička širenja.
Istovremeno, razvijene države su raznim vancarinskim merama štitile svoje tržište. Ono što su njihove vlade predlagale zemljama u razvoju, nisu primenjivali u svojim zemljama. Novi kolonijalizam je uspostavio svetsku vladu koja je radila u interesu političke oligarhije i tajkuna sa Vol Strita, Pentagona i Bele Kuće.. Sve vreme su japijevci na berzama silovali svetsko tržište. Mafija je uveliko preuzela većinski paket akcija u Holivudu, tako da su, umesto već dosadnog i izlizanog klišea da Džon Vejn pobije sve Indijance u filmu, ponudili sage o svom sopstvenom uspehu. "Kum"je postao najgledaniji film svih vremena. Gangsteri su likovali. Uspeli su da svoj kriminal institucionalno postave kao uzor mladim ljudima. Tako su se regrutovali novi kriminalci. Svako je želeo da postane Majkl Korleone. Samo brz i bogat život je vredeo. Sve ostalo je bilo- šit. Kult potrošnje, koji se napadno razvijao od Velike depresije kao jedino rešenje za opstanak kapitalizma, dobijao je svoje nenormalne oblike.
Svi učesnici u prevari građana dobijali su, zbog održavanja sistema, mogućnost da dobro naplate svoje uloge. Mucavi holivudski glumci, koji nisu uspevali bez idiota da izgovore dve replike, nagrađivani su po filmu 30 miliona dolara. Zatucani sportisti su uzimali ogroman novac za prelazak iz jednog u drugi klub. Na zalasku karijere Bekam je dobio, za prelazak u SAD, čitavih 120 miliona dolara. A Naomi Kembel je uspela da se domogne, sa nekoliko nastupa na modnoj pisti, skoro 30 miliona dolara. Sreća i uspeh su se merili količinom nagomilanog novca. Naravno,što su ga više imali rasla je glad za još većim novcem. Merilo svih vrednosti u društvu je bila visina otetog kapitala. Nove tehnologije su izbacile nove milijardere. Prvi je bio Bil Gejts, a poslednji vlasnik "Fejsbuka". Milijarde dolara su se uvećavale na kontima novobogataša, dok su milijarde ljudi na planeti postajali gubitnici.
Podatak da 1,5 milijardi ljudi na svetu gladuje, da isto toliko nema vodu i da više od dve milijardi žive na dva dolara dnevno, najbolji su dokaz uspeha globalizacije. Naravno, kao u svakoj priči sa tragičnim krajem, sit gladnom nikada ne veruje. Na drugoj strani, više od 60 odsto stanovnika Imperije u rastrojstvu je gojazno jer jedu genetski modifikovanu hranu. Jedu u stresu da ne ostanu bez posla i bez hrane. Jednom reči,potrošačka civilizacija je ovakvim dosadašnjim razvojem došla do kraja. Kriza je kazna za pogrešan smer razvoja. Nastala kriza je zid koga ona ne može da preskoči. Ukoliko želi da ga preskoči, mora da se oslobodi dosadašnjeg pogrešnog koncepta. Ali, nažalost, to se još uvek ne dešava. Smišlja se neka nova prevara. Umesto da se razvijeni svet ozbiljno pozabavi ovom krizom, ideolozi neoliberalizma pokušavaju pogrešnim receptima da izleče teško obolelog pacijenta. Dosadašnje mere koje preduzimaju vodeći državnici razvijenog sveta su potpuno pogrešne.
Administracija imperije je do sada ugurala u oboleli sistem preko 2.500 milijardi dolara i taj iznos, samo izražen u evrima, ugurale su i administracija EU. Oni štampanjem dolara i evra pokušavaju da izleče bolesnika. To nije dobro rešenje.Štampani novac nije zdrav novac. Zdrav novac je samo onaj koji se zaradi na tržištu. Štampanje dolara bez pokrića je narkotizovanje bolesnika. Oni, zapravo, pokušavaju da ugase požar polivajući vatru cisternama benzina. Ako su bolesnicima iz Detroita obezbedili 17,4 milijarde dolara, dok su njihovi gubici 50 puta veći,onda se postavlja pitanje: koliko će trajati dugo ta doza. Mišljenja sam da će se taj iznos potrošiti za tri meseca i da će, posle toga, dubioza biti još veća.
Poreski obveznici ne mogu da plate sve nastale gubitke privatnih kompanija. Takvo ponašanje obesmišljava i uništava sam kapitalistički sistem. Nije socijalizam propao zbog ideologije,nego zbog ekonomske neefikasnosti.
Neoliberalni kazino kapitalizam ne može da se održi štampanjem novca. On prirodno mora da propadne. Što pre, to bolje za čovečanstvo. Moramo početi iznova, jer sve što smo do sada učili više ne vredi. Nastalo je novo doba. Nikada ovakva razorna kriza nije bila u istoriji civilizacije. Kada se raspadalo Rimsko carstvo, onda onoga, recimo, u dalekoj Kini to uopšte nije doticalo. U savremenom svetu, u tom globalnom selu,to više nije tako. Svi smo kompjuterski vezani na svetskom tržištu. Kina je zabrinuta za sudbinu bolesnog dolara, jer ima 1.900 milijardi dolara u deviznim rezervama i u obveznicama američke Centralne banke.
Podatak da su Kinezi samo u ovoj godini zatvorili 67.000 kompanija govori o dubini krize. Ne mogu, dakle, krizu rešavati političari diletanti: Buš, Berluskoni ili Sarkozi. Ovaj poslednji, toliko se nameće za spasioca EU da to postaje više neumesno. Njegova ideja da se trošenjem suprostavi krizi je potpuno besmislena. Izjava da treba trošiti da bi se prebrodila ekonomska kriza je krajnje opasna. Kriza je i nastala zbog preterane potrošnje onih koji nisu zaradili ni deo onoga što su već potrošili. Svaki domaćin zna da ne može da izađe iz krize ako bude trošio. Odnosno, ako bude trošio više nego što je zaradio, onda će on vrlo brzo bankrotirati. Tako je od pamtiveka. Ništa se u tom elementarnom matematičkom računu nije promenilo.
Ne može se trošiti ono što nikada nije zarađeno. Ne može se beskrajno trošiti budućnost pokolenja. Zabrinjavajući je podatak o globalnom otopljavanju na planeti i o tome da pojedemo planetu za godinu dana već u septembru i da ćemo za dve decenije sve pojesti u junu. Ne može se čovečanstvo nahraniti štampanim novcem. Plan Sarkozija da svakom od 3,8 miliona najsiromašnijih familija podari po 200 evra neće rešiti probleme tih porodica. Umesto što im deli ribu, treba da ih nauči da pecaju ribu. Mnogo je bolje, dakle, da se tih 760 miliona odobri preduzetnicima da oni, pokrećući novu proizvodnju, zaposle porodice. Šta posle potrošenih 200 evra? Šta će se dogoditi? Svetski političari nemaju rešenje. Nemanje rešenja je opasno za civilizaciju, jer uplašeni i ostavljeni ljudi mogu postati lak plen manipulacije demagoga. Da li ta demagogija dolazi sa leve ili desne stane nije bitno. Najvažnije je da izbegnemo predviđanje Baba Vange da će 2010. da izbije svetski rat koji će trajati do 2014. Sve velike krize su završavale u ratovima i novim totalitarizmima. I danas nam preti takva opasnost. Zbog toga je vrlo važno da se izađe sa novom koncepcijom.
Nudim ideju - narodnog kapitalizma. Ili - kapitalizma sa ljudskim likom. Videli smo da državni socijalizam nije bio dobar sistem, ali smo se sada uverili da nije dobar ni neoliberalni kazino kapitalizam.
Postoji velika opasnost da se ponovo nađemo u nekom totalitarizmu koji će potpuno ugušiti, sve zbog velikih ideja o spasu ugroženog čovečanstva, slobodu i privatnu svojinu. Narodni kapitalizam bi sistemski branio konkurenciju tri tipa vlasništva: privatno, državno i mešovito vlasništvo. Koji oblik vlasništva će biti u kompanijama zavisi od specifičnosti svake kompanije. Ono što je važno za društvo je da te kompanije budu efikasne. Proširiće se i elementi za utvrđivanje profita. Tako će postojati ekološki troškovi i troškovi zajednice, koji će sprečavati kompanije da uništavaju prirodu i društvo oko sebe. Šta nam vredi što smo danas profitabilni, ako naša pokolenja neće moći da prežive na planeti. Nije cilj da se po svaku cenu ostvari profit, a da čovečanstvo nestane. Cilj zajednice nije nagomilavanje profita, nego opstanak same zajednice. Opstanak je moguć samo ukoliko svako nađe svoju meru. Svako može da nađe svoju meru ukoliko dođe do spoznaje o sebi i svom mestu u zajednici.
Do spoznaje se ne može doći u holivudskom metežu,nego u misaonom promišljanju. Znanjem moramo opismeniti čovečanstvo. Ličnim primerom pokazati šta hoćemo. Umesto otimanja,podarimo čovečanstvu veru i ljubav. Umesto gramzivog prisvajanja, podelimo sebe i svoje sposobnoti. U davanju je spas i otkrovenje. Nije bogat onaj koji uzima,nego onaj koji daje. Najbogatiji je onaj koji daje sebe. To je nova filosofija narodnog kapitalizma.
Iskorenjivanje siromaštva i podizanje srednje klase će stvoriti nova tržišta. Nova tržišta će pokrenuti novi privredni razvoj. Privredni razvoj koji će biti u službi čovečanstva. Čovečanstva koje će sačuvati čoveka, nasuprot robotskom svetu. Novog čoveka koji ne strahuje. Čoveka koji zna da se igra i smeje. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=171&clanak=7----- Tabloid istražuje
Da li je savremena medicina postala protivprirodna nauka? (1)
Najsurovija medicinska prevara
Iako su u poslednjih stotinu godina mnogi medicinski istraživači i naučnici širom sveta definisali blizu 300 terapija koje su se pokazale izuzetno uspešnim (i do 100 odsto) u lečenju raka, zvanična medicina prihvata samo tri metode: hirurško odstranjivanje tumora, zračenje X- zracima i hemoterapiju. Sve tri metode sakate i razaraju ljudski organizam i zapravo samo tretiraju posledicu, ali ne i uzrok bolesti. Da li je lečenje zaista cilj savremene medicinske nauke?
Piše: Ivona Živković
U najširem smislu hemoterapija (hemioterapija) je medicinski tretman u kome se određenim hemijskim sredstvima, koja se ubacuju direktno u krvotok, truju i ubijaju ćelije u ljudskom organizmu. Cilj da se ubiju one koje sadrže neki mikroorganizama ili kancerozne ćelije. U tu svrhu koriste se brojna jedinjenja ili njihove kombinacije sa antibioticima i citiostaticima (koji sprečavaju deobu ćelija).
Kako se putem krvi praktično prenose kroz čitav organizam ovi toskini razaraju i mnoge zdrave ćelije i čine u čitavom telu ogromna razaranja. Koliko su ove materije toksične govori i to što medicinski tehničari i sestre koji ubrizgavaju pacijentima ovaj "lek" često nose zaštitne rukavice jer i samo mala količina ovih hemikalija u dodiru sa kožom može da izazove opekotine. Prvi lek koji je napravljen za potrebe hemoterapije je "salvarsan" i njega je napravio još 1909. godine Pol Erlih za borbu protiv sifilisa. Za to je dobio i Nobelovu nagradu.
Za same pacijente hemoterapija je izuzetno teško mučenje ravno srednjevekovnoj inkvizicijskoj torturi. Pored mučnine koja se javlja, ne samo tokom primanja ovih otrova u organizam, već i nekoliko dana, pa i nedelja nakon toga, dolazi do teških oštećenja na ćelijskom novou u čitavom organizmu. Najpre se uništavaju krvne ćelije, crvene i bele i sprečava se njihova deoba. Deoba ćelija u organizmu je stalni proces i to je esens života.
Zbog toga se ubacuju u krv drugi lekovi koji nivo belih krvnih zrnaca onda podižu. Na sluzokoži usne duplje se pojavljuju teške ulceracije, gde je koža toliko uništena da nervni završeci postaju ogoljeni. Uzimanje hrane i vode tako postaje nepodnošljivo zbog osećaja pečenja i žarenja. Ali, bez brige kažu edukovani lekari, jer i za to postoje napravljeni specijalni rastvori za ispiranje usta. Isti tip ulceracija se javlja na crevima što ima za posledicu teške prolive. Ali farmaceutika je i za to napravila neke lekove koji se mogu davati kako bi se tegobe makar malo ublažile. Naravno, na istom principu strada i bešika. Hemoterapija (čitaj trovanje) izaziva pad imunog sistema, gubitak apetita, i logično, konstipaciju. Verovali ili ne, sve ovo savremena medicina 21. veka naziva LEČENJEM. Čega? Malignog tumora, kažu, jer on se mora smanjiti ili uništiti. Drugog načina osim hemoterapije, radijacije ili sečenja nožem - NEMA, kažu edukovani lekari!
Nema bolje terapije
Kako je moguće da i nakon skoro 100 godina od kako se vrše istraživanja u lečenju raka, na koja je potrošeno do sada najmanje trilion dolara, NEMA bolje terapije? Šta je radila medicinska nauka sto godina, kada nije uspela da za lečenje raka nađe nešto manje otrovno, manje škodljivo i mučno?
Istina je, međutim, da danas u svetu postoji najmanje 300 različitih veoma uspešnih terapija za lečenja raka, ali se uporno sve vode kao alternativne. Vodeći svetski zdravstveni autoriteti i dalje prednost daju trovanju, pečenju i sečenju, baš kao i pre sto godina. Ko je zaustavio medicinsku nauku na nivou od pre 100 godina?
Učinila je to je jedna mala, ali moćna interesna grupa kapitalista kako bi osigurala svoj profit.
Upravo 1920. godine farmaceutska industrija, hemijska industrija i naftna industrija (mnogi lekovi se prave sa supstancama koje se dobijaju iz derivata nafte) inkorporisle su svoj biznis, a njihovi vlasnici ukrstili su vlasničke strukture u svim vodećim kompanijama iz navedenih oblasti. Tako je nastao korporativni biznis farmako-petro-hemijske industrije.
Njihove transnacionalne korporacije danas pokrivaju praktično čitavo svetsko tržište hemijskim i farmaceutskim proizvodima, tržište nafte, medicinske opreme i snabdevanje vodećih svetskih kliničkih centara.
Termin "korporacija" izveden je upravo iz reči "korpus" - telo. Korporacija je telo za sebe i ono se hrani i egzistira samo ukoliko stalno postoji profit. Cilj korporacije jeste da se stalno uvećava.
Korporacija u sebe zato uvlači što više poslova i povezuje ih, pri tome guta manje kompanije. Samo u lečenju raka korporativni biznis danas obrće preko 200 milijardi dolara godišnje i najveći deo kolača odlazi onima koji su za sebe zgrabili najveći deo tržišta. Korporacija Bristol-Myersje danas glavni svetski snabdevač hemijskih supstanci za hemoterapiju. Njeni ljudi su u upravnim odborima vodećih svetskih bolnica i istraživačkih centara. "Bristol - Majers snabdeva pola sveta lekovima za hemoterapiju. Članovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su bili i na čelnim funkcijama u američkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici "Sloan-Ketering" i istovremeno direktor moćne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je član upravnog odbora "Sloan-Keteringa" i direktor Bristol - Majersa. Sve to je razlog zašto su "Sloan-Ketering" bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Američka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), uključeni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti".
O radu ove kanceromafije pisao je detaljno u svojoj knjizi " Svet bez raka", Edvard Grifin još 1974.
"Hemoterapija je izuzetno unosan posao. Za doktore, bolnice i farmaceutske kompanije... Medicinski establišment želi da svako sledi tačno isti protokol. Oni ne žele da industrija hemoterapije podbaci i to je prepreka broj jedan za bilo kakav progres u onkologiji". Dr Warner, M.D.
