Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 1:13:26 GMT -5
Умро Уго Чавес, велики савезник РусијеУмро је председник Венецуеле Уго Чавес, човек који је Русији „отворио врата Латинске Америке“. Чавес ће ући у историју захваљујући покушајима да створи „социјализам 21. века“ и моћну антиимперијалистичку коалицију у Јужној Америци. Он је упутио отворени изазов САД путем национализације имовине америчких компанија у Венецуели.
Петог марта је од рака умро председник Венецуеле Уго Чавес, један од најистакнутијих и најконтроверзнијих светских лидера, који је на челу државе био од 1999. То је на националној телевизији објавио потпредседник Николас Мадуро. Према Уставу, председнички избори треба да се одрже у наредних 30 дана. Чавес је преминуо у својој 58. години у војној болници главног града Каракаса, где је средином фебруара премештен са Кубе, где је два месеца био на терапији. Своју болест је обелоданио у јулу 2011, и у том тренутку је Чавесу, по мишљењу његовог лекара Салвадора Наварете, било остало још око две године живота. Чавес је у октобру 2012. четврти пут победио на председничким изборима, али инаугурација није одржана због болести. Идеју да у Венецуели изгради „социјализам 21. века“ Уго Чавес неће сам спровести до краја. Уго Чавес ће ући у историју захваљујући амбициозним покушајима да у Латинској Америци створи моћну антиимперијалистичку коалицију. Он је упутио отворени изазов Сједињеним Америчким Државама, главном трговинском партнеру своје земље, тако што је национализовао нафтне активе Exxon Mobil, ConocoPhillips и Chevron, а успут и банке, руднике злата, електране, итд. Председника САД Обаму Чавес је једном назвао кловном, а његовог претходника Буша ђаволом. Вршилац дужности председника Венецуеле, 50-годишњи Николас Мадуро, кога је Чавес пред одлазак на лечење у Хавану означио као свог наследника, важи за већег противника Америке од самог Чавеса и највероватније ће наставити његову линију. У случају да он победи на превременим председничким изборима, Москва у потпуности може рачунати на очување пријатељских односа са Каракасом. „ Венецуела је Русији отворила врата у Латинску Америку тиме што је масовно куповала руско наоружање и омогућила руским компанијама да учествују у експлоатацији нафте и гаса, као и у многим другим пројектима. Владимир Сударев, заменик директора Института за Латинску Америку РАН Мадуро је верни Чавесов следбеник. Од обичног возача аутобуса 1990-их и активисте синдиката радника метроа он је доспео до министра спољних послова и потпредседника своје земље. Политичка каријера самог Чавеса почела је неуспелим покушајем војног пуча 1992, изазваног незадовољством економске политике коју је тада спроводило руководство Венецуеле. Када је после две године затвора изашао на слободу, потпуковник Чавес је основао социјалдемократски „Покрет за пету републику“. Четири године касније први пут је победио на председничким изборима. Чавес је 2002. успешно пребродио покушај преврата, а 2004. референдум за опозив председника, да би 2005. заузео курс изградње „социјализма 21. века“. Средином 2000-их је приступио формирању антиимперијалистичког фронта, најавивши стварање „осовине добра“ са Кубом и Боливијом, својим најближим савезницима. Управо тада је почело активно зближавање Каракаса и Москве, углавном у војно-техничкој сфери. Тај процес је убрзан 2006, када су САД престале да испоручују Венецуели наоружање и неопходне резервне делове. Николас Мадуро, кога је Чавес пред одлазак на лечење у Хавану означио као свог наследника, важи за већег противника Америке од самог Чавеса. „Венецуела је Русији отворила врата у Латинску Америку тиме што је масовно куповала руско наоружање и омогућила руским компанијама да учествују у експлоатацији нафте и гаса, као и у многим другим пројектима“, каже Владимир Сударев, заменик директора Института за Латинску Америку Руске академије наука. Каракас је од 2005. до 2007. купио 24 ловачка авиона Су-30 МК2, преко 50 хеликоптера Ми-17В, Ми-35М и Ми-26Т, 12 противавионских ракетних система Тор-М1, као и 100 хиљада аутомата „Калашњиков“. Почетком 2012. су наруџбине Венецуеле процењене на 6-7 милијарди долара (не рачунајући кредит од 4 милијарде долара, који је Каракас добио за развој војно-техничке сарадње) Средином 2000-их Чавес је приступио формирању антиимперијалистичког фронта, најавивши стварање „осовине добра“ са Кубом и Боливијом, својим најближим савезницима.Управо тада је почело активно зближавање Каракаса и Москве, углавном у војно-техничкој сфери. „Што се тиче војно-техничке сфере, ту је већ достигнут плафон“, сматра Сударев. „Венецуела је задовољила своје потребе за наоружањем, а и Русија не треба да буде претерано заинтересована за продају оружја, да не би била оптужена због подстицања трке у наоружавању у Латинској Америци.“ Енергетика је још једна важна сфера сарадње са Русијом. Државна нафтна компанија Венецуеле PDVSA и „Национални нафтни конзорцијум“ чији су оснивачи пет највећих нафтних компанија Русије, потписали су 2010. споразум о изградњи блока Хунин-6 у сливу реке Ориноко, у појасу највеће концентрације нафте и битумена на свету. Експлоатација нафте започета је у септембру прошле године. „Росњефт“ планира да кроз две године почне индустријализацију налазишта Карабобо-2 на истом подручју. Обим експлоатације у сваком налазишту износи 450 хиљада барела дневно. Компанија „Интер РАО“ планира да у Венецуели изгради термоелектрану на нафтни кокс снаге 300 MW. „Управо је Чавес доносио такве суштински важне одлуке, и управо он је стварао повољну климу за руске енергетичаре и индустријалце“, каже Владимир Сударев. Превремени председнички избори треба да буду одржани у року од 30 дана после Чавесове смрти. Владимир Сударев сматра да је у овом тренутку највероватнија победа Николаса Мадура. Чавес је национализовао нафтне активе Exxon Mobil, ConocoPhillips и Chevron, а успут и банке, руднике злата, електране, итд. „Опозиција је у извесном смислу показала мишиће у октобру, када је Карпилес добио 45% гласова (тада је Чавес добио 54,5%), али у овом тренутку је разједињена, нема јединственог кандидата, док присталице Чавеса у потпуности контролишу информативни простор“, истиче експерт. Опозицији иде у прилог погоршавање економске ситуације. У 2012. години је инфлација износила чак 21%. Влада Венецуеле је почетком фебруара девалвирала боливар за 32%, са 4,3 на 6,3 у односу на амерички долар. „То угрожава пре свега сиромашније слојеве становништва, а управо су они Чавесова социјална база“, каже Сударев. Ако на власт дође опозиција, политичка клима можда више неће бити тако повољна за руске компаније, јер је стварање такве климе у великој мери Чавесова заслуга. „Али то никако не значи да ће бити раскинути сви уговори и да ће наше компаније бити избачене из Венецуеле. И опозиција поштује међународно право“, каже Сударев. „Можда ће неки уговори бити замрзнути, али мислим да Русија неће отићи из Венецуеле, јер ни сама опозиција није за то заинтересована“.
ruskarec.ru/politics/2013/03/06/umro_ugo_caves_veliki_saveznik_rusije_20573.html
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 1:04:55 GMT -5
ПОВРАТАК ИМПЕРИЈА (Први део) „Велики простори“ против хаоса у међународним односима?
Дмитриј МИНИН | 05.03.2013 | 23:50 | |
Француске експедиције до којих долази у последње време у Африци очигледно изгледају као неоимперијалне, а прецизније – неоколонијалне, и оне су многе натерале да се замисле да ти нови догађаји не представљају почетак новог циклуса светске политике, у коме се одлазећа једнополарност смењује не вишеполарношћу, како сви очекују, већ нечим сасвим другачијим – новим, а у ствари можда нечим давно заборављеним - старим, само обученим у ново рухо? Нешто што ће, на пример, Сједињеним Државама дозволити да у све сложенијем систему међународних односа „одлазећи - не оду“, већ да наставе да остварују своје глобалистичке идеје? Ако је тако – као императив ће се појавити одавно заувек без трага ишчезли империјални пројекти и вазалски односи из давне прошлости.
Ту тенденцију је међу првима приметио и дефинисао још почетком првог мандата Б.Обаме познати немачки филозоф Јурген Хабермас. Он је констатовао, на пример, да се „реалистичка“ школа међународних односа која је свој утицај у Вашингтону обновила после Буша, разликује од „неокона“ (тј. неоконзерватизма) не само због циљева којима треба да се очува светска хегемонија САД, већ и због избора средстава како да до тога дође. Као згодан светски поредак према тој школи у највећој мери, мисли Ј.Хабермас, одговара теорија „великог простора“ Карла Шмита. Овај последњи је под „великим просторима“ замишљао сфере утицаја супериорних империјалних држава и њихових „снажних идеја“. „Истинска“ централна држава, она која се разликује по својим историјским достигнућима, према Шмиту, „дужна је да своју надмоћ у односу на периферију која се састоји од зависних нација и група народа, потврђује према критеријумима сопствене, и при том, ни са чим упоредиве, концепције праведности“. Равнотежа међу тим савременим наследницима старих империја треба да се утврђује у зависности од „постојања великих простора који принцип немешања преносе са света у коме влада класично међународно право на субјекте међународног права новог типа“.[1]
Може да се каже да се у току првог мандата Барака Обаме Америка још увек налазила на раскрсници, водећи битке којима би сачувала светску позицију лидера, али се све више убеђивала у неефикасност и тежину тих покушаја, посебно у условима глобалне светске кризе. Почетком другог мандата председниковања Обама приступа одлучујућем преформатирању света. Проблем Вашингтона није само у томе, да за њега постаје немогуће одржавање једнополарности, већ у том што је вишеполарност - непожељна. Он више није задовољан ни тиме што ће, уколико се очува постојећи поредак, временом на место глобалног хегемона доћи Кина, која може да се понаша исто онако, како се понаша Америка. Ј.Хабермас је проницљиво констатовао: „Боље је Америци да у сопственом интересу покуша да већ данас сутрашње велике државе повеже таквим међународним поретком коме уопште неће бити потребна никаква над-држава“.[2]
При томе са на Западу појављује све више истраживања која доказују да као одговор на деволуцију светског лидера– САД, и све већег хаоса светске политике, почиње процес стихијске обнове империјалне политике читавог низа некадашњих колонијалних метропола и често не у оном правцу којим би Америка била задовољна. О повратку империја сликовито је речено у геополитичком италијанском журналу „Лимес“: „Империје умиру само уколико им се не извади корење и место где су биле не поспе сољу. Њихов дух остаје да живи још много генерација – како међу потомцима оних који су владали, тако и код народа, који су им били потчињени. Они су спремни да се при првој згодној могућности поново појаве – чим се геополитички притисак на њих смањи, а поредак, који је проглашен за вечит, постане крт и офуцан“.[3] Без могућности да се супротстави том „урагану“ Бела кућа треба, ако се буде руководила рецептима који јој се предлажу, да тај процес усмери у „правцу који њу задовољава“ тако што ће га она и водити. Да се нове империје не би стихијски стварале препоручује се организовано супротстављање и то тако што треба формирати такве, са којим ће Америка моћи заједнички да наступа, а да се формирање потенцијално непријатељских творевина кочи колико год је то могуће.
Тако бивши заменик министра одбране и главни финансијер Министарства одбране САД Дов Закхејм у журналу National Interest указује на „јачање тријумфализма низа империја које су у своје време пропале“. По његовим речима, у „Источној Азији Кина све чешће демонстрира своје политичке, економске и војне мишиће као држава која доминира, пред којом други треба да се пузећи клањају. На Блиском Истоку и у Централној Азији Турска користи своју обновљену економску и политичку снагу да би јачала утицај на многобројне земље које су се некада давно налазиле у саставу Отоманског царства. А Москва користи власт и утицај који јој дају њени ресурси у енергетским сировинама, те и у Европи, и у земљама региона бивше Руске империје са којима се граничи спроводи политику царизма у новом облику. Не треба заборавити ни утицај Индије у Јужној Азији. У региону у коме су некада владали Велики Монголи, њена економија надјачава њене суседе. Такође треба да се сетимо и оне империјалне мантије коју је, користећи своју све већу економску снагу, од Португалије наследио Бразил. Империјално наслеђе тих држава им даје стимуланс да јачају сопствену важност не само у регионима у којима се налазе, већ и на светској арени. У току посете тим земљама и сусрета са представницима њихове елите све више јача осећање да се те државе враћају својој традиционалној улози водећих држава.“
А оно најважније што узнемирава Д.Закхејма је то што „оне верују да Сједињене Државе, а тим пре и Европа, не треба више да монополизују процес доношења одлука, гурајући светску заједницу у страну. Оне одбијају поредак који је створен после Другог светског рата, и називају га застарелим, и не слажу се да аутоматски прихватају америчко вођство без обзира о којим се питањима ради. Вашингтонски политичари и државни функционери , које сада одржава други наследник империје – Иран, морају да схвате и да признају да те државе имају нешто више од упечатљивог раста економије, од војне експанзије и политичког утицаја. Американци су добро познати по својој неосетљивости према историји. Али њима ће бити потребна сва могућа осетљивост коју могу у себи да акумулирају како би се са успехом обрачунали са оним државама , чије се захтевање да играју важнију улогу у свету заснива не само на садашњим успесима, већ и на некадашњој слави“.[4] Није тешко приметити да су Закхејмове опаске сличне онима које је давао још Семјуел Хангтингтон у својим пророчанствима о долазећем „Судару цивилизација“.
Једна од главних дилема која је сада пред империјалном политиком Сједињених Држава, по мишљењу немачког научника Херфрида Минклера, а која је дата у књизи „Империје: логика владања светом од старог Рима до Сједињених Држава“ представља разилажење између признања да је даља експанзија непотребна и бојазни да ће други то схватити као слабост. „Тешко је одбити империјалистичку, цивилизациону, хуманитарну мисију која шири вредности на којима се заснива идентитет империје – тако да ни становништво, ни суседи то не сматрају за доказ слабљења.“ Још једна особина Америке, по дефинисању Минклера, представља то, да је она по својој природи „империја која жури“, што представља последицу кратког четворогодишњег изборног циклуса. „Тежње Вашингтона да проблеме решава војним путем, које у последње време све више расту, вероватно су делимично повезане са временом које их притиска, које стварају демократски механизми. Војна решења обично изгледају бржа и коначна, и зато „империја која жури“ може да их користи чешће него што је то паметно или умесно“.[5]
Јасне црте империјалности истраживачи виде и у политици Европске уније. У чланку „Империјална промена граница у Европи: случај са европском политиком добросуседства“ (Саmbridgе Rеviеw оf Intеrnаtiоnаl Аffаirs, јуни 2012) се, на пример, наводи да европска политика добросуседства може да значи и империјалне тежње ЕУ. У империјалне стратегије може, на пример, да спада и то, што према шемама интеграционих односа који су у наведеној политици, суседи Европске уније пре означавају подчињене објекте, него њене равноправне партнере. У складу са стратегијом мултикултурне империје преко Европске политике добросуседства Европска унија гради нове границе и линије поделе међу својим суседима на примеру Балкана. По мишљењу аутора, империјална политика трансформације граница коју врши Европска унија, користи мање приметне, али много упорније инструменте контроле, који се базирају на добровољној потчињености и прихватању норми, које се тако наметљиво нуде.[6]
И тако, у светској политици је започело формирање „великих простора“. Сасвим је сигурно да не треба да се очекује било каква формализација граница тих нових/старих империја или њихово званично проглашење за такве. Ради се не о њиховој директној обнови са свим атрибутима (то би већ личило на фарсу) већ о повратку на одговарајући начин постојања или modus operandi за пројектовање интереса некадашњих владаоца. Светска хијерархија која се већ назире, а која настаје вољом Вашингтона, на сваки ће начин да избегава своје поистовећивање са колонијалним империјама прошлих времена, како не би позлеђивања сећања народа. И не само у бившим колонијама које су нештедимице подвргаване експлоатацији, већ и самих империјалних престоница, чији становници баш претерано не желе да поново на себе сваљују бреме прошлости које је једном најзад скинуто и да опет гледају како у новим широким потоцима стижу имигранти са тих територија. Такође не треба да се очекују ни било какве конвенције или споразуми који би личили на капитулирање или акти о вазалском односу: савремени правни путеви могу да буду много чвршћи од доказа о нечијој зависности из старих времена. Неоимперијалну ренесансу западних држава лакше је протурити логиком њихових идеја и поступака, без придавања значаја „високим моралним принципима“ под којима се они и тако крију. (Наставиће се)
[1] Хабермас Јурген. «Ах, Европа», Весь Мир, М. 2012, стр. 96-97.
[3] «Il ritorno del sultano», Limes, 4, 2010, 19. |
ПОВРАТАК ИМПЕРИЈА (Други део): „Свет постмодерне“ или „Најновији Средњи век“Дмитриј МИНИН | 07.03.2013 | 00:02 | |
Процес консолидације „великих простора“ који се од пре извесног времена примећује у свету, и који подсећа на повратак некадашњих империја, у првом тренутку може да се учини да никако није у складу са духом садашњице. Али ми живимо у време које због збрке у главама гута све, тако да њему нису туђи ни најневероватнији политички рецепти.
Свет је у стању Interregnum (међувлашћа) у коме, како каже Зигмунд Бауман „промена представља једину константу, а сумња једину јасност“; у том свету Европа као и пре остаје бојно поље,али сада већ између вестфалског модела суверених држава и нових облика наднационалне управе.[1] Класичне европске империје новог времена, односне епохе „модерне“, изграђене су на рушевинама фундаментализма, али то и јесте особина постмодерне, да је она спремна да на еклектичкој основи одузима организационе облике политичких односа било ког времена. Пиратерија, која је постојала давно-давно (да се само присетимо познатих алжирских пирата), данас је поново чврсто засела уз афричке обале; наравно да она представља споредну појаву, али је и она постала одлика времена у коме се на најневероватније начине мешају архаика и садашњост.
И у ствари – ништа није ново! Слични ломови по епохама су се дешавали више пута. Руски филозоф Николај Бердјајев (Берђајев) је у свом раду, који је написан између два светска рата, под називом „Нови Средњи век“[2], много пре твораца теорије постмодерне Ж.Дерида, Ж.-Ф. Лиотара и осталих, писао: „У историји, као и у природи, постоји ритам, ритмичка смена епоха и периода, смена типова културе, плиме и осеке, успони и падови… Прича се о органским и критичним епохама, о епохама ноћним и дневним, сакралним и секуларним. Суђено нам је да живимо у историјско време смене епоха. Стари свет нове историје (а он је у ствари, иако себе по старој навици назива - „нови“ – остарао и изнемогао) умире и трули и рађа се још непознат стварно нови свет“. Бердјајев је ту епоху означио као „крај нове историје и почетак новог Средњег века“, и окарактерисао га прелазак од рационализма нове историје на ирационализам или наднационализам средњевековног типа… „Духовни почеци досадашње историје су искориштени у потпуности, њене духовне снаге су исцрпљене… По свим особинама ми смо искорачили из дневне историјске епохе и ступили у ноћну… Падају лажни покрови, и добро и зло се огољавају. Дан историје пред смену са ноћи увек се завршава великим потресима и катастрофама, он неће мирно да оде… Све уобичајене категорије мисли и облика живота „најнапреднијих“, „прогресивних“, па чак и „револуционарних“ људи 19. и 20. века су безнадежно застарели и изгубили сваки значај и за садашњост, и за будућност.“
Прелазак на нови Средњи век, као што је некада био прелазак на стари Средњи век, како запажа Бердјајев,прати приметно разлагање старих друштава и неприметно стварање нових. „Борба за супротстављене интересе, конкуренција, дубока усамљеност и одбаченост сваког човека карактерише тип друштава у том новом времену. У духовном и идејном животу тих друштава откривана је све јача анархија, губљење јединственог центра, јединственог врховног циља… Индивидуализам је у новој историји искористио све своје могућности, у њему више нема ни мало енергије, и он више не може да се трпи чак ни са патетиком. Крај духа индивидуализма представља и крај нове историје… Либерализам, демократија, парламентаризам, конституционализам, правни формализам, хуманистички морал, рационалистичка и емпиријска филозофија - све то је изнедрио индивидуалистички дух, хуманистичко самопоуздање, и сви они живе последње дане, губе некадашњи значај… Колико то онтолошки реалног има у берзама, банкама, у папирном новцу, огромним фабрикама које производе непотребне ствари или оруђа којима се истребљује живот, у спољној раскоши, у говорима посланика и адвоката, у новинским чланцима, колико је стварног у сталном расту онога што је потребно у животу? У свему се види глупи бескрај коме нема краја.“ Руски филозоф је констатовао да је у прошлости улогу ујединитеља бар за већи део човечанства играло хришћанство. Сама његова појава „значила је излазак из паганског национализма и партикуларизма“. На крају нове историје „ми пред собом поново видимо ослобођени свет паганског партикуларизма у коме се води борба на живот и смрт, односно истребљење.“
Ови су редови одавно написани, али звуче као да се говори о садашњици. Бердјајев је прорекао и да ће будући ратови бити „не толико национално-политички, колико духовно-религиозни“, а и предвидео је конфликт Запада са исламом, који се одужио. Истовремено је он сачувао известан историјски оптимизам у вези са резултатом судара супротстављених снага и започињањем тог новог Средњег века. „Ступамо у епоху, - предпостављао је Н.Бердјајев – када је изгубљено поверење у све политичаре и када политичка страна живота више неће играти ону улогу коју је играла у новој историји, када ће морати да своје место уступи стварнијим духовним и друштвеним процесима“.
Уосталом, колико год да у наше време мисли Бердјајева изгледају актуелно, наравно да би било нетачно ако се стави знак једнакости између времена у коме је он писао и почетка 21. века. Мада се ти завоји историјске спирале усклађују један према другом, ипак сваки од њих носи своју специфику. А обзиром да је нови Средњи век већ настао, ако бисмо имитирали Н.Бердјајева, у том бисмо случају тенденције нашег времена назвали Најновији Средњи век. Једну од најважнијих црта тог периода представља, на пример, појава сложених мрежа најразличитијих врста, не само информативно-технолошког и социјалног карактера, већ и оних које се баве односом међу државама (економским, културним, политичким, војним). У Вашингтону су изузетно популарне стратегије коришћења мрежних ратова чија је сврха управљање народима. Пентагон, конкретно, је званично прихватио нову војну доктрину мрежоцентричних ратова који су усмерени ка „доминационом знању“ и „информационој доминацији“.[3] Истовремено и ту међународни мрежни свет који се појављује у ово време са својом привидном самосталношћу појединих центра моћи је у ствари уграђен у још сложеније хијерархијске везе и узајамне зависности, али у онтолошком смислу на невероватан начин подсећа на свет Средњег века.
Конкретно, види се да се формира систем вишестепеног вазалског односа, у коме више нема главног „газде“ који се, као што је то било (зато што не може и неће) више неће мешати буквално у све ствари које су у зони његове владарске доминације по принципу „вазал мог вазала није мој вазал“. У Вашингтону схватају да је немогуће да се и материјално, и физички мешају у живот свих 200 светских држава, а управо су то тамо уз све јачи притисак покушавали све до сада да раде. Једноставније је да се одабере пола туцета или туце опуномоћених представника („вазала“) и да им се да задатак/да им се повери да нешто раде, при том их контролишући. Ето зашто неки поступци које су у последње време учинили најближи савезници САД, највише Француска, толико личе на почетак деобе феудалних поседа. У ствари, може да се говори о својеврсном пројекту суперимперије уместо једне над-државе, којој ће по мрежном принципу бити подчињене империје које се обнављају, било по регијама, било по традицији. Центар остаје исти, али он сада пре представља координатора, него директно свудаприсутног налогодавца; то је много економичније, и на крају крајева, како се надају Американци, ништа мање ефикасно. При том – пуноћа суверенитета, која укључује и право на војну интервенцију, сасвим сигурно ће бити сконцентрисана на врху те пирамиде. Како пише познати амерички научник Ноам Хомски, основа међународног поретка се закључује у томе да Сједињене Државе имају право да користе насиље кад год им падне на памет. И више нико на свету нема то право. „Наравно да нема. Али, можда – само наши сателити. Тако да вазали наслеђују то право. То се тиче и осталих америчких клијената. А у ствари – сва права припадају Вашингтону. Ето шта значи владање светом. То је као ваздух који дишеш. Ту нема места сумњи.“[4]
Фактички, данас, када историја прави нов навој, у свету се обнавља неофеудални систем вазалске зависности, који је у своје време дошао на смену великом Риму. Садашњи Рим – Вашингтон – по многим особинама се налази у истом стању империјалне исцрпљености, између осталог и моралне, али покушава да продужи своју хегемонију у суштини на исти начин, макар и у најновијој техничкој изведби: али - све једно, то је ипак само техника, а у ствари – нема баш ничег новог. „Врти се ветар, врти, и све једно се враћа у круг“ – пише у Соломоновом Еклезиасту.
Неовазалитет у себи поседује масу згодних ствари. Прво, ако нешто не крене како треба, као одговоран увек може да се прикаже не онај који стварно вуче конце,то јест Вашингтон, већ држава-вазал. Навлачећи на себе тогу непристрасног арбитра и користећи таквог вазала уопште, могуће је негирати своје учествовање у додели судбина другим државама. Друго, овакав механизам пројекције глобалне власти дозвољава да се минимизирају трошкови за управу територијама, што је у условима светске финансијске кризе и те како важно. Истовремено, приступајући преуређењу света, у Вашингтону мора да се рачуна и на трошкове које оно собом носи. Такође, интереси главног газде у неком тренутку могу да се не поклопе са интересима крупних вазала, који су у стању и да се у неком тренутку узјогуне. Осим тога, они против којих се игра води, у стању су да почну да јачају своје савезе, чије се контуре већ сада назиру. Зато ће, како би ипак остварио свој пројект, Вашингтон морати да реши још масу сложених задатака.
[3]Burgess, Kennet J. Organizing for Irregular Warfare: Implications for the Brigade Combat Team. Nаval Postgdaduate School. Monterey, California, December 2007. P. 34. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 0:52:57 GMT -5
Дејан Мировић | уторак, 05. март 2013. |
Пољска је још 1989. године потписала са ЕЗ Уговор о трговини и сарадњи. Такође, преко две деценије ова држава од скоро 40 милиона становника има право да користи бриселске фондове (PHARE фонд, који је касније трансформисан у IPA фондове.)
