Post by Bozur on Mar 6, 2013 1:04:55 GMT -5
ПОВРАТАК ИМПЕРИЈА (Први део) „Велики простори“ против хаоса у међународним односима?
Дмитриј МИНИН | 05.03.2013 | 23:50 |
Ту тенденцију је међу првима приметио и дефинисао још почетком првог мандата Б.Обаме познати немачки филозоф Јурген Хабермас. Он је констатовао, на пример, да се „реалистичка“ школа међународних односа која је свој утицај у Вашингтону обновила после Буша, разликује од „неокона“ (тј. неоконзерватизма) не само због циљева којима треба да се очува светска хегемонија САД, већ и због избора средстава како да до тога дође. Као згодан светски поредак према тој школи у највећој мери, мисли Ј.Хабермас, одговара теорија „великог простора“ Карла Шмита. Овај последњи је под „великим просторима“ замишљао сфере утицаја супериорних империјалних држава и њихових „снажних идеја“. „Истинска“ централна држава, она која се разликује по својим историјским достигнућима, према Шмиту, „дужна је да своју надмоћ у односу на периферију која се састоји од зависних нација и група народа, потврђује према критеријумима сопствене, и при том, ни са чим упоредиве, концепције праведности“. Равнотежа међу тим савременим наследницима старих империја треба да се утврђује у зависности од „постојања великих простора који принцип немешања преносе са света у коме влада класично међународно право на субјекте међународног права новог типа“.[1] Може да се каже да се у току првог мандата Барака Обаме Америка још увек налазила на раскрсници, водећи битке којима би сачувала светску позицију лидера, али се све више убеђивала у неефикасност и тежину тих покушаја, посебно у условима глобалне светске кризе. Почетком другог мандата председниковања Обама приступа одлучујућем преформатирању света. Проблем Вашингтона није само у томе, да за њега постаје немогуће одржавање једнополарности, већ у том што је вишеполарност - непожељна. Он више није задовољан ни тиме што ће, уколико се очува постојећи поредак, временом на место глобалног хегемона доћи Кина, која може да се понаша исто онако, како се понаша Америка. Ј.Хабермас је проницљиво констатовао: „Боље је Америци да у сопственом интересу покуша да већ данас сутрашње велике државе повеже таквим међународним поретком коме уопште неће бити потребна никаква над-држава“.[2] При томе са на Западу појављује све више истраживања која доказују да као одговор на деволуцију светског лидера– САД, и све већег хаоса светске политике, почиње процес стихијске обнове империјалне политике читавог низа некадашњих колонијалних метропола и често не у оном правцу којим би Америка била задовољна. О повратку империја сликовито је речено у геополитичком италијанском журналу „Лимес“: „Империје умиру само уколико им се не извади корење и место где су биле не поспе сољу. Њихов дух остаје да живи још много генерација – како међу потомцима оних који су владали, тако и код народа, који су им били потчињени. Они су спремни да се при првој згодној могућности поново појаве – чим се геополитички притисак на њих смањи, а поредак, који је проглашен за вечит, постане крт и офуцан“.[3] Без могућности да се супротстави том „урагану“ Бела кућа треба, ако се буде руководила рецептима који јој се предлажу, да тај процес усмери у „правцу који њу задовољава“ тако што ће га она и водити. Да се нове империје не би стихијски стварале препоручује се организовано супротстављање и то тако што треба формирати такве, са којим ће Америка моћи заједнички да наступа, а да се формирање потенцијално непријатељских творевина кочи колико год је то могуће. Тако бивши заменик министра одбране и главни финансијер Министарства одбране САД Дов Закхејм у журналу National Interest указује на „јачање тријумфализма низа империја које су у своје време пропале“. По његовим речима, у „Источној Азији Кина све чешће демонстрира своје политичке, економске и војне мишиће као држава која доминира, пред којом други треба да се пузећи клањају. На Блиском Истоку и у Централној Азији Турска користи своју обновљену економску и политичку снагу да би јачала утицај на многобројне земље које су се некада давно налазиле у саставу Отоманског царства. А Москва користи власт и утицај који јој дају њени ресурси у енергетским сировинама, те и у Европи, и у земљама региона бивше Руске империје са којима се граничи спроводи политику царизма у новом облику. Не треба заборавити ни утицај Индије у Јужној Азији. У региону у коме су некада владали Велики Монголи, њена економија надјачава њене суседе. Такође треба да се сетимо и оне империјалне мантије коју је, користећи своју све већу економску снагу, од Португалије наследио Бразил. Империјално наслеђе тих држава им даје стимуланс да јачају сопствену важност не само у регионима у којима се налазе, већ и на светској арени. У току посете тим земљама и сусрета са представницима њихове елите све више јача осећање да се те државе враћају својој традиционалној улози водећих држава.