Da je do ovakve globalne inkorporiranosti došlo pre 200 godina umesto pre sto, kada je otkrivena nafta, kao zlatna koka, umesto hemoterapije rak bi se lečio pijavicama. I to bi bilo usvojeno kao ortodoksna medicina. Ako vam lečenje pijavicama u odnosu na hemoterapiju deluje primitivno, imajte u vidu da je "lečenje" pijavicama mnogo bezbednija terapija od "lečenja" toksinima.
Ali, većina lekara ni pacijenata nije u stanju da prihvati da je hemoterapija obična prevara.
Napravimo zato malu analogiju i pogledajmo šta bi se desilo da se medicina, pre 200 godina u vreme lečenja pijavicama, inkorporirala u profitabilni sistem petro-hemijskog trusta.
Poznato je da je puštanje krvi bilo uobičajena medicinska terapija stotinama godina još od antičke Grčke. Mnoge bolesti su se tako "lečile". I to su sprovodili edukovani lekari. Ovu primitivnu terapiju zasecanja pacijenata nožem u početku 19. veka zamenila je mnogo savremenija varijanta tog istog, ali pomoću pijavica. Nož više nije bio neophodan i bio je to veliki napredak u medicini.
Pijavice su korišćene uz simptome laringitisa, mentalnih poremećaja i debljine. Klinika sa pijavicama je napredovala i razvijala se pa je vremenom otkriveno da su američke vrste pijavica bolje u terapiji od evropskih, jer prave manji rez na koži i isisavaju manje krvi. To je za pacijenta bilo bezbednije. Tako se dinamika isisavanja krvi mogla stručno regulisati dodavanjem ili smanjenjem broja pijavica. I za ovo su se, verovatno, specijalizovali lekari "pijavičari". Terapija je bila toliko popularna da su pijavice skoro istrebljene. Specijalizovali su se verovatno i uzgajivači pijavica, pa sakupljači, pa trgovci koji su ih prodavali lekarima itd. Svi oni koji su u ovom poslu učestvovali svakako su našli tu i svoj interes.
Da su se svi ovi "bisnismeni" iz 19. veka tada organizovali kao jedna korporacija i jedan interesni klan, mogli su izdejstvovati monopol na uzgajanje pijavica, na njihovu distribuciju i medicinsku terapiju. Investirali bi onda u edukaciju isključivo lekara "pijavičara" i patentirali ovu terapiju kao svoju i definisali svoje protokole u lečenju. Investirali bi u bolnice koje bi ovu terapiju sprovodile, isključivo po njihovim protokolima, i debelo to naplaćivali. Najveći deo zarade bi išao glavnim pijavičarima koji su registrovali patent.
Da bi ostvarili monopol u terapiji morali bi da stave pod kontrolu sve bare iz kojih bi se mogle nabaviti pijavice ili bi ih jednostavno isušili, a onda napravili svoje zaštićene bazene za njihovo uzgajanje. Držali bi monopol i u distribuciji pijavica, njihovom posebnom pakovanju, a investirali bi i u medije i popularne medicinske revije preko kojih bi promovisali lečenje pijavicama. Građani bi tako bili ubeđeni da su pijavice najsavremenija medicinska metoda za lečenje mnogih bolesti.
Pijavičari bi otvarali svoje edukativne centre, medicinske škole, univerzitete, izdavali medicinske udžbenike. U upravnim odborima ovih institucija bi sedeli provereni pijavičari. Studenti medicine bi učili o najsavremenijim medicinskim dostignućima u tretmanu pijavicama.
Lekari koji bi bespogovorno upražnjavali lečenje pijavicama išli bi na međunarodne seminare u egzotične krajeve, dobijali skupe poklone i stručna plaćena usavršavanja od odgajivača pijavica. Interesni klan pijavičara bi za svoje odabrane lekare ustanovio posebnu svetski priznatu nagradu za dostignuća u medicini, a na sve strane bi nicali istraživački centri koji bi se bavili genetikom pijavica i rekombinovanjem njihovog DNK kako bi se dobile nove i savremenije vrste koje bezbolno buše kožu i sišu krv.
Posebne farme bi uzgajale ove pijavice u najsterilnijim uslovima, a sva naučna ispitivanja bi bila veoma skupa i to bi se odrazilo kasnije i na cenu tretmana.
U korporativni lanac bi se uključile i brojne farme na kojima bi se uzgajala samo hrana za pijavice.
Za saniranje ožiljaka od ujeda pijavica nakon terapije specijalizovala bi se posebna farmaceutska grana koja bi proizvodila meleme, kreme, losione i sl. za brz oporavak. Biznis bi se širio.
Naučnici bi na posebnim institutima proučavali i utvrđivali količinu krvi koju pijavice treba da isišu za svaku bolest. Podaci bi izlazili u stručnim časopisima koje bi finansirali pijavičari. Postojale bi pijavice za tumore, za reumu, hipertenziju, dijabetes... i naravno doktori "pijavičari" za to specijalizovani.
Cenu lečenja bi podigli u nebesa i tada bi mnogi manje imućni građani morali da idu od kuće do kuće i preko medija da mole za humanitarni prilog za lečenje svog bolesnog deteta u najprestižnijoj pijavičarskoj klinici koja bi skupo naplaćivala tretmane.
Mediji u vlasništvu pijavičara bi promovisali isključivo lečenje pijavicama, a servilne televizije (kao B92) bi skupljale pare za nabavku uzgajališta pijavica. Žene bi se pozivale da obavezno bar dva puta godišnje idu kod lekara na tretman puštanja krvi pijavicama i to bi se nazivalo prevencijom. Oni koji se ne bi odazvali na preventivne tretmane, bili bi preko istih medija zastrašivani mogućim dobijanjem "opake bolesti".
Pijavice bi se prodavale samo za devize, pa bi državne i privatne bolnice u Srbiji morale da uzimaju kredite u evrima ili dolarima kako bi ih nabavili. Naravno, mediji bi promovisali američke pijavice kao najbolje. Najbolje za ceo svet.
I na tome bi svi u lancu zarađivali novac. Sve po potrebi i u skladu sa medicinskom naukom koja nikada ne bi smela da izađe izvan okvira u kome se nalazi terapija pijavicama.
Sva dalja medicinska istraživanja bi bila zaustavljena, a svako ko bi pomislio da se leči na drugi način, osim pijavicama, bio bi proglašavan šarlatanom i nadrilekarom. Medicinska udruženja bi samo lekarima koji leče pijavicama izdavala licencu za lekarsku praksu. Svaka alternativna lečenja bi bila zabranjena, a oni koji bi ih primenjivali nazivani bi nadrilekarima i preko medija bi bili omalovažavani i ismejavani.
Da se neverni uvere da je to JEDINO ISPRAVNO lečenje pravljene bi lažirane statistike o broju izlečenih od raznih bolesti. Ko bi to mogao proveriti kada su u svim upravnim odborima naučnih institucija i svim medicinskim školama pijavičari?
Zapravo, stvarnog izlečenja za mnoge bolesti ne ni bi bilo, pa bi se medicinska nauka bavila novim istraživanjima u pokušaju da nađe optimalan način korišćenja pijavica za određene bolesti. Izlečenje od raka bi uvek bilo tu negde, stalno u novim i novim otkrićima.
Ministri bi iz državnih budžeta davali ogromna sredstva za dalja istraživanja pijavica i njihovu genetsku modifikaciju. To što bi mnogi umirali po bolnicama bilo bi tumačeno da se nisu na vreme javili lekaru i dobili tretman pijavicama.
Generacije lekara bi bile uverene da se danas živi duže i zdravije samo zahvaljujući uspešnoj primeni pijavica u lečenju mnogih bolesti.
Da li vam sve ovo deluje sumanuto? Ili vam je tu mnogo toga poznato?
A da li vam deluje sumanuto kada danas moderna medicina 21.veka primenjuje lečenje hemoterapijom koja je nastala još 1909. od koje opada kosa, razaraju se tkiva i ljudi uvode u paklene muke. Da li vam je neobično što se u hemoterapiji koriste čak hemikalije koje se istovremeno koriste kao bojni otrovi (kao npr. senfgas).
I sve to košta od 300.000 do milion dolara. Ko je odredio tako visoku cenu tretmana otrovima? Da li znate ko danas sedi u upravnim odborima tih eminentnih svetskih klinika?
Terapije
Jedini način da se opravda korišćenje hemoterapije i zračenja je ukoliko ovi tretmani značajno produžavaju život pacijenta u poređenju sa onima koji se leče drugim alternativnim metodama. To znači da je hemoterapija (posle hirurgije) jedini način da se tumor, ukoliko ugrožava život, smanji ili eliminiše. Imajte u vidu da nije svaka maligna izraslina na vitalnom organu i da mnoge i ne predstavljaju smetnju vitalnim funkcijama.
Tačno je da će se tumor na ovaj način brzo smanjiti, ali smanjiće se i vreme preživljavanja pacijenta. Evo šta o tome kaže dr Filip Binzel koji se preko trideset godina bavi tumorima:
"Kada se otkrije da neko ima tumor, prvo što lekari razmatraju je šta da učine sa izraslinom. I kada takav pacijent prima hemoterapiju pažnja lekara najčešće je okrenuta tome šta se događa sa tumorom. A najvažniji cilj je njegovo smanjivanje ili eliminacija. Ali, kako se ovom terapijom smanjuje tumor, i pacijent postaje sve bolesniji.
Zastrašujuće je koliko lekarima to ne smeta, a smeta im postojanje tumora, koji često ne smeta ni samom pacijentu, osim što kod njega izaziva paničan strah". (Ovaj strah najčešće pospešuju mediji.)
"Najstrašnije je što se nakon eliminacije tumora, hirurškim putem ili hemoterapijom pacijent smatra skoro izlečenim. Ali nije tako. Naprotiv".
Doktor Binzel podseća da je tumor samo vidljiva manifestacija poremećaja koji se odvija u čitavom organizmu. Odstranjivanje tumora ne znači i odstranjivanje uzroka bolesti. Borba protiv raka mora biti borba protiv kancerogenog procesa u čitavom organizmu. Jer, smrt ne nastupa od jedne maligne izrasline već od metastaze. Na žalost, konvencionalna medicina je potpuno koncentrisana na simptom, a ne na uzrok. Tako se hemoterapijom, radijacijom i hirurgijom zapravo rak kao proces uopšte i ne tretira, a ljudi se nakon operacije otpuštaju kućama jer je širenje kancera tako zaustavljeno.
"Ne postoji ništa u hirurškom metodu odstranjivanja kancera što može sprečiti njegovo dalje širenje", kaže doktor Binzel. "Radijacija, takođe, ne može sprečiti dalje širenje. Ni hemoterapija ne može zaustaviti širenje bolesti. Kako to znamo? Jednostavno pregledom statistike."... "Postoji u medicinskoj statistici nešto što nazivamo "vreme preživljavanja". Ono je definisano kao vremenski interval od trenutka kada je rak dijagnostfikovan do trenutka kada pacijent umre od ove bolesti."..."Poslednjih 50 godina, ogroman napredak je načinjen u ranom dijagnostifikovanju raka. U tom periodu vremena, ogroman napredak je načinjen u hirurškoj sposobnosti da tumore ukloni. Ogroman napredak je učinjen u primeni radijacije i hemoterapije i njihovoj sposobnosti da tumor smanje i unište. Ali, vreme preživljavanja pacijenata danas nije veće od onoga koje je bilo pre 50 godina. Šta to znači? Očigledno znači da tretiramo pogrešnu stvar", piše u svojoj knjizi "Živi i zdravi" dr Filip Binzel. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).
Dr Filip Binzel smatra da se u primarnom stadijumu raka osim malog broja izuzetaka, tumori nalaze u stanju da niti ugrožavaju zdravlje, niti život pacijenta. Ono što predstavlja opasnost je širenje bolesti na čitav organizam".
Hemoterapija ubija brže od raka
Mnogi ljudi koji su "umrli od raka" zapravo su umrli od tretmana koji je uključivao hemoterapiju ili zračenje. Tako hemoterapija ubija zdrave ćelije organizma pre nego što ih razori kancer koji može veoma sporo da se razvija.
Većina pacijenata koji su "umrli od raka" zapravo su umrli od neuhranjenosti, jer kancerozne ćelije uzimaju hranljive sastojke iz krvi i razaraju imuni sistem pa je tako oslabljen organizam podložan mnogim infekcijama protiv kojih nije više u stanju da se brani. Hrana se transportuje krvlju pa je ubijanjem krvnih ćelija organizam još više ugrožen. Pored toga hemoterapija uništava ćelije creva, usne duplje i zbog totalnog mučenja organizma on prestaje da traži hranu.
Dakle, hemoterapija ne da ne podiže imuni sistem već ga slabi. Sve ove pojave koja prate hemoterapiju medicina "leči" dodavanjem novih lekova koje je farmakobiznis spremio kao pomoćna sredstva u hemoterapiji.
Tako kada se unište bela krvna zrnca, ona se novim lekovima ponovo podižu na neki podnošljiv nivo. Ulceracije se leče rastvorima za ispiranje, a tu su i lekovi protiv proliva ili zatvora. Savremena medicina ima na raspolaganju lek za sve, samo ne lek protiv ljudske gluposti. Sve je to uključeno u cenu tretmana, pa jedna hemoterapija danas košta 300.000 do milion dolara. Oni očajnici koji veruju savremenoj medicini moraće još i da podmažu ili mole lekare na VMA u Beogradu da bi ovaj skupi tretman i dobili, jer sve to na kraju plaća fond za zdravstveno osiguranje.
"Većina pacijenata obolelih od raka umire od hemoterapije. Hemoterapija ne odstranjuje rak dojke, debelog creva, ili rak pluća. Ova činjenica je dokumentovana pre više od deset godina, ali lekari i dalje uporno koriste hemoterapiju za ove tumore". (Allen Levin, MD UCSF "The Healing of Cancer")
"Nemački epidemiolog na "Mannheim Tumor Clinic" u Haidelbergu, dr Urlih Abel, uradio je obimno istraživanje i analizu svake glavne studije i kliničke primene hemoterapije ikada izvedene u svetu. Njegove zaključke treba da pročita svako ko namerava da se ukrca na "Hemo ekspres", zapisao je u svojoj knjizi "Doktor u kući" Tim O'Shea (The Doctor Within).
"Da bi bio siguran da je uzeo u obzir i pročitao sve što je ikada publikovano o hemoterapiji, dr Abel je poslao pisma na 350 medicinskih centara širom sveta tražeći da mu pošalju bilo šta publikovano na tu temu. Abel je istražio hiljade članaka i verovatno da u svetu niko ne zna više o hemoterapiji od njega.
Za analiziranje mu je bilo potrebno nekoliko godina, ali su rezultati bili zapanjujući: Abel je otkrio da od ukupne naučne evidencije o primeni hemoterapije, koja mu je bila na raspolaganju, nigde nema dokaza da je hemoterapija na bilo koji primetan način produžila život pacijenata koji su patili od najčešćih oblika kancera".
"Abel u svom radu naglašava da hemoterapija retko može i da poboljša kvalitet života obolelog. On opisuje hemoterapiju kao 'naučnu pustoš' i kaže da je najmanje 80 procenata hemoterapije prepisane u svetu bezvredno i poredi je posprdno sa "carevim novim odelom", jer niti jedan lekar niti pacijent nije voljan da od nje odustane, iako nema naučnih dokaza da ona nešto vredi". (Objavljeno u medicinskoj reviji "Lancet, 10. avgusta 1991.)
Nijedan vodeći medij u svetu nikada nije pomenuo o ovoj obimnoj studiji ni u jednoj reči. Ona je totalno zataškana. (Možete pretpostaviti da su svi ti mediji u vlasništvu "pijavičara").