Пољска потписује Споразум о придруживању са ЕЗ 1991. године (ступа на снагу 1994). Датум за отпочињање преговора о чланству (толико очекиван у данашњој Србији) Варшава добија већ 1997. године, а преговоре започиње 1998. године. Они се завршавају 2002. године (са друге стране, Србија и поред великих уступака у преговорима са такозваним Косовом још увек није добила ни датум за почетак преговора). Коначно, Пољска 2003. потписује и Уговор о приступању са Бриселом и 1. маја 2004. године постаје чланица ЕУ. Дакле, Пољска је скоро две деценије ''испред'' Србије у такозваним европским интеграцијама. Ипак, социјални и економски параметри Пољске у том ''европском'' периоду 1992-2012. јесу (као и у другим источноевропским земљама) углавном негативни. На пример, стопа незапослености у Пољској је дуплирана у периоду 1992-2012. Следећа табела показује пораст стопе незапослености. Стопа незапослености у Пољској након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[1] Година | У процентима | 1992. | 6,1 | 2012. | 12,6 |
Стопа незапослености у Пољској би била и већа да неколико стотина хиљада људи није отишло из те државе након уласка у ЕУ 2004. године (2002. године стопа незапослености у Пољској је достигла 18,1 %) .[2] Тачније, према подацима пољског министарства за рад и социјалну привреду, након 2004. око 660.000 Пољака отишло да ради у друге земље ЕУ. Највише у Немачку, око 322.000, а остатак у Велику Британију, Ирску и Италију.[3] Са друге стране, према подацима угледног пољског листа "Газета виброча" број емиграната је био већи. Према том извору, у периоду од 2004. до јуна 2006. године емигрирало је два милиона Пољака. Пољски лист је тај процес назвао највећим миграционим таласом у новијој европској историји. (Око 90 одсто емиграната је било испод 35 година старости и имали су високо образовање, такође, 2008. године у Пољској је живело око 50.000 деце или младих које су родитељи напустили јер су отишли да раде у ЕУ.)[4] Пољаци су на западу ЕУ углавном раде као слабо плаћене занатлије, учитељи, инжењери, медицинске сестре, водоинсталатери, архитекте, кућне помоћнице и возачи.[5](Према испитивању које је спровела "Газета виброча", око 84 одсто Пољака се стиди што њихови сународници одлазе у свет.[6]) Ипак, и поред тако лошег социјалног статуса у западној Европи, према истраживањима спроведеним међу емигрантима, око 60 посто не жели да се врати у Пољску.[7]На пример, један Пољак из Хорзова на раду у Ирској истиче: "Радећи на линијама високог напона, зарадићу довољно за нормалан живот. Са пољском платом у мојој струци то је незамисливо" . У том контексту, у Пољској је након уласка у ЕУ дошло чак и до дефицита квалификованих кадрова. У извештају Светске банке из 2006. године се констатује да у Пољској постоји мањак радника (и упозорава се да то утиче на развој привреде). Такође, према подацима пољског Министарства привреде, економска миграција Пољака ће у периоду од 2006. до 2025. године проузроковати кумулативни пад БДП од 45 %.[8] Истовремено, док је трајао егзодус (и раст незапослености) Пољска се задуживала скоро невероватном брзином. Следећа табела то показује. Раст спољног дуга Пољске у милијардама долара након потписивања Споразума о стабилизацији и приступања ЕУ у периоду 1992–2005.[9] Година | У милијардама долара | 1992 | 48 | 2005. | 76 |
Спољни дуг Пољске је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2006. године је износио 121 милијарду долара. Шест година касније (у децембру 2012) спољни дуг Пољске је достигао 310 милијарди долара. Раст спољног дуга Пољске у милијардама долара након уласка у ЕУ у периоду 2006-2012. Година | У милијардама долара | 2006. | 121 | 2012. | 310 |
Отплата овако колосалног спољног дуга је неминовно довела и до раста буџетског дефицита.Следећа табела то показује. Раст буџетског дефицита Пољске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[10] Година | У милијардама долара | 1992. | 2,5 | 2012. | 10 |
Такође, укидање царине због примене Споразума о придруживању је довело и до појаве спољнотрговинског дефицита у Пољској. Године 1992. Пољска је имала суфицит од око 100 милиона долара. Године 2012. забележен је дефицит од око 14 милијарди долара Спољнотрговински салдо у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012. Година | У америчким доларима | 1992. | + 100 милиона | 2012. | -14 милијарди |
Вероватно је и овакав раст спољнотрговинског дефицита (као и буџетски дефицит и дужничка криза праћена социјалним немирима у јужним земаља еврозоне) довео до негативног става Варшаве у вези са усвајањем евра као званичне валуте. Пољска је одустала од ранијег плана да уведе евро у 2012. години. Пољски министар финансија Јацек Ростовски је чак изјавио да најмање до 2015. године Пољска неће увести евро.[11] Новим чланицама из источне Европе и Пољској је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да у периоду од најмање 10 година имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Омиљено оправдање присталица ЕУ је било да је то тежак али неопходан услов за слободну трговину која доводи до нижих цена хране. Али, ни такво ''жртвовање'' сопствене пољопривреде није довело до смањивања цена хране у Пољској. Напротив, по уласку у ЕУ од 1. 5. 2004. године поскупели су готово сви прехрамбени производи: шећер 50 одсто, пилетина 40 одсто, свињско месо 30 одсто, јаја 30 одсто.[12] Процењује се да су трошкови за прехрану четворочлане породице у 2004. години порасли за најмање 20 одсто, са 730 на 880 злота.[13] Истовремено, док се Пољска задуживала и губила радно способно становништво, обећана помоћ из такозваних европских фондова је углавном одлазила страним компанијма. На пример, аустријски професор Хофбауер наводи да је највећи део средстава из PHARE фонда уплаћен пројектима ФИАТ-а у Пољској.[14] Такође, и након уласка у ЕУ, Брисел је волунтаристички блокирао обећана средства. На пример, у јануару 2013. године је блокирано 890 милиона евра намењених Пољској. Одлука је донета због наводног стварања ''картела'' компанија које граде путеве у Пољској .[15] Варшава је протестовала због оваквог поступања Брисела. Министар надлежан за регионални развој Елжбјета Бјенјковска је изјавила да је овакав поступак ЕУ ''неразумљив и чудан, јер у тој афери је оштећена Пољска''. Такође, и обећана помоћ Пољској ће бити све мања ако се узме у обзир чињеница да ЕУ први пут у својој историји смањује буџет (буџет у периоду 2014-2020 ће за 3 % бити мањи од оног 2007-2013). Пољска је била у групи земаља које су се противиле том предлогу. Такав став Варшаве је разумљив ако се зна да већина која је захтевала смањење буџета то образлаже фразом да треба смањити дотације ''сиромашнијим земљама и регионима '' у ЕУ .[16] Лех Валенса Имајући у виду претходне чињенице, није изненађење што расте отпор према ЕУ у Пољској и код оних који су безалтернативно подржавали чланство у тој наднационалној организацији. На пример, један од највећих заговорника "придруживања" Пољске ЕУ, Лех Валенса, признао је јавно да се нису испуниле његове наде: "Ми смо одувек веровали да ће Запад после окончања комунизма донети неку врсту Маршаловог плана, да би се помогло овим земљама овде. Но, то се није десило. Због тога код нас постоји и даље дубока подозривост према ЕУ... У ствари биће нам потребни јаки живци. И ја бих, на пример, данас поново рекао људима: изађите на улице – овога пута нашој земљи лоше иде, зато што нас Унија не схвата озбиљно".[17] Али, више нема ни Валенсиног моћног синдиката који би могао да изађе на улице и протестује против ЕУ. Синдикат ''Солидарност'' је на ''европском путу'' са 10 милиона чланова спао на 0,8 милиона. У том контексту је било могуће гашење познате пољске бродоградње (и отпуштање радника који су некада чинили основу ''Солидарности''). Такође, бродоградилишта у Шећињу и Гдињи су продата управо због захтева ЕУ. Такође, чувено бродоградилиште у Гдањску је због захтева ЕУ било принуђено да отпусти око 4/3 радника.[18] Данас се између осталог, због такве политике ЕУ, у бродоградилишту у Гдањску производе и ветрењаче.
[3] "Привредни преглед" 28.8.2006. [4] "НИН" 17.8.2006. "Пресс" 30.4.2008 [5] Демпсеј "Њујорк Тајмс" 19.11.2006, према "Политика" 2.12.2006. [6] Лазаревић М. "Политика" 24.6.2006. [12] "Политика", 10.7.2004. [14] Хофбауер Х., "Проширење ЕУ на Исток", "Филип Вишњић", Београд, 2004. стр. 92. [15] ''Привредни преглед''31.јануар 2013 [16] Радичевић Н.''Политика''8. 2. 2013. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 22:33:26 GMT -5
Историја Хрвата – велика ватиканска лаж (I део)3. март 2013. | Стеван Томовић Ватикан – легло фалсификата
(Фото: venividi.ru)
Након открића из 15. века и признања од стране Рима, доказано је како је средњовековни документ познат као „Константинова даровница” био фалсификат, којим су римске папе хтеле да оправдају тежњу ка световној и ка духовној власти над другим државама и црквама. У самој Католичкој енциклопедији наводи се да је папска неуспела превара био заиста фалсификат, што нико од савремених историчара више и не доводи у питање. Та даровница се приписивала византијском цару Константину Првом, који је владао у 4. веку, и који је заслужан за оснивање Константинопоља (Цариграда). Он је такође донео чувени Милански едикт 313. године, којим су престали прогони хришћана у Римском царству, а хришћанство изједначено са свим политеистичким религијама. Сматра се за првог хришћанског владара.
Није нимало случајно то што је баш Константин изабран за неког ко ће папама послужити као наводни аутор даровнице, а у којој је писало да је Константин тобоже сву световну или државну и духовну или црквену власт подарио овом римском бискупу. Папе су још од пада Западног Римског царства, средином 6. века, хтеле да обнове стару империју и да опет постану владари света. На том путу су им сметали владари од преживелог Источног Римског царства (Византије), који су од времена пада Запада себе сматрали наследницима Римског царства и римских царева. У ту сврху папе су одлучиле да направе фалсификован документ, који би им давао права на наследство римског престола. Но ипак, кад им та превара није успела, онда су папе одлучиле да саме створе ново Римско царство; то су постигли проглашавањем германских царева за нове императоре Рима, као спроводитеље њихове воље и наоружане „мисионаре“ њихове религије. Радило се о франачким царевима, који су од доба Карла Великог носили титулу „римски имепратор“. Кад се Франачко царство распало, идеја обнове Римског царства, на челу с папом, пренета је на оживљени источни део некадашњег Франачког царства, који је назван „Свето Римско царство“. Њени каснији наследници били су Немачко царство и Аустро-Угарска монархија. Тако добијамо ситуацију да древно Римско царство у ствари никад није пропало: оно је наставило да постоји у виду Франачког и других германских царстава – Рим је направио компромис, те од оних које је називао „варварима“ створио своје одане савезнике. Међутим, циљ је уништења њиховог конкурента Византије остварен још у 13. веку, у доба Крсташких ратова. Источно Римско царство, као што је и познато, докрајчили су коначно Турци 1453. године. Разлог зашто је Рим признао да је „Константинова даровница“ фалсификат је управо то што је њихов највећи ривал збрисан, те су сада остали једини прави наследници Римског царства; никакав фалсификат и преваре им више нису потребне по том питању. Из тога такође можемо видети и начин деловања Ватикана: прво покушава интригама и „мирнодопским методама“ да пороби туђу земљу, а ако не успе тако, онда прелази на примену голе силе. Фалсификат „Константинове даровнице“ је откривен тек у 15. веку, а настао је у 8. Прво је био предочен поменутом франачком цару Карлу Великом. Ондашњи римски папа том је неписменом „варварину“ објаснио како је папе наводно овластио сам цар Константин и свети Петар, тако да је Карло имао слушати папе, као сви други световни владари и црквени поглавари, који су морали да слушају папу и њему да буду подређени. Карло је насео, те за рачун Рима ратовао против „неверника“ (укључујући Србе), и ширио папску религију. Као награду је добио царску римску круну од папе 800. године. Ипак, није само окрутни освајач Карло био преварен, већ је на још гори и на још наивнији начин био преварен његов отац и претходник на престолу – франачки краљ Пипин Мали. Наиме, када су тло Италије, па и Рим, опколили са севера Ломбарди, са југа Арабљани, а Словени на Балкану спречили даље ширење утицаја Римске цркве, тада је ондашњем папи Стефану II остало једино да позове у помоћ једног владара „варвара“, а то је био Пипин. Франци су већ постали хришћани, и то је папи послужило да лакше убеди Пипина да му помогне у одбрани Рима и већ увелико накупљеног богатства његове Цркве. Како је убедио Франке да ратују и истерају сродне им Ломбарде из Италије? Веровали или не, папа Стефан је упутио писмо Пипину Малом, и потписао га именом „Светог Петра, Принца свих апостола“. Другим речима, папа је рекао Пипину да му је (покојни) Петар, Христов ученик, написао писмо, и да га је позвао да одбрани Рим! Записано је: (У том) писму написаном чистим златом на најфинијем пергаменту писало је следеће: „Петар, изабрани Апостол од Исуса Христа, Сина Божијег (…) Ја, Петар, примивши апостолат од Христа примио сам и мисију просветљења целог света (…) Сви који су чули моју проповед и равнају се по њој морају апсолутно веровати да су по Божијој одредби сви њихови греси очишћени и да ће ући у вечни живот (…) Дођи у помоћ становницима Рима које је мени Бог поверио, а ја, Петар, у Дан Судњи припремићу дивно место за тебе у Краљевству Божијем. Потписани Петар, Принц апостола. Када је Пипин упитао папу како је Петар послао писмо са неба на Земљу, папа је одговорио да га је Петар лично дао „свом наследнику“ (мислећи на себе), показавши му да је у дну писма писало и: „Петар, изабрани апостол Христов, нашем најдражем сину, краљу Пипину, и његовој јуначкој војсци, бискупима и клеру, и свем народу“. Пипин је поверовао да је то „Небеско писмо“ веродостојно и да га је „свети Петар“ позвао у одбрану Рима (и његовог блага). Како ли се краљ Пипин осећао, мислећи да га је Бог одредио за хришћанску мисију, и колико је само страхопоштовања исказао пред тим „наследницима ‘св. Петра’“, којима је од тада верно служио? Затим, осим ових рајских Петрових писама, још један од чувених ватиканских фалсификата јесу и Исидорове декреталије. Ове Декреталије су збирка докумената које су имале сличну сврху као и горе описана „Константинова даровница“. Како пише и у Католичкој енциклопедији, њихов аутор је желео да докаже да је заправо сам Исус Христ основао Римску цркву – на исти начин као што се за апостола Петра каже да је „први папа“. Просто, један римски бискуп се досетио да жеље папа и њихове планове о владању светом поткрепи „доказима“ и буквално измишљеним сведочанствима и потврдама бројних папа, владара и црквених ауторитета. Исидорове су декреталије вековима коришћене у сукобима између Рима и Цариграда, а у циљу доказивања да Рим наводно има примат над свим црквама. О томе је писано: Око пола века касније (850. године) појавила се нова кривотворина, и то, поново ниоткуда: тзв. Псеудо-Исидорове декреталије, познатије као „Лажне Декреталије“. Ова серија разних папиних кривотворина врло је ојачала папство учинивши га врховним ауторитетом, те потпуно независним од свих световних ауторитета. Резултат је био тај да је Црква, између осталих привилегија, прибавила себи и имунитет пред цивилним судством и законом (…) На тај начин, свештенство је стекло некакву врсту необичне „светости“, која га је уздигла изнад обичних људи. Та „светост“ Римске цркве касније ће прерасти у догму о „непогрешивости папе“. За све што би им пало на памет да им треба, они би фалсификовали разна стара документа и писали нова, која би потом приписали неком цару или ранијем папи, па чак и мртвим људима који из гроба или с неба шаљу писма папама, попут апостола Петра, као што смо видели. Такође, ове Декреталије су имале сврху да папу прикажу као човека коме су франачки владари подређени, тј. имало је скоро исту политичку сврху као и „Константинова даровница“. Међутим, колико је то био очигледан фалсификат говори и чињеница да су га признале и саме римске папе. У њиховој је Католичкој енциклопедији записано следеће у вези с тим: Ту се налази 60 апокрифних писама и одредаба, које се приписују папама од Клемента (88-97) до Милдијада (311-314). Од тих 60 писама 58 су фалсификати (…) Од 33 писама, које се приписују папама од Силвестра (314-335) до Гргура II (715-731), њих 30 су фалсификати (…) И о њима, али и другим фалсификованим или преправљаним текстовима често су говорили и сами бивши католички бискупи, од којих су неки имали чак и директан приступ ватиканским архивама. Колико су често папе користиле лажна документа у своју одбрану, а нарочито када су продубљивале раскол између западног и источног хришћанства, говори и чињеница да су источни хришћани Ватикан звали „леглом фалсификата” још у Средњем веку. У 12. веку начињен је Грацијанов декрет (лат. Decretum Gratiani) који чини темеље канонског права Римокатоличке цркве, и који такође представља обичан фалсификат. Од преко 300 извода које је неки Грацијан употребио за сачињавање тог дела, само њих 11 није било фалсификовано. Користио је и споменуте фалсификате, Константинову даровницу и Исидорове декреталије. Но ипак, главни разлог што је сачињено ово дело јесте покушај оправдавања оног што ће Римска црква чинити у наредним вековима преко Инквизиције. Штавише, Инквизиија је основана управо у времену када је настао „Грацијанов декрет“. У њему пише да је „хришћански“ мучити и убијати све „јеретике“, па било да у њих спадају прави криминалци или пак људи који не желе да се поклоне римском понтифексу: Најмоћније средство новог папског система је Декрет Грацијана, из средине 12. века. У њему се налази велик број фалсификата (…) По њему је законски легитимно силом терати људе да буду побожни, јеретици да се муче и убијају, и да им се имовина одузима; да убијање из Цркве изопштене особе није убиство; да је папа изнад закона, и да је равноправан са Божијим Сином! Тако је настала и догма о папи као „заменику Исуса“ или „представнику Божијег Сина на Земљи“. Зато папе и до дан-данас носе титулу Vicarius Christi, која се у фалсификованој „Константиновој даровници“ наводи као Vicarius Filii Dei. Узгред речено, нумеричка вредност латинских слова у овом изразу износи 666. Мада је Римска црква због тога јавно порекла да овако гласи једна од титула римских папа, ипак их одају и други извори у којим се помиње ова њихова титула. Онда, Тома Аквински, когa Римокатоличка црква сматра једним од својих највећих теолога и кога је чак прогласила за светитеља, написао је Summa Theologica – дело које чини темеље учења Римокатоличке цркве, али које је такође било засновано на фалсификатима, јер је у њеном сачињавању тај Тома Аквински неретко користио Грацијанов декрет као свој извор. Тома Аквински је познат и по делу „Заблуде Грка“ (лат. Contra Errores Graecorum), где се ово „Грци“ односи на источне хришћане, и у којем је аутор писао како исти треба да се уједине с Римом, упркос томе што је Рим био тај који се одвојио. У делу Summa Theologica су на једном месту сакупљене све савремене догме Католичке цркве, која се позива баш на Тому Аквинског када жели да исте оправда. Jедан део подсећа и на Грацијанов декрет, када се говори о дефиницији јереси: (…) Са једне стране, то је грех, због којег они (јеретици) не само да треба да буду изопштени из Цркве, већ треба да буду изопштени из света смрћу. И у наставку од истог текста: Као што фалсификатори новца и други чинитељи зла бивају од стране секуларне власти осуђени на смрт, тако постоји много више разлога да јеретици буду не само изопштени, већ и да се усмрте. Но, Рим ни ту није стао. Још један грандиозни фалсификат из Ватикана заузима посебно место у историји. Реч је о делу „Књига о папама“ (лат. Liber Pontificalis). Ово дело је за циљ имало да прикаже да је први папа наводно био апостол Петар, и да су све папе његови наследници. А пошто је Петра одредио сам Исус Христ за ту службу, наводно да буде први епископ над свим црквама, онда је „логично“ да и његови наследници треба да буду једини поглавари над хришћанством. Liber Pontificalis садржи списак свих папа од „св. Петра“ до 15. века. Међутим, познато је да је тај списак римских папа често мењан и допуњаван током више векова, толико да се не зна ко су уопште били аутори. У самој је Католичкој енциклопедији записано, како је „у само ретким случајевима могућe одредити ауторе“, тј. не знају се аутори биографија од већине папа. И не само да се не знају аутори, већ се на истом месту признаје да је то дело пуно грешака, и да садржи и апокрифне и фалсификоване допуне: У већини рукописа на почетку се налази кривотворен текст као дијалог између папе Дамасија и Светог Јеронима. Тај текст писама је сматран веродостојним у Средњем веку… И даље, у наставку: Дишесне је упечатљиво и потпуно доказао како су прве серије биографија од Светог Петра до Феликса III сачињене најкасније у доба Феликсовог наследника Бонифација II, и да је њихов аутор био савременик Анастасија II и Симаха. А ко је био тај папа Симах, чији је савременик био један од аутора „Књиге о папама“? То је био још један папа који је познат по фалсификовању докумената. Он је начинио тзв. „Симахејеве фалсификате“, који су и од стране свих садашњих историчара и од стране самог Ватикана признати као такви. И у Католичкој енциклопедији се опет наводе као фалсификовани документи. Они су том папи Симаху послужили у сукобу са конкурентом за престо папе, Лаврентијем, а који је требало да потврде његово наводно право да „папе нико не може да осуди“ ни за какво недело – још једна идеја као темељ догме о „непогрешивости и божанској ‘савршености’ папа“. И на крају додајмо, да је и почетком 20. века и недавне 2001. године, списак папа из Liber Pontificalis преправљан: исправљено је чак две стотине „грешака“, с тим да се највише њих односило, не случајно, на биографије папа из прва два века митске историје папа од „светог Петра“. Такође, за пример можемо навести чувене, озлоглашене „Протоколе сионских мудраца”, који се и до данас приписују Јеврејима, као тобожњим „владарима света”, а како то неки умеју да тврде. Но ипак, већ је доказано да је ово само још један фалсификат спремљен у кухињи Ватикана, овог пута устремљен против Јевреја, наравно из политичких и идеолошких побуда. Римска црква, са својим чедом Инквизицијом, била је и остала највећи извор антисемитизма, па зато и не чуди што је покушавала преко овог фалсификата да по ко зна који пут оптужи Јевреје за све недаће у свету. У том делу, а које се приписује Јеврејима, пише како они тобоже желе да овладају целим светом, и како су спремни да униште сваког ко им се у томе супротстави. Међутим, довољно је погледати текст тих „Протокола“, па видети да се тамо налазе све идеје које заступа у ствари Ватикан, а које су у потпуној супротности са законима јеврејске Торе. Неке од њих јесу: да политика нема никакве везе са моралом – и више но јасна асоцијација за Римску цркву; да народима треба владати силом – а како се папска религија ширила међу народима ако не силом?; да циљ оправдава средство – најпознатија крилатица језуита; тзв. право јачега (иначе, главно начело теорије еволуције); идеја о стварању Светске владе – заправо, за светску владу и тзв. Нови светски поредак јавно су се залагале римске папе; и постоји још низ других, бројних идеја из тих Протокола које је лако повезати са планом Римске цркве о владању светом, а које је она на крајње наиван начин покушала да припише Јеврејима. То се зове заменом теза.
www.vaseljenska.com/misljenja/istorija-hrvata-velika-vatikanska-laz-i-deo/
------
Историја Хрвата – велика ватиканска лаж (II део)3. март 2013. | Стеван Томовић Римски фалсификатори су у те „Протоколе“ убацили неке од израза који су типични за Тору, мислећи да због тога неће бити откривени, попут израза „гојим“ за не-Јевреје, или библијског израза „Божији народ“, и томе слично. Тамо пише и да Јевреји желе да поставе неког „израелског цара“ за владара света, и да желе да освоје Рим, како би тај њихов цар постао нови папа (?!); међутим, ми знамо да је истина потпуно друкчија – римске папе су те које су одувек желеле да освоје град Јерусалим, и папа је тај који жели да буде владар света. Још је наивније у тим Протоколима приказана сама Римска црква. За њу тамо пише да је извор највећег морала и главни стуб одбране човечанства од „злих Јевреја“ и њихове „жидовско-масонске завере“ завладавања целом планетом. Записано је да је Римска црква највећи противник Јевреја, те да им је зато главни циљ уништити Римску цркву. Наравно, истина је опет потпуно супротна – Рим је тај који је одувек желео да уништи Јевреје, и Ватикан је тај који Јевреје сматра главном препреком у остварењу свог циља завладавања светом!
(Фото: venividi.ru)
Читајући Протоколе, у ствари, ми добијамо одличну слику о плановима Римске цркве, и о свему ономе што је учинила током историје и што планира да учини у будућности. Веома је провидно у том фалсификованом делу Рим описан као једини спаситељ света од Јевреја и масона, а папа као неко ко нас наводно једини може одбранити од хаоса и ратова које исти ти „ционистички владари света“ изазивају. У Протоколима је чак записано и то да су заправо Јевреји били творци протестантске Реформације – опет, једног од главних противника Римске цркве у Средњем веку. Док се на једном другом месту у уста Јевреја стављају следеће речи: „Једино језуити могу да се пореде са нама“.