“ А оно најважније што узнемирава Д.Закхејма је то што „оне верују да Сједињене Државе, а тим пре и Европа, не треба више да монополизују процес доношења одлука, гурајући светску заједницу у страну. Оне одбијају поредак који је створен после Другог светског рата, и називају га застарелим, и не слажу се да аутоматски прихватају америчко вођство без обзира о којим се питањима ради. Вашингтонски политичари и државни функционери , које сада одржава други наследник империје – Иран, морају да схвате и да признају да те државе имају нешто више од упечатљивог раста економије, од војне експанзије и политичког утицаја. Американци су добро познати по својој неосетљивости према историји. Али њима ће бити потребна сва могућа осетљивост коју могу у себи да акумулирају како би се са успехом обрачунали са оним државама , чије се захтевање да играју важнију улогу у свету заснива не само на садашњим успесима, већ и на некадашњој слави“.[4] Није тешко приметити да су Закхејмове опаске сличне онима које је давао још Семјуел Хангтингтон у својим пророчанствима о долазећем „Судару цивилизација“. Једна од главних дилема која је сада пред империјалном политиком Сједињених Држава, по мишљењу немачког научника Херфрида Минклера, а која је дата у књизи „Империје: логика владања светом од старог Рима до Сједињених Држава“ представља разилажење између признања да је даља експанзија непотребна и бојазни да ће други то схватити као слабост. „Тешко је одбити империјалистичку, цивилизациону, хуманитарну мисију која шири вредности на којима се заснива идентитет империје – тако да ни становништво, ни суседи то не сматрају за доказ слабљења.“ Још једна особина Америке, по дефинисању Минклера, представља то, да је она по својој природи „империја која жури“, што представља последицу кратког четворогодишњег изборног циклуса. „Тежње Вашингтона да проблеме решава војним путем, које у последње време све више расту, вероватно су делимично повезане са временом које их притиска, које стварају демократски механизми. Војна решења обично изгледају бржа и коначна, и зато „империја која жури“ може да их користи чешће него што је то паметно или умесно“.[5] Јасне црте империјалности истраживачи виде и у политици Европске уније. У чланку „Империјална промена граница у Европи: случај са европском политиком добросуседства“ (Саmbridgе Rеviеw оf Intеrnаtiоnаl Аffаirs, јуни 2012) се, на пример, наводи да европска политика добросуседства може да значи и империјалне тежње ЕУ. У империјалне стратегије може, на пример, да спада и то, што према шемама интеграционих односа који су у наведеној политици, суседи Европске уније пре означавају подчињене објекте, него њене равноправне партнере. У складу са стратегијом мултикултурне империје преко Европске политике добросуседства Европска унија гради нове границе и линије поделе међу својим суседима на примеру Балкана. По мишљењу аутора, империјална политика трансформације граница коју врши Европска унија, користи мање приметне, али много упорније инструменте контроле, који се базирају на добровољној потчињености и прихватању норми, које се тако наметљиво нуде.[6] И тако, у светској политици је започело формирање „великих простора“. Сасвим је сигурно да не треба да се очекује било каква формализација граница тих нових/старих империја или њихово званично проглашење за такве. Ради се не о њиховој директној обнови са свим атрибутима (то би већ личило на фарсу) већ о повратку на одговарајући начин постојања или modus operandi за пројектовање интереса некадашњих владаоца. Светска хијерархија која се већ назире, а која настаје вољом Вашингтона, на сваки ће начин да избегава своје поистовећивање са колонијалним империјама прошлих времена, како не би позлеђивања сећања народа. И не само у бившим колонијама које су нештедимице подвргаване експлоатацији, већ и самих империјалних престоница, чији становници баш претерано не желе да поново на себе сваљују бреме прошлости које је једном најзад скинуто и да опет гледају како у новим широким потоцима стижу имигранти са тих територија. Такође не треба да се очекују ни било какве конвенције или споразуми који би личили на капитулирање или акти о вазалском односу: савремени правни путеви могу да буду много чвршћи од доказа о нечијој зависности из старих времена. Неоимперијалну ренесансу западних држава лакше је протурити логиком њихових идеја и поступака, без придавања значаја „високим моралним принципима“ под којима се они и тако крију. (Наставиће се) |
ПОВРАТАК ИМПЕРИЈА (Други део): „Свет постмодерне“ или „Најновији Средњи век“