"Moje studije su pokazale da netretirani kancer kod obolelih ostavlja obolelima do četiri puta veće šanse za duži život, nego tretirani. Ako neko ima rak i reši da ne preduzme ništa, živeće bolje i kvalitetnije nego ukoliko se podvrgne radijaciji, hemoterapiji ili hirurgiji..." tvrdi profesor Hardin Džons (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)
Doktor Džons je sproveo globalno istraživanje raka svih tipova i uporedio netretirane i tretirane slučajeve, da bi zaključio da netretirani žive duže i često nadžive one koji su tretirani.
Tabloid će zato u nekoliko nastavaka predočiti čitaocima neke od alternativnih tretmana za lečenja raka koji su zataškani. O uništavanju tumora cijanidom iz vitamina B17 (dr Krebsa) i uništavanju putem određenih frekvencija (Rojala Rajfa) već smo pisali.
(Nastavak u sledećem broju)
Zašto se u Srbiji vrši privatizacija zdravstva?
Zdravstvena politika je deo državne politike. Državna politika je zaštita ekonomskih interesa države, a ekonomija je zasnovana na proizvodnji sredstava za život. Jedino ljudski rad može nesto da proizvodi. Da bi narod radio i stvarao dobra bez kojih nema života (hrana, energenti, sklonište) mora da bude zdrav tj. radno sposoban. Zato stara rimljanska poslovica kaže: Sani divitibus ditiores - zdravi su bogatiji od bogataša.
Ali, današnja društvena zajednica koja počiva na novcu kao "vrednosti" morala je i ovo da promeni. Zato se od lekara danas očekuje da prave novac, a ne da leče ljude. Tako je i globalna politika u oblasti zdravstva (koja se nameće i Srbiji) da se od lekara naprave dileri lekova, a od zdravih ljudi - pacijenti (potrošači). Novac je tako postao vredniji od života pa je ogroman broj ljudi širom sveta postao biološki višak. Njegovu redukciju danas nameće globalna svetska oligarhija i to treba da sprovedu oni od kojih se to najmanje očekuje - lekari. Nevidljivi neprijatelj je najefikasniji. Lekari su danas tako postali najveće ubice i masovni egzekutori.
Kako se odbraniti?
Priroda je ipak jača od ljudskog zla i jedan biološki mehanizam je voljom Kreatora ugrađen u telo svakog zdravog čoveka. Zato, ukoliko prilikom odlaska kod lekara osetite strah - znajte da vam to Kreator šalje signal o opasnosti. To oseti i svako dete čim ugleda lekara. Da li ste se nekada pitali zašto? Sada znate. Na vama je da sami odlučite šta ćete činiti. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=169&clanak=30----- Tabloid istražuje
Dobro obavešteni naučnici i lekari tvrde da kontinuirana upotreba soje u pripremanju dečije hrane predstavlja oblik genocida
TREBA LI JESTI SOJU?
Najveći problem sa sojom je što zrno soje sadrži brojne fitoestrogene, hemikalije koje se nalaze u biljkama, a imaju estrogensko delovanje. U prirodi se fitoestrogeni javljaju kako bi pomogli regulaciju ciklusa parenja kod životinja, a u sintetetičkom obliku se koriste i u stočarstvu. Popularne kontraceptivne pilule su takođe jedna takva sintetička verzija namenjena za ljudsku upotrebu. Ali, ako se fitoestrogeni koriste u velikim dozama ili u dužem vremenskom periodu, oni imaju protivestrogenski učinak. Jake doze se koriste i u hemoterapiji za ubijanje ćelija raka.
Ako bi vam lekar savetovao da svojoj bebi dnevno date pet pilula za kontracepciju, šta bi ste pomislili o tom lekaru? Da li znate da se hranjenjem bebe sojom upravo to događa?
Priredila: Ivona Živković
Treba li jesti soju? Odgovor na ovo pitanje nećete naći u ovom tekstu. To je ono što sami morate da odlučite, jer svako ima pravo da se hrani po svom izboru. Ono što želimo da vam predočimo su neka saznanja o soji za koja možda niste znali. Kao što verovatno ne znate da soje i njenih derivata (pod različitim imenima) ima u mnogim prehrambenim proizvodima (hlebu, konzervama tunjevine, čokoladama, bombonama, viršlama i ostalim mesnim prerađevinama, mnogim osvežavajućim napicima itd.) Izgleda kao da je nemoguće izbeći njeno konzumiranje. Kako je do toga došlo?
Australijanka Elejin Holingsvort nekada je bila poznata holivudska glumica sa umetničkim imenom Sara Šejn. Kada je okončala filmsku karijeru posvetila se borbi za zdravu ishranu. U svojim knjigama i na svom Internet sajtu ona godinama vodi žestoku borbu sa transnacionalnim korporacijama koje proizvode hranu i koje se u težnji za što većim profitom ne libe da kao "zdravu hranu" preporučuju onu koja je ne samo nezdrava već i veoma opasna. Što je još gore ovaj biznis se povezuje sa farmaceutskom industrijom pa se stvara obostrana dobit - preko hrane se ljudima zdravlje poremeti, a onda sledi skupo lečenje.
Holingsvort je posebno obradila učinak soje u ljudskoj ishrani. Ona ne samo da je našla brojne naučne radove urađene pre više decenija koji nedvosmisleno pokazuju da je soja veoma opasna namirnica, već je žestoko optužila korporativne lovce na dobit da finansiraju naučnike, lekare, popularne magazine o zdravlju i novinare koji soju preporučuju kao veoma zdravu. Najgore je što se ova "zdrava hrana" preporučuje majkama i deci i to čine baš lekari, mada većina iz neznanja. I ne samo soja, već i nusprodukti soje, koji bi trebali da završe na otpadu kao na primer lecitin, prodaju se i koriste sa etiketom "dobro za zdravlje".
Evo nekih od navoda Elejn Holingsvort.
SOJE JE PUNA ŽENSKOG HORMONA ESTROGENA
Najveći problem sa sojom je, piše Holingsvort, što zrno soje sadrži brojne fitoestrogene. To je uopšten naziv za hemikalije koje se nalaze u biljkama, a imaju estrogensko delovanje. U prirodi se fitoestrogeni javljaju kako bi pomogli regulaciju ciklusa parenja kod životinja, a u sintetetičkom obliku se koriste u istu svrhu u stočarstvu. Popularne kontraceptivne pilule su takođe jedna takva sintetička verzija namenjena za ljudsku upotrebu.
Ali, ako se fitoestrogeni koriste u velikim dozama ili u dužem vremenskom periodu, oni imaju protivestrogenski učinak. Jake doze se koriste i u hemoterapiji za ubijanje ćelija raka.
Pomenimo da sve ćelije u organizmu međusobno komuniciraju, a da se komunikacije odvija i unutar same ćelije od membrane ka jezgru. Za to su zaduženi hormoni i oni uvek moraju biti u određenom balansu.
Holingsvort navodi da fitoestrogeni sadrže desetine podvrsta kao što su: coumestani, izoflavoni, lignani i steroli, od kojih svaka sadrži daljnje podvrste. Soja sadrži puno izoflavona, uključujući i podvrste genistein, coumestrol i daidzein.
FITOESTROGENI UTIČU NA RAD ŠTITNE ŽLEZDE
Naučnici već dugi niz godina znaju da izoflavoni u sojinim proizvodima mogu smanjiti funkciju štitne žlezde, dovodeći do autoimune bolesti, pa čak i raka štitnjače. Već se pedesetih godina fitoestrogene povezivalo s povećanim brojem slučajeva raka, neplodnošću, leukemijom i poremećajima u radu endokrinog sistema.
"Charlotte Gerson, s američke Klinike za zloćudne bolesti "Gerson", objavila je rezultate detaljno sprovedenog istraživanja o raku koje dokazuje da je fitoestrogen genistein kancerogeniji od DES-a (diethylstilbestrola), sintetskog estrogenskog lijeka koji je davan milijonima trudnih žena, najvećim delom u razdoblju od 1938.-1971. Malo je onih koji nisu čuli za smrtne slučajeve i užasne patnje koje je ovaj lek prouzrokovao bezbrojnim ženama i njihovim kćerima."
IZOFLAVONI
Zanimljivo je da je i Laboratorija za procenu zdravstvenih rizika američkog Ministarstva energetike objavila istraživanje koje pokazuje da izoflavoni u soji deluju na isti način kao i zabranjeni insekticid DDT izazivajući deobu i umnožavanje ćelija raka dojke.
I jedan naučni tim sa tajvanskog državnog univerziteta je 1988. pod vođstvom dr Teodora Kaja primetio je da je više od pola veka poznato da soja izaziva povećanje štitne žlezde, posebno kod žena i dece.
I ugledni toksikolog dr Majk Ficpatrik iz Novog Zelanda koji predvodi pravu kampanju protiv konzumiranja soje, napisao je 1998. naučni rad u kome je naveo većinu objavljenih radova o opasnostima od sojinih izoflavona. Takođe je podneo rezultate ovih istraživanja američkoj Agenciji za hranu i lekove (FDA). Tu se, po tvrdnji Holingsvort, navodi i sledeće:
"Sojini izoflavoni povećavaju rizik od oboljevanja raka dojke... Sojini izoflavoni dovode do poremećaja menstrualnog ciklusa tokom i još do tri mjeseca nakon što su uneseni u organizam... Koncentracija genisteina koja se nalazi u proizvodima od soje dovoljna je da podstakne ćelije dojke na početak procesa ćelijske deobe.. Postoji zabrinutost da žene koje jedu izolate sojinih belančevina učestalije obolevaju od epitelijalne hiperplazije."
Takođe se kaže da soja sadrži više fitične kiseline od bilo koje druge žitarice ili mahunarke. Problem sa fitičnom kiselinom je što ona sprečava apsorpciju svih minerala, a posebno kalcijuma. Koliko je mineralni deficit uzrok mnogih bolesti za koje se navodno još pouzdano ne zna kako nastaju, pisali smo u jednom od prethodnih brojeva Tabloida. Soja definitivno lišava organizam kalcijuma.
Pored toga u soji se nalaze inhibitori nekih enzima, posebno tripsina, što može izazvati ozbiljne probavne smetnje, odnosno bitno se može smanjiti unos belančevina te hroničan manjak esencijalnih aminokiselina.
"Dugotrajno konzumiranje soje izaziva rak i bezbrojne druge po život opasne bolesti, uništava kosti, uništava hormonski sistem, kako ljudi tako i životinja, te potiskuje seksualni nagon. Čak i da se preko noći ukloni iz naše ishrane, soja je tako duboko usađena u prehrambeni lanac i telo svakoga ko ju je ikad pojeo da će njeni negativni učinci zdravstvenim problemima mučiti i one koji još nisu ni rođeni", naveo je dr Ficpatrik.
ZAŠTO BI BEBAMA DAVALI PILULE ZA KONTRACEPCIJU?
Učestale posledice hormonske neravnoteže izazvane asimilacijom velikih količina estrogena otkrivene su u velikom broju slučajeva čak i kod dece. A odakle taj estrogen? Iz hrane za male bebe i sojinih napitaka kojima svoju decu hrane njihovi brižni roditelji - često na stručnu preporuku lekara. Holingsvort kaže da je to verovatno ista vrsta "stručnog" savetovanja koja puni popularne magazine savetima o zdravlju i ishrani, a da su u stvari glavni finasijeri tih magazina farmaceutske kompanije ili sami proizvođači soje, kao na primer Monsanto.Pored toga postoje "lekari" i "naučnici" koji novac vole više od svega.
Obični ljudi veruju lekarima i često ne razmišljaju svojom glavom pa ne vide očitu nelogičnost da se potpuno istim sastojkom (estrogen iz soje) koji se prepisuje ženama u menopauzi kako bi im se produžio određeni hormonski balans koji se u menopauzi menja, daje novorođenčadi kao "zdrava" hrana.
Jednostavno rečeno: hranjenje malih beba hranom na bazi soje jednako je kao da im dajete pet kontraceptivnih pilula dnevno.
"Količina estrogena u 100 grama sojinih belančevina odgovara količini estrogena sadržanoj u jednoj kontraceptivnoj piluli", po merama iznetim u jednoj švajcarskoj zdravstvenoj ustanovi još šezdesetih godina prošlog veka kada su ove pilule postale moderne.
Neki dobro obavešteni naučnici i lekari tvrde da kontinuirana upotreba soje u pripremanju dečije hrane predstavlja oblik genocida, jer su informacije o svemu gore navedenom dostupne naučnicima već decenijama. Dakle, nemoguće je da se to ne zna.
NIJE MLEKO SVE ŠTO JE BELO
Pijenje sojinog "mleka" (ukoliko smatrate da se to može nazvati mlekom) za vreme trudnoće, kao i u prethodno opisanom slučaju sa enzimima, često blokira stvaranje majčinog mleka (pravog mleka) što zatim logično dovodi do "neophodnosti" da se novorođenče hrani zamenom i to baš "mlekom" od soje.
Jedan od glavnih krivaca zašto je soja opasna krije se i u činjenici što njeno zrno sadrži velike količine aluminijuma koji je zrno upilo iz tla na kojem raste. Tako je 1997. Odbor za prehranu Američke akademije za pedijatriju objavio da "u majčinom mleku ima od 4 do 65 ng/ml aluminijuma dok dečija hrana napravljena od soje sadrži između 600 i 1.300 ng/ml".
Aluminijum je jedan od najraširenijih minerala u zemljištu, ali u većini useva se ne zadržava ili ga same biljke ne konzumiraju u velikim količinama. Biljka soje, međutim, taloži u svojim grahoricama velike količine ovog metala.
"Sojino mleko sadrži 100 puta više aluminijuma od netretiranog kravljeg mleka. Da biste dobili ovu belu tečnost nevinog izgleda koja se primamljivo sliva na fotografijama atraktivnih reklama potrebno je provesti celi niz postupaka. Jer sojino mleko se ne može izmusti". Da li ste ikada videli sojinu kravu", pita Holingsvort.
Sojino mleko se dobija kada se grahorice soje melju na visokoj temperaturi, a zatim se opasnim ratsvaračima, od kojih neki ostaju u dobivenom sojinom brašnu, otklanjaju preostale masnoće. Potom se brašno u procesu separacije namenjenom uklanjanju fibroznih vlakana meša s lužnatim rastvorom i šećerima. Propisi koje su donele vlasti kažu da je ta količina toliko neznatna da nije važna.
"Baveći se istraživanjima za potrebe svoje knjige naišla sam na dvanaest hemikalija koje se nakon navedenog postupka obrade dodaju soji", otkriva Holingsvort.
Kontaminacija aluminijumom je dodatna i zbog tehnologije obrade jer se grahorice tada potapaju u aluminijumske tankove i ispiraju kiselinom. Tako se određena količina aluminijuma zadržava i u prerađenoj soji, koji onda dospeva u organizam.
Pored aluminijuma, otkriveno je da dečija hrana od soje sadrži visoku koncentraciju mangana. Prema nekim istraživanjima sprovedenim u Kaliforniji "proizvodi sojinog mleka sadrže oko 80 puta više mangana nego što ga ima u majčinom mleku, što novorođenčad izlaže riziku da će u prvim nedeljama života primiti previše mangana."
Osim narušavanja njihovog osetljivog hormonalnog sistema, sad je već naširoko raširena i pojava da male bebe koje piju sojino mleko pate od ozbiljnih gastrointestinalnih poremećaja.
"Međunarodna korporacija Nestle, vlasnik proizvođačke marke "Carnation", glavni je zagovornik konzumiranja soje. Možda ih se sećate kao kompanije koja je donela dečiju hranu pripremljenu od soje u zemlje Trećeg sveta, potiskujući hranjenje majčinim mlekom i ubijajući - prema podacima Svetske zdravstvene organizacije - 1,5 miliona dece svake godine. Oni to i dalje rade, besramno forsirajući sojino mleko za novorođenčad poput "Alsoya-e" uprkos svim dokazima da je ono smrtonosno. Ali to ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir veličina tržišta koje prekriva ovaj proizvod", piše Holingsvort.