Штавише, дефиинитивно је већ доказано да су „Протоколе” написали папини језуитски свештеници у 19. веку, и то тако што су преписивали (извршили плагијат) из дела званог „Дијалози у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“ (франц. Dialogue aux Enfers entre Machiavel et Monstesquieu), француског књижевника Мориса Жолија. Једина разлика је у томе што се у делу из ког су преписивали, Јевреји не помињу, већ је то био политички памфлет против француског цара Наполеона III. „Протоколи сионских мудраца“ су први пут издати у Русији 1905. године, под називом „Долазак Антихриста и зацарење Сотоне на Земљи“, где се овај Антихрист поистовећивао са наводним долазећим „царем јудејским“. Протоколи су били нарочито популарни у времену совјетске Русије и владавине њихове антисемитске и антитеистичке идеологије комунизма, док су још већу популарност имали у нацистичкој Немачкој; они су били искоришћени као један од повода да се Јевреји истребљују. Адолф Хитлер је у својим говорима спомињао те Протоколе, а у књизи је „Моја борба“ (нем. Mein Kampf) управо њих наводио као главни „доказ“ да Јевреји желе да завладају светом, те да је зато „оправдано“ убијати их, без обзира што је истина поново сасвим супротна – Хитлер је био тај експонент оних који су желели да завладају светом, оних који су уништавали неистомишљенике, изазивали ратове, итд. У вези са књигом „Моја борба“ Адолфа Хитлера, једним од светских бестселера савременог доба, није на одмет рећи и да је то још један од ватиканских фалсификата. Тачније, то је (не)дело написао Хитлер, али га је после преправљао и већину од написаног променио језуитски свештеник Стимфл. О томе је писао и сам припадник Хитлерове нацистичке партије: Добри отац Стимфл, свештеник великог знања, и уредник књига из Мисбаха, месецима је преправљао књигу „Моја борба“. Из ње је избрисао наивне грешке и веома инфантилне и плиткоумне (Хитлерове) ставове. Целокупну искристалисану слику добијамо ако знамо да су нацизам створили управо језуити, и да је већина Хитлерових сарадника и официра била део окултних и језуитских друштава, попут Реда Малтешких витезова. И „Протоколе“ и ту „Моју борбу“, у којима се Јевреји оптужују да су једини извори зла на планети, написали су дакле исти папини језуити, све у циљу да са себе скину белег геноцидних тирана света, а да га у исто време прикаче на оног ко им највише смета. За крај можемо навести и речи француског историчара 19. века, Алфреда Мишјелса, о томе каква се историја данас учи: Њена (аустријско-римска) историја је најмање позната од свих других: језуити, будући господари земље, на вјешт су је и дрзак начин фалсификовали. Хормаир, 25-годишњи директор бечке архиве, називље све књиге дотле штампане, у погледу томе, да нијесу ништа друго него радови по наруџбини и унапријед уговорене измишљотине. Лаж влада на обалама Дунава. Владари, који су управљали земљом, помоћу лукавства и помоћу силе, хоћаху још да преваре и будућа покољења. Они даваху да се штампају лажна ђела, да им послуже као илузије. Ниједном историчару није било могуће да дође до истинитих докумената; архива бијаше запечаћена као каква гробница. Мада се зна да је велики број фалсификата био начињен у Средњем веку, као и током читаве историје, ипак нам остаје да су у Ватикану створени неки од највећих фалсификата икад у целокупној прошлости човечанства, а који су неретко чинили прекретнице у историјским догађајима и од којих се многи и дан-данас сматрају веродостојним документима. Управо један од таквих докумената има тесне везе и са пореклом Хрвата. И Србима и Хрватима, и уопште Словенима, била је намењена и потом наметнута једна посебно лажна и фалсификована историја. У Ватикану фалсификовани документи постали су саставни део свих савремених школских уџбеника из историје, али један од њих заузима истакнуто место. Ради се о делу „О управљању царством” (лат. De Administrando Imperio), које се приписује византијском цару из 10. века – Константину VII Порфирогениту. Порфирогенитово дело – ватикански фалсификат о пореклу Хрвата и Срба. Велика Хрватска Попут Јевреја, и Срби су незаобилазна жртва манипулација Рима и његове фалсификоване историје. Дело „О управљању царством“ Константина Порфирогенита, као главног извора о пореклу и доласку Словена на Балкан, исто је фалсификовано, попут горе описаних докумената, као и бројних других који овде нису споменути. Већина историчара би се сложила да када не би постојало ово Порфирогенитово дело, онда о доласку и пореклу Срба и Хрвата, и пореклу њихових имена, не бисмо знали ништа, и у њиховој најранијој историји остала би рупа. Баш та чињеница подстакла је Ватикан да то дело фалсификује. Баш то сазнање, да ће лажирањем главног историјског извора о најдаљој прошлости Срба и Хрвата моћи да измени будућност тог народа, и да ће истим моћи да манипулише, био је главни мотив Ватикану да настави са својим уобичајеним прљавим послом прикривања истине. Зар би и могла да пропусти овако лак плен? Да бисмо видели истинско порекло Хрвата и имена Хрвата, као и значај таквог сазнања, неопходно је прво проверити постојећа тумачења и теорије, а која су углавном базирана на делу византијског цара Порфирогенита. И заиста, довољно је погледати ставове званичне науке о пореклу Хрвата и имена „Хрвати”, па видети да су исти засновани искључиво на овоме Порфирогенитовом делу као главном извору. Ипак, колико су њихови ставови исправни, показаћемо сад на основу самог текста тог дела, који је заправо још један у низу ватиканских фалсификата. А као што ћемо касније приказати, порекло и цела историја Хрвата је фалсификована – исто као и у случају историје Срба и многих других народа по свету. Да поменуто дело заиста представља фалсификат о пореклу Хрвата показаће нам примери из самог текста. Први од њих говори о томе како је наводно настало име Хрвата. Овако је тамо записано: ‘Хрват’ на словенском језику значи ‘онај који поседује велику територију’. У Порфирогенитовом делу пише да су Хрвати тако названи зато што су у своме поседу наводно држали многе земље и велику територију. Занимљиво је да у истом делу писац чак и Франачку, која је држала половину Европе, назива „велика Франачка“ (иако то није сам назив државе), па онда чуди да је и једно од словенских племена називано „Велики Хрвати“. Очито је да назив „Хрват”, не ни на једном словенском језику, већ ни на једном језику на свету не значи „онај који држи велику територију”. А зашто би онда један византијски цар написао тако нешто, поготово ако се узме у обзир да је цар Порфирогенит био веома образован владар? Званично објашњење гласи да је Порфирогенит, наводно, записао такво порекло имена Хрвата, пошто је та реч веома слична грчкој речи хора, што би значило „земља“. Међутим, ни у том случају није нимало јасно зашто онда хрватско име не значи „земљани“, „они који држе земљу“, а не „они који држе велику територију“. Но, сву ту гунгулу лажи разоткрива следеће питање: Како то да су Хрвати, који су се доселили са Србима на Балкан, како каже Порфирогенитово дело, добили име по грчкој речи hora, а да су Срби добили своје име по латинској речи servus? И Хрвати и Срби су се заједно доселили на Балкан, али је византијски владар Србе назвао по латинској речи за „роба“, а Хрвате по грчкој речи за „земљу“; па да ли се у Византији говорило латинским или грчким језиком? Још је већи проблем у томе што у Порфирогенитовом делу пише да назив „Хрват“ има такво значење на словенском језику, а не на грчком, тако да та њихова прича о вези грчке речи hora и имена „Хрват“ не пије воду. Сасвим је јасно да је то неко уметнуо у Порфирогенитово дело у каснијем добу. Такође, „Порфирогенитово“ извођење српског имена од латинске речи servi у значењу „робови“ немогуће је из још једног разлога, а то је да су и у Средњој Европи – исто као на Балкану – живели Срби под тим именом. Средњоевропски Срби се касније спомињу у франачким аналима, и то су Срби који нису никад били под влашћу Византије, нити су долазили на Балкан, па нису ни могли да добију такво име по латинској речи за „робове“ од византијског цара. О овоме је говорио и најзнанији хрватски историк, Фердо Шишић. Он је сматрао да је порекло имена Хрвата и Срба, које наводи Порфирогенит, ненаучно и нетачно. Он слично каже да ако су Срби заиста добили назив по латинској речи за робове, како онда објаснити тврдњу цара Порфирогенита да су Срби потекли од некрштених Срба из тзв. „Беле Србије“ у Средњој Европи, која се дакле називала Србија иако се налазила ван Балкана и домашаја Византије? Значи, звала се Бела Србија пре но што су Срби тобож уопште постали робови византијског цара, те он није ни могао да им да име Servi, у значењу „робови“, чак и ако не узмемо у обзир све друге изворе из Раног средњег века и античких времена који нам говоре о српском имену. Ово није толико битно као додатни доказ да је етимологија српског имена од речи серви нетачна, већ је битно из разлога што показује колико су фалсификатори били неопрезни и аљкави у свом наивном и са великом мржњом мотивисаном кривотворењу историје Хрвата и Срба. У вези са тим, историчар Иван Лучић, који се често сматра „оцем хрватске историографије“, Порфирогенитове је тврдње о Хрватима и Србима називао „трабуњање Латина“. Док коначан доказ долази из самог Порфирогенитовог дела: Чак и да не знамо ништа о њему као фалсификату, дакле, чак и да га сматрамо за веродостојно дело, само је један податак довољан да сруши целу ту илузорну вавилонску кулу од фалсификованих карата. Наиме, у време цара Ираклија, а у чије су време Срби наводно добили име по латинској речи за „робове“ (лат. servi), уопште се није говорило латинским, већ грчким језиком! Штавише, у Византији се говорило грчким од тог доба, па све до нестанка исте у 15. веку; латински није био службени језик на византијском двору. Како су онда могли Срби добити име по латинској речи за робове, пошто су наводно били „робови ромејског цара“? На грчком се „роб“ не каже ни servus, нити нешто слично томе, већ doulos. То је само додатни доказ да су ватикански фалсификатори, који су писали и говорили латинским језиком, само убацили ту неистину о пореклу имена „Срби“, претворивши грчко doulos у латинско servus. Онај који је у Порфирогенитовом делу записао да су Срби „робови“, тај исти је у много каснијем добу говорио да су Срби, и уопште Словени, „ропска раса“ којом треба да се влада. Да није толико провидно и наивно одрађено, можда би и могло да им се поверује. И као што је Рим Србе хтео да понизи назвавши их својим робовима, тако је на сличан начин, у том спису, хтео Хрвате да прикаже као славан народ и најзначајнији политички фактор на Балкану, а у циљу да их одвоји од Срба. Зато тамо и пише да назив „Хрват“ значи „онај који држи велику територију“. С тим у вези, чак и да се у Византији тада није говорило грчким, већ латинским језиком, опет се наилази на контрадикторност, јер је име Хрвата код Порфирогенита изведено од грчке речи „хора“, што значи „земља“. Зато у истом делу и пише како је хрватско име наводно настало од „неке словенске речи“. На који год начин покушамо да оправдамо дело Порфирогенита, увек наилазимо на неко противречје. У вези с тим у истом тексту се спомиње и термин „Велике Хрватске“, иако никад ни на једној јединој карти Европе није забележено постојање државе са тим именом. Штавише, овај назив је највише био популаран за време оснивања усташке државе НДХ, кад се под тим подразумевала Хрватска која је требало да обухвата и Словенију и Босну и Херцеговину и делове данашње Србије. Међутим, као што никада у историји није постојала Велика Србија, тако исто није постојала Велика Хрватска, а нарочито не у Средњем веку. Уосталом, нико од историчара и не зна где се тачно у Средњој Европи Велика Хрватска налазила. Често се ова тзв. „Велика Хрватска“ поистовећује и са средњоевропском Белом Хрватском из Порфирогенитовог дела, но ипак, ни она никада није постојала. Некоме ће то можда изгледати чудно, али то тако бива када се крене у разоткривање фалсификата, просто је немогуће не наићи на ствари које је теже прогутати из једног залогаја. Ипак, сву ову гунгулу око термина Велика, Бела Хрватска решили су већ сами хрватски историчари. Ево шта каже чувени хрватски лингвиста и историк Ватрослав Јагић: „Бела и Велика некрштена Хрватска је измишљена земља“. Потпуно исто се каже и за тзв. некрштену (паганску) Белу Србију, која се исто наводи у Порфирогенитовом делу, као сусед Беле Хрватске: она није постојала. Савремени хрватски историчар Иван Мужић потпуно разјашњава сву ову проблематичну ситуацију, кад каже како „Ознака megale у ДАИ нема значење просторне величине. То није Велика Хрватска него стара, прва Хрватска из које су (се) Хрвати иселили. М. Кузмић је точно протумачио појмове Бијела и Велика Хрватска у ДАИ. Он је навео 24 примјера, а од тога су 22 примјера из дјела разних писаца који потврђују да megale значи стара, старија, прва“. И ето објашњења: није то ни Велика, ни Бела, нити било која друга обојена Хрватска, то је „Стара Хрватска“, што ће рећи, првобитно место са којег су Хрвати дошли на Балкан. --------
Историја Хрвата – велика ватиканска лаж (III део)
5. март 2013. | Стеван Томовић (Фото: venividi.ru)
Победници из Рима пишу историју: Како су Полапски Словени постали „Бели Хрвати“
Видели смо дакле да је „Велика Хрватска“ заправо стара Хрватска, тј. место из ког су Хрвати, као део Словена, дошли на Балкан. Сада ћемо разрешити и мистерију „Беле Хрватске“. Кренућемо од етимологије саме речи „бела“. Чувени хрватски етимолог Петар Скок словенску је реч „бела“ извео од латинске речи alba, која има исто значење. Заиста, словенска реч „бела“ је настала као и та реч у другим тзв. индо-европским језицима: староенглеска albe, немачка albiz, грчка alphos, итд. Реч „бела“ и има исти сугласнички корен као и реч алба, а то је Л-Б, с тим да је у словенским језицима дошло до замене места гласова „л“ и „б“. Притом, занимљиво је да је та реч вероватно потекла од семитске, тј. хебрејске речи са истим значењем: „лаван“ или „лабан“. Тако је и једна река у данашњој Немачкој, око које су су живели Словени (познати и као Венди), носила слично име – Алба (лат. Albis), нама познатија као Лаба или Елба – иначе, једна од највећих река Средње Европе. Словенска племена која су живела око Лабе позната су у савременој историјској науци као Полапски Словени. Управо је ово име синонимно за име „Венди“. Скок је зато сматрао да је Порфирогенит измислио „Беле Хрвате“ од Хрвата који су живели у великој области око реке Лабе, или да је само помешао реч alba у значењу „бело“ са речју Alba за реку Лабу. И заиста, неки од Порфирогенитових описа „Беле Хрватске“, као земље која се налазила северно од Баварске, потпуно се поклапају са локацијом Полабља. Једини проблем у овоме јесте што се Хрвати око Лабе не спомињу ни у једном другом извору, иако су писани извори о средњоевропским Словенима веома бројни. Ти извори, без изузетка, знају само за Венде/Словене, као и бројна имена словенских племена, али ни на једном месту се не спомињу Хрвати, бар не у Полабљу. Једини средњоевропски Хрвати су Хрвати који се спомињу у делу Пољске и Украјине, како их то наводе арапски извори, али не у Полабљу. Стога, око реке Лабе су становали Словени, не изричито словенско племе под именом Хрвата. Из свега до сада реченог долазимо до јасног закључка: у свом фалсификовању историје, с циљем да Хрвате завади са Србима, као два припадника истог народа, Ватикан је просто од Полапских Словена измислио „Беле Хрвате“. Овоме би у прилог додатно ишло и помињање тзв. „Црвене Хрватске“ од стране хрватских историчара… Незванични римски конкордат: Црна Гора претворена у „Црвену Хрватску“ Али, као што нису постојале Велика и Бела Хрватска, тако исто није постојала ни Црвена, јер ни њено постојање никада није забележено ни на једној карти Балкана, нити ико зна које земље је иста обухватала. Из тог разлога ови термини неретко се злоупотребљавају, док су извори који говоре о Црвеној и Великој или Белој Хрватској искључиво од римокатоличких, тј. западњачких писаца. Да помена о Црвеној Хрватској, а за коју су морали да знају и суседни Срби, нема нити у једном источном и српском историјском извору, чак и они најгласнији антисрпски браниоци „Црвене Хрватске” су потврдили: Српски извори нијесу (…) спомињали Црвену Хрватску, а нарочито не они од Немањића, па касније. Једни тврде како је Црвена Хрватска под собом имала Приморје, попут средњовековне земље Паганије, Захумља и Травуније. Међутим, добро је познато да су ово у ствари биле српске земље, које се наводе као српске чак и у делу Константина Порфирогенита. Било је и оних који су за „Црвену Хрватску” сматрали простор Црне Горе, као горе споменути аутор, иначе сарадник усташког покрета и познати фалсификатор историје Црне Горе, који је тврдио да је „Црвена Хрватска” настало од назива „Црна Гора”, цитирајући (злоупотребивши) речи хрватског историчара Наде Клаић: Данашња Црна Гора… још се у XV вијеку звала Чрмна и Црмна Гора (а то је од адјектива ‘ч р м н’, који је облик старији од ‘црвен’). Од ‘црнина’ постала је ‘црна’, као од Црмница (крај у Црној Гори) Црница. Мада горње објашњење можда има везе са пореклом назива „Црна Гора”, у сваком случају нема ни помена о „Црвеној Хрватској”, нити може имати везе са називом било којег народа или државе. Штавише, ово иде у прилог ономе што је тврдио хрватски етимолог Петар Скок, да је назив „Црвена Хрватска” настао (извртањем) од „Црмница”, имена области у Црној Гори. Ово потврђује да су фалсификатори од назива црногорске области могли измислити Црвену Хрватску. Исто је писао и хрватски историчар Вјекослав Клаић, са том разликом да је он тврдио супротно: да је од имена „Црвена Хрватска“ настало име „Црмница/Црвена гора/Црна Гора“. О томе су говорили и хрватски историчар Натко Нодило, српски лингвиста Ђура Даничић, затим, опет хрватски историчар Милан Шуфлај, итд. Наравно, Клаићу није сметало што ниједан извор, па чак ни Порфирогенитово дело, не помиње ту „Црвену Хрватску“, док једини извор на који се ослања – Дукљанинов Летопис – исто не помиње његову „Црвену Хрватску“ у свим својим преводима. И сам Клаић каже: Занимљиво је да позната „Хрватска кроника“, која (…) није друго него до свакако прије 1510. године састављени пријевод љетописца попа Дукљанина, не познаје Црвену Хрватску (…) Скок је и на Црвену и на Белу Хрватску гледао као на измишљотине Порфирогенита и Попа Дукљанина (или ће пре бити да су то измишљотине Ватикана?), те да је Црвена Хрватска дакле могла настати од назива једне области у Црној Гори или чак од имена српског племена Кучи. Поново, прича о овој „Црвеној Хрватској“ највише је пропагирана у 20. веку, и то, углавном од стране усташког режима хрватске државе, док се часопис Хрватске странке права звао управо Црвена Хрватска, а чији је оснивач био Анте Старчевић. И сам Србин пореклом, Старчевић, највише је познат по својим изјавама антисрпских и антисемитских конотација, мржњи према свему што је српско и словенско, као и својој књизи у којој је Србе назвао стоком и животињама: „Пасмина славеносербска по Херватској”. Користио је нацистичку терминологију, те Србе и Јевреје видео као „нижу расу”, док је читави Балкан сматрао за искључиво хрватску земљу, заступајући тезу тзв. „Велике Хрватске“, која никад није постојала. Можемо навести само један цитат из споменутог његовог дела, у којем се Милош Обилић и српски цар Стефан Душан називају Хрватима: У Стефану-Душану угаси се последњи трак… херватске династие Немањићах, који кроз векове… владаху източно-северних покрајинах Херватске. Овакви ненаучни ставови могу се срести и код албанских „историчара”, а који тврде да су Немањићи били тзв. албанска владарска династија. Не случајно, то се пропагирало у склопу идеје о „Великој Албанији” – на сличан начин као што је исти политички иницијатор – Ватикан – уредио да се пропагира и идеја „Велике Хрватске”. Хрвати под божанском заштитом папе Осим прича о Великој и Црвено-Белој Хрватској, у делу Порфирогенита, „обрађеном” и преправљаном у ватиканским кривотворницама, наилазимо на острашћено величање римских папа, што је и сасвим очекивајуће. Жеља Запада, на челу са Ватиканом, да Хрвате одвоји од својих корена и словенских народа, и да њихово порекло и историју фалсификује, огледа се и у наводима Порфирогенитовог дела у којем се Бели Хрвати приказују као народ под личном заштитом папе, као папина љубимчад. Један од тих навода каже следеће: (Хрвати су) од истог римског папе примили благослов, те им је речено да ако неки туђин нападне Хрвате и заподене рат против њих, да ће се онда моћни Бог борити за Хрвате и штитиће их, а Петар, Христов ученик, подариће им победе. Ни за један други народ папе нису дале овако убедљиве гаранције заштите и „Божије помоћи”. Чак им и Петар помаже, кога Римокатоличка црква иначе сматра претечом папа или „првим папом”, иако се за Петра нигде у Светом Писму не каже да је живео у Риму, нити доводи у везу са Ватиканом и папама. У горњем цитату јасно се види жеља Ватикана да пригрли Хрвате у своје окриље, и да од њих начини борце против непријатеља Рима, као што су били и остали „шизматични Срби”, Јевреји, Руси и други. Ватикан је од Хрвата само хтео да начини нову крсташку војску, поред германске и смртно лојалне језуитске коју је поседовала, као и новопридошле мађарске „апостолске” војске. Овога је био свестан чак и антирспски опредељени хрватски политичар – Франо Супило – издавач часописа „Црвена Хрватска“: Напротив, хрватски народ је посве друкчији. Тко је томе крив? Вјерозакон. Изручили смо народну свијест и савјест перфидији и интригама Римске цркве, оног Рима (…) У Порфирогенитовом делу, пре папиног „благослова“ над Хрватима, наводе се и ове речи у сличном контексту: Ови покрштени Хрвати не нападају туђинске земље изван својих граница, јер им је тако заповедио папа римски, давши им некакву врсту пророчког одговора (…) Након крштења, Хрвати су се заветовали (…) у име Светог Петра апостола да никада неће започети рат са туђином, већ да желе живети у миру са сваким ко то исто жели (…) Из горњег цитата јасно се види несакривена жеља аутора да оправдају све прошле крсташке ратове, и оне које је папа планирао убудуће, против туђина (није тешко погодити на ког се „туђина“ ту мисли), заоденути пророштвом, мистицизмом, папским заповедима и причом о невиним Хрватима, који су се чак и „заветовали“ да ће бранити само „своју територију“. И више је него провидно да се овде назиру идеје из каснијих векова него што је то време писања овог дела. Ево још једне потврде од историчара који је исто покушавао у својој књизи да одбрани „веродостојност“ сваког појединачног цитата у Порфирогенитовом делу, и који је исто заступник званичне, фалсификоване историје Хрвата, али је ипак и сам признао оно што је очевидно: Та прича о споразуму између Хрвата и папе је нејасна (…) Можемо рећи да је тај споразум творевина непознатог аутора Константиновог извора. А у наставку се даје и објашњење. Иако је његов аутор нудио разне могуће разлоге, несвесно је признао о чему је ту заиста реч: Могуће је да је тај (непознати) аутор желео да пронађе некакве раније везе између Хрвата и Рима, да би оправдао политичку ситуацију свог времена (…) Ако је ова прича о Хрватима који се заклињу папи заиста измишљотина (као што највероватније и јесте), онда је њен непознати аутор, као Константинов примарни извор, имао разлога да то учини. Политичка порука тога је да су Хрвати били одани папи, и да је Рим имао одређену врсту контроле над њима (…) Треба ли већи доказ од ових речи? Поновимо, ово су речи историчара који Порфирогенитово дело сматра веродостојним и који покушава да одбрани целу фаслификовану историју Хрвата и Срба. Такође, стално спомињање „светог Петра апостола“ још додатно доказује да су аутори били ватикански фратри, пошто је Римокатоличка црква ионако Петра прогласила за тобожњег „првог папу“. Не постоји ниједан рационалан разлог зашто би византијски цар толико пута спомињао „пресветог папу“и „Светог Петра апостола“. Штавише, таква је терминологија у потпуности истоветна са оном која се види и у најпознатијем ватиканском фалсификату – „Константиновој даровници“. Тамо се у релативно кратком тексту користи већи број истих израза као у делу Константина Седмог: „пресвети папа“, „свети апостол Петар“, те некакве заклетве у њихово име, итд. Сасвим је јасно да је (криво)творац оба ова списа био Ватикан. Крај Напомена: Горњи текст је одломак из књиге др Стевана Томовића „Историја Хрвата – велика ватиканска лаж“. Књига се бесплатно може да преузме ОВДЕ.
www.vaseljenska.com/misljenja/istorija-hrvata-velika-vatikanska-laz-iii-deo/
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 22:21:31 GMT -5
ЦРНА ГОРА И КОНКОРДАТИ СА ВАТИКАНОМУ наставку доносимо ауторски текст протојереја мр Велибора Џомића, координатора Правног савјета Митрополије „Црна Гора и Конкордати са Ватиканом“, објављен 17. овог мјесеца на Порталу Аналитика, поводом најава да ће Црна Гора ускоро потписати нови Конкордат са Ватиканом:
Најаве да ће држава Црна Гора ускоро потписати Конкордат са Ватиканом отвара бројна правна питања. Портал Аналитика на овај начин отвара дијалог о том питању. Из тих разлога, позивамо стручњаке из разних области, а прије свега правнике, да се укључе у расправу на ову тему.
Већ неколико година уназад веома често слушамо црногорске званичнике и политичаре како истичу чињеницу да је Књажевина Црна Гора 1886. године прва балканска држава која је закључила конкордат (уговор) са римским папом и на тај начин регулисала правни положај римокатолика у Црној Гори. Тачно је да је Књажевина Црна Гора 18. августа 1886.г. закључила уговор са римским папом. У Риму су га, након претходних договора папе Лава ХІІІ и Књаза Николе, потписали кардинал Лодовико Јакобини, папин лични секретар, и Јован Сундечић, књажев лични секретар. Текст потписаног конкордата је објављен у “Гласу Црногорца“ бр. 42 од 21. октобра 1886. године. До данас је прештампан у више књига и зборника.
Конкордат и друге вјере: У данашње вријеме, нарочито током посљедњих неколико година, конкордат Књаза Николе и папе Лава ХІІІ се тумачи веома тенденциозно и приказује политикантски провидно. У неодмјереним изјавама поводом конкордата од 1886.г. се одлази толико далеко да једни истичу хиљадугодишњу, а други двије хиљаде година дуге везе Црне Горе и Римокатоличке цркве!?! Такви се у оцјенама не разилазе се много: само хиљаду година. Садржину конкордата и његов значај промашио је чак и папа Бенедикт ХVІ тврдњом, саопштеном преко амбасадора Црне Горе Антона Сбутеге, да је наведеним конкордатом у Црној Гори “потврђена равноправност свих вјера“ (“Побједа“, 7. 2. 2007.г.). Конкордат се, судећи по одребама у њему, уопште није тицао других вјера у Црној Гори. Он се једино тицао припадника римокатоличке вјероисповијести с једне и Црне Горе као државе с друге стране. Конкордат се никако није тицао нити се могао тицати Православља као већинске и у то вријеме државне вјере у Црној Гори. Није се тицао ни припадника исламске вјероисповијести чији правни положај у Црној Гори током читаве владавине Књаза/Краља Николе није био регулисан на један од до тада примијењиваних правних начина. Не би било нормално, а ни прихватљиво, да један римски папа (иако му не би било мрзно) потписује уговор о положају православних у њиховој држави и муслимана као мањине у тој држави. Ни Књаз Никола то ни у сну не би дозволио. Конкордат и вјерска толеранција: Нису ријетки данашњи политичари, правници и историчари који међународни уговор о положају римокатолика у Црној Гори тумаче као “врхунац вјерске толеранције“ подразумијевајући тај појам у његовом данашњем изразу и значењу. Црна Гора Књаза Николе је била књажевина у којој је православна вјера и прије доношења Устава од 1905.г. била државна вјера и уживала је, као таква, заштиту од црногорске државе и у предуставном и уставном периоду (примјера ради, један од механизама уставне заштите државне вјере види се и у норми члана 136. Устава од 1905.г. којом је била “забрањена свака радња управљена против источно-православне цркве у Црној Гори (прозелитизам)“). Конкордат није закључен као некакав израз “вјерске толеранције“. Ваљало би поново и пажљиво прочитати члан 27. Берлинског мировног уговора или прочитати књигу Расима Халилагића “Босна и Херцеговина и Црна Гора од 1790. до 1918. године – територијално формирање у свјетлу међусобних политичких односа“ (ријеч је о магистарској тези која је 1998.г. одбрањена на Факултету политичких наука у Сарајеву пред комисијом којом је предсједавао Нијаз Дураковић. Књигу је 2001.г. објавио “Ел-Калем“, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Сарајеву). Уговор са римским папом од 1886.г. није ништа друго него плод међународно преузете обавезе Црне Горе, а не нека самоникла појава, како то неки данас ненаучно и нетачно желе да прикажу. Црна Гора је морала и хтјела да испоштује своју обавезу и одлуке Берлинског конгреса. Конкордат од 1886.г. представља резултат почетка сређивања правног положаја неправославних у Црној Гори након њеног територијалног проширења и измјене вјерске структуре становништва. Не смије се губити из вида да је Црна Гора у то вријеме била држава без устава, а са неограниченом влашћу Књаза Николе. Ипак, морала је да се правно изграђује, а на то ју је упућивало и окружење. Посебно и највише – Србија. Црна Гора и положај римокатолика: Дакле, конкордат јесте састављен, потписан од овлашћених представника Црне Горе и Римокатоличке цркве и потврђен је од папе Лава ХІІІ и Књаза Николе што је био услов да би његове одредбе ступиле на снагу и производиле правна дејства. Овим међународним уговором Црне Горе заштићени су, заправо, “вјероисповиједни интереси“ римокатолика у Црној Гори; регулисан је положај вишег и нижег римокатоличког свештенства; прокламована слобода исповиједања римокатоличке вјере; прописан начин избора архиепископа барског и примаса српског; прописан је текст његове заклетве црногорском књазу; одређен дјелокруг његових унутрашњих надлежности; проглашена је пуноважност римокатоличких и мјешовитих бракова; призната надлежност архиепископа барског у брачним споровима римокатоличких и мјешовитих бракова и, што је посебно важно за овај текст, одређен је, о трошку црногорске владе, начин школовања будућих римокатоличких свештеника у Риму. Конкордат и српски језик: То је регулисано у члану 12. Конкордата у коме се каже: “Ради припреме црногорскијех младића способнијех да буду католичкијем свештеницима, Црногорска Влада у споразуму са Архијепископом Барскијем, избираће неке заслужније, који ће се шиљати у Рим да тамо сврше науке, а ради исте сврхе Влада ће издавати њима пристојну годишњу припомоћ. За првијех пет година, бројећи од датума овога Уговора, шиљаће се по два младића сваке године, а послије само по један сваке година. Ти младићи бити ће обвезани да у Риму уче и српски језик“. Конкордатом је, као што се види, прописан службени и богослужбени језик римокатолика у Црној Гори. Богослужење је обављано на словенском као богослужбеном, а сва остала комуникација у Црној Гори на службеном језику Црне Горе, а то је, како се из конкордата јасно види, српски језик. Увођење словенског језика у римокатолички мисал у Црној Гори започето је, заправо, чланом 11. конкордата у коме се каже да се “молитва за Владаоца “Господи спаси Књаза“ има пјевати при службама Божијим у словенском језику“. Књаз Никола и језичка питања: Инсистирање Књаза Николе на дефинисању уговорне обавезе будућих римокатоличких свештеника из Црне Горе да у Риму, током теолошког школовања, обавезно уче српски језик представља веома јасну поруку. Књаз Никола није имао потребу да од свог већинског народа и у свом народу посебним правним нормама и законодавством штити српски језик као службени, али је међународним уговором са Римокатоличком црквом штитио службени језик своје државе у својој држави. И то што су и папа Лав ХІІІ и читава Римокатоличка црква прихватили захтјев Књаза Николе и Црне Горе да будући римокатолички свештеници – држављани Црне Горе – на школовању у Риму обавезно изучавају српски језик такође има своју тежину и за оно и за ово вријеме. И то из више разлога. Из овога се јасно види како се називао службени језик Црне Горе у оно вријеме. Римски папа, чија је папска непогрјешивост одређена на Првом ватиканском концилу 1870. године (дакле само 16 година прије потписивања конкордата са Црном Гором), прихватио је захтјев Црне Горе у погледу српског језика као службеног језика свих римокатолика у Црној Гори. Такав став римског папе није, колико је нама познато, измијењен од потоњих римских понтифекса неким званичним документом сличне снаге. Чињеница је и то ниједан надбискуп барски и бискуп которски од тада до данас није, а и како би могао, порекао одлуку папе Лава ХІІІ о српском језику као службеном језику свих римокатолика у Црној Гори. Ни папа Лав ХІІІ, а ни његови насљедници, нису самовољно могли да мијењају ниједан члан конкордата, јер су чланом 13. једностране измјене конкордата биле забрањене. Барски надбискупи и српски језик: И ступање на дужност свих потоњих барских надбискупа након конкордата свједочи да им је српски језик био службени. Барски надбискупи су, сходно члану 4. конкордата, на службеном српском језику, а у руке Књаза Црногорскога, полагали заклетву. И то је лако објашњиво. Књаз Никола је заклетву у својој држави. Занимљиво је и то да је и римокатоличка вјеронаука у државним школама извођена на службеном српском језику. То је “дух конкордата који је Црна Гора потписала са Ватиканом крајем ХІХ вијека“. Сматрамо да је веома значајно што је предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић 16. јануара 2006.г. приликом аудијенције поклонио папи Бенедикту ХVІ примјерак конкордата из 1886. године. Ко пажљиво прочита одредбе Конкордата од 1886.г. лако ће уочити ове чињенице. Црна Гора и нови конкордат: Већ неколико година, нарочито након референдума, један број државних званичника је више пута најавио могућност потписивања између Црне Горе и Свете Столице. Помињане су двије могућности: прва, ново ратификовање Конкордата од 1886.г. и друга, закључивање новог конкордата између Владе Црне Горе и Свете Столице. У овом тренутку и у садашњем правном систему Црне Горе ни једна од двије могућности не би била законита и у складу са Уставом и важећим законима Црне Горе. Прије свега, губи се из вида чињеница да је правни положај свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори већ регулисан. То законодавство није савршено, има доста мана и правних недостатака, али сваки правник ће се сложити да је у овом тренутку правни положај свих цркава и вјерских заједница регулисан на исти начин. У вријеме потписивања Конкордата од 1886.г. правни положај римокатолика у Црној Гори уопште није био правно регулисан. То је прва битна разлика у правном поретку ондашње и данашње Црне Горе. Ново ратификовање конкордата од 1886.г. би у садашњем правном систему Црне Горе представљало ”немогућу мисију” у правном погледу. Држава Црна Гора и држава Ватикан: Црна Гора, сагласно ст. 1. чл. 15. Устава од 2007.г. ”на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама”. У том погледу, нема ничег спорног између пријатељских односа између државе Црне Горе и државе Ватикан. Црна Гора са свим међународно признатим државама, чланицама Уједињених нација, треба да сарађује и развија пријатељске односе. Али, ти односи, као и међународни уговори, не могу угрожавати правни поредак Црне Горе. Овдје је од велике важности уочавање велике разлике између билатералних уговора државе Црне Горе и државе Ватикан од билатералних уговора државе Црне Горе и Свете Столице као вјерске институције. Црна Гора већ има међудржавне уговоре са државом Ватикан, а и, као што је познато, успостављене дипломатске односе на амбасадорском нивоу. Уговор између двије државе не нарушава равноправност цркава и вјерских заједница, али, у оваквим правним оквирима као што је црногорски, уговор о вјерским питањима за римокатолике би нарушавао равноправност цркава и вјерских заједница. Из тих разлога, такав конкордат је правно недопустив. Конкордат и уставна неравноправност: Први и највећи проблем евентуалног будућег конкордата /чији нацрт, нигдје није објављен тако да то додатно оптерећује тај процес/ јесте нарушавање Уставом и законима загарантоване равноправности и једнакости правног положаја свих осталих цркава и вјерских заједница. Како се конкордатом угрожава равноправност цркава и вјерских заједница у Црној Гори? Одговор на ово питање треба пронаћи, а лако га је наћи, у Уставу и важећим законима Црне Горе. У ст. 2. чл. 14. важећег Устава прописано је да су ”вјерске заједнице равноправне”. Ова одредба означава да се њихова правна равноправност постиже само и једино тако што ће им се на исти правни начин и у истом обиму права ријешити и гарантовати правни положај. Евентуалним конкордатом постојећа равноправност би била нарушена. У ст. 2. чл. 17. Устава је прописано да су ”сви пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство”. Ова одредба се односи на сва физичка и правна лица, па и на цркве и вјерске заједнице. Евентуалним конкордатом би се нарушила једнакост цркава и вјерских заједница без обзира на чињеницу што Ватикан представља и државну и црквену власт, тј. има такву посебност, тј. дуализам у односу на друге цркве и вјерске заједнице које су само вјерске институције. У ст. 1. чл. 8. Устава забрањена је ”свака непосредна или посредна дискриминација по било ком основу”. Како би се у случају потписивања конкордата извршила непосредна дискриминација? Свако, па и конкордатско нарушавање једнакости и равноправности представља темељни основ за дискриминацију. Друге цркве и вјерске заједнице би, након евентуалног потписивања конкордата, биле дискриминисане у односу на Римокатоличку цркву у Црној Гори тако што би њихов положај и даље остао ријешен на основу закона као израза једне, државне воље, а положај римокатолика уговором, тј. сагласношћу воља само двије стране. Све и када би све цркве и вјерске заједнице дале своју сагласност на потписивање конкордата, такав уговор би и даље био неуставан и незаконит. Имао би и несагледиве друштвене посљедице. Конкордат и црногорски закони: Затим, у ст. 4. чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница од 1977.г. прописано да ”све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај”. Евентуални конкордат са Ватиканом би створио такву могућност да све вјерске заједнице немају једнака права и једнак правни положај. И из тог разлога, евентуални конкордат би био незаконит. Даље, ст. 2. чл. 8. истог закона о вјерским заједницама забрањује било какве повластице, предности или посебну заштиту по основу својих вјерских убјеђења. Ова одредба се односи и на грађане и на вјерске заједнице. Ово је више него довољно правних чињеница о овом питању, али их има још /довољно је погледати нови анти-дискриминациони закон у Црној Гори/. Како су то ријешиле друге државе? Они који су припремали конкордат нису имали у виду напријед изнијете правне чињенице, а, према мојим сазнањима носилац тог пројекта је амбасадор Црне Горе у Ватикану Антон Сбутега, љекар и рођени брат покојног римокатоличког свештеника дон Бранка Сбутеге. Нећу да будем малициозан, па да његове активности у том погледу посматрам кроз чињеницу да је амбасадор ревносни, јавни римокатолички вјерник /што изузетно поштујем/ и рођени брат пок. дон Бранка Сбутеге. Прва чињеница коју уочавам јесте да он није правник. Сложићемо се да чињеница да је неко вјерник и љекар не може замијенити правна знања. Тај оптерећујућа чињеница не ослобађа одговорности правнике из ресорних министарстава. Ни у Хрватској као земљи са већинским римокатоличким становништвом правни положај Римокатоличке цркве није ријешен тако што је нарушен Устав Хрватске, било који закон или угрожена равноправност других цркава и вјерских заједница. Исти је случај и са Босном и Херцеговином. Наводим само ова два примјера као земаља које су у блиској прошлости потписале конкордате са Светом Столицом, али и другим црквама и вјерским заједницама. Да су осмислитељи новог евентуалног конкордата проучили како су потписани конкордати у ове двије земље онда не би упали у озбиљан правни проблем. Наиме, и Хрватска и Босна су прво донијеле нове законе о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница и у њима прописале могућност за закључивање конкорадата, али не само са Светом Столицом него са свим цркама и вјерским заједницама. Те државе су, након доношења закона, приступиле потписивању конкордата, тј. уговора са свим црквама и вјерским заједницама које врше вјерску мисију у тим државама. На жалост, важећи црногорски Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г. не допушта такву могућност. Из тих, као и претходно наведених разлога, евентуални конкордат са Светом Столицом би био незаконит. Конкордат и имовинска питања римокатолика: Ван памети су наводи да ће се конкордатом ”ријешити имовинска питања Римокатоличке цркве у Црној Гори”. Свакоме је јасно да су та питања већ ријешена не само за Римокатоличку цркву него и за друге цркве и вјерске заједнице. Можда се то некоме не свиђа, али морам да подсјетим да су имовинска права свих физичких и правних лица ријешена и заштићена важећим Законом о својинско-правним односима, који је недавно усвојен двотрећинском већином у Скупштини Црне Горе. Из тих разлога, а и на основу тога закона, не може се конкордатом као Владиним уговором нарушавати важност Закона о својинско-правним односима и уводити додатна правна заштита имовинских права Римокатоличке цркве која уопште нису угрожено и која, као и свака друга имовина, има сасвим довољан правни оквир заштите у постојећем законодавству. Може бити да ће се евентуални конкордат бавити реституцијом одузете имовине Римокатоличке цркве у Црној Гори након Другог свјетског рата. Али, и ту постоји правни проблем. Држава још није донијела Закон о реституцији одузете имовине црквама и вјерским заједницама /а дужна је то учини у процесу европских интеграција/. Ни то питање се не може рјешавати на начин који ће нарушити равноправност и једнакост цркава и вјерских заједница у том погледу. Православна Црква у Црној Гори је безброј пута до сада јавно апеловала на власт да осјетљиво питање правног положаја цркава и вјерских заједница ријеши тако што ће донијети један модеран европски закон за ту област. Из тих разлога је је прије неку годину и одржан велики међународни научни скуп у Бару на коме су учествовали бројни стручњаци, па чак и неки из најважнијих европских институција. На жалост, ти апели до сада нису уродили плодом из свима познатих разлога. На крају, Црна Гора мора водити рачуна да је земља са апсолутно већинским православним становништвом, али и о свом угледу. Ако се имају у виду све напријед наведене правне чињенице, а има их још, онда такав уговор не би могао бити ратификован у Скупштини Црне Горе нити би, судећи по законским нормама, могао да добије сагласност надлежних скупштинских одбора. Уколико би се то и неким случајем догодило вољом владајуће већине, а против Устава и закона, онда би цио случај ишао пред Уставни суд. А ако би и Уставни суд донио одлуку која би била у супротности са Уставом и законима онда би случај дошао до Европског суда за људска права, који не толерише нарушавање неравноправности и спровођење дискриминације. Мислим да ни Црној Гори ни Светој Столици такав епилог не иде у корист. Треба имати у виду да питање конкордата са Светом Столицом нигдје није тако избрзано као у Црној Гори. Књажевина Црна Гора је о томе деценијама разговарала и преговарала, а то се најбоље види из сачуване преписке ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера. Не видим ниједан разлог да се данас томе приступа на овакав, правно неутемељен, да не кажем дилетантски начин. Прво треба донијети европски закон о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори у коме треба предвидјети и такву одредбу за све цркве и вјерске заједнице, а потом приступити потписивању појединачних, али истовјетних конкордата и уговора са свим црквама и вјерским заједница. То је једини правни пут. Пише: Протојереј мр Велибор Џомић www.mitropolija.me/?p=7255
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 14:11:11 GMT -5
Руски Реган и амерички ГорбачовОбами Путин не одговара као што Горбачову није одговарао Реган. Лидер наше државе има сјајну могућност да преузме улогу руског Регана, да не одбацује испружену руку ослабљеног партнера.
