Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 12:49:10 GMT -5
Колекција чланака: Полтронство елите!!
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 13:02:31 GMT -5
Амбасадор Србије у Белорусији: ЕУ нас је натерала да вам уведемо санкције
Амбасадор Србије у Белорусији Стојан Јевтић рекао је да је Србија била принуђена да тој земљи уведе санкције јер је на то била обвезана уговором о слободној трговини са Европском унијом.Јевтић је белоруској државној новинској агенцији “Белта” рекао да Србија сматра да је политика увођења санкција погрешна и да је председник Николић то признао током своје посете Минску. - Срби су десет година патили под санкцијама целог света, а не само Европске уније. Ми знамо колико је тешко живети под санкцијама и да ова метода утицања на неку земљу не може да произведе никакве резултате. Све може да се реши на миран начин – рекао је он. На питање зашто се онда Србија прикључила увођењу санкција Белорусији коју спроводи ЕУ, Јевтић је одговорио да је на то била “принуђена”. - Тачно је да је Србија морала у једном тренутку да се изјасни о неким проблемима онако како је то захтевала Европска унија. Али, ми сматрамо да то ни на који начин није нанело штету Белорусији или нашој сарадњи. Чак и ЕУ користи одређене санкције против Белорусије, али наставља економску сарадњу са земљом – рекао је Јевтић. среда, 27. март 2013. |
|
БЕОГРАД - Војни аналитичар Мирослав Лазански рекао је Срни да се најава министра безбједности самопроглашеног Косова Агима Чекуа о формирању "војске Косова“ може схватити и као притисак у свјетлу косовских преговора и као наставак политике Приштине, али да та војска у неком заметку већ постоји."Све што Чеку ради, не ради без сагласности Брисела и Вашингтона. Друго, косовска војска у неком заметку већ постоји, то су те косовске снаге безбедности које већ сада имају неке лаке оклопне аутомобиле, пешадијске формације, лако наоружање“, рекао је Лазански. Он је напоменуо да НАТО обучава косовске снаге и да је већина земаља чланица ове војне алијансе признала Косово које је за њих и Американце суверена држава, па сматрају да нема никаквих проблема да формирају и праву војску. Лазански је оцијенио да "војска Косова“ може бити проглашена "и сада“ и да Приштину ништа не спречава да званично то и учини, с обзиром на то да је могла да прогласи независност. "Ко то може да их спречи, када смо ми у Београду толико попустљиви и све што они ураде, практично, аминујемо нашим ставом да ћемо све то дипломатски, мирно и правно решити“, упитао је Лазански. Напоменувши да Београд у косовском преговарачком процесу тражи да "за дуго времена косовске оружане формације неће улазити на сјевер Косова“, Лазански је упитао шта то значи - да ли је то мјесец дана, шест мјесеци, годину дана или пет година и како то Београд уопште може спријечити . "То што ми у Брисел идемо толико снисходљиво са формулом `дајте нам бар нешто` - то је потцењивање српског народа на северу Косова. Није српски народ на северу Косова `дајте нам бар нешто`. То су људи који су живели у једној држави барем 70 година и заслужују да матица Србија о њима поведе рачуна као што свака држава штити своје грађане“, истакао је Лазански. Он је упитао зашто је Београд сам себи сузио маневарски простор и зашто се тежи уласку у ЕУ по сваку цијену. "Погледајте како паметно то ради председник /Републике Српске/ Милорад Додик. Рекао је `нећемо, народ ће на референдуму да одлучује и готово`. Је ли може неко Додику да испоручује такве захтеве и ултиматуме као што се испоручују Београду? Па, не може. А Република Српска није држава у смислу као Србија, мања је и нема своју војску и међународни суверенитет, а опет не дозвољава да је уцењују као што се Србија уцењује“, рекао је Лазански. На питање зашто се Русија не умијеша у дијалог о Косову, Лазански је одговорио да Београд званично уопште не позива Москву, него само "као званично има добре односе, а незванично трчи свако мало у Берлин“. "Сад неко овде мисли да они тамо у Москви то не виде. Па нису они блесави, Москва јако добро и прецизно зна све што се догађа у Београду“, рекао је Срни Лазански, који је и војни коментатор београдског листа "Политика“. "Министар за косовске снаге безбједности" Агим Чеку изјавио је у скупштини самопроглашеног Косова да ће ова формација постати војска Косова и да се ради на научној студији чији је циљ да одреди потребе и могућности тих снага, за шта је потребно вријеме. (Срна)
link
--------
BOŠKO OBRADOVIĆ: KO JE UCENJEN, DRŽAVA SRBIJA ILI POLITIČARI NA VLASTI?utorak, 26 mart 2013 13:47
Svako ko se usudi da potpiše predaju KiM imaće veliki problem sa srpskim narodom, koji se sa tim neće pomiriti