KAKO JE SOJIN LECITIN POSTAO "ZDRAV"
Nije na odmet spomenuti i to da se kao nusproizvod prilikom prerade sojine grahorice dobija lecitin.
To je viskozna masa, žuto-braon boje, specifičnog ukusa i mirisa. Sirov sojin lecitin je smeša fosfolipida i ulja, sa aktivnim dejstvom, zahvaljujući kombinaciji lipofilnog i hidrofilnog karaktera u molekulu fosfolipida.
Za razliku od raznovrsnih masnoća koje se u velikom rasponu prirodno javljaju u jajima, oraščićima, semenkama i avokadu, ovaj nusproizvod soje je uvek užegao, a izvlači se iz taloga koji ostaje nakon što se iz grahorica soje odstrani ulje. Dakle, sojin lecitin sadrži veliku količinu rastvarača i pesticida. Ali... Umesto da ga bace na deponiju za odlaganje toksičnog otpada gde i pripada, proizvođači su za njega otvorili još jedno visoko profitabilno tržište nazivajući ga "zdravim" dodatkom hrani pa će vam "stručnjaci" (potplaćeni) plasirati priču o njegovoj "izuzetnoj ulozi u pravilnom metabolizmu, resorpciji masti, smanjenju holesterola, obnavljanje ćelija nervnog sistema, usporavenju stranja..." i svemu drugom što ste spremni da kupite za svoje zdravlje. Na vama je da u to poverujete, pošto se sami naučnim istraživanjem verovatno ne bavite. I da jeste naučnik iz ove oblasti - to košta.
Lecitin je u industriji hrane prihvaćen kao emulgator, sredstvo za dispergovanje čvrstih čestica, stabilizator pene, sredstvo kvašenja i opuštanja i sredstvo za kontrolu kristalizacije. Ali, njegova osobina je i da ima sposobnost da izaziva oštre bolove u zglobovima (koji se često pogrešno dijagnostikuju kao artritis) i stvaranje teškog oblika gihta.
NEUROTOKSIN ZA DOBRO ZDRAVLJE I RASPOLOŽENJE
Iako je dokazana kao neurotoksin, modifikovana soja koju proizvodi Monsanto (u vlasništvu porodice Rokfeler)i njeni derivati danas se stavljaju praktično svuda. Ljudi ne čitaju natpise na pakovanju hrane koju kupuju. Naravno, većina i ne sumnja da su u hranu može staviti nešto loše. Pa tu su razne inspekcije, zaboga...! Naravno. I sve mora da piše na ambalaži. Problem je što je to često napisano veoma sitnim slovima, da je potrebno da sa sobom nosite lupu kada idete u prodavnicu. Ali i da znate nazive svih jedinjenja koja se dobijaju korišćenjem soje. I da znate nešto više o soji.
Verovali ili ne, i da preduzmete sve mere opreza, teško možete izbeći soju. Jer praktično je svuda. U skori svim mlečnim proizvodima, supama, vaflima, čokoladama...
Tokom proteklih dvadeset i pet godina ljudi su praktično naterani da jedu soju. Ona je samo deo lanca sastojaka koji se međusobno mešaju, a ona je okosnica svih. Soja, hidroliziran soja protein, lecitin, dekstroza, saharoza, maltodekstrin, obrano mleko (modifikovane mlečne baze što je danas u modi) dekstrin, ksantan guma, guar guma, mikrokristalna celuloza, kalijum sorbat, sodijum ertrobat i itd. samo su neki od sastojaka koji se danas redovno nalaze u hrani koju kupujemo u prodavnicama. Ponesite lupu i proverite. Neka od ovih jedinjenja su derivati morskih trava i morskih algi i koriste se za zgušnjavanje mase.
Zašto su nam potrebni derivati morskih algi u mlečnim proizvodima, u čokoladama, sladoledima, instant napicima (kapućino) supama, hlebu, konzervama tunjevine...? Oni se svi mešaju sa sojom zbog lecitina koji se koristi kao emulgator. Jedno obrazloženje za drugim navodi nas da hteli ne hteli na kraju ipak jedemo soju koju je proizveo (modifikovao ) Monsanto. I naravno, punimo se aluminijumom i ženskim hormonima.
Kako se genetski modifikuje soja
Ukršatenje biljaka kako bi se dobile neke poželjne osobine, metoda je stara vekovima. Od poželjnih osobina se najčešće očekuju je brz rast, otpornost na viruse, otpornost na herbicide, na insekte... Radilo se dugo tako da se ukrštaju roditelji po želji, pa odabrani potomci i to podrazumeva dug period da bi se došlo do željenog rezultata. Nije bilo mešanja gena različitih vrsta, već samo srodnih. Jer to nije ni bilo moguće po božijim zakonima, i vrste zato i postoje da se ne bi mešale i stvarali Frankenštajni. Ali, satanistička filozofija ne mari za prirodne (božje) zakone pa su savremeni genetičari (čim su prodrli u tajne gena) počeli da stvaraju Frankenštajne.
Biljke u koje je ubačen gen neke druge vrste nazivamo transgenim biljkama ili genetski modifikovanim (GM). Kod njih je genetska osnova izmenjena dodavanjem jednog ili više gena poreklom od drugih organizama korišćenjem tehnike rekombinantne DNK.
Zanimljivo je da se često i ne zna čime se gen soje modifikuje. EU ima najveću bazu podataka genetske strukture svih biljaka. Ipak ostala je misterija sa kojim molekulima je kompanija Monsanto, najpoznatiji proizvođač GM soje rekombinovala njen DNK. Jedan molekul je definisan kao molekul biljke maćuhica, drugi je od bubašvabe (!?) a treći je ostao TAJNA.
Modifikovana soja je u Srbiju stigla kada je kao ministarka Poljoprivrede u DOS -ov vladi to omogućila. Bila je to Ivana Dulić Marković, koja je bila na stručnom usavršavanju u SAD kao stipendista kompanije Monsanto. Seme GM soje je bilo poklon donacija za srpske seljake. Iako je sejanje ove soje kasnije zakonom zabranjano, kazne nisu bile drastične i seljacima se progledalo kroz prste pa je otkupljena i visoko kvalitetna organska soja (veoma tražena na svetskom tržištu) i GM soja. Razlika je bila u otkupnoj ceni. GM je ostala za domaću upotrebu, a visokokvalitetna organska se izvozi.
Da obmana bude veća, u Srbiji uvoz GM soje nije zabranjen pa tako mi Zapadu prodajemo organsku veoma kvalitetnu, a oni nama prodaju Frankenštajn soju.. I to se sve obavlja preko firme Soja Protein, koja mlati pare (otkupljuje prirodnu soju od seljaka jeftino-a prodaje Zapadu skupo) i mafijaške (i genocidne) Vlade Srbije koja sve to odobrava i podstiče zakonima. Tako su stanovnici Srbije postali najblaže rečeno zamorčići za testiranje rekombinovane soje (za koju se i ne zna koje i čije molekule sadrži i koji se verovatno menjaju). Jer cilj kreatora Novog Svetskog Poretka je (kako je to razotkrio dr Horovic) rekobinovanje virusa H5N1 (ptičijeg gripa) tako da u zavisnosti od hrane koja se na određenom područiju konzumira, postanu negde smrtonosni, a negde ne. Pogodite šta se planira sa stanovnicima Srbije, koji mnogo troše, a malo proizvode. Bubašvabini molekuli su izvesni. Nevidljivi genocid je, iz svega navedenog, evidentan.
Ogromna zarada od sojine hrane za bebe
Magazin "Insight on the News" citirao je 2001. procenu jednog nezavisnog stručnjaka da od ukupnog godišnjeg prihoda od 3 milijarde dolara od prodaje hrane za bebe, samo na proizvode od soje zaradi se 750 miliona dolara. Danas ova brojka verovatno premašuje milijardu dolara
Samo u Americi sojom je zasađeno najmanje 100 miliona jutara zemlje, a većina nje je genetski izmenjena. Za Australiju se procenjuje da se soja uzgaja na oko 50.000 jutara obradivih površina. Samo korporacija Monsanto u Americi uzgaja GM soju na 45 miliona jutara zemlje. Američki zakon dozvoljava mešanje ovih GM useva s malim količinama organske soje, pa se onda takav proizvod može nazvati organskom sojom.
Lažni mit o vitaminu B12 iz soje
Ostali popularni argumenti u korist soje su oni koji govore da proizvodi od fermentirane soje poput tempeha i natoa sadrže visoke količine vitamina B12. U tim se argumentima ne spominje da se vrsta vitamina B12 koja se nalazi u soji ubraja u neaktivne oblike B12 koje ljudsko telo nije u stanju da iskoristi. Neki su istraživači čak izneli pretpostavku da ovaj oblik vitamina B12 može sprečiti absorpciju vitamina B12 iz drugih izvora. Takođe je otkriveno da su alergijske reakcije na soju daleko češće od alergija na ostale vrste mahunarki. Čak i Američka pedijatrijska akademija priznaje da bi rano izlaganje soji kroz industrijski proizvedenu hranu za bebe moglo predstavljati glavni uzrok kasnije alergije na soju kod starije dece i odraslih.
"Verujući "glasinama", jedan moj uporni kritičar rekao mi je da "zasigurno zna" da kad soja proklija iz nje izađu svi otrovi. Ne mogu ga uveriti ni znanstveni dokazi da se klijanjem soje genistein pretvara u coumestrol koji je trideset puta jači od estrogena", tvrdi Holingsvort.
Soja u ishrani Azijaca
Oni koji savetuju uzimanje soje često navode da je to glavni sastojak hrane u Aziji (a poznato je da tamo najmanji procenat ljudi oboljeva od raka).
Holingsvort kaže da to nije tačno. Od soje koja se koristi kao deo japanske kuhinje , veoma mali deo je uzgojen iz genetski modifikovanih kultura koje dominiraju zapadnim tržištem. "Osim zbog siromaštva ili za vreme gladi, Azijci konzumiraju soju u vrlo malim količinama - 7 do 8 grama dnevno - a većina te soje je fermentirala od tri do pet godina da bi se iz nje uklonili toksini. Japanci jedu male količine tofua (proizvoda od soje) i misoa kao dio supe bogate mineralima, nakon čega sledi meso ili riba, što neutrališe jedan dio toksina."
"Dr. Rejmon Pet i njegovi saradnici pokazali su da je konzumiranje tofua (takođe sojinog proizvoda) povezano s demencijom. U opsežnom američkom istraživanju na uzorku od osam hiljada američkih Japanaca sa Havaja sprovedena je procena konzumiranja tofua u srednjim godinama života, te njegova povezanost s funkcioninjem mozga i strukturalnim promenama u kasnijoj životnoj dobi. Naučnici su sproveli radiološko snimanje neurona u mozgu i opsežno istraživanjae kognitivnih funkcija, a nakon smrti ispitanika izvršili su obdukciju.
Otkriveno je da je povećano konzumiranje tofua povezano s indikacijama moždane atrofije i kognitivnih oštećenja u kasnijim godinama života. Na autopsiji je kod ispitanika koji su obilno jeli tofu čak otkriveno oteknuće moždane šupljine i smanjenje težine mozga. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu "The Journal of The American College of Nutri-tion, 2000., a zatim i u "William Cambell Douglassovom glasniku".
Gorka istina koju proizvođači soje ne navode je abnormalno visoka stopa kretenizma u delu Kine gde ljudi naširoko konzumiraju soju (zato što su previše siromašni da bi priuštili neke druge vrste belančevina) i povezuje se sa oštećenjem mozga jer goitrogen iz soje lišava štitnu žlezdu potrebne količine joda. Novozelandski toksikolog dr. Majk Ficpatrik kaže: "Epidemiološko istraživanje u Kini pokazalo je da konzumiranje velikih količina soje ne štiti od raka dojke. Još nekoliko sličnih istraživanja opovrgava teoriju da soja pomaže u prevenciji raka dojke".
Dakle, zaključak da Azijatkinje od raka i osteoporoze štiti soja potpuno je netačan. Kako je prethodno rečeno, njihove navike i prehrana u potpunosti su drukčiji od zapadnjačkih i podrazumijevaju vrlo ograničene količine hrane lošeg kvaliteta, kakva se obilato koristi na zapadu. Osim toga, one ne zamenjuju maslac koji sadrži vitamin D za margarin dobijen od sojina ulja koji je tako popularan među obmanutim Zapadnjacima. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=166&clanak=22 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 16, 2012 16:21:08 GMT -5
Tabloid istražuje
Nova globalna agenda za 21. vek: male tajne finansijske krize
Sumrak Zapada i svanuće Istoka
Direktne strane investicije su oružje kojim moćna globalna oligarhija danas širom sveta vara i pljačka narode. Čitava pljačka se odvija kao predstava u kojoj su glavne uloge podeljene onima koji intelektualno nisu u stanju da shvate rediteljsku ulogu
Piše: Ivona Živković
Novac nema upotrebnu vrednost zna svaki ekonomista. Ne možete ga ni obući, ni jesti, niti se njime grejati. Ne možete od novca izgraditi krov nad glavom. A bez hrane, ogreva, odeće, skloništa - nema života. To su vitalni resursi. Ipak, novac (papirna priznanica) danas je postao vrednost sama za sebe, a finansijske transakcije (razmena papirnih priznanica) posebna vrsta društvene nadgradnje, koja je utkana u sve druge stvarne vrednosti. Proizvodnja novca (finansijska industrija) dobila je status svake druge proizvodnje. Tako, iako bankari stvarno ne privređuju (ne stvaraju upotrebne vrednosti) oni su postali glavni nosioci ekonomskog razvoja danas najrazvijenijih zemalja sveta. Ipak, ne možete baciti vreću para (od direktnih stranih investicija) na gradilište i očekivati da na tom mestu nikne zgrada. Zgradu moraju podići radničke ruke. Dakle, novac vam nije potreban da biste nešto sazidali. Ali, uz nametanje novca kao temelja za početak gradnje, praktično se isisava i prisvaja prava vrednost u zamenu za NIŠTA. I to je sistem na kome počivaju direktne strane investicije.
Dakle, ako ste cementare i fabrike za proizvodnju hrane i vode prodali bankarima odnosno njihovim kompanijama, onda ćete radnike moći da nahranite i građevinski materijal da kupite samo ako prethodno kupite od njih novac sa kamatom. Novac je roba, koju vam bankari prvo prodaju. Novac je roba koju su danas ljudi širom sveta naterani da kupuju.
Falsifikat koji se ostvaruje
Kako je do toga došlo? Jednostavno, ljudi su vekovima smišljeno odvajani od stvarnih vrednosti i uvođeni u svet zamene za vrednost. I u tome su od najveće pomoći bili kvaziintelektualci obrazovani u školama koje je kontrolisala masonerija. U čuvenom delu "Protokoli Sionskih mudraca" za koji se i dalje tvrdi da je falsifikat, i koji je otkriven pre prevrata u carskoj Rusiji, stoji zanimljiva rečenica:
"Intelektualci gojski ponosiće se svojim znanjima i, ne provjeravajući ih logički, sprovodeći u delo sva naučna saznanja koja su naši agenti vešto iskombinovali u cilju vaspitanja i obrazovanja umova u, za nas, potrebnom pravcu." (Protokol 2).
Napomenimo, da su Goje svi oni ljudi koji ne prihvate satanističku veru (takozvani judaizam) uobličenu u drevnom Vavilonskom Talmudu i koja u suštini proklamuje da čovek odnosno NEKI LJUDI imaju pravo da na Zemlji preuzmu ulogu Boga i organizuju život ljudi po svojoj volji i svom interesu. Često se pod Gojama smatraju nejevreji, ali ovo nije tačno, jer se reč "Jevrejin" pojavljuje tek u 18. veku i namerno se brka sa narodom koji je živeo u drevnoj Judeji u Palestini. Ova namerna zbrka je takođe deo tajne agende za uspostavljenje totalitarnog globalnog društva uz pomoć veštački stvorenih naroda i država.