У уторак је 44. председник САД Барак Обама говорио о стању у земљи у свом годишњем обраћању пред Америчким конгресом. Овај говор се обично држи у јануару на заједничкој седници оба дома Конгреса. Међутим, у години инаугурације говор председника се пребацује у фебруар. У говору шефа државе није било ничег толико сензационалног. Била су додуше два интригантна наговештаја. Уочи самог наступа кроз медије су процуриле информације да ће Обама посветити велики део свог говора нуклеарном разоружању. Међутим, ништа сличног у говору председника није било. Друга важна ствар која се очекивала ипак се догодила. Обама по први пут није наступио као ујединитељ, нити као зачетник бескрајних компромиса, него као доследни либерал и жестоки противник конзервативне републиканске већине . Он је захтевао повећање пореза, инсистирајући на очувању важних социјалних програма, затражио је ограничење слободног приступа оружју, наводећи имена неких од жртава Другог амандмана, и најзад — као вероватно најважније — обећао је да ће 2014. повући трупе из Авганистана и тиме је заправо подвукао црту након дванаестогодишњег „рата против глобалног тероризма“. Реган је, оглушивши се на све позиве на опрез, извршио револуцију у свом личном окружењу и ушао у зближавање са Горбачовљевим СССР-ом, да би на крају победио у Хладном рату и бацио непријатељску велесилу на колена. Не само што је Обама рекао да Ал Каида или било која друга организација са сличним циљевима више не прети САД, председник је јасно истакао и да Сједињеним Државама није потребна некаква нова војна интервенција ради разрачунавања са „терористичком претњом“. На основу појединих Обаминих изјава могло се чак закључити да ће притисак на сиријски режим бити искључиво дипломатског карактера и да мешање у грађански рат у Либији подржавањем побуњеника не представља преседан за слично решавање сиријске ситуације. Другим речима, Обама је отишао сувише далеко. Стога не чуди то што је изазвао мржњу неоконзервативаца и империјалиста у земљи, као и оних који су се ван Америке уздали у њену помоћ. Да ли су разлог за то „на кредит“ додељена Нобелова награда за мир или лична уверења шефа Беле куће, у сваком случају изгледа да Обама заиста заслужује титулу „америчког Горбачова“, коју су из неког разлога престали да истичу управо онда када су се појавили прави разлози за такво поређење. Толико смо се плашили неке нове „перестројке“ код нас, да нисмо веровали у могућност да се она деси преко океана, условљена истим разлозима због којих се десила и у СССР-у — империјалним преоптерећењем, захтевима да се смање војни расходи како би се решили актуелни економски и социјални проблеми. Аналогије су заиста невероватне. Горбачов је повукао војску из Авганистана у петој години свог мандата, Обама намерава да учини исто — такође пет година после своје прве инаугурације. Горбачов је предложио смањење нуклеарног капацитета чинећи низ једностраних уступака Сједињеним Државама. Обама не прави баш такве уступке — а и ко би му то дозволио? — али он наставља и чак иницира за њега нимало једноставан дијалог са Москвом о смањењу наоружања. Обами очигледно Путин не одговара превише, као што ни Горбачову Реган није био погодан. Реган се увек трудио да види у Горбачову дубоко религиозног човека, а не секуларног марксисту. Није искључено да је и за Путина Обама претерано либералан, у смислу да је превише секуларан. Исто тако мислим да он има много разлога да буде опрезан са Обамом и да сумња да је то његово „ресетовање“, које све више личи на нашу „перестројку“, само фина фасада. Горбачов је предложио смањење нуклеарног капацитета чинећи низ једностраних уступака Сједињеним Државама. Обама не прави баш такве уступке — а и ко би му то дозволио? — али он наставља и чак иницира за њега нимало једноставан дијалог са Москвом о смањењу наоружања. Реганово републиканско окружење је у почетку на исти начин прихватало Горбачова. Као што у својој изванредној студији „Побуна Роналда Регана“ пише амерички политички новинар Џејмс Ман, сви гуруи тзв. реализма — и Кисинџер, и Никсон, и генерал Скоукрофт — сви они који су лако налазили заједнички језик са конзервативним Брежњевом, сви су упозоравали Регана да се чува младог и популарног Горбачова и да не улази са њим у далекосежне преговоре. А посебно да не подлегне злослутном шарму либералног генералног секретара. Реган је одбацио све те савете, извршио је револуцију у свом личном окружењу и ушао у зближавање са Горбачовљевим СССР-ом, да би на крају победио у Хладном рату и бацио непријатељску велесилу на колена. Данас Путину такође са свих страна саветују да се чува наводно страшних провокација од Обаме који се „повлачи“, подстичу га да у његовом „повлачењу“ препозна лукав и вешт маневар који ће, уколико му попусти, одмах довести до пропасти Русије и успона на власт „прљаве“ опозиције. Интересантно је то што су неки од тих који се данас толико „плаше“ Обаме још јуче предлагали „попустљивост“ према Бушу Млађем као „мањем злу“ у односу на демократски савез Сороша, Фукујаме и Бжежинског. Не значи да САД очекује територијални распад и потпуни економски колапс. Ради се само о привременом повлачењу на унапред припремљену позицију, а не о паничном бекству, у шта смо ми претворили наш „период друштвеног преуређења“ током 1990-их. Толико смо се плашили неке нове „перестројке“ код нас, да нисмо веровали у могућност да се она деси преко океана, условљена истим разлозима због којих се десила и у СССР-у — империјалним преоптерећењем, захтевима да се смање војни расходи како би се решили актуелни економски и социјални проблеми. Дошли смо до тренутка када ни Америка „нема више где“ па је време да се мало „повуче“ да не би заглавила у бесконачном рату за привидни бескрајни мир, чија илузија све више нестаје. То не значи да САД очекује територијални распад и потпуни економски колапс. Ради се само о привременом повлачењу на унапред припремљену позицију, а не о паничном бекству, у шта смо ми претворили наш „период друштвеног преуређења“ током 1990-их. Данас лидер наше државе има сјајну могућност да преузме улогу руског Регана. Да не одбацује испружену руку ослабљеног партнера који не оклева да призна своје слабости и проблеме. И ако бисмо пустили машти на вољу, могли бисмо да америчког председника обаспемо огромним таласом свеопште љубави из Русије, ако ни због чега другог барем због тога како би постао... више наклоњен нашој земљи и предусретљивији њеним интересима. Колико би за Русију била корисна „обамаманија“ може се најлакше закључити на основу тога какву су корист имале Америка и Европа од „горбиманије“ која их је својевремено обузела. Наравно, Русија није у стању да воли из интереса, тако да лицемерја не може бити. Потребна су искрена осећања, али колико би нам она данас била од користи? Борис Межујев је филозоф, политиколог и коуредник портала „Terra America“.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 14:03:42 GMT -5
УЗ НАЈНОВИЈЕ ДОГАЂАЈЕ У БУГАРСКОЈВадим ВИХРОВ | 04.03.2013 | 15:01 | |
Оставка владе Бојка Борисова по траговима најмасовнијег протеста становништва у последњих 16 година, узнемирених растом трошкова за живот, била је очекивана. Такав обрт догађаја су припремиле и бугарске власти, и крупни играчи из Вашингтона.
Шта је заједничко између јануарског дуплирања цена струје и тајне депеше коју је још 2. октобра 2008.године тадашњи амбасадор САД у Софији Ненси Макелдауни послала тадашњем специјалном посланику САД у Европској унији Бојдену Греју, задуженом за „евроазијску енергетику“? У депеши је писало да Бугарска, „сиромашна угљоводоничним сировинама, зависи од Русије са 70% по укупном увозу енергената, а за природни гас и са свих 90%“. А даље је било вулгарно размишљање госпође Макелдауни према коме Бугарска „својим страстима пушта машти на вољу, у кревету са мишићавим дуетом у облику Газпрома и ЛУКОЈЛ-а“ и тиме се бави „зато што погрешно мисли да друга алтернатива не постоји“.
Копија депеше дипломатичне даме из Софије је послата у Вашингтон Министарству трговине, Министарству енергетике, Савету националне безбедности и агенцији ЦИА. „Уколико се узму у обзир рекордно високе цене енергената, - јавила је Ненси Макелдауни, - Русија ће са својом благостањем које се заснива на угљоводоницима, пумпати средства у бугарску економију, чиме ће ту земљу претворити у лак плен на који ће моћи да врши притисак“.
Госпођа Макелдауни је том приликом учинила изванредно признање: пошто је Европска унија инсистирала да се затворе 3. и 4. блок у нуклеарној електрани у Козлодују, бугарској економији је нанет финансијски губитак од 1,4 милијарде долара, што је нанело штету и Србији, Македонији и Грчкој које су од Бугара куповале струју. Да би се тај дефицит отклонио препоручено је да се диверсификују извори испорука (читај: да се прекину куповине од Русије) и да се акценат стави на куповину америчких технологија, те да се Бугарска преоријентише на компаније „Шеврон“ и „Вестингхаус“.
Од тада је у бугарским медијима почела да се води кампања против руских испоручилаца природног гаса („Газпром“-а), потенцијалних транзитера руске нафте (пројекта гасовода Бургас – Александруполис) и грађевинара нуклеарне електране у Белену („Росатом“-а).
У фебруару 2012. кроз штампу је протурен глас да је, као, при производњи грејача високог притиска (ГВП) за блокове 5 и 6 нуклеарне електране „Козлодуј“ коришћен … - несертификовани челик. ГВП су произведени у ОАО „ЗиО-Подољск“, који је у саставу „Атоменергомаш“-а преко дивизиона за производњу машина „Росатом“.
Клевета није живела дуго. Испитивање метала ГВП-К 6 и 7 су извршили независни експерти. На крају је директор „Козлодуја“ Валентин Николов објавио да је „при испитивању у институту Бугарске академије наука констатовано да стварна чврстина и хемијски састав одговарају челику 22К“. Ту је лаж умрла, али се кампања против Русије захуктавала.
28.марта 2012. посланици Народног собрања Бугарске су уз 120 гласова „за“ и 41 „против“ подржали одлуку владе о одустајању од изградње нуклеарне електране „Белене“. Споразум о изградњи нуклеарне електране са два блока збирне снаге преко 2000 МWt закључен је 2006.године између ЗАО „Атомстројекспорт“ и Националне електрокомпаније Бугарске (НЕК).
Нико није приметио да је Комисија за одређивање захтева за градњу нових нуклеарних блокова у Европској унији указала на нуклеарну електрану „Белене“ као на један од три примера која су за углед. У тој електрани је требало да буде реактор треће генерације заједно са пројектима у Олкилуоту (Финска) и Фламанвил (Француска). Експерти Европске уније су препоручили да се нуклеарне електране граде само са реакторима тог степена сигурности и заштите.
При том је за изградњу „Белене“ било ангажовано преко 30 локалних компанија које су биле спремне да дају и опрему, и комплекс услуга, што им је омогућавало и да упосле капацитете, и да постоји гаранција да ће бити сачувана сва радна места. У корист те нуклеарне електране је говорио и показатељ рентабилности производње „атомске“ струје: киловат-час који се добија захваљујући обновљивим изворима енергије је 1,5 пут скупљи од киловат-часа, произведеног у нуклеарној електрани, а киловат-час који се генерише у бугарским термоцентралама је 5,5 пута скупљи од цене струје на излазу из нуклеарне електране.
Па онда – шта је натерало кабинет Бојка Борисова да сторнира изузетно битан пројект којим би се обезбедила енергетска стабилност Бугарске? Одговор је једноставан: притисак Американаца.
2011.године америчке фирме AES и Contour Global су стекле у Бугарској две термоелектране: „Марица Изток-1“ и „Мариица Изток-3“. Како би их довели до рада пуним капацитетом они су у прву инвестирали 1,2 милијарде евра, а у другу 230 милиона. Требало је мислити на рентабилност инвестиција. Зато су Американци направили уговор на 15 година, и током тог времена Бугари су обавезни да струју купују по ценама које се сваке године повећавају. При том су Американци учинили све како не би добили конкуренцију. „Уколико нуклеарна електрана „Белене“ буде изграђена, у том ће се случају кроз 10 година почев од данашњег дана испоставити да су америчке електране једноставно непотребне. И супротно, уколико „Белене“ не буде саграђена, Американцима се у Бугарској гарантује стабилно тржиште“ – објаснио је понашање америчке стране Румен Овчаров, бивши министар енергетике Бугарске.
Хилари Клинтон је енергично пљескала чињеници да Бугари неће добијати јефтину струју из руске нуклеарне електране и својски је подвлачила да управо САД могу да постану поуздан партнер који би обезбеђивао сигурност Бугарске за снабдевање струјом. Зато треба само да се „диверсификују“ испоруке нафте и гаса (то јест да се прецрта канал за извоз из Русије) и да се искористи потенцијал „низа америчких компанија“.
Међутим, многи бугарски експерти из области енергетике су у одустајању од нуклеарне електране „Белене“ видели озбиљну претњу за националну енергетику. Бивши министар економије и енергетике Бугарске Петир Димитров, сада посланик Бугарске социјалистичке партије (БСП) упозорио је своје суграђане да кратковидо прихватање туђих савета није промишљено са економског гледишта. „Верујте ми“ – за 15 година Бугарска ће бити принуђена да увози струју… За нас, Бугаре, та политичка, дипломатска и интелектуална неодговорност значи глад за струјом већ следећих деценија… Осуђени смо на енергетско ропство и дефицит који ће бројност становништва смањити до 2050.године још за 1/3. Односно, крајем тог периода Бугара ће бити око 3,5 милиона, колико их је било крајем петовековног робовања Турцима“.
Позадину удара на енергетску област Бугарске открила је Нора Стоичкова, бугарски новинар, експерт за питања енергетике: „Пројект нуклеарне електране „Белене“ је био блокиран због спољног притиска од стране САД и ЕУ, који нема преседана… Амбасадор САД у Софији је својим појављивањем у масмедијима и грубим лобирањем за интересе америчких енергетских корпорација Chevron и Westinghouseпревазишао и самог премијера Бугарске, иначе изузетно активног у масмедијима.
Како је дипломатски констатовао Кољо Колев, директор Агенције за политичка и економска истраживања „Медиана“ - „многи Бугари схватају да због америчких геостратешких интереса Бугарска може да пропусти добре економске могућности“.
Психолошка обрада бугарске врхушке на власти се не прекида. Чује се да је амбасадор САД у Бугарској Џејмс Ворлик опозван зато што „није у потпуности одговарао“: па амбасадор је слабо лобирао за интересе америчких компанија и с гледишта Вашингтона је дозволио оно што је недопустиво: кабинет Бојка Борисова је био „зауларен“ протестима јавности која се заузимала за заштиту човекове околине, те је у јануару 2012. забрањен рад налазишта шкриљног гаса који је у Бугарској обрађивала компанија Chevron.
А када су Бугари забранили експлоатацију шкриљног гаса, Барак Обама је за време посете Бојка Борисова Вашингтону, како је то писала бугарска штампа, иза затворених врата овоме извукао уши. Бугарски посматрачи су чак сигурни да Борисов баш због оштре Обамине препоруке није отпутовао 7.децембра прошле године на свечано отварање радова на гасоводу „Јужни ток“.
Нора Стоичкова је сигурна да „да Борисов није закочио реализацију“ пројекта нуклеарне електране „Белене“ не би било ни незадовољства, јер би постојала реална перспектива да се смање трошкови и да се становништво обезбеди јефтином струјом. „Та нуклеарна електрана би за нас значила сигурност да ћемо имати јефтинију струју, постојала би нада да ће се отворити нова радна места и да ће се развијати индустрија“. Према њеном мишљењу „одустајањем од пројекта „Белене“ Бугари су се обрукали пред читавим светом. Сви ће инвеститори знати да код нас новац може да заради само онај ко је пријатељ са америчком администрацијом“.
Да, Бугарска има преуско поље за маневрисање у енергетици. Прво, чланство у ЕУ захтева да се до 2020г. 16% капацитета за производњу струје пребаци на обновљиве изворе енергије, што је још у лето прошле године довело до повећања цена струје зато што је инвеститорима наређено да се оне формирају не тржишно, већ уз преференцијалне услове. Друго, проамеричка оријентација једног дела бугарске политичке класе која се у Бугарској формирала у последњих 20 година обезбеђује режим највећих погодности за бизнис САД-а. Бугарској као земљи са најнижим стандардом у Европској унији (просечна месечна плата износи 385,5 евра, просечна пензија је 138 евра) је компликовано да се бори за сопствене национално –државне интересе. По броју аката дипломатског притиска САД-а на владу Бојка Борисова може да се закључи да данас Бугарска, и сама не схватајући то, већ представља земљу са ограниченим суверенитетом…
srb.fondsk.ru/news/2013/03/04/uz-nainoviie-dogadzhaie-u-bugarskoi.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 14:01:43 GMT -5
Русија најављује “брзо реаговање” за помоћ савезницимаАлександар ПАВИЋ, Душан ПРОРОКОВИЋ | 04.03.2013 | 11:19 | |
Можда је први март био најпогоднији дан за најаву надолазећег “руског пролећа” – и то руским пријатељима. Наиме, тог дана је командант Ваздушно-десантне војске(ВДВ) руске армије, генерал-пуковник Владимир Шаманов, изјавио да би снаге под његовом командом могле да служе као снаге за брзо реаговање ван територије Русије. Још 27. фебруара је руски министар одбране Сергеј Шојгу на састанку са високим официрима руске војске изјавио да Ваздушно-дестантне снаге “треба да буду коришћене као снаге за брзо реаговање на кризе”,[1] не улазећи у додатне појединости. То је очигледно, између осталих, препуштено Шаманову, који је прецизирао да би руске ваздушно-десантне јединице могле да буду послате ради очувања суверенитета Јужне Осетије и Абхазије, као и извршавања руских обавеза према својим партнерима из Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) – Јерменији, Казакстану, Белорусији, Таџикистану и Киргизији.[2]
Коментаришући ову изјаву, стручњак Института ЗНД, политиколог Михаил Александров, бацио је посебан нагласак на једну од тих земаља – Јерменију, тумачећи да је изјавом генерал-пуковника Шаманова Русија јасно ставила до знања да неће оставити ту земљу на цедилу, и да ће бити спремна да изврши своје обавезе из Договора о колективној безбедности.[3] Иначе, у Јерменији су у септембру 2012. већ одржане вежбе Колективних снага за брзо реаговање ОДКБ, у којима је учествовала 98. Ивановскаја ваздушно-десантна дивизија.[4]Укупно, ВДВ броји око 35.000 припадника, и одиграла је једну од кључних улога у петодневном рату са Грузијом 2008. године. Шаманов је ветеран чеченског рата и дугогодишњи блиски сарадник Владимира Путина.
Ово очигледно усложњавање ситуације на Кавказу не може се, наравно, гледати изоловано. Штавише, из балканског угла, неминовно се може поставити и следеће питање: да ли ће на крају, када се сведу сви рачуни, амерички ангажман на Косову коштати и превише? Да, то је сасвим могуће. САД су војном акцијом против СР Југославије 1999. године, мимо међународног права и без одобрења СБ УН, како је то закључио Солжењицин, чврсто успоставиле принцип „јачи тлачи“. Овај принцип је брзо почео да буде примењиван свуда по свету. Међутим, што се Балкана тиче, резултат свега требало је да буде формирање независне државе Косово, чему се Србија успротивила, па се тлачење наставило. Кршењем међународног права проглашена је тзв. република Косово, затим су многе земље натеране да је признају, а Србији је понуђено или да са овом лажном државом успостави званичне односе или да буде потпуно периферизована. И поред свих проблема са Србијом, ипак треба рећи да су, ослањањем на албански фактор, САД успоставиле чврсту контролу над Балканом. Проблем се, међутим, јавља на другој страни. Стављање Балкана под контролу само је један од корака у геополитичком наступу САД ка централној Азији. Пут са Балкана до централне Азије –води преко Кавказа.
Интересовање за Кавказом западне земље, предвођене САД су почеле да показују још крајем осамдесетих. Умешаност обавештајних заједница појединих НАТО држава у организовање демонстрација у Тбилисију априла 1989. била је велика. Поједини аналитичари наводе и како је распад СССР кренуо са две стране-Балтика и Кавказа. Ипак, западни центри моћи су током деведесетих година и у првој половини двехиљадитих имали важнијих послова од кавкаског питања. ЕУ и НАТО су се проширивали најпре ка средњоевропским чланицама некадашњег Источног блока, тзв. Вишеградској четворци, затим ка „Балтичкој тројци“, да би на ред за консолидацију потом дошао и немирни Балкан. Осим три балтичке државе, на постсовјетском простору већи интерес је у континуитету показиван за Украјину, а од двехиљадитих и за Грузију и Азербејџан.