Дмитриј МИНИН | 07.03.2013 | 00:02 |
Свет је у стању Interregnum (међувлашћа) у коме, како каже Зигмунд Бауман „промена представља једину константу, а сумња једину јасност“; у том свету Европа као и пре остаје бојно поље,али сада већ између вестфалског модела суверених држава и нових облика наднационалне управе.[1] Класичне европске империје новог времена, односне епохе „модерне“, изграђене су на рушевинама фундаментализма, али то и јесте особина постмодерне, да је она спремна да на еклектичкој основи одузима организационе облике политичких односа било ког времена. Пиратерија, која је постојала давно-давно (да се само присетимо познатих алжирских пирата), данас је поново чврсто засела уз афричке обале; наравно да она представља споредну појаву, али је и она постала одлика времена у коме се на најневероватније начине мешају архаика и садашњост. И у ствари – ништа није ново! Слични ломови по епохама су се дешавали више пута. Руски филозоф Николај Бердјајев (Берђајев) је у свом раду, који је написан између два светска рата, под називом „Нови Средњи век“[2], много пре твораца теорије постмодерне Ж.Дерида, Ж.-Ф. Лиотара и осталих, писао: „У историји, као и у природи, постоји ритам, ритмичка смена епоха и периода, смена типова културе, плиме и осеке, успони и падови… Прича се о органским и критичним епохама, о епохама ноћним и дневним, сакралним и секуларним. Суђено нам је да живимо у историјско време смене епоха. Стари свет нове историје (а он је у ствари, иако себе по старој навици назива - „нови“ – остарао и изнемогао) умире и трули и рађа се још непознат стварно нови свет“. Бердјајев је ту епоху означио као „крај нове историје и почетак новог Средњег века“, и окарактерисао га прелазак од рационализма нове историје на ирационализам или наднационализам средњевековног типа… „Духовни почеци досадашње историје су искориштени у потпуности, њене духовне снаге су исцрпљене… По свим особинама ми смо искорачили из дневне историјске епохе и ступили у ноћну… Падају лажни покрови, и добро и зло се огољавају. Дан историје пред смену са ноћи увек се завршава великим потресима и катастрофама, он неће мирно да оде… Све уобичајене категорије мисли и облика живота „најнапреднијих“, „прогресивних“, па чак и „револуционарних“ људи 19. и 20. века су безнадежно застарели и изгубили сваки значај и за садашњост, и за будућност.“ Прелазак на нови Средњи век, као што је некада био прелазак на стари Средњи век, како запажа Бердјајев,прати приметно разлагање старих друштава и неприметно стварање нових. „Борба за супротстављене интересе, конкуренција, дубока усамљеност и одбаченост сваког човека карактерише тип друштава у том новом времену. У духовном и идејном животу тих друштава откривана је све јача анархија, губљење јединственог центра, јединственог врховног циља… Индивидуализам је у новој историји искористио све своје могућности, у њему више нема ни мало енергије, и он више не може да се трпи чак ни са патетиком. Крај духа индивидуализма представља и крај нове историје… Либерализам, демократија, парламентаризам, конституционализам, правни формализам, хуманистички морал, рационалистичка и емпиријска филозофија - све то је изнедрио индивидуалистички дух, хуманистичко самопоуздање, и сви они живе последње дане, губе некадашњи значај… Колико то онтолошки реалног има у берзама, банкама, у папирном новцу, огромним фабрикама које производе непотребне ствари или оруђа којима се истребљује живот, у спољној раскоши, у говорима посланика и адвоката, у новинским чланцима, колико је стварног у сталном расту онога што је потребно у животу? У свему се види глупи бескрај коме нема краја.“ Руски филозоф је констатовао да је у прошлости улогу ујединитеља бар за већи део човечанства играло хришћанство. Сама његова појава „значила је излазак из паганског национализма и партикуларизма“. На крају нове историје „ми пред собом поново видимо ослобођени свет паганског партикуларизма у коме се води борба на живот и смрт, односно истребљење.“ Ови су редови одавно написани, али звуче као да се говори о садашњици. Бердјајев је прорекао и да ће будући ратови бити „не толико национално-политички, колико духовно-религиозни“, а и предвидео је конфликт Запада са исламом, који се одужио. Истовремено је он сачувао известан историјски оптимизам у вези са резултатом судара супротстављених снага и започињањем тог новог Средњег века. „Ступамо у епоху, - предпостављао је Н.