Tako običan seljak koji ima dovoljno zemlje da može da se prehrani, poseduje izvorište vode, ima stoku da mu zemlju djubri, može od stoke da napravi vunicu i obuče se, a ima i parče šume da naseče drva za ogrev, zapravo ima sve što mu je potrebno. Takvom čoveku novac i ne treba, a trgovati može i trampom.
Novac je najviše potreban gradskom čoveku inkorporiranom u sistem raspodele dobara i organizovanog privređivanja u državi.
Zato su trgovci i bankari vekovima terali ljude da se preseljavaju i koncentrišu u gradove. Danas većina stanovnika takozvanog razvijenog sveta živi u gradovima i ekonomski je potpuno zavisna od razvoja finansijske industrije (pravljenja novca). Njihov rad u proizvodnji pravih dobara sve je manje potreban, jer robe danas ima previše. Njima se prave izmišljenja neproizvodna radna mesta, i oni se pretvaraju u potrošačku mašinu. Kontrolu rada proizvodne i potrošačke mašine vrše bankari. Ova dve mašine moraju biti u stalnom balansu.
Kontrolisati vrednost novca u jednom društvu je kao kada kontrolišete krvotok u organizmu odnosno određujete vrednost hranljivih sastojaka i njihov transport preko krvi. Ako želite da od čoveka stvorite debila potrebno je da mozgu uvek isporučujete manje hranljivih sastojaka. Zato sportisti, glumci i zabavljači uvek imaju enormne zarade, dok se intelektualni rad manje vrednuje. Bogati ljudi sa razvijenim intelektom su potencijalno opasni za društvo kome bankari žele da gazduju. Sada možete da shvatite zašto teniseri i fudbaleri zarađuju enormno velike pare, iako njihov rad i utrošak energije ne stvaraju nikakvu vrednost.
LAŽNA AMERIČKA EKONOMIJA
Najveća ekonomija koja danas svoju moć izvodi iz lažnih vrednosti je ona u SAD-u. Ogromna je količina novca emitovana u ovoj ekonomiji, i potrošačka mašina mora da se smanji. Za to je potrebna "finansijska kriza".
Zanimljivo je da u pomenutim "Protokolima Sionskih mudraca" stoji i ovo: "Ekonomske krize mi ćemo proizvoditi Gojama tako što ćemo povlačiti novac iz opticaja" (poglavlje 20).
Papskim saopštenjem, takozvanom bulom (Bordžije) iz 1493. obe Amerike se primarno smatraju vlasništvom Rimokatoličke crkve, pa se veruje i da centralna američka banka FED pripada njoj. Na poleđini američkog dolara je i ispisana rečenica: Annuit Coeptis-Nuovus ordo seclorum, što znači da je to "odobren poduhvat za stvaranje novog poretka".
Glavni igrači za finansijsku operativu i industriju su 13 porodica koji su glavni deoničari FED-a, na čelu sa najbogatijom - dinastijom Rotšild. Kao bankari Vatikana oni su se specijalizovali za izazivanje svetskih kriza i ratova i to uvek finansiranjem obe zaraćene strane. Ova porodica praktično je imala glavnu ulogu u finansiranju svih zaraćenih strana u oba svetska rata. Ideološke podloge kao komunizam, liberalizam, nacizam, fašizam, Hitlerov "Mein kampf", Lenjinov "Manifest..." ili Markosv "Kapital" pisale su u stvari mudre svešteničke glave iz redova jezuita. Oni su već vekovima najprosvećeniji ljudi na čitavom svetu. I falsifikovane istorije koje učimo u školama , njihovo su delo. Kao i falš nauka, posebno ekonomska koju uče današnji "eksperti" sa Harvarda i univerzitetski profesori širom sveta. I Nobelova nagrada je pod njihovom kontrolom.
Denis Healey, bivši britanski ministar odbrane je tako rekao za svetske krize, gde spadaju i ratovi: "One su napravljene da se dogode... orkestrirane i rukovođene i to vode oni koji povlače konce".
Naravno, da su iz svih svetskih finansijskih kriza Rotšildi izašli uvek bogatiji i nikada nisu doživeli težak finansijski gubitak. Kad su Barona Dejvida de Rotšilda pitali nedavno na jednoj donatorskoj konferenciji u Dubaiu kako su to uvek uspevali, rekao je jednostavno: "Može se reći da mi imamo više pronicljivosti od drugih."
Ovu "pronicljivost" posebno ima i njihov agent za igre na berzama, nama poznati Džordž Soroš.
ČEMU SLUŽI BERZA
A berza je upravo mesto napravljeno za stvaranje i nestajanje para. Čista magija. Tako se na berzi 100 dolara u jednom trenutku može zameniti za barel nafte, a već u sledećem morate izdvojiti 250. Ili samo 50. Najgore je kada na berzi nestanu milijarde ili čak trilioni dolara. To su upravo izveli u američkoj banci Glodman Sač. Pare su im "isparile" i nastala je "finansijska kriza".
Ali, s obzirom na količinu dolara koje su bankari emitovali i koji nemaju nikakvo stvarno pokriće, višak se negde mora s vremana na vreme "zaturiti". Nekoliko "sitnih" triliona dolara su tako "nestali" banci "Goldman Sač". Potrošačka i proizvodna mašina se moraju povremeno balansirati. Ovaj balans će mnoge ljude na planeti koštati života, ali u izvedenom sistemu vrednosti ljudski život (koji je stvorio Bog) vredi manje od novca (koji je stvorio Satana). To što se poslednja dve hiljade godišnja era zove hrišćanskom, samo je "mala" prevara. Ali, bez brige, na pragu smo početka Nove ere.
Naravno, finansijska kriza ne pogađa one koji imaju svoje zatvorene ekonomije. Ali, većina ljudi to nema, baš kao što ih danas većina država nema. Liberalizam je imao za cilj da otvori sve državne granice. Sada kada su otvorene ceo svet može da funkcioniše kao jedna ekonomija koju treba nadzirati iz jednog mesta - i to će biti posao Svetske vlade. I nju polako treba uvesti u javni život i predstaviti raji kao preko potrebnu.
U tom cilju biće usmerene i nove finansijske reforme koje će biti konkretizovane na skupu G-20 u aprila iduće godina, a ovih dana u Vašingtonu su se svi lideri složili da je to neophodno. Nije li vam to malo neobično da se lideri najrazvijenijih zemlja sveta slažu sa onim što je u interesu bankarske oligarhije, a ne njihovih država i naroda?
Navodno falsifikovani "Protokoli sionskih mudraca" i tu se pokazuju kao fantastično proročanstvo:
"Kad smo ubacili u državni mehanizam otrov liberalizma..., države su se razbolele od smrtonosne bolesti - raspadanja krvi. Ostaje nam da očekujemo kraj njihove agonije. Liberalizam je rodio ustavne države koje su zamenile za Goje spasonosnu autokratiju a ustavna država... nije ništa drugo do škola razdora, rasprave, nesuglasica, prepirke, besplodnih partijskih agitacija, partijskih tendencija - jednom rečju - škola svega onoga što čini bezličnom delatnost države..." (Protokol 20).
Eto u čemu je tajna demokratije i zašto komesari MMF-a stalno nameću zahteve za što većom demokratizacijom. Naravno, da su ključni igrači i takvim društvima samo oni kojima je bolesna krv doprla do mozga.
POLITIČARI KAO MARIONETE VOL STRITA
O neophodnosti uvođenja svetske vlade javno se danas najviše zalaže politička marioneta Vol Strita na čelu čelu Francuske, Nikola Sarkozi. I ovde se "fasifikovani" protolokli čudno ostvariše: "Da bismo doveli naš plan do takvih rezultata mi ćemo podešavati izbore takvih predsednika u čijoj prošlosti ima bilo kakvih neotkrivenih mračnih dela... - tada će oni biti verni izvršioci naših naređenja iz bojazni da se to ne otkrije i zbog težnje, svojstvene svakom čoveku, koji je došao do vlasti, da održi svoje privilegije, preimućstvo i počasti vezane za zvanje predsednika." (Protokol 10).
U jednom od prethodnih brojeva Tabloida videli smo iz teksta Tijeri Mejsena kako je Sarkozi tesno povezan sa kriminalnim krugovima sa Korzike i SAD čiji rad kontroliše CIA.
Poznati američki istoričar Vebster Tarpli previđa da je sada glavni cilj ove bankarske oligarhije nametanje stroge finansijske kontrole u najvećoj mogućoj meri u svim zemljama, posebno u razvijenom svetu, da bi se na kraju izvršila njegova potpuna kolonizacija. Tako će se najpre stvoriti dva bloka - jedan koji će biti uveden u recesione mere, a drugi će se ekonomski razvijati kako bi bio doveden u poziciju ad ugrozi prvi. Prvi blok će činiti SAD i EU koje se zalažu za "antiproizvodnu, maltuzijansku monetarističku politiku zasnovanu na ekonomiji izvedenih vrednosti i sa daljim razvojem finansijske industrije", dok bi se kao lideri istočnog bloka našli Rusija, Kina, Brazil i Indija, koje se zalažu za ekspanzivnu proizvodnju uz razvoj novih tehnologija.
TERORISTI PROTIV TERORIZMA
Da će se u SAD dogoditi veliki potresi najbolje pokazuje izbor novog predsednika, Baraka Huseina Obame, čoveka komplikovane biografije i nedokazanog američkog državljanstva. Crnac, potomak robova (i to ilegalnih useljenika), stekao je političko obrazovanje pod patronatom Zbignjeva Bržežeinskog (o čemu piše Tarpli u svojoj knjizi "Obama the postmodern coup") na cionističkom Harvardu i Kolumbija univerzitetu. Obama treba da bude maska za perfidne planove globalne oligarhije i izigrava velikog spasioca najsiromašnijim Amerikancima obećavajući im promene, promene, promene...bolju budućnost, bolji život i sve ostalo spakovano u otrcane političke fraze.
U stvari upravo se Obama, kao i njegov protivkandidat Mekejn, založio da se novim zakonskim merama "gubici" na berzi banke Goldman-Sač nadoknade parama od poreskih obveznika, dakle da siromašni spasavaju bogate.
Obama je za šefa Bele kuće izabrao najvatrenijeg cionistu Ram Emanuela, čoveka sa dvojnim izraelskim državljanstvom i promenjenog prezimena čiji je otac Benjamin bio pripadnik zloglasne terorističke grupe Irgun pre Drugog svetskog rata u paletini. I sam Ram Emanuel je devedesetih fodina otišao iz SAD da bi služio u izraelskoj vojsci. Tada je izgubio deo prsta na desnoj ruci (verovatno u lovu na palestinske patke koje Izarelcima nisu dale da zidaju anselja na njihovoj terotoriji). "Rambo" kako ga zovu ušao je i u srpski kokus u američkom kongresu, mesto gde države plaćaju reket da bi kaobajagi imale američke kongresmene kao svoje predstavnike. U političkoj ekipi su mu već dva najveća "humanitarca" osvedočeni srbomrsci, Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk. O tome da li je američki kongres najkorumpiranija institucija u SAD, nećemo ovog puta.
Tako će SAD sa cionističkim teroistima u Beloj kući i Crncem koji lepo zbori nastaviti da vodi globalnu "borbu protiv terorizma" i šalje vojnike širom sveta štiteći poslovne interese bankarske oligarhije i naftnog biznisa. Za ove poslove Obama predlaže da mogu biti korišćeni i mlađi vojnici od 18 od 23 godine.
ROTŠILDI INVESTIRAJU U INDIJI
Za to vreme porodica Rotšild i njen ogranak u Londonu krenuli su u veliki investicioni poduhvat u indiji.
U jednom prošlogodišnjem intervjuu Lin Forester de Rotšild (Lloyd Grove - Cond'e Nast Portfolio.com October /INTERVJU SA LYNN ROTHSCHILD)
je otkrila da su ona i njen muž Baron Ivlin de Rotšild postali investitori sa šest stotina miliona evra u poslu proizvodnje i izvoza voća i povrća iz Indije, zemlje koja je najveći svetski proizvođač voća, i drugi po veličini proizvođač povrća. Ovu proizvodnju istovremeno koristi i oko 900 miliona Indijaca.
Rotšildi će raditi preko Fieldfresh indijske kompanije, a glavni investitor je E.L. Rotschild, na čijem je ona čelu. Ledi de Rotšild to objašnjava ovako: "E.L.Rothschild je suštinski holding kompanija za naše globalne interese, ali je uglavnom fokusirana na Indiju. Kompanija nadgleda naše investicije u "Ekonomist", na primer u UK. Naša najaktivnija aktiva je u Indiji. Ja sam prodala poslednji svoj biznis juna 2000., a Ivlin se penzionisao kao predsednik N.M.Rothchild 2002. Odlučili smo 2003. da imamo veliki biznis koji bi smo zajedno radili, iskoračili smo sa strane i sagledali gde u svetu bi i u kakvoj oblasti industrije moglo doći do rasta. I odlučili smo da Azija bude sledeće mesto stvarnog rasta. Bili smo neodlučni između Kine i Indije, pa smo proveli godinu dana putujući u obe zemlje, imali sastanke sa svakim ko je želeo sa nama da se sastane."
O tome kako su se ipak odlučili za Indiju, ledi de Rotšild kaže:
"Počelo je sa obe zemlje, ali za neka četiri meseca, pet meseci, odlučili smo da se ograničimo na Indiju. Razlog za to je delimično u tome što je u 2003. čak 49 milijardi američkih dolara direktnih stranih investicija otišlo u Kinu, a 4.9 milijardi u Indiju. Na makro planu, ako bi Kina bila bolja, ili je bila bolja, nije bolja 10 puta. Tako nam se prilika učinila boljom upravo finansijski gledano. Takođe se bolje osećamo kada radimo u demokratskom društvu.... Lakše nam je u zemlji gde vladaju zakoni. Tu je očigledno jako i britansko nasleđe, pa smo se fokusirali na Indiju".
Naravno, Rotšildi znaju kako je kolonizovana Indija koja je bila pre toga daleko razvijenije i bogatije društvo nego čitava Evropa, kada su to otkrili katolički emisari i rešili da bogatu državu preuzmu u svoje ruke. Prekomponovali su narode, jezik, veru, pocepali države i ponovo ih skrojili kao Indiju i Pakistan. Onda su ih opljačkali i najzad uz pomoć svojih masonskih marioneta Gandija i Nehrua, "oslobodili". Zato danas u ovim zemljama stoji nuklearno oružije i ono služi za odbranu bisnisa... Pogodite čijeg. I zato će svaka investicija Rotšilda biti bezbedna.
O tome kako Rotšildi "osete" gde se može napraviti novac, Lin Forester de Rotšild kaže da je investiranje za njih deo "poslovnog procesa" gde oni koji imaju novac uvek pokušavaju da predvide gde je najbolje investirati. Tako su od svojih savestnika iz Indije saznali da čak 40 posto proizvodnje voća i povrća u Indiji ide na đubre.
"Kina ima 60 posto obradive zemlje kakvom raspolaže Indija, ali je 40 posto produktivnija zbog tehnologije. Indija zbog loše tehnologije ima samo jedan posto izvoza voća i povrća. Ako se investira u tehnologiju i skladištenje voća i povrća ljudi se fiksiraju za zemlju... Ako tamo ljudi ne budu u stanju da kupe kvalitetnije voće i povrće u maloprodaji, ono će ići u izvoz. I to najviše u EU i Japan.", kaže Ledi de Rotšild.
Naravno za ovako velike investicije moraju imati i podršku vlasti. Na otvaranju farme od 300 ari gde su počeli sa eksperimentalnom obukom indijskih farmera, bio je i indijski premijer Sing.