Покушавајући да формирају један стратешки блок, САД су подстакле Грузију,Украјину, Азербејџан и Молдавију да формирају мултилатералну организацију ГУАМ још 1997, која би се бавила промоцијом “демократских вредности”и програмима економског развоја. Две године касније, овој организацији приступа и Узбекистан па она постаје-ГУУАМ. План је био да до краја постане-ГУУААМ, јер би слика била потпуна тек пошто би у ову мултилатералу ушла и Јерменија. То што је постојао низ отворених проблема међу кавкаским државама, од јужноосетијског, преко абхаског до Нагорно-Карабаха, није претерано бринуло САД. Успешно довођење Сакашвилија на власт у Грузији само је појачало самопоуздање Вашингтона. А и да је неко планирао да пружи отпор, примењивана је стратегија „јачи тлачи“ па је само могао да доживи судбину несретне Србије. И ту долази до прве промене! Судбина Србије била је језива опомена свим малим државама шта ће их задесити уколико пробају да пруже отпор, али је била и аларм свим великим државама да нешто предузму, уколико желе да остану велике у сваком смислу те речи. Дакле, била је то и опомена Русији. А Русија, по брзој консолидацији за време првог Путиновог мандата, пошто је било прилично касно за значајније укључивање на Балкан, усмерава највећи део својих ресурса ка Украјини, централно-азијским државама и,наравно, Кавказу. Делимично и због тога, већ 2005. ГУУАМ је поново постао ГУАМ: Узбекистан је напустио ову организацију. Три године касније, када су косовски Албанци уз спонзорство САД прогласили независност, Русија је после краћег оружаног сукоба признала Јужну Осетију и Абхазију, чиме је ојачала своје присуство на Кавказу. У априлу 2010. новим руско-украјинским споразумом продужено је присуство руске морнарице на Криму до 2042. године, а нова грузијска влада, изабрана 2012. показује недвосмислену намеру да нормализује односе са Москвом.
Уз све то, током свих ових година развијана је унутрашња структура ОДКБ, чије су чланице Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан. Тиме је стратешки ојачана позиција Јерменије, важног руског савезника на Кавказу. У наредним годинама, може се испоставити и кључног руског савезника на Кавказу. Без обзира на очекивано побољшавање односа са Грузијом, између Москве и Тбилисија постоје два велика отворена питања–јужноосетијско и абхаско. Што се Азербејџана тиче, он је последњих година ушао у неколико отворених анти-руских аранжмана и услед смањивања америчког утицаја у Грузији узрокованог променама на унутрашњем плану, Баку све више постаје кључни партнер САД у овом подручју. Званични Баку тренутно води преговоре са САД о размештању америчких војних снага које се повлаче из Авганистана на територији Азербејџана. За очекивати је да ће после тога САД све више и отвореније стајати на страну Азербејџана у питању Нагорно-Карабаха, па не треба искључивати ни да азербејџанска војска крене у поход на Степанкерт, на исти начин на који је грузијска војска покушала да освоји Цхинвали. Покушај слабљења положаја једине кавкаске земље (не рачунајући Русију, која је такође „кавкаска држава“) чланице ОДКБ још је више известан, уколико САД крену у реализацију плана о нападу на Иран.
У том контексту треба сагледавати и финансијску помоћ која се упумпава од стране Европске комисије у Јерменију, а која је намењена за “развојне програме”и “демократизацију друштва”. Јерменија је заједно са Азербејџаном, Белорусијом, Грузијом, Молдавијом и Украјином чланица тзв. Источног партнерства, иницијативе покренуте од стране ЕУ у мају 2009. године. За подизање институционалног капацитета наведених држава, подршку реформама, помоћ невладином сектору и остале пројекте, опредељено је 600 милиона евра за период од 2010-2013. Оваки пројекти се спроводе да би се ојачао утицај и присуство ЕУ у институцијама система, а то опет значи и да би се проводили интереси држава чланица ЕУ. Стручњак за питања Кавказа руског Института са државе СНД, Михаил Александров, ипак наводи да је изазивање унутрашње политичке кризе у Јерменији мало вероватно, и да председник Саргасјан држи ситуацију под контролом. Главна претња по безбедност Јерменије долазе споља, а ту је Русија у обавези да помогне чланици ОДКБ, што јегенерал-потпуковник Владимир Шаманов и потврдио. Тиме би се сваки нежељени сценарио у будућности могао спречити, а могућност понављања сценарија из Цхинвалија свео на најмању могућу меру.
Овиме се америчка позиција драматично погоршава. Са руским присуством на Криму, Абхазији, Јужној Осетији и Јерменији, угрожени су стратешки амерички планови, па САД имају три могућности: да уђу у сукоб са Русијом; да уђу у преговоре са Русијом; да се повуку. Пошто први сценарио треба искључити, остају преостала два, а какав год исход да буде, позиција САД ће бити значајно слабија него што је била пре неколико година, а камоли од оне како је била планирана. А питање је како би све изгледало да САД нису инсистирале на растурању Србије и проглашавању независности тзв. републике Косово. Све би на Кавказу изгледало другачије.
Даљим развојем односа унутар ОДКБ, такође се и искључује могућност даљег спровођења стратегије „јачи тлачи“. Уколико чланство у ОДКБ може у потпуности да гарантује безбедност држава чланица, НАТО губи монопол да тера друге државе у чланство. Јер, како то поборници уласка Србије у НАТО кажу, Србија мора да уђе у НАТО да је не би напао тај исти НАТО. Руководилац Црноморско-каспијског центра Руског института стартешких истраживања Едвард Попов подвлачи да ангажовањем јединица за брзу интервенцију руске војске у другим државама чланицама, ОДКБ показује како је организација која „реално функционише“. Нова етапа у функционисању ОДКБ може значити и нову етапу у укупним међународним односима. А можда би све другачије било да НАТО није бомбардовао СР Југославију 1999. године – као што би можда све било другачије да су вукови нпр. овце. Зато се потврдан одговор на постављено питање са почетка текста намеће сам по себи.Бомбардовањем СР Југославије, стварањем тзв. републике Косово и кршењем међународног права, САД су стратешки загосподариле Балканом, али су зато испустиле из својих руку Кавказ. А шта ће им Балкан без Кавказа! Јер, јасно је – мисли су им увек уперене ка Русији. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 12:05:45 GMT -5
The Greek Catastrophe: “Economic Progress” Built on Rotten Political FoundationsThree Generations of Greek WorkersGlobal Research, March 03, 2013
Introduction
As Greece enters the sixth year of Europe ’s worst economic depression, with 30% of its labor force unemployed and over 52% of its youth jobless, the entire social fabric is unraveling; a suicide rate are skyrocketing and close to 80% of the population is downwardly mobile. Family and inter-generational relations are deeply impacted; previous certainties evaporate. Uncertainties, fear and anger evoke daily mass protests. Over a dozen general strikes have drawn Greeks from middle school pupils to octogenarians in a desperate struggle to conserve the last shreds of dignity and material survival. The European Union and its Greek collaborators pillage the treasury, slash employment, salaries and pensions, foreclose on home mortgages and raise taxes. Household budgets shrink to one half or one third of their previous levels. In a growing number of households, three generations are living under one roof, barely surviving on their grandparents’ shrinking pensions; some households on the brink of destitution. The prolonged – never ending and worsening – capitalist depression has caused a deep rupture in the life cycle and living experiences of grandparents, parents and children. This essay will focus on grandfathers, fathers and sons due to greater familiarity with their life experiences The intergenerational rupture can best be understood in the context of the contrasting ‘life experiences’ of the three generations: The focus will be on work, political, family and leisure experiences. Work Experiences: The Grandfathers The grandfathers’ families in most cases migrated from rural areas or small towns during the post-civil war period (1946-49) and many settled in the poor suburbs of Athens . Most barely finished secondary school and found poorly paid employment in textile, construction and public enterprises. Trade unions were non-existent, ‘semi-clandestine’ and subject to harsh repression by the US -backed rightist regimes into the early 1960’s. By the mid to late 1960’s the grandfathers gravitated toward the ‘center-left’ parties and the revival of trade union activity. This was especially the case among the growing assembly plant and public sector workers in the electrical, telecommunication, seaports and transport industries. The US-backed coup in 1967 and the resulting military junta (1967-1973) had a dual impact: Outlawing trade unions and collective bargaining, on the one hand, and stimulating foreign investment-led economic growth and corporate style clientelism on the other. The clandestine anti-dictatorial struggle, the student uprising and infamous massacre at the Polytechnic University (1973) and the collapse of the military dictatorship following its abortive coup in Cyprus , radicalized the grandfathers. Legalization of political parties and trade unions led to a surge of trade union organizations, struggles and social advances. Wage increases accompanied the fall of junta. Entry into the European Union and the large-scale influx of ‘social cohesion funds’ led to an expansion of public sector employment and increased political party clientelism extending well beyond the traditional right-wing regimes. Job security, pensions and increases in severance pay created a relatively secure and stable labor force except in the manufacturing sectors, which were harmed by imports from the more industrialized EU ‘partners’. With the election of the Pan Hellenic Socialist Party (PASOK) in 1981, populist welfare legislation and wage increases served as a substitute for any consequential socialization of the economy. The economic and social security gains were steady, cumulative and led to rising living standards. The grandfathers joined trade unions, their leaders negotiated wage and workplace improvements and they faced the future with relative optimism: A comfortable retirement, better educated children and a modest paid-up apartment and small automobile. They looked forward to enjoying leisure time with family, friends and neighbors. Or so it seemed in the run-up to the Greek Catastrophe of 2008. As we shall see Greece ’s economic progress was built on rotten foundations – on EU loans that were secured through fraudulent accounts, a public treasury pillaged by bipartisan kleptocrats and public ‘investments’ in large-scale unproductive clientelistic activities with corrupt business ‘partners’. In a word, the ‘golden years’ of the grandfathers’ comfortable retirement was based on the illusion that a half-century of work and social advances would translate into a respectable dignified life. The Fathers: Work and Play and Play Later The fathers were urban born, better educated than the grandparents and highly influenced by the consumer ethos that permeated Greece . They entered the labor market in the early 1990’s. They saw themselves as more ‘European’, less nationalist, less class conscious and less involved in social struggles than the previous generation. Interest in sports and celebrities and their own social advancement precluded any engagement in the great social struggles of the grandfathers. They experienced rising salaries through top-down negotiations. They paid no attention to the grotesque enrichment of the kleptocratic socialist political elite and they ignored the growing debts, both personal and public, which ‘funded’ their overseas vacations, the second home and the imported German cars. They paid handsomely for tutors to prepare their children for the University entry exams. Their future was assured by ever more optimistic (falsified) government data and the positive assessments by EU experts. Trade unions and business associations focused exclusively on current increases in salaries, revenues, cheap credit and access to the latest techno toys. The fathers spoke English, welcomed ever-greater European integration and discarded the doubts and criticism that the grandfathers directed at NATO and Israeli wars, inequalities within the EU and the effects of economic liberalization. They ignored the criticism of the close ties between the PASOK kleptocrats, local and overseas bankers, ship owners and millionaire plutocrats. Cynicism was their ‘modernist response’ to pervasive corruption and growing indebtedness. As long as they got theirs why challenge the status quo? With the onset of the
Greek Catastrophe, the fathers lost it all – jobs, social security, homes, cars and vacations. The ‘Europeanists’ among them suddenly became virulent critics of the Euro bankers – ‘the Troika’ –, which mandated that the fathers should sacrifice everything they possessed in order to save the kleptocratic rulers, the millionaire tax evaders and the indebted bankers. The economic catastrophe gradually eroded and finally shattered the ‘modern European’ consumerist consciousness of the upwardly mobile middle and working class fathers. First they suffered successive salary cuts and then they lost their job security, followed by massive firings with and without severance pay. Dismay, fear and uncertainty were followed by the recognition that they were facing the financial firing squad. They realized they were trapped in an unending free fall. They took to the streets and discovered that their entire generation and their entire class was uprooted and discarded. The fathers discovered they were worthless and they had to march and struggle to reaffirm their self-worth. Sons: ‘Who Works?’ The vast majority of sons are unemployed: Over 55%, by the beginning of 2013, have never had a job. Each day and each week their numbers grow as entire families are impoverished and households disintegrate. School attendance has fallen off, as the prospects of employment disappear and the specter of long-term large-scale unemployment haunts everyday life. The prospects of establishing stable couples and new families among the young are non-existent. ‘ Street culture’ has multiplied and the video arcades are more often places to meet rather than to play. Attendance at ‘pop concerts’ has fallen while the sons now turn out in greater numbers at mass protest marches. The growing politicization and radicalization of the sons now begins in the middle school and deepens in secondary and technical schools and the university. Many, by their late 20’s, have never had a job, never moved out of their parents or grandparents home and cannot envision a future marriage or family. The lack of work experience means a lack of workplace comradeship and union membership. In its place is the centrality of informal, peer group solidarity. Perspectives for work focus on emigration, hustling for a miserable odd job or joining the struggle. Today they wander the streets in anger, despair and deep frustration. As the years pass, the sons increasingly vote for the Left (Syrian) but are fed-up with the ineffectual parliamentary opposition, the ritual marches and the inconsequential social forums, featuring local and overseas radical lecturers who spin theories about the crisis but who have never lacked a job or missed a paycheck. The vast majority of the young unemployed feel that ‘words are cheap’. The intellectuals, new-left politicians and overseas Greeks do not resonate with their day-to-day experience and offer no tangible solutions. Sons have joined with anarchist street fighters. So far few of the unemployed sons have responded favorably to the neo-Nazi appeal of the Golden Dawn. But they are hardly enthusiastic over the Left’s embrace of immigrant job seekers, especially when their neighborhoods are victimized by Albanian, Middle Eastern and Balkan drug dealers and pimps Political Experience: The Grandfathers and the Radical Legacy The grandfathers’ political trajectory differs sharply from their progeny. Many of their own parents were partisans in the Communist-led million-member national liberation movement (ELAS-EAM). They fought the Italian fascists and the German Nazi occupation army and took an active part in the civil war. Following the Anglo-American intervention and defeat of the insurgents, hundreds of thousands of Greeks were sent to slave labor/concentration camps, where many died. Villagers and farmers were savagely repressed and driven off their land. Property was confiscated and millions migrated to the cities in search of anonymity and employment. When the Communist Party was outlawed, many members and ex-members joined ‘progressive parties’, the United Democratic Left (EDA) in search of an alternative. The grandfathers came to political age with the revival of ‘populist politics’ in the early 1960’s, promoted by the Center Union Party. After the 1967 coup, they faced six years of US-backed military rule (1967-73). Under junta rule, some grandfathers engaged in clandestine political and trade union activity. With the collapse of the junta, most grandfathers joined the newly formed Socialist Party led by a radicalized Andreas Papandreou. The post-junta 1970’s were a period of intense political debate and the proliferation of previously suppressed Marxists books, lectures, journals, forums and popular cultural events. Mikis Theodorakis, the great Communist composer, drew tens of thousands to his concerts, many of them workers, evoking scenes similar to Pablo Neruda’s poetry readings to the thousands of workers and peasants in Chile . In the election of 1981, the grandfathers voted overwhelmingly for the Left: PASOK won over 50% of the vote and the Communists received close to 15%. Almost two-thirds of Greeks, and over 80% of Greek workers, voted for socialism (or so they thought!). The grandfathers celebrated the defeat of the far right and over a half century of Nazi , US and right-wing military rule. The grandfathers had great hopes that Papandreou would fulfill his promise to ‘socialize’ the economy. They saw the electoral ascendancy of the Left as a prelude to a break with NATO and as a transition to an independent socialist welfare state. Despite several massive socialist and trade union conferences on ‘worker self-management of a socialized economy’ and the bankruptcy of scores of indebted private firms, Papandreou argued that ‘the crisis’ precluded an ‘immediate transition to socialism’. He argued the right wing’s capitalist recovery and only afterward could ‘socialist’ policies be implemented. He ignored the fact that it was the very capitalist crisis, which led to his election! Many grandfathers were disappointed but, Papandreou, with the skilled speeches of a populist balcony demagogue, proposed a series of substantial wage increases legalized and expanded labor rights and implemented and increased social welfare and pension payments. The grandfathers settled for the populist reforms and the de-radicalization of the political process. From mid-1980 onward, the grandfathers continued to vote Socialist, but now exclusively with the goals of economic gain and expanding social coverage in health and pension benefits. Under Papandreou, PASOK degenerated into an inconsequential ‘gadfly’ within NATO. Its enthusiastic entry into the EEC and its maintenance of US military bases eroded the last vestiges of anti-imperialist activity among the grandfathers. They narrowed their focus and looked toward PASOK as a clientelistic political machine, necessary to secure employment and guarantee their pensions. With the onset of the Economic Catastrophe in 2008 and the savage social cutbacks implemented by the utterly inept, corrupt and reactionary George Papandreou, Jr., the grandfathers felt the first shockwaves of instability and the threat of losing their secure and living pensions. By 2010, the grandfathers totally abandoned their support for PASOK. Revelations of corruption and the slashing of pensions by 35% drove the grandfathers into the streets in massive protests. Later, a majority voted for the new leftist SYRIZA Party. The grandfathers have come full circle: Re-radicalization has accompanied the return of authoritarian rightwing rule under the colonial dictates of the European Troika. But now the grandfathers’ pensions have to support three generations. Once again, the search for a new political party is as urgent as during the period immediately after the fall of the military junta. The Fathers: The Politics of Downward Mobility The fathers came to political age at the height of electoral clientelism. During the 1990’s they voted PASOK, without any of the ideals or illusions of the grandfathers; nor did they engage in any historic struggles. They voted the candidates and parties who provided access to credit and low interest loans and offered lucrative concessions or promotions within a highly politicized public administration. The fathers rarely addressed larger ideological issues. They saw the ‘capitalist versus socialist’ debates as an anachronism of the past. They studied English and Anglicized their speech and writings. They no longer paid attention to the negative consequences of Greece ’s affiliation with NATO and the European Union. The big issues were Greece ’s sponsorship of the Olympics and how to cash in on the spending spree and cost overruns. PASOK leaders set the example by taking their cut off the top of every building contract, cooking the books, evading taxes and consulting with Goldman Sachs on how to accumulate debts and convert deficits into surpluses. When the economic crisis hit, the fathers were caught unprepared. At first, they rationalized it, hoping ‘the crisis’ was temporary; that new loans would flow in to the rescue; that they – especially those in the public sector – would not be affected. As the Catastrophe ensued, the fathers abandoned their apathy and indifference: Political decisions now affected their salaries, their wages, their social benefits and their ability to pay their mortgages and credit card debt. Cynical conformity was replaced at first by uncertainty and anxiety. As the PASOK regime lowered the boom and signed off on the massive layoffs of public sector workers and salary reductions, the fathers first protested to ‘their’ leaders to no avail and then punished them via the ballot box. Most turned to the Left, joining SYRIZA, in hopes of regaining the past as much as constructing a new socialist future. Sons: The Politics of No Future The sons have come to political age having no prior experience of struggle or of upward mobility. They are stuck at the bottom or are in perpetual descent. Never having a job or any opportunity, they take action to affirm their existence, their presence and their capacity to act against wave after wave of savage EU-sponsored assaults on their everyday life. They join their fathers and grandfathers in the huge marches: inter-generational solidarity. But they alone carry the burden of never having been a member of a political party or a trade union and never having experienced ‘the good life’. They never received loans or political favors, but they are now expected to sacrifice their future in order to enrich the creditors, the tax evaders and the kleptocrats. Their political wisdom is rooted in their gut recognition that the entire political class is rotten; they have their own doubts about those politicos who abandoned PASOK, joined SYRIZA and now claim to be their saviors. They turn away from those academic political philosophers and journalists who speak a language and elaborate a discourse totally divorced from their everyday experience. They frankly question whether the Aesopian language of a dead Italian philosopher (Gramsci) can lead them out of this catastrophe. The overseas theorists may come and go, but life becomes ever more desperate. Some sons believe that only those who hurl a Molotov cocktail can bring temporary light into the dark tunnel of their everyday life. The most combative of the sons engage in street fighting and join the black bloc. The less audacious scan the Internet for ways to relocate, to emigrate: They reason that it would be better to emigrate to the imperial centers than to suffer a lifetime in this ravaged and plundered colony. Family: Grandfathers and the Return of the Extended Family The Sunday dinner was a hallmark of Grandfather’s time: A family gathering with roast lamb and potatoes, a peasant salad with feta cheese and olives and sweets for desert. The grandparents upheld that practice until the Catastrophe put an end to another ‘fine family tradition’ – like everything else that was pleasurable. Three generations living together, under one roof, on one source of income (grandfather’s shrinking pension) is a situation not conducive to sustaining good relations. Savings diminish, debts accumulate and frustration leads to conflicts and resentments. Anger is occasionally directed against those closest to one’s heart. The loss of independence leads to arguments; family loans never get paid back. Meal times become moments to relate hardships. The easy banter, good humor and storytelling disappear in a miasma of worries over the next meal, the precarious household budget and the fruitless search for employment. Meals have become a time to mull over the stresses of everyday survival. Fathers: Families – A Precarious Safety Net The fathers ask: ‘What will happen when my father dies and his pension disappears?’ ‘How can five of us survive when the regime, under orders from the Troika, has reduced my father’s pension by half?’ ‘How can two families live on 500 Euros a month?’ The last barrier to utter destitution for many fathers is the extended family, as social cuts reduce unemployment payments and savings are exhausted. Prior to the Catastrophe, the fathers took their wives out to a taverna with other couples on Friday or Saturday night to hear the bouzouki and enjoy a full meal with mezedes, a carafe of good wine and plenty of laughs. Unlike the grandfathers, who patronized the neighborhood butcher and baker, the fathers shopped in multinational supermarkets and at malls, signs of European modernity and ‘cost effectiveness’ and paid with their credit card. The vacations to London have become a distant memory. The family house in the Aegean is long sold, the proceeds spent to pay off debts. At most they can hope for a trip to the crowded, polluted beaches of Attica to escape a sweltering August weekend. The Sons: Families are Where You Find Them Family has become a grim affair, not a relief from the hopeless outside world: At home, it’s always ‘grieving time’. The sons come and go. They listen to music alone. Who wants to bring a girlfriend into a cramped bedroom with a grandmother’s disapproving look and sour faces everywhere. They walk to the corner, take a trip downtown to Exarchia and hang out in a doorway, a video arcade or shoulder a black flag in a march against the entire rotten mess, against the thieves, bankers and creditors. If their teacher dares to talk about ‘democracy and civic duties’ – and very few do, because even their jobs are in jeopardy – a lone giggle turns into a tsunami of laughter and insults; classes break-up and schoolmates meet to share a few moments of intimate friendship so lacking in the grim austerity of their disintegrating households. Who cheers for their football team? Who jeers at the phony Papandreou, the porky face of Venizelos, the blood-sucking Stournaras and Samaras … Politicians smell like the putrid fish that even a starving cat wouldn’t touch. The sons attend meetings of SYRIZA. It’s all high minded and fierce denunciations with calls to action – but another march? Another call for ‘engaging the youth’? But the sons think: Here we sit; we are never in the front rows; we listen to them; they seem to know each other; they talk in codes that only they understand… So we wander out and smoke a joint or cadge a beer or meet friends and talk our own talk. Paternalism, patriarchy and filial piety are all dead. Casual relations with no long-term perspectives are the new reality. Leisure: Grandfathers: The Café as Refuge The grandfathers have their own favorite neighborhood cafés. They walk past boarded-up businesses – over 160,000 bankruptcies since the onset of the Catastrophe. Nowadays, a cup of black coffee is the ticket to a table, a deck of faded cards that still show some of the colors of the kings and queens. There was a time, when in the course of an afternoon, a grandfather could order glasses of ouzo and plates of mezedes – Kasseri cheese and olives – for his card-playing comrades. Then the crack of the dominoes and the rapid movement of the backgammon chips would echo in the noisy, smoke-filled café. Now a waiter moves among the clientele looking for a stray tip. Even professional waiters are at a loss to survive in a crowded room of survivors. Where is the generation that will replace the grandfathers? The fathers won’t have any pension to pay their way to a cup of coffee and a seat in the café. The Fathers: The End of European Leisure Time The fathers once spent endless hours on the Internet, reading consumer ads to a background of pop music with English lyrics while planning weekend excursions. They watched televised football games on Sundays for discussion at Monday lunch with workmates or colleagues. It was not a luxurious life but it was a comfortable routine. Leisure time, spent with friends or family, with workmates and neighbors, was an enjoyable break from the stress of everyday work, a drive to the shore or to a pleasant outdoor country inn for a weekend dinner. With the Catastrophe, leisure time is now enforced and plentiful: There are no stressful jobs; there are no jobs and no cash. Coins jingle deep in the pocket, perhaps enough to buy a liter or two of petrol to knock on closed doors that do not answer – or have nailed bankruptcy notices. So whom do you see and where do you go? There is another political meeting where one can wave at friends, envious of those who still hold a job or those who pass out flyers for a meal. There are protest marches and the warmth and solidarity of the moment. There are the explosions of jeers at the well-dressed kleptocrats, holed up in the Congress or creeping out the backdoor after signing another death warrant – called an Order of Austerity – condemning another dozen to suicide for the coming week. Leisure-time now is not pleasure, it is worry: Who will pay the grandparents medical bills, the insulin injections, the son’s school fees, the car payments? Right, the mortgage payments are no longer an issue: The apartment has been repossessed. The father is ‘free’ from that obligation which is why he sleeps with his wife in a spare room at the grandparents. Those evenings of lovemaking are now sleepless nights of deepening anxiety. Restless sleep evokes nightmares of paranoid – or real- pursuit through dark labyrinths, running everywhere without direction or familiarity with the streets, the buildings or the people! The purpose in life is gone, along with the memories of happy excursions and future plans. Now, the overriding reality is finding a job – that dominates everything. The father faces the end of his unemployment payments. Will he and his family join a soup line: Will it be SYRIZA’s or the Golden Dawn’s? Whichever party offers a piece of chicken leg in the soup? The Son: Leisure: Light, Blight and Street Fights It was great fun, hanging out after school: The jokes, the joints, the public hugs and kisses. The ferry trips with back packs and the time spent studying with friends … the exams, difficult courses and the anxiety of having to choose a career in a few years. Those ‘worries’ have disappeared: The catastrophe eliminated the ‘problem course’, the difficulty of career choice … now even the teachers have left the classrooms – involuntary release – firings have thinned the offerings. The sons face a blighted future … any ‘career’ will do. ‘ The biggest crooks do not rob a bank, they own one’ – a philosophy student told a crowd of sons as he demonstrated how to make a Molotov cocktail. A math major calculated the number of times local and overseas revolutionary scholars have mentioned the ‘crises’ in an hour and come up with an equation, which equaled zero positive outcomes. The loss of future perspectives and the burden of a grim home life are eroding all respect for a political and legal system that imposes destitution, indignities and humiliation in order to pay foreign creditors. ‘We pay them, so they can squat in the sun on our beaches, buy up our homes, eat our food, swim bare-ass in our ocean and then tell us we are lazy and deserve what misery we are getting.’ The timid, playful or fearful sons are growing up fast. Maturity begins at fifteen. The marches started earlier. Radical political loyalties followed. What next, ‘little man’? The sons are a growing army of unemployed and maturing quickly. Today they are dispersed. Some want out – leave Greece … But most will stay … Will they organize and move beyond the current electoral opposition and fashion a new radical movement breaking with the rotten repressive electoral system? Can they become the militants for a new heroic resistance movement? Whose grandson will climb the walls of the Parliament and defy the colonial collaborators and their Troika masters. Who will raise the flag of a free, independent and socialist Greece ?
www.globalresearch.ca/the-greek-catastrophe-economic-progress-built-on-rotten-foundations/5325030#
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 4, 2013 12:03:01 GMT -5
Joseph Stalin More Popular In Russia Now Than At End Of Soviet Union, Finds Carnegie SurveyBy VLADIMIR ISACHENKOV 03/01/13 02:32 PM ET EST MOSCOW -- An opinion survey commissioned by the Carnegie Endowment says that Soviet dictator Josef Stalin has remained widely admired in Russia and other ex-Soviet nations, even though millions of people died under his brutally repressive rule. The Carnegie report, released Friday, was based on the first-ever comparative opinion polls in Russia, Armenia, Azerbaijan and Georgia. It found that support for Stalin in Russia has actually increased since the 1991 collapse of the Soviet Union. The report has concluded that public attitudes to the dictator have improved during Russian President Vladimir Putin's 13-year rule as the Kremlin has found Stalin's image useful in its efforts to tighten control. The tyrant led the Soviet Union from 1924 until his death in 1953. Communists and other hardliners credit him with leading the country to victory in World War II, and making it a nuclear superpower, while others condemn the brutal purges that killed millions of people. One of the report's authors, Lev Gudkov, a Russian sociologist whose polling agency conducted the survey, noted that in 1989, the peak of Soviet leader Mikhail Gorbachev's efforts to liberalize the country and expose Stalinist crimes, only 12 percent of Russians polled described Stalin as one of the most prominent historical figures. In the Carnegie poll last year, 42 percent of Russian respondents named Stalin as the most influential historical figure. "Vladimir Putin's Russia of 2012 needs symbols of authority and national strength, however controversial they may be, to validate the newly authoritarian political order," Gudkov wrote in the Carnegie report. "Stalin, a despotic leader responsible for mass bloodshed but also still identified with wartime victory and national unity, fits this need for symbols that reinforce the current political ideology." Putin, a former KGB officer, has avoided open public praise or criticism of Stalin, but he has restored Soviet-era symbols and focused on the nation's Soviet-era achievements rather than Stalinist crimes. Kremlin critics have seen attempts to whitewash Stalin's image as part of Putin's rollback on democracy. Many in Russia have been dismayed by government-sponsored school textbooks that paint Stalin in a largely positive light and by the reconstruction of a Moscow subway station that restored old Soviet national anthem lyrics praising Stalin as part of its interior decoration. In the most recent sign of respect for the dictator earlier this year, the regional legislature decreed that the city of Volgograd, which was known as Stalingrad until its renaming in 1961, should once again be known by its old name on days commemorating the historic WWII battle. In some Russian cities, authorities ordered images of Stalin to be put on city buses as part of festivities. The Carnegie report revealed that while a high number of Russians have a positive view of Stalin, his era mostly draws negative perceptions, an ambiguity that reflects public confusion, the legacy of totalitarian "doublethink" and paternalist state model. An even greater admiration of Stalin was seen in his homeland, Georgia, where 45 percent of respondents expressed a positive view of him. In Armenia, 38 percent of those polled said their country will always need leaders like Stalin. In Azerbaijan, where respondents viewed Stalin more negatively compared to the three other nations, 22 percent of those polled didn't even know who Stalin was.
www.huffingtonpost.com/2013/03/01/joseph-stalin-more-popular-in-russia-now_n_2791776.html
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 3, 2013 13:42:33 GMT -5
Fukushima: A Nuclear War without a War: The Unspoken Crisis of Worldwide Nuclear RadiationONLINE READERGlobal Research, March 02, 2013 Global Research 25 January 2012
Note to Readers: Remember to bookmark this page for future reference. Please Forward the GR I-Book far and wide. Post it on Facebook. [scroll down for I-BOOK Table of Contents] * * * * * * GLOBAL RESEARCH ONLINE INTERACTIVE READER SERIESFukushima: A Nuclear War without a WarThe Unspoken Crisis of Worldwide Nuclear RadiationMichel Chossudovsky (Editor)I-Book No. 3, January 25 2012
Global Research’s Online Interactive I-Book Reader brings together, in the form of chapters, a collection of Global Research feature articles and videos, including debate and analysis, on a broad theme or subject matter. In this Interactive Online I-Book we bring to the attention of our readers an important collection of articles, reports and video material on the Fukushima nuclear catastrophe and its impacts (scroll down for the Table of Contents).
