Post by Shmajser on Nov 4, 2008 19:35:15 GMT -5
You didn`t believe baIija Shmajser,will you believe it if one of your own Serbian university professors tells you the same thing.
He clearly states that historical sources show beyond any doubt that "ethnonym" Serb had just a social character in the middle ages,nothing else. ;DLOOOOOOOOOOOOOOOOOL Thank you Sima you da man.
NO CONNECTION BETWEEN LUŽIČKI SRBI AND SOCIAL STATUS(BALKAN) SERBS SERBIAN NEWS PAPER POLITIKA EXPLAINS:
www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Gusta-zemlja-pesnika.sr.html
Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен” свечано ће бити отворен вечерас у Великој дворани Центра за културу у Смедереву када ће песнику Кито Лоренцу бити уручена награда „Златни кључ Смедерева”. У интервјуу „Политици” лужичко-српски песник Лоренц говори о поезији, своме животу и схватању националног…
На ком језику сањате, на ком пишете – може ли један песник заиста да пише на два језика? Шта то значи бити данас лужичко-српски песник у Немачкој?
Са људима са којима и преко дана говорим лужичко-српски причам тако и у сну, а и немачки исто тако, уколико уопште на језику сањам (или можда у бојама). У сваком случају пишем мало српски мало немачки. Ако је човек одрастао двојезично (свеједно да ли истовремено или – као ја – сукцесивно) онда на оба језика може да пише и они се међусобно могу чак и обогаћивати, рецимо у својој метафорици. У тренутку ми на памет падају познати примери Ханса (Жана) Арпа и Ивана Гола, који су писали на и француском и немачком, а овај последњи још и на енглеском. Неко може имати јачу или слабију десну или леву руку, међутим, добар песник мора као пијаниста обе руке подједнако добро да употребљава. Лужичко-српски песник у Немачкој данас значи (а значило је и одвајкада) бити преводилац властитих песама, или још боље писати такође и на немачком, иначе вас неће ни приметити ван Лужица. Међутим, и с тим би се могло живети јер се песници у Немачкој и тако једва примећују, а од песништва живети у сваком случају не могу.
Где се налазе Лужице на Вашој духовној карти?
Лужичани (односно данашњи горњелужички и доњелужички Срби) нису смогли довољно снаге да изграде нацију. Зато су, међутим, до данас – на једвите јаде – преживели уз врлине неприметности, прилагодљивости и – што се мене тиче – спремности да се потчине. Лужице се, како Ви кажете, природно налазе на мојој духовној карти (боље рећи карти духова) сасвим у првом плану, дакле у историјској перспективи увећане као (цитирам самог себе) „једна ретко густа земља песника”, или, мало прозаичније речено, пејзаж пун бара (како му само име каже) који ишчезава са безданима и понорима и са осмоским везама према словенском свету.
Може ли се идеја националне свести, угрожености језика и егзистенције довести до изражаја једном модерном поетском формом?
И модерно и национално ми се чине као изузетно климаве и несигурне категорије које се употребљавају да се не би рекло ништа. Националне песме делују ми данас као химне мишева. Можда зато што у тако сићушном лужичко-српском простору изгледају посебно гротескно. Мада ни пред химнама већих народа не могу више да стојим мирно, у ствари ни пред чиме више што је тако патетично. Такође се зна да ће и неизмерно већи језици бити угрожени пре или касније. Ако језик схватамо као егзистенцијални предуслов основног људског својства који је данас више него икада угрожен од, рецимо, нивелисања путем масовних медија, онда су свакако потребна алармантнија, делотворнија средства како би се против тога борило него што су патос или апел.
Шекспир је упоредио живот са пољем пуним различитих цветова. Како бисте Ви описали цвет Лужичких Срба на овом пољу?
Нажалост, живот није, што важи и за (немачко) лужичко-српски, никаква шетња по цветној ливади, и према томе ни литература није никакав „цветник” (како се на немачком старомодно називају антологије лирике), тако да мени сувише лакомислено делује да кажем нешто „на цветиће” о Лужичким Србима, због чега су иначе и тако већ доста страдали. Можда их не би требало толико заливати и кварити славом, и не тако комотно „убирати”.
Колико Вам је блиска српска поезија?
Пре свега у млађим годинама, током и након мојих студија славистике, трудио сам се да научим све словенске језике како бих неке од њихових песника бар могао да читам. Тако сам, на пример, прочитао понешто од Десанке Максимовић, Васка Попе или Миодрага Павловића, а ту ми и Милош Црњански пада на памет. Од каснијих, нажалост, нико. Али пре свега су ми биле блиске српске јуначке песме у великом броју и добро препеване на лужичко-српски.
Где се у најстаријем памћењу ЛужичкихСрба некада простирао српски народ?
Према мом сазнању, Срби се у свести лужичко-српског народа појављују тек од такозваног националног препорода у првој трећини 19. века, пре свега захваљујући боравкупесника и борца за ослобођење Симе Милутиновића Сарајлије код ЛужичкихСрба, који је 1826. у Лајпцигу штампао своју јуначку песму „Србијанка”. Сусрет са њим је оставио трајне трагове не само код Гетеа већ и код песника лужичко-српског романтизма Хандрија Зејлера (1804-1872). Свакако је српски народ живео испрва у сећању садржаном како у властитом, тако и у песништву Лужичких Срба.
Златко Красни
Pay attention to the bold text, Serbian writer Kito Lorenc claims that "Serbian" "national conscience" with so called "Lužički Srbi" only emerged in the 19-th century, thanks to the arrival of Serbian writers such as Simo Milutinović-Sarajlija.