Ledi de Rotšild kaže da je impresionirana premijerom koji obavezno čita svoje govore. On im je na otvaranju centra ovog puta recitovao poemu o tome kako zemlja daje ljudima mnogo i menja njihove živote. On sam je iz siromašne porodice i to seljačke i zna i želi da 600 miliona ljudi iz Indije treba da izađe iz siromaštva (zahvaljujući stranim investitorima koji će ih darivati svojim papirnim novčanicama od 50 centi do dva dolara dnevno, i tako izvlačiti iz njih stvarne vrednosti. Kao seljačko dete, odrastao u već pokorenoj i kolonizovanoj zemlji premijer Sing očigledno se razume u ekonomiju kao i Mlađan Dinkić ili Božidar Đelić. Zato i prodaje narod kao jeftinu radnu snagu Rotšildima, verovatno im pričajući o novim radnim mestima i stranim investicijama...
Pored toga, Rotšildi u Indiji očekuju brz razvoj srednje klase i potrošačkog društva i razvoj unutrašnjeg tržišta. I ono je daleko veće od EU. Svake godine u Indiji 10 miliona ljudi postaju srednja klasa. Takvi ljudi biće idealna potrošačka mašina, pa je to dobar pokazatelj gde će gospođa Lin Forester de Rotšild kao član Upravnog odbora kozmetičke kuće "Estee Lauder " u budućnosti možda napraviti još profita. Sama ledi de Rotšild kaže da je ona veliki radnik jer čitavog života radi na stvaranju novca. I pre nego što se udala za Barona Rotšilda, Lin Forester je napravila u biznisu sa bežičnim telekomunikacijama ni iz čega 100 miliona dolara (kupujući i prodajući pravo na korišćenje broudbenda).
BANKROT ZA EVROPSKE FARMERE
Kakav će biti efekat na EU ove ogromne investicije i težnje Rotšilda da prave profit, pofit, profit...?
Na žalost, može biti katastrofalan jer može evropske i japanske farmere dovesti do bankrotstva.
Cene voća i povrća će i sa svim troškovima transporta, a cenu nafte kontrolišu Rotšildi, biti manja od evropskih.
U Evropi većina farmera je već teško zadužena (kod Rotšild banki) zbog strogih sanitarnih normi kao i zahteva supermarketa za skupim pakovanjem. To ih tera da kupuju skupe mašina i zadužuju se. Ova poodmakla politika se nameće zakonskim rešenjima i srpskim seljacima.
Kada indijsko voće i povrće stigne u EU, većina evropskih farmera će se naći u gubicima i sa hipotekarnim kreditima, imovina im može biti konfiskovana (a možda i nacionalizovana što će se nazvati pomoć). Sitni farmeri se već godinama uništavaju jer su u teškoj borbi sa tržišnom ekonomijom u kojoj opstaju samo poljoprivredni giganti koji mogu da stvaraju profit.
Zato "neuhranjeni mozgovi" u Srbiji stalno potenciraju razvoj malih i srednjih preduzeća, koja su apsolutno nekonkurentna u EU.
Zbog nemogućnosti da opstanu na zemlji mnogi će morati da napuste sela i odu u gradove, u kamerama nadzirane kazamate. Sin Ivlina de Rotšilda, Dejvid de Rotšild u svojoj knjizi "Priručnik za preživljavanje globalnog otopljavanja" promoviše život u gradu zbog uštede energije. Naravno, kao razlog globalnog zagrevanja, navodi se ljudski faktor, šo je notorna laž. To što će Rotšildi sagoreti ogromne količine nafte da bi robu transportovali iz Indije u Evropi, nikome ne deluje nelogično. Stvar "uhranjenosti mozga" zar ne?
Sa druge strane, u samoj Indiji će se sa rastom srednje klase još više osiromašiti sirotinja. Masivan rast izvoza će smanjiti ponudu voća i povrća domaćem tržištu. Siromašni i jedu samo to jer para za meso nemaju.
Nije verovatno da se proizvodnja može toliko povećati da može zadovoljiti potrebe i Indijaca i tržišta EU i Japana.
Nedostatak ove hrane može izazvati deficit pothranjenost i povećanu stopu smrtnosti. Da bi se što više podigao prinos biće primenjena intenzivna agro-tehnologija koja će nametnuti uporno i povećano korišćenje pesticida koji će vremenom sterilisati zemlju (a povećati biznis Diponovima koji proizvode hemikalije) zatrovaće se izvorišta vode.
I ovakav razvoj događaja je očito je koristan za depopulaciju Trećeg sveta. Ko stoji iza ove agende?
Kao što je slučaj u Kini, brzo rastuća proizvodnja u Indiji predstavlja opasnost za zapadne korporacije.
Tako će države zapadnih zemalja uz saglasnost svetske vlade krenuti u spasavanje nacionalizacijom odnosno kolonizacijom razvijenih zemalja. I to će biti logična završnica uspostavljanja totalne globalne diktature.
Na žalost neuhranjeni mozgovi Srbije umesto da pokušaju da se približe istočnom bloku koji će očito sada biti u privrednoj ekspanziji, tesno se pripajaju zapadnoj recesivnoj ekonomiji.
Inače, Srbiji su zapadni investitori već odredili da bude veliki otpad i centra za reciklažu EU.
Da posluži za zatrpavanje Srbije đubretom doveden je Sorošev obučeni kandidat "neuhranjenog mozga", gospodin Oliver Dulić.
Po Vebsteru tarpliju, namera MMF-a je da proturi odluke koje će voditi formiranju svetske vlade :
1. da se obavežu agencije za kreditni bonitet da se registruju i nadziru i da se potčine pravilima upravljanja.
2. obustaviti načela konvergencije (zbližavanja) računovodstvenih standarda i preispitati primenu pravila o pravičnoj tržišnoj vrednosti na finansijskom polju, kako bi se oni bolje usaglasili sa pravilima finansijske discipline I umerenosti.
3. odlučiti da ni jedan segment tržišta, teritorija ili finansijska isntitucija ne izbegne proporcionalne i adekvatne regulacije, ili da bar bude pod nadzorom.
4. ustrojiti kodeks ponasanja kako bi se izbeglo preterano preuzimanje rizika u finansijskoj industriji, uključujuči i oblasti kompenzacija. Nadzornici (supervizori) će morati da se pridržavaju ovog kodeska u procennjivanju profila rizika finansijskih institucija.
5. poveriti primarne odgovornosti MMF u , zajedno sa FSF( Financial Stability Forum - Basel ) da preporučuje neophodne mere kako bi se obnovilo poverenje I stabilnost.
MMF mora da raspolaže osnovnim sredstvima i adekvatnim instrumentima da podrži zemlje u teškoćama I da u potpunosti ostvaru ulogu makroekonomskog nadzora. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=168&clanak=25 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 16, 2012 16:59:58 GMT -5
Virus bankrotstva
Srbija je zemlja dembelija. Svetski finansijski sistem se raspada, propadaju bankarski giganti, dok u Srbiji guverner Jelašić poručuje: MIRNO SPAVAJTE! Nas se to ništa ne tiče. Titanik tone, Srbija se nalazi u potpalublju, voda samo što nije prodrla u kabine, a guverner brodolomnike poziva da mirno spavaju. Sve je pod kontrolom! Putuj igumane i ne brini za manastir! Ništa nas ne može iznenaditi! Srbija je otporna. Nema finansijske propasti. Na RTS-u nema nijedne stručne emisije koja će probuditi usnule spavače. Namerno se građani drže u neznanju. Namerno se prikriva prevara. Njujorška berza za jednu noć izgubi 1.200 milijardi dolara. Srbiju to ne brine. Srbija peva sa Grand zvezdama.
Piše: Branko Dragaš
Svetske finansije je zahvatio opasan, smrtonosan virus.Virus - bankrotstva. Preko noći padaju i nestaju finansijski giganti koji su dva veka bili ponos i dokaz superiornosti kapitalizma. Preko noći se tope hiljade milijardi dolara koje su, putem štampanja dolara bez pokrića, dospele prvo u američku, a nakon toga i u svetsku privredu. Ruši se čitav jedan virtualni svet nastao na laži, prevari i špekulaciji. To je osnovni uzrok pojave virusa. Vrlo jednostavno i vrlo jasno.
Ako godinama štampate dolare bez pokrića i ako ih prodajete ostalom svetu, onda je prirodno očekivati da će se tržište jednoga dana zasititi i doživeti krah, svaki pismeni ekonomista mogao je to da predvidi. Ali, neoliberali su uspeli potpuno da izoluju pametne ekonomiste. Njima su trebali poslušni, plaćeni poltroni koji će, grickajući svoje apanaže, braniti ideologiju neoliberalizma. Spadam u retke ekonomiste i privrednike iz regiona koji već dve decenije piše, nastupa i opominje građane kakvo zlo nam se sprema. Nažalost, totalitarni režimi su ugušili svaku stručnu kritiku. Političkoj oligarhiji i njihovim tajkunima nije odgovaralo da građani saznaju istinu.Velika svetska prevara je donosila ogromne kapitale onima koji su već bili bogati, dok su siromašni postajali još siromašniji.Tako smo dobili savremeno društvo u kome deset odsto najbogatijih ljudi planete upravlja sa 85 odsto ukupnog nacionalnog bogatstva. Tako smo dobili da dva odsto najbogatijih u SAD upravljaju sa 56 odsto bogatstva države. Tako smo dobili da 10.000 milijardera i milionera imaju prihode kao 2,5 milijardi ljudi. To je svet u kome mi danas živimo. Ne samo da je došlo do neverovatnog raslojavanja između razvijenih i nerazvijenih država, nego je došlo do dramatičnog raslojavanja unutar same imperije u rastrojstvu.
Ako je, recimo, 1974. raspon plata između radnika i menadžera iznosio jedan prema sedam, taj odnos se danas popeo na jedan prema 1.200, dok se kod ekstremnih slučajeva popeo i na jedan prema 4.000. Špekulanti sa Vol Strita su izumeli ''zlatni padobran'', odnosno otpremninu koju su dobijali kada bi napuštali kompanije koje su prethodno potpuno uništili. Otpremnina sa menadžerskim bonusima se penjala i do 100 miliona dolara. Pohlepa i gramzivost kriminalaca sa Vol Strita je bila nekontrolisana. Država nije smela da se meša, jer su neoliberalni fundamentalisti stvorili mit o deregulaciji. Tržište je samo sebi bilo dovoljno. Država, nacija, vera, tradicija, rad, radnici i socijala su bili zastareli pojmovi koji su odbačeni. Profit je bio mera svih društvenih vrednosti. Lični uspeh je bio da se ostvari što veći lični profit. Profit po svaku cenu. Cilj opravdava sredstva. Uzeti što više samo za sebe. Oteti za kratko vreme što više. Opljačkati izmanipulisane. Prevariti naivne. Prigrabiti što više za sebe na monopolizovnom tržištu. Tajkuni sa Vol Strita su kancerogeni virus koji uništava društvenu zajednicu. Politička oligarhija je stvorila uslove da se oni pojave. Političkoj oligarhiji je trebao ogroman novac za političke kampanje. Političke kampanje su manipulisale biračima.
Jedino su tajkuni mogli da obezbede velike količine novca da se finansira politička prevara. Tajkuni i politička oligarhija su organizovane gangsterske grupacije za pljačkanje države i građana. Prelaskom sa zlatnog standarda na štampanje dolara bez pokrića, otvorena je Pandorina kutija krađa, špekulacija i preotimanja kapitala. Zavod za štampanje dolara je bio najprofitabilnija kompanija na svetu. Kriminalci na vlasti i u multinacionalnim kompanijama gradili su svoj paralelni svet. Taj špekulativni svet ništa nije imao sa realnim životom i stvarnim tržištem. Mehur od sapunice se decenijama naduvavao.
Očekivao sam samo kada će pući. Kada su dugovi imperije dostigli 120.000 milijardi dolara, bilo je jasno da će se mehur sam od sebe raspršiti. I to se danas desilo. Nastojanje američke administracije da ubaci 700 milijardi dolara je providna igra za uplašene građane.
Odbijanje, pa usvajanje Kongresa je loša pozorišna predstava. Istina je surova. Svaki američki građanin duguje u proseku po 400.000 dolara. I onih 46 miliona što nemaju ni zdravstveno, ni socijalno osiguranje i oni duguju. Ubacivanje 700 milijardi dolara u bunar bez dna je štetno. To neće sprečiti bankrotstvo imperije. Krah je neminovan. Nije pomoglo ni 1.400 milijardi dolara koji su ubačeni bez ičijeg znanja i saglasnosti. Administracija je to odlučila da uradi kako bi smanjila požar. Ali to je samo bilo dolivanje vrelog ulja na vatru. Tako se požar ne može ugasiti. Obezbeđivati likvidnost zaraženog finansijskog sistema štampanjem novih dolara samo će potpaliti vatrenu stihiju. Nestručni lekari pogrešno leče teško obolelog pacijenta. Niko građanima ne saopštava pravu istinu. Zamajavanjem se samo odlaže i uvećava nesreća.
Ni čelnici EU to ne shvataju. Irci i Grci su prvi povukli državne poteze i saopštili svojim građanima da njihove štedne uloge garantuje država.
To je bio mudar potez. Tako je smireno tržište. Engleske štediše su počele da prebacuju depozite u irske banke. Engleska vlada je protestovala. Bunila se i Angela Merkel, ali je, shvativši dubinu katastrofe, nekoliko sati kasnije saopštila svojim građanima da i Nemačka država garantuje štedne uloge. Nije imala kud. To je jedini način da zadrži 1.500 milijardi evra na štednji i u depozitima kod banaka. Pokušaj da se sa 50 milijardi evra spašava bankrotirani "Hipo Real Estate" je potpuni promašaj. Ali, u nevolji svako gleda sopstvene interese. Holandija i Belgija se nisu mnogo dvoumile kada su intervenisale sa 11 milijardi evra da spasu Fortis investicionu banku.
Svi kupuju vreme za preskup novac. Problem se ne rešava, nego se samo privremeno odlaže. Finansijski cunami preti da potpuno potopi evropsku privredu. Ova očekivana finansijska nepogoda je pokazala da briselske birokrate nemaju nikakvu viziju, nikakvu strategiju, da nemaju znanje i da nisu sposobni da vode ujedinjene evropske države. Ova očekivana finansijska tragedija jasno pokazuje da ništa nema od ujedinjene Evrope. Dešava se upravo ono o čemu godinama pišem. Kada dođe do velike nevolje u Evropi, svaka država će raditi ono što je u njenom interesu i neće je biti briga za druge evropske države. U dobru je lako dobar biti, ali u nevolji se pokazuje kakva je čvrstina EU. Možemo slobodno reći da se EU raspala. I samit velikih u EU, koga su samostalno sazvale i održale vodećih pet država, jasno je pokazao šta veliki misle o ostalim državama.
Uostalom, takvo ponašanje velikih je u skladu sa Lisabonskim sporazumom. Tamo stoji da one države koje imaju većinu, a to su velike države, nameću svoj model ponašanja ostalim članicama EU. Male države niko ništa ni ne pita. Mnoge zemlje su se pobunile, shvatajući da su prevarene, jer nisu pozvane na samit da zajednički odlučuju, što im je bilo dovoljno da nastave da sprovode vlastitu ekonomsku politiku. Svako spašava svoju državu i svoju ekonomiju. Ako ima nešto dobro u ovom svetskom ekonomskom kolapsu, to je što je EU pokazala da, ovakva kakvu su je zamislili briselske birokrate, ne može da funkcioniše. A to se sve dešava na samom početku finansijskog kraha. Kako tek glavni udari stižu, biće interesantno posmatrati paniku koja će nastati u političkoj oligarhiji.
Srbija tih problema nema. Srbija je zemlja dembelija. Svetski finansijski sistem se raspada, propadaju bankarski giganti, dok u Srbiji guverner Jelašić poručuje: MIRNO SPAVAJTE! Nas se to ništa ne tiče. Titanik tone, Srbija se nalazi u potpalublju, voda samo što nije prodrla u kabine, a guverner brodolomnike poziva da mirno spavaju. Sve je pod kontrolom! Putuj igumane i ne brini za manastir! Ništa nas ne može iznenaditi! Srbija je otporna. Nema finansijske propasti. Na RTS-u nema nijedne stručne emisije koja će probuditi usnule spavače.