To consult our Online Interactive I-Book Reader Series, click here.
INTRODUCTION
The World is at a critical crossroads. The Fukushima disaster in Japan has brought to the forefront the dangers of Worldwide nuclear radiation.
The crisis in Japan has been described as “a nuclear war without a war”. In the words of renowned novelist Haruki Murakami: “This time no one dropped a bomb on us … We set the stage, we committed the crime with our own hands, we are destroying our own lands, and we are destroying our own lives.”
Nuclear radiation –which threatens life on planet earth– is not front page news in comparison to the most insignificant issues of public concern, including the local level crime scene or the tabloid gossip reports on Hollywood celebrities.
While the long-term repercussions of the Fukushima Daiichi nuclear disaster are yet to be fully assessed, they are far more serious than those pertaining to the 1986 Chernobyl disaster in the Ukraine, which resulted in almost one million deaths (New Book Concludes – Chernobyl death toll: 985,000, mostly from cancer Global Research, September 10, 2010, See also Matthew Penney and Mark Selden The Severity of the Fukushima Daiichi Nuclear Disaster: Comparing Chernobyl and Fukushima, Global Research, May 25, 2011)
Moreover, while all eyes were riveted on the Fukushima Daiichi plant, news coverage both in Japan and internationally failed to fully acknowledge the impacts of a second catastrophe at TEPCO’s (Tokyo Electric Power Co Inc) Fukushima Daini nuclear power plant.
The shaky political consensus both in Japan, the U.S. and Western Europe is that the crisis at Fukushima has been contained. The realties, however, are otherwise. Fukushima 3 was leaking unconfirmed amounts of plutonium. According to Dr. Helen Caldicott, “one millionth of*gram of plutonium, if inhaled can cause cancer”. An opinion poll in May 2011 confirmed that more than 80 per cent of the Japanese population do not believe the government’s information regarding the nuclear crisis. (quoted in Sherwood Ross, Fukushima: Japan’s Second Nuclear Disaster, Global Research, November 10, 2011)
The Impacts in Japan
The Japanese government has been obliged to acknowledge that “the severity rating of its nuclear crisis … matches that of the 1986 Chernobyl disaster”. In a bitter irony, however, this tacit admission by the Japanese authorities has proven to been part of the cover-up of a significantly larger catastrophe, resulting in a process of global nuclear radiation and contamination:
“While Chernobyl was an enormous unprecedented disaster, it only occurred at one reactor and rapidly melted down. Once cooled, it was able to be covered with a concrete sarcophagus that was constructed with 100,000 workers. There are a staggering 4400 tons of nuclear fuel rods at Fukushima, which greatly dwarfs the total size of radiation sources at Chernobyl.” ( Extremely High Radiation Levels in Japan: University Researchers Challenge Official Data, Global Research, April 11, 2011)
)
Fukushima in the wake of the Tsunami, March 2011 Worldwide Contamination
The dumping of highly radioactive water into the Pacific Ocean constitutes a potential trigger to a process of global radioactive contamination. Radioactive elements have not only been detected in the food chain in Japan, radioactive rain water has been recorded in California: “Hazardous radioactive elements being released in the sea and air around Fukushima accumulate at each step of various food chains (for example, into algae, crustaceans, small fish, bigger fish, then humans; or soil, grass, cow’s meat and milk, then humans). Entering the body, these elements – called internal emitters – migrate to specific organs such as the thyroid, liver, bone, and brain, continuously irradiating small volumes of cells with high doses of alpha, beta and/or gamma radiation, and over many years often induce cancer”. (Helen Caldicott, Fukushima: Nuclear Apologists Play Shoot the Messenger on Radiation, The Age, April 26, 2011)
While the spread of radiation to the West Coast of North America was casually acknowledged, the early press reports (AP and Reuters) “quoting diplomatic sources” stated that only “tiny amounts of radioactive particles have arrived in California but do not pose a threat to human health.”
“According to the news agencies, the unnamed sources have access to data from a network of measuring stations run by the United Nations’ Comprehensive Test Ban Treaty Organization. … … Greg Jaczko, chair of the U.S. Nuclear Regulatory Commission, told White House reporters on Thursday (March 17) that his experts “don’t see any concern from radiation levels that could be harmful here in the United States or any of the U.S. territories”.
The spread of radiation. March 2011 Public Health Disaster. Economic Impacts What prevails is a well organized camouflage. The public health disaster in Japan, the contamination of water, agricultural land and the food chain, not to mention the broader economic and social implications, have neither been fully acknowledged nor addressed in a comprehensive and meaningful fashion by the Japanese authorities.
Japan as a nation state has been destroyed. Its landmass and territorial waters are contaminated. Part of the country is uninhabitable. High levels of radiation have been recorded in the Tokyo metropolitan area, which has a population of 39 million (2010) (more than the population of Canada, circa 34 million (2010)) There are indications that the food chain is contaminated throughout Japan:
Radioactive cesium exceeding the legal limit was detected in tea made in a factory in Shizuoka City, more than 300 kilometers away from the Fukushima Daiichi nuclear power plant. Shizuoka Prefecture is one of the most famous tea producing areas in Japan.
A tea distributor in Tokyo reported to the prefecture that it detected high levels of radioactivity in the tea shipped from the city. The prefecture ordered the factory to refrain from shipping out the product. After the accident at the Fukushima nuclear power plant, radioactive contamination of tea leaves and processed tea has been found over a wide area around Tokyo. (See 5 More Companies Detect Radiation In Their Tea Above Legal Limits Over 300 KM From Fukushima, June 15, 2011)
Japan’s industrial and manufacturing base is prostrate. Japan is no longer a leading industrial power. The country’s exports have plummeted. The Tokyo government has announced its first trade deficit since 1980.
While the business media has narrowly centered on the impacts of power outages and energy shortages on the pace of productive activity, the broader issue pertaining to the outright radioactive contamination of the country’s infrastructure and industrial base is a “scientific taboo” (i.e the radiation of industrial plants, machinery and equipment, buildings, roads, etc). A report released in January 2012 points to the nuclear contamination of building materials used in the construction industry, in cluding roads and residential buildings throughout Japan.(See FUKUSHIMA: Radioactive Houses and Roads in Japan. Radioactive Building Materials Sold to over 200 Construction Companies, January 2012)
A “coverup report” by the Ministry of Economy, Trade and Industry (May 2011), entitled “Economic Impact of the Great East Japan Earthquake and Current Status of Recovery“ presents “Economic Recovery” as a fait accompli. It also brushes aside the issue of radiation. The impacts of nuclear radiation on the work force and the country’s industrial base are not mentioned. The report states that the distance between Tokyo -Fukushima Dai-ichi is of the order of 230 km (about 144 miles) and that the levels of radiation in Tokyo are lower than in Hong Kong and New York City.(Ministry of Economy, Trade and Industry,Impact of the Great East Japan Earthquake and Current Status of Recovery, p.15). This statement is made without corroborating evidence and in overt contradiction with independent radiation readings in Tokyo (se map below). In recent developments, Sohgo Security Services Co. is launching a lucrative “radiation measurement service targeting households in Tokyo and four surrounding prefectures”.
“A map of citizens’ measured radiation levels shows radioactivity is distributed in a complex pattern reflecting the mountainous terrain and the shifting winds across a broad area of Japan north of Tokyo which is in the center of the of bottom of the map.”
“Radiation limits begin to be exceeded at just above 0.1 microsieverts/ hour blue. Red is about fifty times the civilian radiation limit at 5.0 microsieverts/hour. Because children are much more sensitive than adults, these results are a great concern for parents of young children in potentially affected areas.
SOURCE: Science Magazine
The fundamental question is whether the vast array of industrial goods and components “Made in Japan” — including hi tech components, machinery, electronics, motor vehicles, etc — and exported Worldwide are contaminated? Were this to be the case, the entire East and Southeast Asian industrial base –which depends heavily on Japanese components and industrial technology– would be affected. The potential impacts on international trade would be farreaching. In this regard, in January, Russian officials confiscated irradiated Japanese automobiles and autoparts in the port of Vladivostok for sale in the Russian Federation. Needless to say, incidents of this nature in a global competitive environment, could lead to the demise of the Japanese automobile industry which is already in crisis.
While most of the automotive industry is in central Japan, Nissan’s engine factory in Iwaki city is 42 km from the Fukushima Daiichi plant. Is the Nissan work force affected? Is the engine plant contaminated? The plant is within about 10 to 20 km of the government’s “evacuation zone” from which some 200,000 people were evacuated (see map below).
Nuclear Energy and Nuclear War
The crisis in Japan has also brought into the open the unspoken relationship between nuclear energy and nuclear war.
Nuclear energy is not a civilian economic activity. It is an appendage of the nuclear weapons industry which is controlled by the so-called defense contractors. The powerful corporate interests behind nuclear energy and nuclear weapons overlap. In Japan at the height of the disaster, “the nuclear industry and government agencies [were] scrambling to prevent the discovery of atomic-bomb research facilities hidden inside Japan’s civilian nuclear power plants”.1 (See Yoichi Shimatsu, Secret Weapons Program Inside Fukushima Nuclear Plant? Global Research, April 12, 2011)
It should be noted that the complacency of both the media and the governments to the hazards of nuclear radiation pertains to the nuclear energy industry as well as to to use of nuclear weapons. In both cases, the devastating health impacts of nuclear radiation are casually denied. Tactical nuclear weapons with an explosive capacity of up to six times a Hiroshima bomb are labelled by the Pentagon as “safe for the surrounding civilian population”.
No concern has been expressed at the political level as to the likely consequences of a US-NATO-Israel attack on Iran, using “safe for civilians” tactical nuclear weapons against a non-nuclear state. Such an action would result in “the unthinkable”: a nuclear holocaust over a large part of the Middle East and Central Asia. A nuclear nightmare, however, would occur even if nuclear weapons were not used. The bombing of Iran’s nuclear facilities using conventional weapons would contribute to unleashing another Fukushima type disaster with extensive radioactive fallout. (For further details See Michel Chossudovsky, Towards a World War III Scenario, The Dangers of Nuclear War, Global Research, Montreal, 2011)
The Online Interactive I-Book Reader on Fukushima: A Nuclear War without a War
In view of the official cover-up and media disinformation campaign, the contents of the articles and video reports in this Online Interactive Reader have not trickled down to to the broader public. (See Table of contents below)
This Online Interactive Reader on Fukushima contains a combination of analytical and scientific articles, video reports as well as shorter news reports and corroborating data.
Part I focusses on The Fukushima Nuclear Disaster: How it Happened? Part II pertains to The Devastating Health and Social Impacts in Japan. Part III centers on the “Hidden Nuclear Catastrophe”, namely the cover-up by the Japanese government and the corporate media. Part IV focusses on the issue of Worlwide Nuclear Radiation and Part V reviews the Implications of the Fukushima disaster for the Global Nuclear Energy Industry.
In the face of ceaseless media disinformation, this Global Research Online I-Book on the dangers of global nuclear radiation is intended to break the media vacuum and raise public awareness, while also pointing to the complicity of the governments, the media and the nuclear industry. We call upon our readers to spread the word. We invite university, college and high school teachers to make this Interactive Reader on Fukushima available to their students.
Michel Chossudovsky, January 25, 2012
_______________________________________________________________________________________________________
TABLE OF CONTENTSPART I The Fukushima Nuclear Disaster: How it Happened
The Fukushima Nuclear Disaster: What Happened on “Day One”? – by Yoichi Shimatsu – 2011-04-16
Fukushima is the greatest nuclear and environmental disaster in human history - by Steven C. Jones – 2011-06-20 Nuclear Apocalypse in Japan Lifting the Veil of Nuclear Catastrophe and cover-up - by Keith Harmon Snow – 2011-03-18
Humanity now faces a deadly serious challenge coming out of Japan — the epicenter of radiation. VIDEO: Full Meltdown? Japan Maximum Nuclear Alert Watch now on GRTV -by Christopher Busby- 2011-03-30
Fukushima: Japan’s Second Nuclear Disaster
- by Sherwood Ross – 2011-11-10 Secret Weapons Program Inside Fukushima Nuclear Plant? U.S.-Japan security treaty fatally delayed nuclear workers’ fight against meltdown - by Yoichi Shimatsu – 2011-04-12
The specter of self-destruction can be ended only with the abrogation of the U.S.-Japan security treaty, the root cause of the secrecy that fatally delayed the nuclear workers’ fight against meltdown. Fukushima: “China Syndrome Is Inevitable” … “Huge Steam Explosions” “Massive Hydrovolcanic Explosion” or a “Nuclear Bomb-Type Explosion” May Occur - by Washington’s Blog – 2011-11-22
Accident at Second Japanese Nuclear Complex: The Nuclear Accident You Never Heard About
- by Washington’s Blog – 2012-01-12 VIDEO: New TEPCO Photographs Substantiate Significant Damage to Fukushima Unit 3 Latest report now on GRTV
- by Arnie Gundersen – 2011-10-20
PART II The Devastating Health and Social Impacts in Japan VIDEO: Surviving Japan: A Critical Look at the Nuclear Crisis Learn more about this important new documentary on GRTV - by Chris Noland – 2012-01-23
Fukushima and the Battle for Truth Large sectors of the Japanese population are accumulating significant levels of internal contamination - by Paul Zimmerman – 2011-09-27
FUKUSHIMA: Public health Fallout from Japanese Quake “Culture of cover-up” and inadequate cleanup. Japanese people exposed to “unconscionable” health risks - by Canadian Medical Association Journal – 2011-12-30
FUKUSHIMA: Radioactive Houses and Roads in Japan. Radioactive Building Materials Sold to over 200 Construction Companies
- 2012-01-16 VIDEO: Cancer Risk To Young Children Near Fukushima Daiichi Underestimated Watch this important new report on GRTV - by Arnie Gundersen – 2012-01-19
VIDEO: The Results Are In: Japan Received Enormous Exposures of Radiation from Fukushima Important new video now on GRTV - by Arnie Gundersen, Marco Kaltofen – 2011-11-07
The Tears of Sanriku (三陸の涙). The Death Toll for the Great East Japan Earthquake Nuclear Disaster
- by Jim Bartel – 2011-10-31 The Severity of the Fukushima Daiichi Nuclear Disaster: Comparing Chernobyl and Fukushima
- by Prof. Matthew Penney, Prof. Mark Selden – 2011-05-24 Uncertainty about the long-term health effects of radiation Radioactivity in Food: “There is no safe level of radionuclide exposure, whether from food, water or other sources. Period,” – by Physicians For Social Responsibility – 2011-03-23
71,000 people in the city next to the Fukushima nuclear plant “We’ve Been Left to Die” - 2011-03-19
Tokyo Water Unsafe For Babies, Food Bans Imposed – by Karyn Poupee – 2011-03-23
PART III Hidden Nuclear Catastrophe: Cover-up by the Japanese Government and the Corporate Media
VIDEO: Japanese Government Insiders Reveal Fukushima Secrets GRTV Behind the Headlines now online - by James Corbett – 2011-10-06
Fukushima and the Mass Media Meltdown The Repercussions of a Pro-Nuclear Corporate Press - by Keith Harmon Snow – 2011-06-20
Scandal: Japan Forces Top Official To Retract Prime Minister’s Revelation Fukushima Permanently Uninhabitable - by Alexander Higgins – 2011-04-18
Emergency Special Report: Japan’s Earthquake, Hidden Nuclear Catastrophe - by Yoichi Shimatsu – 2011-03-13 The tendency to deny systemic errors – “in order to avoid public panic” – is rooted in the determination of an entrenched Japanese bureaucracy to protect itself…
VIDEO: Fukushima: TEPCO Believes Mission Accomplished & Regulators Allow Radioactive Dumping in Tokyo Bay Learn more on GRTV - by Arnie Gundersen – 2012-01-11
The Dangers of Radiation: Deconstructing Nuclear Experts - by Chris Busby – 2011-03-31 “The nuclear industry is waging a war against humanity.” This war has now entered an endgame which will decide the survival of the human race.
Engineers Knew Fukushima Might Be Unsafe, But Covered It Up … And Now the Extreme Vulnerabilty of NEW U.S. Plants Is Being Covered Up - by Washington’s Blog – 2011-11-12
COVERUP: Are Fukushima Reactors 5 and 6 In Trouble Also? - by Washington’s Blog – 2011-11-14
Fukushima’s Owner Adds Insult to Injury – Claims Radioactive Fallout Isn’t Theirs - by John LaForge – 2012-01-17 PART IV The Process of Worldwide Nuclear Radiation
VIDEO: Japan’s Nuclear Crisis: The Dangers of Worldwide Radiation - by Dr. Helen Caldicott – 2012-01-25
An Unexpected Mortality Increase in the US Follows Arrival of Radioactive Plume from Fukushima, Is there a Correlation? - by Dr. Joseph J. Mangano, Dr. Janette Sherman – 2011-12-20 In the US, Following the Fukushima fallout, samples of radioactivity in precipitation, air, water, and milk, taken by the U.S. government, showed levels hundreds of times above normal…
Radioactive Dust From Japan Hit North America 3 Days After Meltdown But Governments “Lied” About Meltdowns and Radiation - by Washington’s Blog – 2011-06-24
VIDEO: Fukushima Will Be Radiating Everyone for Centuries New report now on GRTV - by Michio Kaku, Liz Hayes – 2011-08-23
Fukushima: Diseased Seals in Alaska tested for Radiation - 2011-12-29
Radiation Spreads to France - by Washington’s Blog – 2011-11-15
Radioactive rain causes 130 schools in Korea to close — Yet rain in California had 10 TIMES more radioactivity
PART V Implications for the Global Nuclear Energy Industry Science with a Skew: The Nuclear Power Industry After Chernobyl and Fukushima - by Gayle Greene – 2012-01-26
After Fukushima: Enough Is Enough - by Helen Caldicott – 2011-12-05
VIDEO: Radiation Coverups Confirmed: Los Alamos, Fort Calhoun, Fukushima, TSA New Sunday Report now on GRTV - by James Corbett – 2011-07-04
VIDEO: Why Fukushima Can Happen Here: What the NRC and Nuclear Industry Don’t Want You to Know Watch now on GRTV - by Arnie Gundersen, David Lochbaum – 2011-07-12
VIDEO: Safety Problems in all Reactors Designed Like Fukushima Learn more on GRTV - by Arnie Gundersen – 2011-09-26
VIDEO: Proper Regulation of Nuclear Power has been Coopted Worldwide Explore the issues on GRTV - by Arnie Gundersen – 2011-10-05
VIDEO: New Nuclear Reactors Do Not Consider Fukushima Design Flaws Find out more on GRTV - by Arnie Gundersen – 2011-11-24
Nuclear Energy: Profit Driven Industry “Nuclear Can Be Safe Or It Can Be Cheap … But It Can’t Be Both” - by Washington’s Blog – 2011-12-23
VIDEO: Fukushima and the Fall of the Nuclear Priesthood Watch the new GRTV Feature Interview - by Arnie Gundersen – 2011-10-22
Why is there a Media Blackout on Nuclear Incident at Fort Calhoun in Nebraska? - by Patrick Henningsen – 2011-06-23
Startling Revelations about Three Mile Island Disaster Raise Doubts Over Nuke Safety - by Sue Sturgis – 2011-07-24
Radioactive Leak at Fort Calhoun Nuclear Power Station - by Rady Ananda – 2011-07-01
VIDEO: US vs Japan: The Threat of Radiation Speculation Dangerous double standards examined on GRTV - by Arnie Gundersen – 2011-06-25 Additional articles and videos on Fukushima and Nuclear Radiation are available at Global Research’s Dossier on The Environment
TEXT BOX
Nuclear Radiation: Categorization
At Fukushima, reports confirm that alpha, beta, gamma particles and neutrons have been released:
“While non-ionizing radiation and x-rays are a result of electron transitions in atoms or molecules, there are three forms of ionizing radiation that are a result of activity within the nucleus of an atom. These forms of nuclear radiation are alpha particles (α-particles), beta particles (β-particles) and gamma rays (γ-rays). Alpha particles are heavy positively charged particles made up of two protons and two neutrons. They are essentially a helium nucleus and are thus represented in a nuclear equation by either α or . See the Alpha Decay page for more information on alpha particles.
Beta particles come in two forms: and . particles are just electrons that have been ejected from the nucleus. This is a result of sub-nuclear reactions that result in a neutron decaying to a proton. The electron is needed to conserve charge and comes from the nucleus. It is not an orbital electron. particles are positrons ejected from the nucleus when a proton decays to a neutron. A positron is an anti-particle that is similar in nearly all respects to an electron, but has a positive charge. See the Beta Decay page for more information on beta particles. Gamma rays are photons of high energy electromagnetic radiation (light). Gamma rays generally have the highest frequency and shortest wavelengths in the electromagnetic spectrum. There is some overlap in the frequencies of gamma rays and x-rays; however, x-rays are formed from electron transitions while gamma rays are formed from nuclear transitions. See the Gamma Rays for more” (SOURCE: Canadian Nuclear Association)
“A neutron is a particle that is found in the nucleus, or center, of atoms. It has a mass very close to protons, which also reside in the nucleus of atoms. Together, they make up almost all of the mass of individual atoms. Each has a mass of about 1 amu, which is roughly 1.6×10-27kg. Protons have a positive charge and neutrons have no charge, which is why they were more difficult to discover.” (SOURCE: Neutron Radiation)
“Many different radioactive isotopes are used in or are produced by nuclear reactors. The most important of these are described below: 1. Uranium 235 (U-235) is the active component of most nuclear reactor fuel.
2. Plutonium (Pu-239) is a key nuclear material used in modern nuclear weapons and is also present as a by-product in certain reprocessed fuels used in some nuclear reactors. Pu-239 is also produced in uranium reactors as a byproduct of fission of U-235.
3. Cesium (Cs-137 ) is a fission product of U-235. It emits beta and gamma radiation and can cause radiation sickness and death if exposures are high enough. …
4. Iodine 131 (I-131), also a fission product of U-235, emits beta and gamma radiation. After inhalation or ingestion, it is absorbed by and concentrated in the thyroid gland, where its beta radiation damages nearby thyroid tissue (SOURCE: Amesh A. Adalja, MD, Eric S. Toner, MD, Anita Cicero, JD, Joseph Fitzgerald, MS, MPH, and Thomas V. Inglesby MD, Radiation at Fukushima: Basic Issues and Concepts, March 31, 2011)
Michel Chossudovsky is an award-winning author, Professor of Economics (Emeritus) at the University of Ottawa. He is the Founder and Director of the Centre for Research on Globalization (CRG), Montreal and Editor of the globalresearch.ca website. He is the author of The Globalization of Poverty and The New World Order (2003) and America’s “War on Terrorism”(2005). His most recent book is entitled Towards a World War III Scenario: The Dangers of Nuclear War (2011). He has taught as Visiting Professor at universities in Western Europe, South East Asia, Latin America and The Pacific, acted as adviser to governments of developing countries and as a consultant to several international organizations. Prof. Chossudovsky is a signatory of the Kuala Lumpur declaration to criminalize war and recipient of the Human Rights Prize of the Society for the Protection of Civil Rights and Human Dignity (GBM), Berlin, Germany. He is also a contributor to the Encyclopaedia Britannica. His writings have been published in more than twenty languages.
Spread the word, reverse the tide of war, forward the N-Book to friends and family, post on facebook.
We call upon college, university and high school teachers to bring this I-Book to the attention of their students. The Online News Reader Series is provided free of charge to our readers. Kindly consider making a Donation to Global Research
Any amount large or small will contribute to supporting our endeavors.
NEW RELEASE FROM GLOBAL RESEARCH IN PAPERBACK Order directly from Global Research Towards a World War III Scenario The Dangers of Nuclear War
by Michel Chossudovsky I-BOOKS SERIES
To consult our Online Interactive I-Book Reader Series, click here.
About the author:Michel Chossudovsky is an award-winning author, Professor of Economics (emeritus) at the University of Ottawa, Founder and Director of the Centre for Research on Globalization (CRG), Montreal and Editor of the globalresearch.ca website. He is the author of The Globalization of Poverty and The New World Order (2003) and America’s “War on Terrorism”(2005). His most recent book is entitled Towards a World War III Scenario: The Dangers of Nuclear War (2011). He is also a contributor to the Encyclopaedia Britannica. His writings have been published in more than twenty languages. - See more at: www.globalresearch.ca/fukushima-a-nuclear-war-without-a-war-the-unspoken-crisis-of-worldwide-nuclear-radiation/28870#sthash.cfHBgypk.BbUoi62D.dpufwww.globalresearch.ca/fukushima-a-nuclear-war-without-a-war-the-unspoken-crisis-of-worldwide-nuclear-radiation/28870#
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 3, 2013 13:15:22 GMT -5
In this episode of the Keiser Report, Max Keiser and Stacy Herbert discuss the annoying human qualities like hunger, fear, love, lust, desire and need that get in the way of maximum GDP growth. Replacing humans with non-suicidal robots would get rid of environmental concerns as well as all these GDP busing pesky human problems like hunger and fear, but would the courts be even able to look at the algorithm of should the robot turn killer? They also discuss a robo-pope as the first truly infallible one. In the second half of the show, Max Keiser talks to author, comedian and gold bug, Dominic Frisby, about death crosses and gold prices and about the independent currencies whether the Keiser dollar, the Frisby pound or bitcoin.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 1, 2013 10:46:28 GMT -5
СРС предлаже Царински савез са Русијом као алтернативу ЕУИван НИНИЋ | 26.04.2012 | 00:01 Коментара: 1 | | Једна од кључних тачака предизборне кампање Српске радикалне странке јесте разбијање погрешне и наметнуте догме да за нашу државу „Европска унија нема алтернативу“. Евидентно је да ЕУ данас изразито комада и прекраја границе Србије, брутално експлоатише наше природне и економске ресурсе и урушава домаћу привреду и стандард грађана. Ако је ЕУ непријатељски настројена према Србији и њеним грађанима, онда је јасно да једна таква политичка и економска творевина не може да буде гарант за економски и социјални просперитет наше државе и друштва. Као одговор на погрешну догму Српска радикална странка је израдила и грађанима ставила на увид свеобухватан и државотворан Програм за економски и социјални опоравак Србије. У највећој мери овај програм се бави анализом економских и привредних токова последњих 12 година и негативним ефектима њихове усмерености ка тржиштима земаља ЕУ. Из анализе изводи се закључак да су тржишта и потенцијални инвеститори из пријатељских источних земаља, а пре тржишта земаља БРИКС-а, потпуно занемарени.