He clearly states that historical sources show beyond any doubt that "ethnonym" Serb had just a social character in the middle ages,nothing else. ;DLOOOOOOOOOOOOOOOOOL Thank you Sima you da man.
NO CONNECTION BETWEEN LUŽIČKI SRBI AND SOCIAL STATUS(BALKAN) SERBS SERBIAN NEWS PAPER POLITIKA EXPLAINS:
www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Gusta-zemlja-pesnika.sr.html
Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен” свечано ће бити отворен вечерас у Великој дворани Центра за културу у Смедереву када ће песнику Кито Лоренцу бити уручена награда „Златни кључ Смедерева”. У интервјуу „Политици” лужичко-српски песник Лоренц говори о поезији, своме животу и схватању националног…
На ком језику сањате, на ком пишете – може ли један песник заиста да пише на два језика? Шта то значи бити данас лужичко-српски песник у Немачкој?
Са људима са којима и преко дана говорим лужичко-српски причам тако и у сну, а и немачки исто тако, уколико уопште на језику сањам (или можда у бојама). У сваком случају пишем мало српски мало немачки. Ако је човек одрастао двојезично (свеједно да ли истовремено или – као ја – сукцесивно) онда на оба језика може да пише и они се међусобно могу чак и обогаћивати, рецимо у својој метафорици. У тренутку ми на памет падају познати примери Ханса (Жана) Арпа и Ивана Гола, који су писали на и француском и немачком, а овај последњи још и на енглеском. Неко може имати јачу или слабију десну или леву руку, међутим, добар песник мора као пијаниста обе руке подједнако добро да употребљава. Лужичко-српски песник у Немачкој данас значи (а значило је и одвајкада) бити преводилац властитих песама, или још боље писати такође и на немачком, иначе вас неће ни приметити ван Лужица. Међутим, и с тим би се могло живети јер се песници у Немачкој и тако једва примећују, а од песништва живети у сваком случају не могу.
Где се налазе Лужице на Вашој духовној карти?
Лужичани (односно данашњи горњелужички и доњелужички Срби) нису смогли довољно снаге да изграде нацију. Зато су, међутим, до данас – на једвите јаде – преживели уз врлине неприметности, прилагодљивости и – што се мене тиче – спремности да се потчине. Лужице се, како Ви кажете, природно налазе на мојој духовној карти (боље рећи карти духова) сасвим у првом плану, дакле у историјској перспективи увећане као (цитирам самог себе) „једна ретко густа земља песника”, или, мало прозаичније речено, пејзаж пун бара (како му само име каже) који ишчезава са безданима и понорима и са осмоским везама према словенском свету.
Може ли се идеја националне свести, угрожености језика и егзистенције довести до изражаја једном модерном поетском формом?
И модерно и национално ми се чине као изузетно климаве и несигурне категорије које се употребљавају да се не би рекло ништа. Националне песме делују ми данас као химне мишева. Можда зато што у тако сићушном лужичко-српском простору изгледају посебно гротескно. Мада ни пред химнама већих народа не могу више да стојим мирно, у ствари ни пред чиме више што је тако патетично. Такође се зна да ће и неизмерно већи језици бити угрожени пре или касније. Ако језик схватамо као егзистенцијални предуслов основног људског својства који је данас више него икада угрожен од, рецимо, нивелисања путем масовних медија, онда су свакако потребна алармантнија, делотворнија средства како би се против тога борило него што су патос или апел.
Шекспир је упоредио живот са пољем пуним различитих цветова. Како бисте Ви описали цвет Лужичких Срба на овом пољу?
Нажалост, живот није, што важи и за (немачко) лужичко-српски, никаква шетња по цветној ливади, и према томе ни литература није никакав „цветник” (како се на немачком старомодно називају антологије лирике), тако да мени сувише лакомислено делује да кажем нешто „на цветиће” о Лужичким Србима, због чега су иначе и тако већ доста страдали. Можда их не би требало толико заливати и кварити славом, и не тако комотно „убирати”.
Колико Вам је блиска српска поезија?
Пре свега у млађим годинама, током и након мојих студија славистике, трудио сам се да научим све словенске језике како бих неке од њихових песника бар могао да читам. Тако сам, на пример, прочитао понешто од Десанке Максимовић, Васка Попе или Миодрага Павловића, а ту ми и Милош Црњански пада на памет. Од каснијих, нажалост, нико. Али пре свега су ми биле блиске српске јуначке песме у великом броју и добро препеване на лужичко-српски.
Где се у најстаријем памћењу ЛужичкихСрба некада простирао српски народ?
Према мом сазнању, Срби се у свести лужичко-српског народа појављују тек од такозваног националног препорода у првој трећини 19. века, пре свега захваљујући боравкупесника и борца за ослобођење Симе Милутиновића Сарајлије код ЛужичкихСрба, који је 1826. у Лајпцигу штампао своју јуначку песму „Србијанка”. Сусрет са њим је оставио трајне трагове не само код Гетеа већ и код песника лужичко-српског романтизма Хандрија Зејлера (1804-1872). Свакако је српски народ живео испрва у сећању садржаном како у властитом, тако и у песништву Лужичких Срба.
Златко Красни
Pay attention to the bold text, Serbian writer Kito Lorenc claims that "Serbian" "national conscience" with so called "Lužički Srbi" only emerged in the 19-th century, thanks to the arrival of Serbian writers such as Simo Milutinović-Sarajlija.