Namerno se građani drže u neznanju. Namerno se prikriva prevara. Njujorška berza za jednu noć izgubi 1.200 milijardi dolara. Srbiju to ne brine. Srbija peva sa Grand zvezdama. Kalifornija, ta najmoćnija američka država, grca u kolapsu. Policija, prosveta i zdravstvo ne prima plate. Guverner Konan Varvarin plače i moli Kongres da mu udeli sedam milijardi dolara. Preklinju bogataši da im se pomogne. Siromašna i opljačkana Srbija se saginjati neće. Srbija pleše do snova. Srbija je bezbrižna i vesela. Srbija se raspojasala, razgaćila i raspevala.
Srbija je spokojna. Srbija mirno spava, umirena uspavankom guvernera. Operacija Tajfun na Vol Stritu preti da potpuno uništi svetske finansije. Operacija Tajfun u Srbiji uveseljava i zabavlja siromašni narod. Neupućeni građani se raduju- ''Neka, neka i Amerika propadne! ''Mi plešemo! To što i mi propadamo, to nije bitno. Mi smo svikli na propadanja. Neka bar Amerika propadne! Tako govori naš neprosvećeni narod. Poistovećuju Vol Strit, Pentagon, Belu kuću i CNN sa 46 miliona ljudi koji nemaju zdravstveno osiguranje. Kao da su nam ti nesretnici sa ulica krivi. Kao da su nam oni oteli bolji život. Oni nisu krivci naše nesreće. Kriva je naša politička kvazielita i skorojevići intelektualci. Kriv je guverner sa "Ukletog brda" koji poziva štediše da mirno spavaju. Krivi su ekonomisti koji ćute i odrađuju tezge. Zašto ne kažu građanima istinu? Zašto ne probude usnule spavače? Zašto štedišama ne kažu da je dubioza u SAD-u 120.000 milijardi dolara? Ko će pokriti te dubioze? Vol Strit i Bela kuća spremaju novu prevaru.
Namera im je da sve svoje dubioze prevale na poreske obveznike i štediše iz čitavog sveta.To je njihova izlazna strategija. Ne treba mnogo pameti da se to shvati. Sve sam ovo predvideo. I sve se već desilo. Zato sam nazvao sve svoje prijatelje i rekao im šta treba da rade. Mnogi su bili šokirani. Nisu verovali da je virus tako opasan. Građani Srbije, finansijski virus sa Vol Strita preti da proždere sav vaš novac. Uzmite novac u svoje ruke. Upravljajete sami svojim novcem.
Ne dozvolite da vas ponovo prevare. Nemojte da postanete nove stare devizne štediše. Ovaj virus sa Vol Strita je pohlepno nezajažljiv. Svašta može da se desi. Sve opcije su moguće. Čovečanstvo je na prekretnici. Upravljači sveta su oboleli od virusa. Sve hartije će goreti u finansijskom požaru. Ali zlato i srebro ne gore. Njihova vrednost će ponovo zasijati. Budite pametni. I čuvajte sami svoj kapital.
www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=165&clanak=6----- Dinar i evro
__________________________________________
Ovu crnu sliku naše monetarne politike moramo zaokružiti podatkom da imamo rekordne spoljnotrgovinske deficite i da smo za prvih šest meseci napravili deficit u razmeni sa svetom oko 6,4 milijarde dolara, što je više od jedne milijarde dolara mesečnog minusa. Napominjem, da je u vreme despota mesečni deficit bio svega 100 miliona dolara , a danas je deset puta veći. Tako smo od 2001. godine do juna 2008. nepovratno izgubili oko 52 milijarde dolara. To je novac koji je otišao iz Srbije. Prosimo po svetu, molimo i ponižavamo se da nam odobre 52 miliona dolara, prodajemo naše ljude za pet miliona dolara, dok se nepovratno odliva 52 milijarde dolara. Ko je ovde lud? A ko radi za interese stranih država i vlada ?
Piše: Branko Dragaš
Dinar pobeđuje evro. Dinar probija sve rekorde. Dinar prelazi psihološku granicu. Svet je zadivljen. Dinar će biti sve traženiji. Guverner je ponosan na uspeh dinara. Dinar će nastaviti da jača. Tako, otprilike, glase naslovi i izjave ljudi koji se predstavljaju za monetarne eksperte.
Profesori ekonomije, ljubitelji svake vlasti, pisci predgovora zbirke ekonomske misli despotovog predsednika vlade, neoliberalni teoretičari koji tezgare po javnim preduzećima, članovi upravnih odbora kompanija u vlasništvu despotovih tajkuna, konsultanti neprofitnih nevladinih organizacija koje, rame uz rame, koračaju sa ministrima u najuspešnijim reformama u svetu, nezavisni i slobodni novinari koji su na platnom spisku stranih vlada, gomila neznalica i poltrona iz vrha partijskih oligarhija i, na samom kraju, ali po nastupu u medijima svakako najcitiraniji ekonomski mislilac naše tranzicije, provincijalac koji je dobio na poklon stan u prestonici iz sredstava poreskih obveznika i koji radi u nepoznatom institutu Privredne komore, koju prisilno moramo da plaćamo mi privrednici, čitava, dakle, ta bulumenta praznoglavaca, parazita, umišljenih stručnjaka, moralnih protuva i frustriranih tipova, koji nisu nikada proveli ni dana u privredi, niti su svojim radom i znanjem stvorili neku novu vrednost na tržištu, vrednost koja se prodaje na tom istom tržištu, raskokodakala se ovih dana u javnosti i blebeće gomilu gluposti o dinaru i njegovoj veličini.
Ostalo je samo da nam saopšte kada će ponovo biti proglašena Dinkićeva konvertibilnost dinara, pa da čitava ova tranziciona prevara postane nušićevska komedija. Da li je stvarno moguće da oni veruju da smo mi svi baš toliko glupi da ne shvatamo o čemu se ovde radi? Da li je stvarno moguće da oni potcenjuju inteligenciju ovog opljačkanog naroda? Da li oni stvarno misle da smo mi ludaci kojima mogu da prodaju svakakve laži i gluposti? U bilo kojoj zemlji EU, čijem članstvu toliko težimo, javno mnjenje bi rastrglo ove eksperte bez radnog iskustva i elementarnog znanja. Naša javnost, nažalost, uporno ćuti. Naša stručna javnost je potkupljena. Izuzev nekoliko zaista briljantnih doajena, uglavnom starina od integriteta, koji opominju da je jako opasno da se ovakvim kockanjem vodi monetarna politika u zemlji koja nema nikakvu ekonomsku politiku, ostali stručnjaci ćute. Zašto ćute? To me je uvek impresioniralo. Zašto ljudi koji nisu glupi i koji znaju kakva nesreća se sprema Srbiji smerno ćute? Objašnjenje je vrlo jednostavno ili su potkupljeni ili su uplašeni.
Podsećam vas da su, nakon petooktobarske kontrarevolucije, stručnjaci u EPS-u tvrdili da su znali da se naš jedini energetski gigant uništava, ali da nisu imali hrabrosti to da sopšte. Naravno, sve vreme su primali velike plate na svojim visokim menadžerskim pozicijama. Imali su hrabrosti da primaju tako velike plate. Nisu imali ljudskog stida i profesionalne odvažnosti da napuste sve to i ne učestvuju u zločinu protiv svoje države i svoga naroda. Ali, to je već posao za psihoanalitičare i psihijatre.
Moj stručni zadatak je da napišem ono što svaki normalan građanin Srbije, koji živi od svoje plate, dobro zna. Ne morate imati doktorat ekonomskog fakulteta da bi shvatili da se otvoreno i bestidno špekuliše sa dinarom i da se drsko i bezobrazno potkradaju građani. U razgovorima sa običnim svetom vidim da je velikoj većini jasno da režim radi za inerese krupnog bankarskog kapitala i da će do poslednjeg evra nastojati da građanima preotmu devize. Zašto građani ne ustanu protiv takvog neokolonijalnog režima i ne preuzmu upravljanje državom u svoje ruke, nije mi jasno. Koliko je strpljenje naših građana? Šta više čekaju? Možda čekaju da se dinar i evro izjednače. Možda čekaju da neko drugi za njih uradi ono što je dužnost svakog građanina. I zato, kao građanin koji zna šta mu je činiti, i pišem ove redove, verujući da još uvek ima onog predivnog i poštenog sveta koji se ne miri sa postojećim stanjem, koji je hrabar i spreman, ako ne zbog sebe, a ono zbog naše dece, da ustane u odbranu ljudske pameti i građanskog dostojanstva. Moj zadatak je da podstaknem takve građane i da ih naoružam najtežim činjenicama. A činjenice su porazne. Mada se prilično špekuliše sa statističkim podacima i prikazuju i nameštaju podaci koji odgovaraju demagozima iz političke oligarhije, ipak, kada ukrstite zvanične podatke
dobićete jasnu sliku organizovane prevare u državi.
Razmatraćemo period od 2001. godine do juna 2008. godine i uporediti zvanične podatke iz statističkih državnih izveštaja. U tom periodu zbirna realna inflacija je bila oko 300 odsto, dok je kurs porastao svega oko 30 odsto. Kada inflacija brže raste od deviznog kursa, to znači da je domaća valuta precenjena i da ona na duži
rok ne može veštačkim merama da se brani. Galopirajuća inflacija toliko je podigla bruto domaći proizvod - BDP, namerno izražavan u poslednje vreme u tekućim cenama, dok je devizni kurs deset puta sporije rastao od cena, da smo dobili da je u naznačenom periodu BDP porastao za 305 odsto. Kada zbirno saberete rast BDP u svakoj godini, videćete da je kumulirani rast iznosio svega 39,3 odsto. Kada rast BDP merite u devizama, onda dobijate da je to iznos - 228 odsto. Šta to znači? Koliki je stvarni rast BDP? Ako je BDP 2001. iznosio 13,1 milijarda evra kako je godišnjim rastom od 2,5 odsto - 8,4 odsto mogao da naraste do neverovatnih statističkih 29,9 milijardi evra na kraju 2007. godine? Kakva je to
matematika?
Pogledajmo kako to izgleda na budžetu? Prihodi budžeta države iznosili su 2000. godine - 31,550 milijardi dinara, dok su prihodi na kraju 2007. godine iznosili - 580,390 milijardi dinara. To je rast od neverovatnih 18,7 puta. Da li je privreda toliko dobro radila i građani tako dobro živeli da su povećali za 18,7 puta prihode svoje države? Da li je to istina? Odgovor znaju preduzetnici i građani kada pogledaju svoje poslovne i lične prihode u firmi ili porodici.
Interesantno je da je već prve godine uvođenja demokratije u Srbiji došlo do rasta prihoda države sa navedenih 31,550 milijardi u 2000., na 125,069 milijardi u 2001. godini. Takav četvorostruki rast prihoda budžeta nisu doneli ni povećanje proizvodnje, niti uvođenje PDV, već je to posledica monetarne ekspanzije.
Uprkos tvrdnjama guvernera birokrate Jelašića, hladnog, uštovljenog činovnika koji sprovodi interese kako krupnog bankarskog kapitala, tako i despotovih tajkuna, otuda poklonjena vila na Ukletom brdu od 350.000 evra, dok ona stvarno košta preko 3,5 miliona evra, koji svojim jednoličnim i dosadnim izlaganjima hipnotizira stručnu javnost, da se u Srbiji sprovodi izuzetno oštra restriktivna kreditno monetarna politika, pokazatelji govore potpuno suprotno. Pogledajmo objavljene podatke Narodne banke Srbije. Gotov novac u opticaju 2000. je iznosio 10,993 milijarde dinara, da bi se taj iznos u junu 2008. popeo na 74,10 milijardi dinara. Znači, imamo 7,41 puta više novca u opticaju.
Dinarski primarni novac porastao je u istom periodu sa 19,013 na
182,233 milijarde dinara ili za skoro 10 puta više. Ukupan primarni novac porastao je sa 34,026 milijardi na 432,292 milijarde dinara ili za 12,7 puta. Depoziti po viđenju porasli su sa 16,093 na 155,985 milijardi dinara ili skoro 10 puta više. Novčana masa M1, grubo rečeno svi novčani računi, uključujući i novčana sredstva lokalnih organa vlasti, sa kojih se može plaćati bez ograničenja, porasli su u posmatranom periodu sa 27,026 milijardi na 225,480 milijarde dinara ili 8,3 puta. Novčana masa M2, M1 uvećana za ostale dinarske kratkoročne i dugoročne depozite, povećana je sa 32,894 na 365,834 milijarde dinara ili za 11,4 puta. Šta svi ovi podaci znače? Znače samo jedno da se novac neprekidno upumpava u truli ekonomski sistem koji hronično pravi gubitke. Upumpavanjem novca raste inflacija.
Upumpavanjem novca rastu plate u javnim preduzećima. Plate se ne zarađuju na tržištu, nego se dobijaju kao nagrada za političku poslušnost. Produktivnost rada u posmatranom periodu povećana je svega 28 odsto, dok su neto plate porasle 172 odsto. Novac se planski ubacuje da bi se potkupili zaposleni i nastavila nesmetano pljačka. Ali, takvo stanje je neizdrživo. Pitanje je samo trenutka kada će sve to da pukne.
Posebno je interesantan rast repo transakcija NBS, to je kupovina blagajničkih zapisa NBS od strane poslovnih banaka kako bi se, prema tumačenjima guvernera sa Ukletog brda, sačuvala makroekonomska stabilnost i odbranio kurs dinara. Repo transakcije 2001. godine nisu postojale, da bi se u junu 2008. iznos popele na 219,315 milijardi dinara. Zašto su narasle toliko repo transakcije? Zašto su dostigle iznos od 2,92 milijarde evra? Odgovor je vrlo jednostavan. Banke se zadužuju u inostranstvu i unose evro u Srbiju, menjaju evro za dinare i dobijene dinare plasiraju NBS po kamatnoj stopi od 15,75 odsto, dok je nekada ta kamata bila preko 22,4 odsto. Već sam pisao o ovoj prevari pod okriljem guvernera Dinkića i guvernera Jelašića i izračunao sam da je samo u 2006. godini zarada banaka na ovim repo transakcijama, uz zaradu na deviznom kursu, bila preko 306 miliona evra. Smatram da je ovo organizovano pljačkanje države i njenih građana i da se na ovakav način nikada ne može odbraniti makroekonomska stabinost.
Posebno je važno istaći, da je, usled velikog i špekulativnog ulaska deviza u Srbiju, došlo do mnogo veće ponude deviza, nego što je tražnja za devizama, pa se tako, na izuzetno plitkom finansijskom tržištu, stvara privid slobodnog tržišta deviza i objašnjava pad evra. Navodno, deluje princip ponude i tražnje. Kada je velika ponuda iznad tražnje dolazi do pada cena. Ali oni koji su u januarskom roku polagali Teoriju cena kod legendarnog profesora Zorana Pjanića i koji su položili taj predmet, dobro znaju da postoji špekulativna ponuda i špekulativna tražnja koje mogu da izvitopere ovaj tržišni postulat. To se danas namerno dešava u Srbiji da bi krupni bankarski kapital i tajkuni uvozici ostvarivali ekstra profite. Dakle, namerno se upumpavaju devize na plitko devizno tržište kako bi se smanjio kurs i otkupilo četiri milijarde evra koje naši građani iz rasejanja šalju u svoju otadžbinu.
Već je postalo i dosadno i prepoznatljivo da kurs stalno pada kada su verski praznici, nove godine ili godišnji odmori i kada naši građani dolaze u maticu. Lepo ih dočekuju. Poruka je jasna. Nemojte da dolazite, nego samo šaljite devize. Što vi više šaljete, mi više zarađujemo. Opasno je da se ti naši građani vrate jer bi stvorili veću konkurenciju na tržištu. Da su oni došli na vreme, nikada guverneri ne bi bili Dinkić i Jelašić, niti bi Đelić bio minitar finasija. Otuda tolika monopolizacija tržišta.