Укидање ССП-а и приступање Царинском савезу
Српска радикална странка кроз свој програм јасно изражава став да слободна трговина мора бити гарантована највишим правним стандардима, и због тога нико не сме да спречава Србију, њене грађане и приватне предузетнике да економски сарађују са свим државама и свим тржиштима у свету. Окретање ка тржиштима традиционалних савезника, пре свега Руске Федерације, на којима би се пласирали производи из Србије, један је од фундаменталних циљева државотворне политике коју грађанима гарантују српски радикали. Штета коју буџет Србије трпи по основу једностране примене ССП-а са ЕУ је један од најбољих илустратора неодговорне фискалне политике која је подређена интересима Брисела. Због тога српски радикали намеравају да, по доласку на власт, ван снаге ставе примену Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ и да тиме вратите царинске стопе приликом увоза производа из ЕУ.
Актуелни режим у Србији тренутно не користи многобројне могућности које јој се пружају у економској сарадњи са Руском Федерацијом. Русија је шести партнер Србије када је реч о српском извозу, са уделом од 5,48 одсто, а у увозу је прва са 13,7 одсто учешћа. Покривеност српског увоза из Русије извозом је само 24 одсто. Због евентуалне интеграције Србије у Европску унију престаће да важи споразум између Савезне владе СРЈ и Владе Руске Федерације о слободној трговини између СРЈ и Руске Федерације. У том случају неће бити слободне трговине између Србије и Руске Федерације, која ће бити приморана да подигне царинске стопе како би у трговини са Србијом заштитила своје тржиште од робе из ЕУ.
Српска радикална странка сматра да ЕУ има алтернативу, јер Руска Федерација од 2010. године ствара посебну царинску унију или Царински савез са Белорусијом и Казахстаном, а позив за чланство у тој организацији упућен је Украјини и другим државама. Национални интерес Републике Србије треба да буде интеграција у царински савез са овим државама, које нас уважавају као равноправног спољнотрговинског партнера и не отимају нам Косово и Метохију. Дакле, треба приступити царинском савезу који предводи Руска Федерација и у потпуности одбацити вишеструко штетан царински савез са ЕУ. У том смислу радикални намеравају да одмах по доласку на власти покрену спољнополитичку активност и преговоре за приступање Србије Царинском савезу са Руском Федерацијом, Белорусијом и Казахстаном. Тржиште БРИКС-а је шанса Србије
У оквиру Програма за економски и социјални опоравак Србије Српска радикална странка посебан акценат ставила је на спољну трговину Србије и Руске Федерације. Тренутно је у сектору спољне трговине Републике Србије присутан је широк спектар проблема, а један од кључних проблема, који се јавио релативно скоро, јесте једнострана примена Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ. Применом овог споразума, уз царине које се од 2008. године смањују из годину у годину, практично је гратис омогућен увоз производа из ЕУ, који представља око 55 одсто целокупног увоза Републике Србије. Дакле, под притиском ЕУ јавља се већи спољнотрговински дефицит као последица превеликог увоза, око 46 одсто БДП-а, а у мањој мери као последица недовољног извоза, око 22 одсто БДП-а. Последњи подаци показују да спољнотрговински дефицит расте и да је на крају 2011. године достигао износ од 6,01 милиона евра. Иначе, укупан спољнотрговински дефицит од 2001. до 2011. износи астрономских 60 милијарди евра, односно око 80 милијарди долара.
Српска радикална странка сматра да главни спољнотрговински партнер треба да буду Руска Федерација и друге земље БРИК-а. Чак се у Националној стратегији за придруживање ЕУ Владе Србије признаје да треба користити уникатни Уговор о слободној трговини са Русијом, што довољно говори о нашим шансама да продамо производе на тржишту ЕУ. Са Руском Федерацијом Србија има одличан уговор у области енергетике који датира из 1996. године. Наши грађевинари склапају огромне уговоре у овој земљи, што није случај са земљама ЕУ. Само у 2003. години вредност тих уговора је достигла 200 милиона долара. Од 2004. до 2008. године наша грађевина је највише радила у Русији. Само у Москви од 1997. до 2003. године су изградили 3 милиона квадратних метара. Због тога Српска радикална странка намерава да по доласку на власт покрене спољнополитичку активност и преговоре о пласману робе и услуга из Србије на тржишта држава БРИКС-а, Јужне Америке, арапских и афричких држава.
Треба имати у виду чињеницу да је Кина једна од водећих светских економских сила и са Србијом има традиционално добре политичке односе. Кинеска влада и привредници исказују намеру да инвестирају у Србију, и то у технологију, текстилну индустрију и многе друге области, а то значи нова ангажовања и запошљавања радне снаге у овим областима. Српска радикална странка сматра да је сарадњом са традиционалним савезницима, а пре свега са државама БРИКС-а, могуће повећати извоз робе најмање за једну трећину БДП-а. При одређивању царинске и нецаринске заштите треба бити свестан снаге и проблема са којима се суочава домаћа привреда. Није добро да Србија има царинску заштиту на нивоу Јапана, односно мању од Норвешке, два пута мању од Јужне Кореје и Аустралије или три пута мању од земаља БРИКС-а. Јачање привреде кроз инвестиције из Русије
Српски радикали с поносом истичу да је у време њихове власти 1998. године ниво индустријске производње био већи него 2011. године, и да прозападни режим за 12 година своје власти није успео да достигне ниво индустријске производње из 1998. године. Зато данас једина развојна шанса Србије јесте оријентација ка тржиштима на којима постоји исказана потреба за увозом, пласманом и потрошњом производа из Србије. Једино се оживљавањем производње може омогућити запошљавање нових радника, како у производњи тако и у осталим технолошким процесима. У том контексту Српска радикална странка, као потенцијалне инвеститоре који су заинтересовани за стратешко партнерство, гринфилд инвестиције и спољнотрговинску размену, види предузећа из Руске Федерације, Кине, Индије, али и развијених арапских држава. Учешћем у Влади радикали ће, кроз сарадњу са привредним коморама Руске Федерације и Кине, радитина промоцији и привлачењу инвестиција из тих држава у опшштине и градове широм Србије.
Што се тиче техничко-технолошког и производног модалитета, решење треба тражити у преоријентацији производње на бази програма чију садржину чине потенцијални сопствени ресурси, као и могућност продаје на тржишту Руске Федерације. Чињеница је да је велики део уграђене опреме у постојеће капацитете наших предузећа пореклом из иностранства, посебно из Русије. Зато је неопходно постојеће индустријске капацитете максимално укључити у модернизацију, реконструкцију и проширење постојећих капацитета, као и обезбеђивање резервним деловима за њихове текуће и инвестиционо одржавање уз помоћ партнера и повољних кредита из Русије. Привреда Републике Србије и домаћи индустријски производи немају никакву шансу на тржишту Европске уније. Због тога ће Српска радикална странка, својим учешћем у власти, омогућити ревитализацији и модернизацију индустријских постројења која послују отежано у државном власништву, и то пре свега уз ослањање на стратешко партнерство и капитал инвеститора из Руске Федерације и Кине. Обезбедити јефтине кредите код држава БРИКС-а
Српска радикална странака годинама указује на злоупотребе у банкарском сектору Републике Србије, захтевајући либерализацију банкарског тржишта и стварање услова за долазак банака из Русије, Кине, Јапана и других држава које су оличење гигантске економије. Слободном тржишном утакмицом и конкуренцијом на домаћем тржишту капитала могуће је створити финансијску климу у којој ће кредитна политика, односно политика камата, бити подложна реалним тржишним условима. Циљ нове државотворне политике Републике Србије треба да буде стварање услова и механизама који ће подстицати мању зависност од кредита који долазе са Запада. То су на време схватиле и државе БРИКС-а, па су почетком 2012. године отпочеле активности на стварању сопствене Развојне банке. Предлог је стигао од Индије, и то на састанку министара финансија и шефова централних банака БРИКС-а у Мексику, што је наишло на одобравање код осталих држава партнера.
Српска радикална странака сматра да Србија треба да има своју Развојну банку, у циљу стварања основе за дугорочни и стратешки развоју домаћег тржишта капитала и свих грана привреде, али и запошљавање грађана, као и извоз српских производа и наступ наших грађевинарских компанија на тржишту Руске Федерације. Развојна банка треба своја средства да усмери ка развијању српског извоза у Руску Федерацију, у складу са Споразумом о слободној трговини који Србија има са том државом.
Српска радикална странка сматра да једино оправдано, разумно и економски исплативо задуживање државе јесте задуживање за потребе реализације капиталних, инфраструктурних пројеката, који ће доносити нова радна места и подићи српску грађевинску индустрију из пепела. У том смислу држава мора да промени политику досадашњег задуживања код међународних финансијских институција и да се окрене ка земљама БРИК-а. Неупоредиво повољније кредите за капиталне и инфраструктурне пројекте могуће је уговарати са Руском Федерацијом и Кином, које Србију не би условљавали лихварским каматама и међународним тендерима. Ревитализација постојећих и изградња нове путне и железничке мреже у Србији треба да буде у директној вези са руско-српским гасним пројектом „Јужни ток“, односно да се сходно циљевима овог пројекта државна политика оријентише ка тражењу повољних зајмова и кредита у Руској Федерацији.У том контексту, радикали ће ступити у директне преговоре о повољним кредитним аранжманима за развој капиталних и инфраструктурних пројеката Србије са државама БРИКС-а, и то уз минималне могуће каматне стопе. Подршка изградњи „Јужног тока“ и развоју НИС-а
Развој енергетике представља једну од кључних тачака Програма за економски и социјални опоравак Србије Српске радикалне странка која се у потпуности ослања на подршку браће из Руске Федерације. Српска радикална странка сматра да је изградња „Јужног тока“ и његов пролазак кроз Србију основ даљег економског развоја наше привреде. Процењује се да ће увоз гаса из Русије у Европску унију већ 2015. године порасти са садашњих 59 на 75 одсто. Због тога је неопходно да држава учини све на економском и дипломатском плану, да се тај пројекат реализује у најављеном периоду од 2012. до 2015. године. У јавности су видљиви покушаји опструкције реализације Јужног тока, а они долазе од оних снага које заступају интересе Брисела и ММФ-а. Градња гасовода кроз Србију значи око 2.200 радних места и око 500 милиона евра инвестиција, као и стотине милиона евра прихода годишње од његове експлотације и наплате транзита. За економску и енергетску стабилност Србије веома је важно да се настави изградња и другог дела „Јужног тока“ у периоду од 2015. до 2018. године.
Пословање заједничке руско-српске компаније НИС показало је да су руски партнери, за разлику од западних, поуздани и да доносе корист буџету Републике Србије. У току 2011. године НИС је остварио чист профит од 40,6 милијарди динара, односно 146 одсто у односу на профит из 2010. године. Профит је увећан без обзира на то што је због економске кризе продаја нафтних деривата смањена за 7 одсто у 2011. години. Истовремено, менаџмент НИС-а је повећао производњу на око 1,5 милиона тона нафте и гаса, што представља раст од чак 24 одсто у односу на ранији период. Државотворним економским мерама, Српска радикална странка ће спречити опструкцију рада руско-српског НИС-а која се диктира из Брисела. Српска радикална странка ће инсистирати да се изврше измене штетног Закона о акцизама који је усвојен под притиском Брисела, односно Европске комисије. Одговорном акцизном политиком, заштитићемо домаћи НИС који пуни државни буџет, а не западне нафтне компаније које послују на српском тржишту. Србија да сачува ЕПС уз помоћ партнера из Русије
Српска радикална странка је изричито против потпуне приватизације Електропривреде Србије, с обзиром да је у питању стратешки изузетно важно јавно предузеће. Евентуалном приватизацијом Електропривреде Србије, не само да би био окупиран енергетски сектор Србије, већ би у великој мери били угрожени витални национални и државни интереси. Стање у коме се налази Електропривреда Србије захтева комплексан програм мера, како би се систем ревитализовао и ослободио свих пратећих проблема, који су присутни не само када је реч о недостатку инвестиција већ и у погледу управљања, производње, дистрибуције, формирања цена и наплате утрошене електричне енергије. Стратешки партнер ЕПС-а треба да буде руска државна компанија РАО УЕС. Радикали се залажу за чврсто стратешко партнерство између Републике Србије и Руске Федерације у погледу ревитализације, развоја и изградње нових постројења у оквиру система Електропривреде Србије.
Српска радикална странка сматра да сарадња у области енергетског сектора треба да се заснива на државотворном Споразуму влада СРЈ и Руске Федерације из 1996. године, као и на уговору који је потписан у јануару 2008. године у Москви, а којим се регулише питање продаје НИС-а и пролазак Јужног тока кроз Србију. Потписани уговор је обавеза за сваку озбиљну државу и због тога се мора поштовати основно начело уговорног права pacta sunt servanda. Витални национални и економски интерес Републике Србије јесте сарадња са Руском Федерацијом у енергетском секторуи због тога ће радикали, по доласку на власти, међудржавну сарадњу на том пољу унапредити на највиши могући степен. НАПОМЕНА: Интегралну верзију Програма за економски и социјални опоравак Србије који је израдила Српска радикална странка можете преузети на следећем линку:
www.srpskaradikalnastranka.org.rs/pdf/misc/ekonomski%20program%20srs.pdf
srb.fondsk.ru/news/2012/04/26/srs-predlazhe-carinski-savez-sa-rusiiom-kao-alternativu-eu.html
| |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 1, 2013 10:36:35 GMT -5
ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА ХРВАТСКОЈДејан МИРОВИЋ | 27.09.2012 | 00:01 | | У време летњих годишњих одмора 2012. године хрватска влада је објавила да ће продати највеће осигуравајуће друштво’’Кроација осигурање’’ и једину преосталу банку у државном власништву ’’Хрватску поштанску банку’’.1 У септембру 2012. је постало јасно да хрватска влада намерава да прода и Луку Ријека и део хрватских железница (као и да уступи концесију на већ изграђене аутопутеве). Нешто раније, у марту 2012. године, објављено је да најстарије бродоградилиште на источном Јадрану, ''Краљевици'', основано још 1729. године, одлуком Владе Хрватске отишло у стечај (у овом бродоградилишту је само од 1946. до 2006. године изграђено преко 200 бродова).2
Мање од годину дана пре планираног ступања у ЕУ (1.јул 2013.), или једанест година након потписивња Споразума о стабилизацији и придруживању, Хрватска се суочава са озбиљним економским проблемима који су је натерали да продаје (или да затвара), предузећа и финансијске организације у државном власништву.
На крају такозваног европског пута Хрватске, који је фактички започет још 1999. године када је Европска комисија предложила стварање Процеса за стабилизацију и придруживање земаља југоисточне Европе (и након што је исте године усалаглашен Пакт стабилности који важи за исти регион), Хрватска са озбиљним економским проблемима.
Хрватска је већ 2001.године потписала ССП са ЕУ (следеће године је на снагу ступио Привремени трговински споразум). Године 2003. Хрватска је уручила Бриселу одговоре на Упитник ЕК. Године 2004. године добила је статус кандидата за чланство у ЕУ као и датум за почетак преговора о чланству.3 (Или, може се тврдити да је Хрватска већ пре 8 година добила оно што је Србији данас најважнији државни и политички циљ).
Године 2005. Хрватска је отпочела преговоре са ЕУ у вези са 35 правних области. Истовремено, започет је процес аналитичког усклађивања хрватских закона са правом ЕУ (или screеning, који је завршен 2006. године). Коначно, приступни преговори између ЕУ и Хрватске су завршени 2011. године (задње области о којима су вођени преговори су биле 8 , 23, 33 и 35, или тржишна конукренција, буџетска питања, правосуђе и такозвана остала питања).
На крају, године 2011. Хрватска је потписала Уговор о приступању са ЕУ. Дакле, у року од око 10 година Хрватска је прешла читав такозвани ЕУ пут. Од приступања Пакту за стабилност, преко потписивања ССП-а, до закључивања Уговора о приступању са ЕУ. Међутим, такав напредак у ЕУ интеграцијама није пратио и сличан процес у економији. Напротив, бројни економски (али и други) показатељи показују да се у том периоду десило управо супротно.
На пример, следећа табела показују раст сиромаштва у Хрватској након приступања Процесу стабилизације и придуживања ЕУ 1999 године.
Раст сиромаштва/ популација испод границе сиромаштва у Хрватској пре и после приступања Процесу стабилизације и придуживања ЕУ;4
Година | У процентима | 1999. | 4 % | 2009. | 18% |
Дакле, сиромаштво у Хрватској се није смањивало (у деценији у којој је Хрватска забележила формалан напредак у европским интеграцијама). Напротив, што је Хрватска била ближе ЕУ, то је све већи број становника живео испод границе сиромаштва. Такозвани европски пут је Хрватској донео и раст спољног дуга. Посебно је то било очигледно након потписивања ССП-а и примене Прелазног трговинског споразума Тачније, од 2001. године када је Хрватска потписала ССП са ЕУ(ЕЗ) спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута (наставио је да расте и након добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ 2004. године).
Раст спољног дуга Хрватске у периоду од потписивања ССП до закључивања Уговора о приступању са ЕУ; Година | У милијардама долара | 2001. | 11 | 2011. | 66 |
Укидање (и смањивање) царина у трговини са ЕУ након потписивања ССП-а и примене Прелазног трговинског споразума довело је до великог раста спољнотрговинског дефицита у Хрватској. Раст спољнотрговинског дефицита Хрватске у америчким доларима од потписивања ССП-а до закључивања Уговора о приступању са ЕУ; Година | У милијардама долара | 2001. | 3,9 | 2011. | 8,2 |
Слично томе, у претходно анализираном периоду је порастао и буџетски дефицит Хрватске. Или, са 400 милиона долара у 2001. години, на 3,7 милијарди долара у 2011. години. Дакле, након потписивања ССП-а и добијања статуса кандидата за ЕУ (и примене Прелазног трговинског споразума) хрватски буџетски дефицит се повећао за неколико пута. Следећа табела то показује.
Раст буџетског дефицита Хрватске у америчким доларима од потписивања ССП-а до закључивања Уговора о приступању са ЕУ; Година | У доларима | 2001. | 400 милиона | 2011. | 3,7 милијарди |
2012. године је у хрватским медијима изнета процена аналитичара Хрватске народне банке да ће након уласка у ЕУ доћи до пада царинских прихода од око 70 до 100 милиона евра. Истовремено, за око 100 милиона евра ће бити мањи приходи од хрватског извоза у земље ЦЕФТА. Аналитичари ХНБ процењују и да ће порасти увоз пољопривредних производа у Хрватску у вредности од око 300 милиона евра у 2013. години (и да ће тај раст бити настављен и у 2014. години).
Пре очекиваног ступања у ЕУ Хрватска се суочава са још једним великим проблемом. Европска комисија тражи распродају (или укидање) хрватских бродоградилишта пре 1.јула 2013. Ту чињеницу је потврдила и хрватски министар надлежна за европске интеграције Весна Пусић. Она је приликом своје посете Аустрији 2012. године признала: ''Хрватска планира у идућих неколико мјесеци ријешити проблем државних бродградилишта како би ријешила једну од главних препрека с којим се суочава уочи приступања ЕУ''.5
Испуњавање (очекивано) захтева ЕК ће довести до скоро потпуне пропасти хрватских бродоградилишта. Поред већ поменутог ''Краљевици'' које је отишло у стечај након скоро 300 година рада, Влада Хрватске је 2012. године одлучила да прода и ''Бродосплит'' (продаја се врши под надзором ЕК, иначе ради се о највећем хрватском бродоградилишту ), ''Бродотрогир'' , ријечки '' 3. мај '' (2.500 запослених), чак и пулски ''Уљаник'' који је једини релативно добро пословао од хрватских бродоградилишта. О каквом се великом (економско /социјалном) удару на хрватску привреду ради показује чињеница да је године 2010. је у хрватским бродоградилиштима (и повезаним предузећима) радило око 50.000 запослених.6
Ако хрватска влада не прода бродоградилишта или не испуни на други начин (стечај) захтев ЕУ, тада ће до 1.јула 2013. године сама бродоградилишта морати да врате 10 милијарди куна или око 1,3 милијарде евра (толико су према проценама ЕК наводно добила из буџета од 2006. године). Наравно, то је апсурдан и нереалан захтев ако се зна у каквом су стању хрватска бродоградилишта (управо због испуњавања захтева ЕК).
Распродаја (гашење) хрватских бродоградилишта су основни услов за позитиван извештај ЕК о спремности Хрватске за чланство у ЕУ.
Од тог извештаја ЕК зависи и ратификација Уговора о приступању Хрватске ЕУ: Британија и Холандија неће ратификовати Уговор о приступању Хрватске ЕУ ако ова држава не испуни захтеве у вези са својим бродоградилиштима. Или, европске земље попут Британије или Холандије које су водеће на континенту у бродоградњи, фактички траже да Хрватска угаси своју бродоградњу пре уласка у ЕУ 1. јула 2013. године.
Више него јасно за сваког неутралног и непристрасног посматрача који прати ширење ЕУ на исток. Ради се о већ виђеном постепеном гашењу потенцијалне (и јефтиније) конкуренције. Или о деиндустријализацији која се спроводи (у оквиру такозваних преговора о чланству) под надзором ЕК.
srb.fondsk.ru/news/2012/09/27/shta-ie-eu-donela-hrvatskoi.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 1, 2013 10:34:15 GMT -5
ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА БУГАРСКОЈДејан МИРОВИЋ | 03.02.2013 | 00:01 | | Бугарска је десетак година ''испред'' Србије на такозваном путу ка ЕУ интеграцијама. Софија је још 1993.године потписла Споразум о придруживању (European Union Association Agreement или уговор еквивалентан ССП-у између Србије и ЕУ од 2008.) са Европском заједницом. Године 2000. Бугарска је добила статус кандидата за ЕУ (Србија тек 2012). Године 2004. Софија почиње преговоре о чланству са ЕУ (Србија још увек нема чак ни датум за отпочињање преговора, који је очигледно условљен статусом Косова и Метохије). Коначно, 2007. године Бугарска постаје чланица ЕУ.
Шта је тих 10 година ''предности'' у односу на Србију донело Бугарској у економском и друштвеном смислу?
Према подацима Националне службе за запошљавање Републике Србије и Уније послодаваца, бугарски држављани у протеклим годинама масовно долазе у Србију да раде као надничари на пољима, конобари и грађевински радници.[1] На пример, један од тих надничара је био и Димитар Маничев, младић од 36 година. Он је 2012. године радио на једној њиви у Мрчајевцима заједно са групом својих сународника. На питање новинара зашто се прихватио тог тешког посла ван своје земље, младић из ЕУ је одговорио: ''Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво. Код куће нема посла. И да има цене су немачке а плате бугарске. Да ми је добро, не бих долазио у Мрчајевце да вадим кромпир''.[2]
Истовремено, иако је Бугарска већ 5 година чланица ЕУ, у Немачкој, Француској, Британији, Аустрији, Холандији. Луксембургу, Белгији, Ирској и Малти, од бугарских радника се захтева да имају радне дозволе. Дакле, за Бугаре у тим земљама не важе познате и деценијама глорификоване ''четри велике слободе'' ЕУ. Или, за Бугаре не важи члан 45. став 1-2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: ''Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније... Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада''.
Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних у Бугарској, дешава се управо супротно . Тачније, у протеклих 10 година значајно расте број сиромашних грађана у Бугарској . Следећа табела то показује. Популација испод границе сиромаштва у Бугарској пре и после ступања у ЕУ. [3] Година | У процентима | 2002. | 13,4 | 2008. | 21 |
Посебно је забрињавајући податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је Бугарска добила кандидатуру за чланство у ЕУ, затим и отпочела преговоре о чланству и коначно, када је постала чланица ЕУ, изгубила је око 700.000 становника (или око 10 % укупног становништва). Наравно, страховити пад броја становника у периоду од 10 година се може објаснити и емиграцијом Бугара на Запад (где раде слабо плаћене послове, пре свега у Италији и Шпанији). Али, и негативном стопом наталитета и лошим друштвеним и економским условима након уласка Бугарске у ЕУ.
Прецизније, податак о губљењу скоро 10 % становништва само у једној деценији, показују и да би стопа незапослености (која је такође скоро двоцифрена) била још веће да нема исељавања из Бугарске. Тачније, неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ. (Углавном се ради о грађевинским радницима и болничарима за негу старијих особа признају и извори блиски ЕУ).[4]
Следећа табела показује пад броја становника у Бугарској пре и после ступања у ЕУ [5] Година | У милионима | 2001. | 7,7 | 2012. | 7 |
|
Такође, у тој истој, (''европској'') деценији у периоду од 2001-2011, за неколико пута је порастао спољни дуг Бугарске. Године 2000.он је био приближан дугу Србије. Међутим, већ 2011. године је био већи од спољног дуга Србије.Раст спољног дуга Бугарске пре и после ступања у ЕУ; Година | У милијардама долара | 2000. | 10.4 | 2011. | 46.8 |
|
Овакав вртоглави раст спољног дуга Бугарске (вероватно и дужничка криза у суседној Грчкој и земљама јужне Европе чланицма ЕУ попут Шпаније и Италије) је натерала Софију да одустане од приступања евро зони 2012. године. Са друге стране, у српској политичкој и стручној јавности нема расправе на тему да ли је евро као валута добар за источну Европу и нове чланице. Или, ниједан српски министар или већински део јавности и елите и не помишља да изнесе став сличан ономе који је изнео бугарски министар финасија Симеон Ђанков : ''Променили смо мишљење, као и јавност. Тренутно не видим никакву корист од усласка у евро зону''. [6]
Такође, скоро безусловна оријентација ка тржиту ЕУ и Немачкој као главном спољнотрговинском партнеру (уместо као у ранијем периоду ка Руској Федерацији) је довела и до раста спољнотрговинског дефицита Бугарске. Следећа табела то показује.
Раст спољнотрговинског дефицита Бугарске у америчким доларима пре и после ступања у ЕУ;
Година | У милијардама долара | 2000. | 1,1 | 2011. | 2 |
Такође, порастао је и бугарски буџетски дефицит у периоду 2000-2011. године. Прецизније, у том периоду буџетски дефицит је порасто за преко 15 пута.
Раст буџетског дефицита Бугарске у америчким доларима пре и после ступања у ЕУ; Година | У доларима | 2000. | 70 милиона | 2011. | 1,1 милијарди |
Да би економска ситуација била још тежа у Бугарској, након ступања у ЕУ 2007. године ова земља није добила ни обећана средства од Брисела. Оправдања за такво поступање Брисела су разна. (И мењају се из године у годину). На пример, иако је 2007. године успешно окончала разговоре о ступању у ЕУ (једна од тема преговора о чланству је била и борба против корупције) Бугарској су већ следеће 2008. године, блокирана средства у висини од 500 милиона евра. Оправдањеза такав поступак је била недовољна ''борба'' против корупцијеу Бугарској. Али, како та корупција у бугарском државном апарату није била уоченаод стране Брисела само годину дана раније, када је Бугарска ступила (уз велико славље и обећања) у ЕУ?
У истом (једностраном) контексту, Брисел је и у јуну 2010. године блокирао 106 милиона евра новца намењних за програм ''Рибарство'' који је требало да траје до 2013. године. Оправдање јетада било нађено у ''неажурности чиновника '' у Софији.[7] Коначно, у извештају о Бугарској који је у јулу 2012. године урадила комисија француског Сената за европске послове, износи се (када је реч о европским фондовима), да је Бугарска је искористила само 19 % свих средстава која су јој обећана за период 2007-2013. (Ради се о суми од 6, 9 милијарди евра).[8] Дакле, од обећаних од стране Брисела 6,9 милијарди евра , Бугарска ће након усласка у ЕУда до 2013. године добити само око 1, 3 милијарди евра (ако се настави садашњи тренд у релацијама између Софије и Брисела).
Или, у просеку, уместо обећаних 1,3 милијарде годишње, Бугарска ће моћи да рачуна у пракси, на реалних око 250 милиона евра. Наравно, у ову калкулацију није унет износ средстава који ће бити (фактички) додељени консултатима и фирмама из ЕУ који раде на територији Бугарске . Ако би се урачунала и та средства, онда би тај износ од 250 милиона ''реалних '' средстава из ЕУ био још мањи.
[2]''Политика'' од 8.октобра 2012. према www.balkanmagazin. Дмитар Маничев из земље чланице ЕУ истиче и да поред повољних природних услова за пољпоривреду у Бугарској, он нема никакве шансе као произвођач: ''Село ми је у равници, рађају паприке и парадајз, али немам коме да продам, или немам рачуницу да гајим Кад у пролеће посејем лубенице, на лето довезу из Грчке и Турске у Пловдив и продају за за пет динара''. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 1, 2013 10:29:00 GMT -5
ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА РУМУНИЈИДејан МИРОВИЋ | 05.02.2013 | 00:02 | | Румунија је 1993. године потписала Споразум о придруживању (Европски споразум или Europe Agreement) са ЕУ. Године 1995.је поднела кандидатуру за чланство у ЕУ. Првог јануара 2007.године Румунија је постала чланица ЕУ (навршава се 6 година од када је Румунија постала чланица ЕУ и две деценије од када је отпочела придруживање ЕУ). У том периоду ( 1993-2012.), Румунија није напредовала у већини економских и друштвених показатеља, напротив. Следећа табела показује пад броја становника од око 2 милиона у ''европском'' периоду Румуније од 1993-2011. године.