Бердјајев – када је изгубљено поверење у све политичаре и када политичка страна живота више неће играти ону улогу коју је играла у новој историји, када ће морати да своје место уступи стварнијим духовним и друштвеним процесима“. Уосталом, колико год да у наше време мисли Бердјајева изгледају актуелно, наравно да би било нетачно ако се стави знак једнакости између времена у коме је он писао и почетка 21. века. Мада се ти завоји историјске спирале усклађују један према другом, ипак сваки од њих носи своју специфику. А обзиром да је нови Средњи век већ настао, ако бисмо имитирали Н.Бердјајева, у том бисмо случају тенденције нашег времена назвали Најновији Средњи век. Једну од најважнијих црта тог периода представља, на пример, појава сложених мрежа најразличитијих врста, не само информативно-технолошког и социјалног карактера, већ и оних које се баве односом међу државама (економским, културним, политичким, војним). У Вашингтону су изузетно популарне стратегије коришћења мрежних ратова чија је сврха управљање народима. Пентагон, конкретно, је званично прихватио нову војну доктрину мрежоцентричних ратова који су усмерени ка „доминационом знању“ и „информационој доминацији“.[3] Истовремено и ту међународни мрежни свет који се појављује у ово време са својом привидном самосталношћу појединих центра моћи је у ствари уграђен у још сложеније хијерархијске везе и узајамне зависности, али у онтолошком смислу на невероватан начин подсећа на свет Средњег века. Конкретно, види се да се формира систем вишестепеног вазалског односа, у коме више нема главног „газде“ који се, као што је то било (зато што не може и неће) више неће мешати буквално у све ствари које су у зони његове владарске доминације по принципу „вазал мог вазала није мој вазал“. У Вашингтону схватају да је немогуће да се и материјално, и физички мешају у живот свих 200 светских држава, а управо су то тамо уз све јачи притисак покушавали све до сада да раде. Једноставније је да се одабере пола туцета или туце опуномоћених представника („вазала“) и да им се да задатак/да им се повери да нешто раде, при том их контролишући. Ето зашто неки поступци које су у последње време учинили најближи савезници САД, највише Француска, толико личе на почетак деобе феудалних поседа. У ствари, може да се говори о својеврсном пројекту суперимперије уместо једне над-државе, којој ће по мрежном принципу бити подчињене империје које се обнављају, било по регијама, било по традицији. Центар остаје исти, али он сада пре представља координатора, него директно свудаприсутног налогодавца; то је много економичније, и на крају крајева, како се надају Американци, ништа мање ефикасно. При том – пуноћа суверенитета, која укључује и право на војну интервенцију, сасвим сигурно ће бити сконцентрисана на врху те пирамиде. Како пише познати амерички научник Ноам Хомски, основа међународног поретка се закључује у томе да Сједињене Државе имају право да користе насиље кад год им падне на памет. И више нико на свету нема то право. „Наравно да нема. Али, можда – само наши сателити. Тако да вазали наслеђују то право. То се тиче и осталих америчких клијената. А у ствари – сва права припадају Вашингтону. Ето шта значи владање светом. То је као ваздух који дишеш. Ту нема места сумњи.“[4] Фактички, данас, када историја прави нов навој, у свету се обнавља неофеудални систем вазалске зависности, који је у своје време дошао на смену великом Риму. Садашњи Рим – Вашингтон – по многим особинама се налази у истом стању империјалне исцрпљености, између осталог и моралне, али покушава да продужи своју хегемонију у суштини на исти начин, макар и у најновијој техничкој изведби: али - све једно, то је ипак само техника, а у ствари – нема баш ничег новог. „Врти се ветар, врти, и све једно се враћа у круг“ – пише у Соломоновом Еклезиасту. Неовазалитет у себи поседује масу згодних ствари. Прво, ако нешто не крене како треба, као одговоран увек може да се прикаже не онај који стварно вуче конце,то јест Вашингтон, већ држава-вазал. Навлачећи на себе тогу непристрасног арбитра и користећи таквог вазала уопште, могуће је негирати своје учествовање у додели судбина другим државама. Друго, овакав механизам пројекције глобалне власти дозвољава да се минимизирају трошкови за управу територијама, што је у условима светске финансијске кризе и те како важно. Истовремено, приступајући преуређењу света, у Вашингтону мора да се рачуна и на трошкове које оно собом носи. Такође, интереси главног газде у неком тренутку могу да се не поклопе са интересима крупних вазала, који су у стању и да се у неком тренутку узјогуне. Осим тога, они против којих се игра води, у стању су да почну да јачају своје савезе, чије се контуре већ сада назиру. Зато ће, како би ипак остварио свој пројект, Вашингтон морати да реши још масу сложених задатака. [3]Burgess, Kennet J. Organizing for Irregular Warfare: Implications for the Brigade Combat Team. Nаval Postgdaduate School. Monterey, California, December 2007. P. 34. |