Naravno, nastavljamo dalje analizu podataka, zbog ovakve ekspanzivne kreditno monetarne politike narasla su potraživanja od NBS. Tako su potraživanja 2000. iznosila 45,037 milijardi dinara, da bi se u junu 2008. popela na 554,305 milijardi dinara ili 7,4 milijade evra. Preko 600.000 građana je zaduženo, tako da njihov današnji dug iznosi 343,452 milijarde dinara ili 4,6 milijardi evra. Dug građana u 2000. je iznosio svega 2,849 milijardi dinara, što znači da su se građani zdužili 114 puta više.
Ako znamo da građani drže na štednji 5,5 milijardi evra, to onda znači da su banke uzimale novac od jednih i davale drugim građanima ili, što reče jedan ovdašnji bankar mom švajcarskom prijatelju bankaru, uzimamo pare od glupih Srba i plasiramo ih još glupljim i dobro zarađujemo. To je, nažalost, surova istina. Ali to je moguće bilo izvesti samo uz uništavanje domaćih banaka i dovođenje na vlast konsultanata multinacionalnih kompanija na privremenom radu u vladi Srbije. Eto objašnjenja zašto su uništene domaće banke.
Podaci govore da su kapital i rezerve bankarskog sektora porasli sa 30,884 na 416,079 milijardi dinara, dok je kapital NBS u minusu 17,773 milijarde dinara ili 236 miliona evra u junu 2008. Istovremeno je objavljeno da su banke za prvih šest meseci 2008. godine ostvarile profit od 267 miliona evra, dok je čitav profit u 2007. iznosio 294 miliona evra. Lepo. Banke uvećavaju duplo profite, dok NBS pravi 100 miliona evra gubitke i ima negativan kapital.
Poslednji podatak iz juna 2008. je alarmantan. Srbija se samo u junu zadužila 1,447 milijardi dolara, tako da je naš dug narastao na 29,447 milijardi dolara. Gde je kraj takvom zaduživanju?
Na osnovu svega gore iznetog, jasno je da nema nikakve restriktivne monetarne politike, nego da se novac neprestano planski ubacuje u sistem i tako podriva ekonomska samostalnst Srbije. Cilj je da se slomi ekonomska kičma Srbije.
Političari na vlasti rade protiv interesa države, nacije i samih građana. Oni su zlikovci i kriminalci koji rasprodaju državna bogatstva i zadužuju zemlju da bi ostvarili svoje lične interese. To je danas svakom normalnom građaninu jasno. Nikada Srbija nije bila u težoj situaciji. Okupirani smo iznutra. Predviđanja su vrlo žalosna. Sledi finasijski slom. Slično se desilo u Rusiji u avgustu 1998. godine. U jednom danu rublja je bankrotirala preko 500 odsto. Rusija je bila na ivici građanskog rata. Američka administracija se sprdala sa Jeljcinom. Praznoglavi Klinton je lečio komplekse ismejavajući pijanog Jeljcina. Pretila je nacionalna katastrofa. A onda je izvršen tihi državni udar. KGB je preuzela istorijsku odgovornost. Pojavio se Putin.
Šta Srbi da rade? Srbija nema KGB i nema Putina. Naš jedini spas je u razvoju demokratije i podizanju građanskih institucija. To je put kojima moramo da idemo. Makar ponovo svi izašli na ulice. A dok se to ne desi, čuvajte evre.
www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=161&clanak=6 |
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Aug 16, 2012 20:55:06 GMT -5
Srbi i Evropa
Naš državni i nacionalni interes je da budemo članica EU. Ali ne kao Bugarska i Rumunija koje, zbog sve veće korupcije, ne dobijaju sredstva iz evropskih fondova. Koje su primljene da bi se ograničio ruski interes. Smatram da bi takav ulazak u EU uništio Srbiju. Jugoslavija je bila naš veliki promašaj. Bojim se da bi, ovakvim nakaradnim pristupom, EU bila naša grobnica. Srbi će se prvi odreći svog nacionalnog i državotvornog identiteta za bolje funkcionisanje federacije evropskih država. A kada finansijska kriza, o kojoj danas govori i špekulant Soroš, dobije svetske razmere, kada svetski finansijski požar spali sve iluzije i špekulacije, kada se nacije ponovo vrate svojim državama, bojim se da Srbi neće imati gde da se vrate. Srbija će izgoreti u toj svojoj naivnosti.
Piše:Branko Dragaš
Srbi su evropski narod. Srbija je evropska država. Srbija mora da postane član Evropske unije. Srbima je mesto u zajednici evropskih naroda. I sve to nije sporno. Šta je onda problem? Glavni problem je kako to da izvedemo. E, tu postoje ogromne razlike. Lažni evropejci, predvođeni predsednikom Tadićem, marketinški šire iluzije o EU. Pristupanje evropskoj zajednici postalo je njihova jedina politička mantra. Strahom i manipulacijama oni opstaju na vlasti. Oni jedini tumače evropske integracije. Tvrde da jedino oni mogu da nas uvedu u EU. To je, naravno, politička obmana. Suština tih političkih fraza je da njihova politička oligarhija ostane i dalje na vlasti. Srbija da ostane nedemokratska i totalitarna država. Medijski mrak da proguta svaku naprednu ideju. Korupcija, pljačka, otimanje i bogaćenje tajkuna i njihovih političara da se nastave. A da građani budu sve siromašniji. I da čekaju spasenje ulaskom u EU. Jer, prema propagandi režima, kada uđemo u EU svi problemi se odmah rešavaju. Naše je samo da se učlanimo. I da prihvatimo sve što oni traže, jer oni bolje znaju od nas šta nama treba.
Lažni evropejci opasno obmanjuju sopstvene građane. Zavode ih pričama o blagodetima koji nas čekaju ulaskom u EU. Ako nemate zube i nemate pare da stavite nove, sve ćete dobiti ulaskom u EU. Zato glasajte za odnarođeni režim. Ako ste nezaposleni i imate male plate, nikakav problem. Ulaskom u EU dobijate posao i veliku platu. Vaše je samo da glasate za režim. I sve tako. Med i mleko. Nastavlja se petooktobarska propaganda režima o blagodetima bez velikog naprezanja i znanja. Hvalili su se da će donacije i dve multinacionalne kompanije rešiti sve naše problema. A šta ćemo mi da radimo? Ništa. Tačnije, samo ćemo ubirati poreze i trošiti. Epilog je katastrofalan.
Prema zvaničnim podacima u Srbiju je došlo na ime donacija oko tri milijarde dolara od januara 2001. do avgusta 2008, ali je iz države na različite načine otišlo ili se otuđilo nepovratno 100 milijardi dolara. Živimo u okrutnom kapitalističkom svetu. Svako gleda isključivo sopstvene interese, koje nastoji da maksimalno uveća uz minimalna ulaganja. Dakle, kada uložite putem donacija u jednu siromašnu i korumpiranu zemlju svega tri milijarde, a izvučete 100 milijardi dolara, onda je to dobar biznis.
Briselska birokratija će podržavati takav podanički režim. Svaka promena takve politike opasno bi ugrozila pljačku koja je u toku. Ništa ne treba da se menja. Dovoljno je da lakovernim i naivnim Srbima pričamo o boljem životu nakon učlanjenja u EU. Srbi su čudan narod. Prijemčivi su na takve slatkorečive laži.
Drug Tito im je vešto stavio jaram propagandim lažima o vlasti radničke klase. Socijalistička utopija vladala je samo na Brionima. Drug Slobo zamajavao je Srbe lažima o nebeskoj naciji koja je nastala direktno od ameba i pranaciji koja je prva sišla sa drveta. Nacionalna utopija je završena krvavim ratovima, pogibijama, iseljavanjima i gubitkom vekovnih teritorija. Drug Boris marketinški folira Srbe da sve njihove probleme rešava EU.
Evropejska utopija doneće novo razočarenje Srbima. Postoji velika opasnost, ukoliko se valjano ne spremimo za EU, da konačno izgubimo i državu i naciju. Naime, Srbi su poznati po tome da dobijaju u ratu i da gube u miru. Otac nacije je to potvrdio. Istorijska ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je dobra, ali to ujedinjenje u zajedničku federalnu državu je trebalo izvršiti na bazi unapred utvrđenih državnih i nacionalnih interesa. Znači, trebalo je napraviti računovodstveni konto prihoda i rashoda i na osnovu te matematike doneti valjanu odluku. Nažalost, umesto interesa i proračuna pobedile su emocije. Lični interes su samo branili kralj Aleksandar Karađorđević i mešetar Nikola Pašić. Slovenci i Hrvati su napravili državni i nacionalni proračun i izračunali su da im se više ispalti da uđu u zajednicu sa naivnim i neorganizovanim Srbima, nego da ih asimiluju razvijeni susedi. Ušli su u tu zajednicu da bi, kada dođe vreme, iz nje izašli. I u tome su uspeli. Moramo im odati priznanje na državotvornoj vizji i političkoj mudrosti.
Srbi to nisu imali. Zapravo, istorijski gledano jedini državotvorni vizionar je bio Stefan Nemanja. Despot Stefan Lazarević je pokušavao da spasi šta se spasiti može. Knjaz Miloš Obrenović je imao dovoljno trgovačkog njuha da donese odluke koje su doprinele obnavljanju države. Sve posle toga je bila potpuna katastrofa.
Sadašnji vlastodršci su sluge briselske birokratije i referenti multinacionalnih kompanija. Oni se ponašaju kao okupaciona vlast. Ali nije problem u njima što nemaju istorijske odgovornosti i što su dušu prodali za procenat u poslu. Problem je u narodu koji takve političare bira. Istina je da smo sami krivi za tragediju koja nam se dešava i koja se, prema svim izgledima, nije još završila. Rasprava o usvajanju SSP sa EU i ratifikacija Sporazuma o gasnom aranžmanu sa Rusima pokazala je svu nemoć i neznanje političke kvazielite u Srbiji. Prosto je neverovatno kakvo je odsustvo zdrave pameti pri donošenju tako važnih političkih odluka. Ponekad mi se čini kao da niko od njih ništa ne čita, kao da ne razmišlja sopstvenom glavom, kao da napamet govore tekstove koji su im neki drugi napisali.
Recimo, toliko se govorilo o SSP-u u javnosti, toliko su se javni delatnici nadmetali u raspravi o tome da li da se prihvati ili da se ne prihvati, da niko nije ni obratio pažnju na neke neverovatne stavove u tom dokumentu. Stavove koji rečito govore o našem odnosu sa EU. Uprkos toliko hvaljenoj inegraciji naše privrede sa EU, koju navodno nudi Sporazum, integraciji koja nas spašava iz sadašnjeg stanja, u tom dokumentu piše nešto sasvim drugo. U članu 32. stav 2. se kaže ''ako kumulativni izvoz proizvoda iz Srbije dostigne nivo od 115 odsto proseka računatog za prethodne tri kalendarske godine, u roku od pet dana će se sesti da se nađu zadovoljavajuća rešenja kako bi se izbegao poremećaj tržišta usled izvoza ovih proizvoda u EU''. Ali, to nije sve. Takva rigidna ograničenja nisu dovoljna pa se u sledećem stavu, istoga člana, navodi sledeće ''Ukoliko u toku kalendarske godine kumulativni izvoz poraste preko 30 odsto u poređenju sa prosečnim izvozom merenim u poslednje tri godine EU može da SUSPENDUJE preferencijalni tretman koji se primenjuje na proizvode koji su doveli do porasta izvoza. EU će ga ponovo uspostaviti kada se otklone poremećaji u trgovini''.
Da li je neko od zvaničnika čitao Sporazum? Da li su ga preplaćeni eksperti čitali? Da li ga je opozicija čitala? Zašto niko o ovome ne govori? Zašto niko ne traži da se ovo izmeni? Ili niko Sporazum nije temeljno čitao ili su svi plaćeni da o tome ćute. Ne znam kako drugačije da objasnim ovo obmanjivanje javnosti. Šta taj vešto smišljeni stav znači? Vrlo kratko. Ako srpski izvoznici naprave kvalitetnu robu za izvoz, ako ispitaju tržište, ulože u marketing i nastupe kvalitetom i cenom na tržištu EU i ako potrošači EU počnu da kupuju naše proizvode, prekinuće se izvoz i suspendovati preferencijalni tretman jer se prekoračilo 115 odsto proseka izvoza u poslednje tri godine, odnosno ako kumulativni izvoz poraste 30 odsto proizvođač iz Srbije neće moći da izvozi svoju robu zainteresovanom potrošaču u EU jer to ne dozvoljava briselska birokratija. Tako piše u Sporazumu koji smo prihvatili. Nikakve primedbe nije bilo po ovom stavu. Zar je to slobodna trgovina? Zar je to slobodno tržište? Evropski kupac koji preferira robu iz Srbije neće biti u prilici da kupuje robu dok se ne pronađu zadovoljavajuća rešenja. Takvih uslovljavanja na drugoj strani nema. Odnosno, roba iz EU nesmetano i neograničeno može da ulazi u Srbiju, koja je bez ikakvih barijera i zadovoljavajućih rešenja, otvorila svoje tržište. Isti je slučaj i sa kapitalom iz EU koji je dobio sve mogućnosti kao i domaći kapital.
Logično pitanje se postavlja: zašto se EU ograđuje? Čega se plaši? Zar može proizvođač iz Srbije da sruši moćno tržište EU? Pokazalo se da je priča o slobodi tržišta laž. To su otvoreno rekle i nerazvijene zemlje na nedavnom sastanku Svetske trgovinske organizacije. Sastanak je propao. Razvijene zemlje raznim zadovoljavajućim rešenjima brane svoje tržište. I uvek će da ga brane. Njihovo bogatstvo je poteklo na pljačkanju nerazvijenih. To je odavnina. I tako će da ostane. Ko ne razume kako funkcioniše globalni svet ne treba da se bavi politikom. Ništa novo nisam otkrio. Nema slobodne trgovine na tržištu razvijenih zemalja. Slobodna trgovina se samo nameće kolonijama. Multinacionalne kompanije traže da nerazvijene zemlje otvore svoje tržište i da se njihova preduzeća sučele na tržištu sa moćnim međunarodnim korporacijama. Pobednik se unapred zna.
Bogati postaju sve bogatiji, siromašni sve siromašniji. Zašto Srbija na to pristaje?
Šta da radimo? Moramo da stvorimo državnu i nacionalnu viziju za XXI vek. Moramo da konkurencijom izaberemo najsposobnije koji će tu viziju da sprovedu. Srbija treba da postane članica EU kada prosečna plata bude 2.000 evra, a prosečna penzija 1.400 evra, kada 300.000 gladne dece bude sito i obučeno, kada iskorenimo kriminal i korupciju, kada obezbedimo zdravstvenu zaštitu za svakog građanina, kada napravimo puteve i pruge, kada naši vozovi budu išli 260 km na čas, kada ne budemo imali nezaposlene i inflaciju, kada otplatimo 30 milijardi dolara duga, kada. . . .
Da li je to moguće? Jeste. Umesto da 7,4 miliona građana Srbije prave 18 milijardi evra BDP, moramo da pravimo 300 milijardi evra godišnje. Kada to ostvarimo, EU će nas moliti da im se priključimo. I mi ćemo ući. Ali uvek ćemo biti na oprezu. Ako bude nevolje, moramo biti spremni da prvi izađemo. Ne treba nam proširena Jugoslavija. Dovoljno smo se žrtvovali za tuđe interese. Moramo da branimo svoje. A Srbija je jedino naše utočište. Rezervnu zemlju nemamo. www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=163&clanak=6------- Drugi ClanciTopic: Ideologija i praksa antisrpskih internacionalista (Read 26 times)  Read more: illyria.proboards.com/index.cgi?action=display&board=serbianhistory&thread=36146&page=1#ixzz249ZiENZM |
|