Пад броја становника Румуније у периоду 1993-2011. године;[1] Година | У милионима | 1993. | 23 | 2011. | 21 |
Да се не ради само о емиграцији становништва у западну Европу, показују и подаци о просечном животном веку мушкарца у Румунији. Тачније, здраствена заштита и услови живота Румуна су очигледно такође погоршани (иако би било логично да се продужава животни век јер медицина напредује) у периоду1993-2012. Животни век је у 1993.години износио 71, а у 2012.години (након скоро 6 година чланства)је опао у односу на 1993.[2]
Такозвани европски пут Румуније је донео и раст спољног дуга након потписивања Споразума опридруживању .Тачније, од 1993.до 2005.спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута. Године 1993.спољни дуг је износио само 4 милијарде долара, а две године преуласка у ЕУ дуг је (2005.године) достигао скоро 10 пута већу суму од око 35 милијарди долара. Раст спољног дуга Румуније у милијардама доларанакон потписивања Споразума о стабилизацији и добијања кандидатуре за ЕУ и почетка преговора о чланству, у периоду 1993-2005. Година | У милијардама долара | 1993. | 4 | 2005. | 35 |
Спољни дуг Румуније је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније,уочи ступања у ЕУ, 31.децембра 2006. године је износио 42милијарде долара.Пет година касније (у децембру 2011.) спољни дуг Румуније достигао је 3 пута већу суму, од 127 милијарди долара. Раст спољног дуга Румуније у милијардама долара пре и после уласка у ЕУ у периоду 2006-2011.
Година | У милијардама долара | 2006. | 42 | 2011. | 127 |
Након уласка Румуније у ЕУ порастао је и спољнотрговински дефицит ове земље. Укидање царина у трговини са ЕУ је довело у неоповољан положај румунску привреду. Последица је велико повећање спољнотрговинског дефицита. Раст спољнотрговинског дефицита Румуније у америчким доларима пре и после уласка у ЕУ
Година | У милијардама долара | 2004. | 5 | 2011. | 11 |
Након уласка Румуније у ЕУ порастао је и буџетски дефицит ове државе. Тачније, огромни издаци за отплату спољног дуга директно су се одразили и на буџетски дефицит. Раст буџетског дефицита Румуније у америчким доларима пре и после уласка у ЕУ
Година | У милијардама долара | 2004. | 1 | 2011. | 8 |
Раст буџетског дефицита (изазван, пре свега, отплатом огромног спољног дуга) неминовно је довео и до повећања ПДВод око 5 % (са 19% на 24 %) у 2010.години. Затим и до повећања цена и пада куповне моћи (процењује се да је у том периоду куповна моћ Румуна опала за око 30 %). [3] У Румунији су у јануару 2012.године избили и велики вишедневни потести због ускраћивања права из здраственог осигурања и лоших социјалних услова.
У том (суморном) контексту, чак и немачки медији (наклоњени ЕУ) у својим репортажама из Букурешта не могу да сакрију очајничке изјаве сиромашних грађана Румуније. На пример: ''Влада велико сиромаштво у Румунији. То је ужас. Са мерама штедње Басескуа је постало још горе. Да је остао на власти, помрли би од глади''. Или : ''У Румунији данас обични грађни могу размишљати само о преживљавању. Никакви планови и пројекти нису могући ...Ми више нисмо европска земља, ми смо потпонули на ниво Јужне Америке''.[4]
Док румунски грађани све лошије живе, према подацима Европске централне банке, банкарски сектор (доминантно у рукама странаца) је остварио највеће приходе од камата и провизија у читавој ЕУ.
Такође, просечна каматна стопа у сиромашној Румунији достигла је око 12 % (2011.година) и била је једна од највећих у Европи.[5] Монопол у банкарском сектору у Румунији као и Србији држе банке из западног дела ЕУ.На пример (слично као и у Србији) аустријске банке поседују око 30 % банкарског тржишта.[6]
Како поступају банке из западног дела ЕУ у Румунији најбоље показује изјава румунског председника Трајана Басескуа (после најаве да ће Централна банка Аустрије ограничити позајмице аустријским банкама у Румунији и источној Европи): ''Желели бисмо да подсетимо европске партнере на ком степену су везали чланство Румуније са приватизацијом банкарског система...господо, остварили сте огромне профите у Румунији од 2000. до 2009.године и одлука Централна банка Аустрије била би чист доказ непоштене игре према Румунији''.[7]
Румуни очајнички траже посао и у Србији (иако је њихова земља у формалном смислу годинама ''испред'' наше на такозваном европском путу). Или, шест година након пријема у ЕУ, румунски држављани раде као надничари у Србији (иако наша држава није отпочела чак ни преговоре о чланству о ЕУ). На пример, у селима у околини Вршца за дневнице од 10-15 евра на њивама и воћњацима су (прошлог лета) радили надничари из Румуније. Уселима Стража и Потпорањ о овцама и кравамабрину пастири из Румуније. У банатским селима Ечка и Торак мештани износе и да се међу надничарима налазе и факултетски образовани људи. По њиховим речима, надничари доводе и своје пријатеље из околине Темишвара који су факултетски образовани: ''Питали смо га зашто копа а он је одмахивао руком, није пуно одговарао, углавном је чутао и радио'' говоре мештани о свом разговору са професором из Румуније. Такође,и у околини Суботице раде румунски надничари. Председник Удружења сељака Суботице Павле Кујунџић тим поводом износи да: ''Надничари углавном добијају пиће, а за храну се договарају са газдом. Румуне можете изнајмити и на један дан. Цена је седам и по евра са храном и десет без хране. У зависност од договора, Румун понегде има обавезу да одради седам-осам дневница месечно за смештај, а осталим данима ако газди не треба може у надницу код другог. Румуни нису избирљиви ни по питању смештаја, ни исхране''.[8] Румуни као надничари раде и у околини Чачка.[9] Кладовско бродоградилиште је анагажовало око 100 румунских радника за плату од неколико стотина евра. Радници су свакодневно прелазили Дунав јер у румунским бродоградилиштима није било посла.[10]
Тешку ситуацију у Румунији одсликавају и најновији резултати истраживање Европског статистичког завода (Евростат) објављени 11. октобра 2012. године.[11] (Истраживање Европског статистичког завода је обухватило 280 региона Европе). Према нивоу БДП-а региони јужне Србије и источне Србије су при дну листе са око 23 % европског просека. Али и тако девастирана и сиромашна јужна Србија је пласирана на овој (свеобухватној) европској листи боље од два бугарска, два македонска и једног румунског региона. Или, чак 3 региона у суседним државама чланицама ЕУ (Бугарској и Румунији) су сиромашнија од најсиромашнијих српских региона.
Због незапослености и лошег стандарда, Румуни масовно одлазе из своје земље (и после пријема Румуније у ЕУ 2007).Ипак, као и за Бугаре, за Румуне не важе одредбе Лисабонског уговора које гарантују слободно запошљавање радника. Тачније, Немачка, Француска, Британија, Аустрија, Холандија, Луксембург, Белгија, Ирска и Малта захтевају од румунских радника да имају радне дозволе. Дакле, за Румуне (као и за Бугаре) у овим земљама не важе познате и деценијама глорификоване ''четири велике слободе'' ЕУ.[12] Тачније, за Румуне не важи члан 45. став 1-2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: ''Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније... Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада''. [13]
У пракси, оваква дискриминација према Румунима доводи до бруталног израбљивања (које подсећа на почетак XIX века) и кршења загарантованог права на рад. На пример, у Великој Британији радници из Румуније и Бугарске :''Задовољавају потребе Британије за лоше плаћеним и незаштићеним радом... Пошто немају агенцију која би их заступала, радници се окупљају на улици, а једини оглас за услуге које нуде је њихова одећа-изношене тренерке испрскане фарбом и малтером. Када се појави потенцијални клијент, договарају се за надницу и улазе у кола. Ако наиђе полиција беже''.[14] Са друге стране, да би хипокризија Брисела према Букурешту била потпуна, ЕУ је 2012. године замрзнула 3,5 милијарди евра намењених Румунији због ''неправилности'' у пројектима намењених као помоћ угроженим групама и Ромима...
[11] М.Ристић ''Југ Србије на дну Европе'', ''Привредни преглед'' 26.11.2012. [12] О ''четири велике слободе'' види Ракић Б., ''Четири велике слободе у праву Европске уније'', ''Право Европске уније'', приредили Митровић Д.,Рачић Д., зборник радова са Симпозијума о праву Европске уније, Београд, Службени гласник, Београд 1996, стр. 17-45. [13] Текст Лисабонског уговора према преводу; Јањевић М. ''Консолидовани Уговор о Европској унији; и Уговор о функционисању Европске уније (2008/С 115/01) са Повељом о основним правима Европске уније'', Службени гласник, Београд, 2009. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Feb 28, 2013 20:14:22 GMT -5
ШТА ЈЕ ЕУ ДОНЕЛА МАЂАРСКОЈДејан МИРОВИЋ | 01.03.2013 | 00:02 | |
Мађарска је била међу првим источноевропским земљама које су потписале са ЕЗ Уговор о трговини и сарадњи (1988.). Такође, Мађарска преко две деценије има право да користи бриселске фондове. На пример, године 1989.године Брисел је донео одлука о формирању фонда PHARE, који је био намењен Мађарској и Пољској (PHARE је претходница IPA фондова које данас користи Србија).
Мађарска је једна од првих источноевропских земља која (17 година пре Србије) потписује и Споразум о придруживању са ЕЗ,1991.године (ступа на снагу 1994.). Толико жељен у Србији датум за отпочињање преговора очланству, Будимпешта добија 1997.године,а преговоре почиње 1998. године, они се завршавају 2002. године (Србија поред великих уступака још увек није добила ни датум за почетак преговора).
Коначно, Мађарска 2003. потписује и Уговор о приступању са Бриселом и 1.маја 2004. године постаје чланица ЕУ.
Дакле, Мађарска је скоро две деценије ''испред'' Србије у такозваним европским интеграцијама. Ипак, социјални и економски параметри Мађарске у периоду 1992-2012. су углавном, и поред чланства у ЕУ, негативни.
На пример, примењивање економских одредби из Споразума о придруживањуод 1994. је довело до огромног пада царинских прихода у Мађарској (слично као и у Србијинакон 2009.године услед једностране примене Прелазног трговинског споразума). Тачније, Мађарска је годишње губила неколико стотина милиона евра, а затим и милијарди евра, због смањивања и укидања царина, услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ. Следећа табела, која се заснива на подацима из мађарских извора, приказује пад царинских прихода (ако се узме у обзир и обим увоза) у Мађарској након примене Споразума о придруживању са ЕЗ: Пад царинских прихода у Мађарској у периоду 1994-2003. године услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ.[1] Година | Пад царинских прихода (милион евра по 2002. год. курсу) | 1995 | 412.3 | 1996 | 760.9 | 1997 | 2090.5 | 1998 | 2835.7 | 1999 | 3404.3 | 2000 | 4084.0 | 2001 | 4675.0 | 2002 | 5190.3 | 2003 | 5614.9 | Укупно | 29067.9 |
Из претходне табеле јасно произилази да је мађарски буџет између 1995. и 2003. године због пада царинских прихода, изгубио скоро невероватних, 29 милијарди евра прихода.
Смањење прихода буџета због укидања царина је неминовно довело и до пораста буџетског дефицита. Следећа табела то показује. Раст буџетског дефицита Мађарске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[2] Година | У милијардама долара | 1992. | 0, 9 | 2012. | 3, 5 |
Такође, укидање царине због примене Споразума о придруживању је довело и до раста спољнотрговинског дефицита у Мађарској. Раст спољнотрговинског дефицита Мађарске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012. Година | У милијардама долара | 1992. | 1, 5 | 2012. | 4 |
Да би анулирали огромне буџетске, спољнотрговинске и пословне губитке настале услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ, мађарска влада и приватни сектор су били принуђени да се задужује у иностранству.
Тачније, од 1994.до 2005.спољни дуг Мађарске је порастао за скоро 50 милијарди долара. Године 1994.спољни дуг је износио 27 милијарди долара, а после уласка у ЕУ, дуг је 2005.године достигао неколико пута већу суму од око 76 милијарди долара. Наредна табела то показује. Раст спољног дуга Мађарске у милијардама доларанакон потписивања Споразума о стабилизацији и приступања ЕУ у периоду 1992-2005. Година | У милијардама долара | 1992 | 22 | 2005. | 76 |
Спољни дуг Мађарске је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2006. године је износио 82 милијарде долара. Шест година касније (у децембру 2012.) спољни дуг Мађарске достигао је 170 милијарди долара. Раст спољног дуга Мађарске у милијардама доларанакон уласка у ЕУ у периоду 2006-2012. Година | У милијардама долара | 2006 | 82 | 2012. | 170 |
Придруживање ЕУ је донело и пораст незапослености у Мађарској .У периоду од 2005. године до 2012. године она је порасла са 5, 9 % на 11, 2%. Раст стопе незапослености у Мађарској након ступања у ЕУ
Година | У процентима | 2005. | 5, 9 | 2012. | 11, 2 |
Интересантно, незапосленост у Мађарској је расла иако се смањивао број становника. Следећа табела показује пад броја становника Мађарске у периоду након потписивања Споразума о придруживању са ЕЗ и уласка Мађарске у ту наднационалну организацију. Пад броја становника Мађарске у периоду након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ.[3] Година | У милионима | 1993. | 10, 3 | 2012. | 9, 9 |
Коначно, раст спољног дуга (и буџетског и спољнотрговинског дефицита) као и пораст стопе незапослености, довели су до значајног пораста нивоа сиромаштва у Мађарској. Или, подаци из наредне табеле несумњиво и јасно, показују да је у Мађарској било мање сиромашних грађана пре ступања ове државе у ЕУ. Раст сиромаштва/популације испод границе сиромаштва у Мађарској у периоду од 1993-2010. Година | У процентима | 1993. | 8, 6 | 2010. | 13, 9 |
Такође, ни Мађарска пољопривреда није напредовала након уласка у ЕУ. Напротив, квоте и услови из Брисела су уназадили некад напредну извозну грану ове равничарске земље, са дугом пољпривредном традицијом (још из времена Аустро-Угарске). Новим чланицама из источне Европе и Мађарској је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да у периоду од најмање 10 година имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Такође, због квота које је наметнуо Брисел у приступним преговорима,након уласка у ЕУ смањена је и обрадива површина у Мађарској.
Тачније, наредна табела и подаци, које су обрадили мађарски експерти, показује квоте на које је Мађарска морала да пристане пре учлањивања у ЕУ (или на колико обрадивог пољопривредног земљишта Мађарска има права за гајење биљака и држање стоке и живине).[4] Пољопривредна површина | Мађарске могућности | Мађарски захтеви | Потписана квота | Постигнут проценат од захтева |
---|
Базна пољопривредна површина (ха) | 4.500.000 | 3.653.353 | 3.487.792 | 77.5 | Регионални принос (т/ха) | | 5.04 | 4.73 | 93.8 | Традиционална дурум пшеница (х) | | 15.000 | 2.500 | 16.7 | Нетрадиционална дурум пшеница (ха) | | 50.000 | 4.305 | 8.6 | Пиринач (ха) | | 18.000 | 3.222 | 17.9 | Сушена храна за стоку (т) | | 200.000 | 49.593 | 24.8 | Шећер А (т) | | 400.000 | 400. 454 | 100.1 | Шећер Б (т) | | 80.000 | 1.230 | 1.5 | Изоглукоза А (т) | | 130.000 | 127.627 | 98.2 | Изоглукоза Б (т) | | 10.000 | 10.000 | 100.0 | Кудеља (т) | | 3.108 | 2.061 | 66.3 | Лан (т) | | 1.461 | ––– | 0.0 | Парадајз (т) | | 321.442 | 130.790 | 40.7 | Бресква (т) | | 1.000 | 1.616 | 161.6 | Крушка (т) | | 1.000 | 1.031 | 103.1 | Дуван (т) | | 15.000 | 12.355 | 82.4 | Млеко произведено (т) | | 2.600.000 | 1.782.650 | 68.6 | Продато млеко (т) | | 200.000 | 164. 630 | 82.3 | Говедина допунска потпора (Еуро) | | 12.000.000 | 2.936.076 | 24.5 | Премија клања (Животиња) | | 480.000 | 235.998 | 49.1 | Месна говедина премија (Животиња) | | 245.000 | 94.620 | 38.6 | Крава | | 300.000 | 117.000 | 39.0 | Овца | | 1.500.000 | 1.146.000 | 73.9 | Коза | | 50.000 | У квоти овце | |
Дакле, горња табела јасно показује шта значи додељена квота Мађарској од стране ЕУ у пракси. Ако је пре уласка у ЕУ 100 пољопривредника гајило традиционалну дурум пшеницу, после уласка у ЕУ само 16.7% може да се нада да ће добити потпору за ту врсту производње. Такође, наведениподаци приказују и да се обрадива земља у Мађарској смањила са 4. 500. 000 хектара на 3. 487. 792 хектара. Или, Мађарској је за 22. 5% (1. 012. 208 хектара) умањена површина пољопривредног земљиште за гајење биљака од када је чланица ЕУ. Такав катастрофалан резултат је постигнут мешавином квота и одређивањем субвенција од стране Брисела.
Претходном треба додати и да су пољопривредну производњу у Мађарској ометали бесмислени стандарди (или административне нецаринске баријере) наметнути од стране Брисела. У том контексту, мађарски премијер Виктор Орбан је огорчено изјавио у јулу 2012. године, да Бриселу важније ''како треба да изгледа кокошињац'' док стотине хиљада људи остаје без посла.[5]
Коначно, и средстава (из толико медијски глорификованог) програма PHARE која су требала да помогну привреди Мађарске и других источноевропских земаља, су углавном одлазила страним фирмама које су радила на територији Мађарске. Али, и за школовање ''проевропских кадрова'' наводи експерт за ЕУ, аустријски професор Хофбауер[6].
И данас Брисел често Мађарској ''замрзава'' или обуставља обећану финансијску помоћ из фондова (или је условљава политичким уступцима). На пример, у марту 2012. године ЕУ је укратила Мађарској 495 милилона евра обећаних средстава. Наводно због буџетског дефицита. Ипак, такву меру Брисел није никада применио према некој старој чланици ЕУ, иако и те државе имају велики буџетски дефицит (на пример Шпанија).
У том контексту, премијер Мађарске Орбан је огорчено изјавио да ЕУ ''флертује са идејом наметања политичких услова'' и поручио је на митингу у марту 2012. да: ''Као европска нација тражимо једанак третман. Нећемо бити другоразредни европски грађани. Наш праведни захтев је да за нас важе исти стандарди, као и за друге чланице ЕУ... Мађарска није ничија колонија''.[7]
Када се претходни подаци имају у виду, онда није изненађење огорчење не само премијера, већ и великог броја обичних грађана. Или, тврдња једног учесника демонстрација против ЕУ, одржаних у Будимпешти 2012., Атиле Ђалога. Он је изјавио за стране медије: ''Од када смо ушли у ЕУ , нисмо имали никаве користи од тога''.[8]
[1] Ласло Заграби: Везе Мађарске и Европске Уније према садашњој вредности, приказане у бројкама, 2003. – приредио и превео Роналд Мајлат.
[4] Извор:Према "Agrárágazat, Mezőgazdasági havilap, 2003. јануар–фебруар, Золтан Сомогyи заменик главног директора одељења ФВМ, на основу Копенхагенског уговора – Табелу превео и приредио: Роналд Мајлат. [5] Сајт РТС 28. 7. 2012. [6] Хофебауер Х.''Проширење ЕУ на исток'', Филип Вишњић, Београд, 2004. [7] Сајт ''Новости''16.март 2012. | |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Feb 28, 2013 20:11:26 GMT -5
Clanci povezani sa ovom temom.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Feb 28, 2013 0:02:37 GMT -5
Capitalism as Disease: Spreading Governmental Tyranny and Gun Violence
The Tragedy of Being Human: A Mean Spirit
Global Research, February 27, 2013
When I grew up in semi-rural Pennsylvania, everybody had guns, and guns were never a concern. People had guns for hunting and for skeet and target shooting. I had a 0.22 long barreled Remington rifle for varmint hunting, mainly to keep from being inundated by migrating urban rats. My brother had a shotgun; I never knew what kind. My memory is that he used that shotgun only once. He had, at the time, a desire to be a pheasant hunter, and the first time he hunted, he came home with a bloodied carcass which he proudly presented to our mother. Never having dealt with a fully feathered bird full of buckshot before, she spent an agonizing afternoon trying to make it fit for cooking. By the time she finished, my poor brother’s pride had been replaced by sorrow and chagrin. He never hunted again. Not another pheasant was ever killed by a member of my family.
But nobody had guns for protection. If guns are needed for protection, the society has already failed. The little community I grew up in had no police force; in the eighteen years I lived there, it had not a single officer. It had no jail, no courthouse, and not a single lawyer. No house was ever broken into, and no one was ever assaulted. People rarely locked their doors. The people in that little community not only liked each other, they cared for one other. They were not only pleased when the needy were helped, they eagerly took part in helping.
The government that existed was there when needed and invisible when not. People did not distrust their government, were not afraid of its becoming tyrannical, and trivial offenses were ignored. Although it was unlawful to sell alcoholic beverages on Sunday, the town had a speakeasy that was open seven days a week and no one ever cared. As a small child, I often accompanied my father when he went there. As he drank his tankard of beer, I sipped a modicum from a shot glass. And I did not become an alcoholic! A miracle, I’m sure! In the twelve years I attended public schools, no policeman or security guard was ever needed for any function, not even athletic events. (Good thing, since the community lacked one.)
That world is now gone. In less than a century, in a single lifetime! it vanished. Now many people refuse to help the needy and resent it when they are helped. A miasma of meanness now hovers over America. Although it does not afflict everyone, it afflicts enough to make meanness a dominant American attribute. It can be observed everywhere—in the halls of Congress and in our classrooms where students bully their classmates, in a college band whose members beat one of their own to death in an activity called hazing, in the killing that takes place on our streets and in our homes, schools, and places of work, in the dialogs spoken in movies and on television programs. No one likes or trusts anyone, especially the government. Americans are a poorly educated, uncouth, uncivil, uncaring people. (No, not everyone.) They have turned civil society into a mob.
I live in a sparsely populated, gated community that epitomizes this nation. With only a population of around 15,000, it boasts of 21 churches. Four of these are affiliated with the same protestant theological denomination; yet their congregations do not like one another well enough to worship together in the same building. Americans don’t live together; they merely live side by side. America’s Christians not only dislike non-Christians, they dislike each other too. In general, we are a mean spirited and spiteful people.
Americans who oppose the legalization of abortion because they claim to believe that life is sacred stand by silently as people of all ages are gunned down in their communities every day. It’s as though the births are needed to ensure that shooters will always have targets since no provision is ever made to care for the newly born. The hungry have to rely on intermittent charity, the homeless, cardboard boxes, and the sick, seemingly endless waits in emergency rooms. An asthmatic resident of my home state recently died in one while waiting to be examined. A simple injection would have saved her. Abandoned street children unite in street gangs which hunt one another. The unemployed become hunters of people and gatherers of their goods. People seethe with covert racial, religious, sexual, and other biases. Love thy neighbor as thy self has no practical meaning, no cash value, as William James would have put it.
So what has happened? Well, answer these questions and try to figure it out:
What difference is there between a President who has a kill list and squads of assassins called navy seals and a Cosa Nostra Don who orders assassinations? Is the Director of the CIA whose agents assassinate people any better than a Mafia Godfather? How can a government that boasts of killing people in faraway places seriously lament the killing that takes place in its own cities? Many more Americans were killed avenging 9-11 than were killed on that day. Revenge, a mean spirited activity, is more important than people’s lives. Humane people never take pride in killing.
How can a nation that shrugs its shoulders over collateral killings in, say, Pakistan, bemoan the killings of bystanders in gangland crossfire or even those killed in their bedrooms during drive-by shootings?
How can a nation claim it values life while its police routinely get away with killing unarmed and often handicapped people by merely claiming a fear that their lives were in danger?
How can a government not be tyrannical when it consists of true ideological believers who seek to impose their beliefs on everyone else? Tyrannical governments are made up of tyrannical people. John Stuart Mill long ago proved in his pamphlet, On Liberty, that freedom is impossible without tolerance for differences. But even America’s university graduates haven’t read that little pamphlet. The expression “educated American” is for the most part an oxymoron.
Of course, there have always been two kinds of people—humanitarians and inhumanitarians. And a majority of the people in a mean society do not have to be mean. The amount of meanness perpetrated, not the number of people who perpetrate it, is the definitive element. The meanness evident in America is overwhelming. Civil behavior is almost entirely absent. Barbarians are at the helm of the ship of state and have been for a long time.
The meanness that has afflicted America is responsible for its domestic violence. It is also responsible for the violence Americans inflict internationally. Meanness cannot be compartmentalized. There is no such thing as a nice, mean fellow. No mean person is nice; nice guys are never mean.
The germ that carries this affliction is the predominant political economy fostered by the commercial, political, and economic communities. Capitalism is an extractive activity that exploits workers and consumers and has never succeeded in serving the needs of any nation’s entire population. Marketing is a universal lie. People always fall through the cracks in institutions and the institutional elite care nothing about those who drop. Capitalist societies always consist of first and second class citizens; they are characterized by people who agree with Henry Vanderbilt’s statement, “The public be damned.” And the public is and always has been. America’s elite have never sacrificed anything for this people in general.
Commercial competition does not foster concern for others. Individualism fosters antagonism. Looking out for number one always ends up denying what is needed to number two. Charity is not a commercial virtue. Capitalism is institutionalized meanness. It is the primeval miasma manifested in greed. It is the disease that makes human beings inhumane, and it is fatal.
Why then would those in other nations look up to America and want to emulate its culture of meanness? Why aren’t they revolted by it? Why won’t they simply stop being led by their noses?
There can only be one answer. The meanness has not only afflicted America, it has afflicted others too. The primeval miasma transcends national borders. That is the tragedy of being human.
Unless the meanness that pervades human societies can be ameliorated, no human society will ever be worthy of being called a force for good in the world. The violence in America, or anywhere else, will never be substantially reduced until the reduction of meanness itself, not its various means, becomes the object of human action.
John Kozy is a retired professor of philosophy and logic who writes on social, political, and economic issues. After serving in the U.S. Army during the Korean War, he spent 20 years as a university professor and another 20 years working as a writer. He has published a textbook in formal logic commercially, in academic journals and a small number of commercial magazines, and has written a number of guest editorials for newspapers. His on-line pieces can be found on www.jkozy.com/ and he can be emailed from that site’s homepage.
www.globalresearch.ca/capitalism-as-disease-spreading-governmental-tyranny-and-gun-violence/5324574
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Feb 27, 2013 23:54:04 GMT -5
Мирослав Лазански: Да бисмо опстали морамо освојити опет несврстане Србија је дала веома квалитетну понуду Анголи и због тога је успела да се пробије на њено веома захтевно тржиште, каже војно политички коментатор Мирослав Лазански. Војна индустрија вуче остале сегменте привреде, па ће тако у Анголи, поред наменских, бити запослене и многе српске цивилне компаније, истакао је Лазански. Војно политички коментатор Мирослав Лазањски рекао је, гостујући у Јутарњем дневнику РТС-а, да је Србија дала Анголи врло квалитетну понуду, чиме је успела да се пробије на то тржиште.Из гостовања Мирослава Лазанског у Дневнику РТС-а. Према његовим речима, продати Анголи производњу неких борбених система, договорити изградњу нове војне болнице која ће бити копија ВМА је велики успех. “Ангола је врло размажено и високо захтевно тржиште, пошто земља добија велики новац од извоза нафте. Уопште није лако ући на то тржиште и успех првог потпредседника Владе Александра Вучића је јако добра ствар”, истакао је Лазански. Како је истакао Лазански, то ће уједно бити и одлична референца војног санитета, јер ће тамо осим градње болнице наши лекари помагати у обуци кадрова. Говорећи о упошљавању српске привреде, Лазански је рекао да војна иднустрија, као и у већини земаља, вуче остале сегменте индустрије, па ће тако у Анголи, поред наменских, бити запослене и многе цивилне компаније у Србији. О поптисивању споразума о развоју ракетног система са Абу Дабијем и критика на његов рачун, Лазански истиче да критике нису основане и да у Србији има технолошког потенцијала да се такав ракетни систем заиста и прозведе. “Продати нешто Уједињеним Арапским Емиратима, који од војне индустрије могу да купе све најсавременије на овом свету је такође велики успех”, каже Лазански. Он наводи и да је веома битна ствар што и УАЕ и Ангола желе од Србије, поред готовог производа, да купе и технологију. “И Емирати и Ангола на светском тржишту могу да купе шта хоће, али нико да им испоручи технологију, а они желе технологију да би се осамосталили”, закључио је Лазански. (РТС)
|
|