Često se, kad se pominje ulazak Srbije u Evropsku Uniju, govori o tome da smo kao država ucenjeni priznanjem Kosova i Metohije ako hoćemo da uđemo u EU. Mnogi su već zaboravili koliko je drugih uslova bilo do sada: od isporučivanja svih srpskih političkih i vojnih prvaka Haškom tribunalu, preko prilagođavanja brojnih domaćih zakonskih akata briselskim diktatima, do potpisivanja SSP na sopstvenu ekonomsku štetu. A mnogi i ne razmišljaju koliko će novih ucena tek biti nakon okončanja predaje Kosova i Metohije. Šta je sledeće: Raška oblast, Bujanovac i Preševo, osamostaljenje Vojvodine, prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima, privatizacija Telekoma, EPS i vodovoda, obavezna organizacija gej-parade u svim gradovima Srbije, podrška Beograda ukidanju Republike Srpske...? Pritom, ko uopšte očekuje bilo šta izuzev ucena od onih koji su nas bombardovali, za poslednjih 20 godina u kontinuitetu uvek bili na strani svih srpskih neprijatelja i direktno radili na zaokruživanju NATO države na KiM? Ako na trenutak izuzmemo šta su sve bile dosadašnje ucene i koje nas nove još čekaju, i posvetimo se aktuelnim ucenivama iz EU u pregovorima o Kosovu i Metohiji u neprijateljskom Briselu, postavlja se nekoliko pitanja: 1. Zašto naša „nova vlast” ne vrati pregovore u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde imamo saveznike u Rusiji i Kini, i gde ne može proći ništa što je protiv interesa države Srbije i srpskog naroda na KiM?; 2. Zašto Vlada Srbije ne traži učešće ruske strane u pregovorima, kada svi znamo javnu tajnu da je američki predstavnik Riker stalno prisutan u Briselu?; 3. Zašto u pregovorima oko Kosova i Metohije nema ni pomena o sudbini naših svetinja na KiM – crkava i manastira, odnosno zašto je SPC isključena iz pregovora, kao uostalom i Srbi sa Kosova i Metohije?; 4. Zašto u pregovorima nema teme otete srpske imovine na KiM, povratka prognanih, istraživanja trgovine ljudskim organima, da ne govorimo da se u potpunosti prećutkuje šta će biti sa telekomunikacijama i energetikom... Prvi odgovor biće da naši vlastodršci sve to ne mogu da urade jer je naša država ucenjena pritiscima iz Brisela i Vašingtona i da se u takvoj situaciji ne može voditi samostalna politika. Odmah će se tu pomenuti i verovatno realan argument da za jedan dan EU može da prekine dotok finansijskih aranžmana iz stranih banaka, pa da nam se država nađe pred bankrotom, a na kraju tu je i već ispaljeni poslednji argument da nam preti glad ukoliko ne sarađujemo sa EU po svaku nacionalnu cenu. I sve su to onda razlozi zašto se u Briselu zapravo ni o čemu i ne može pregovarati, već samo bespogovorno izvršavati ono što je naređeno. POSTOJI LI DRUGO REŠENJE? Nije sporno da velike sile mogu i da nas ponovo i bombarduju ako hoće, kao 1995. i 1999, mada je to danas daleko teže jer se geopolitička karta sveta mnogo promenila i evroamerička civilizacija nije više toliko dominantna kao što je bila pre 14 godina. Ucenjeni sigurno jesmo, u Briselu nemaneutralnog vođstva pregovora već je i medijator na drugoj strani, sigurno može ida nam zatvori finansijske slavine preko svojih banaka koje neprestanimzaduživanjem održavaju državu Srbiju da ne bankrotira, ali ideja o gladi bez EUje defitinivno smešna i besmislena. Ako sigurno je da nećemo biti gladni, ako naneki drugi način i preko nekoga drugog održimo državne finansije bezbankrotiranja, pa čak i ako bankrotiramo, a potom napravimo novi ekonomsko-privredni sistem koji neće biti u obavezi prema Svetskoj banci i MMF niti ćeim vraćati dugove – zašto možda taj sveukupni scenario ne bi bio generalno boljipo nas, a da u tom slučaju nastavimo borbu za Kosovo i Metohiju u sastavuSrbije? Da budemo što precizniji: suprotstavljanje zapadnim centrima moći iostvarenje slobode košta, ali je cena manja nego gubitak teritorije, dostojanstva,domaće privrede i prirodnih resursa, što nas čeka u drugom slučaju. Svakisrpski patriota opredelio bi se za naizgled teži put – okretanje od EU ka drugimgeopolitičkim alternativama, koji mu omogućava nacionalnu slobodu, državnisuverenitet i oslanjanje na sopstvene snage, bez obzira na teškoće na tom putu.Zašto na to nisu spremni aktuelni političari na vlasti, pod izgovorom da bi namnaglo skretanje sa EU puta posle toliko godina sada slomilo kičmu? Pravo pitanje glasi: ko to u ovome času odlučuje o Kosovu i Metohiji i da li je ucenjena država Srbija ili su ucenjeni naši političari na vlasti? Ko je od Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, kao vodećih predstavnika na Zapadu omrznute Miloševićeve Srbije, napravio prihvatljive proevropske političare, i šta su mu oni dužni? Da li se oni zapravo plaše da će, ako ne igraju kako EU svira Brisel, izazvati bankrot države, a potom i velike demonstracije zbog neisplaćenih plata i penzija, pa će pasti sa vlasti? Da li su u večitom strahu od rezervnih EU igrača – DS i LDP – koje SNS i SPS mogu da pobede samo ako EU budu služili vernije i poslušnije od njih? Danas trio Nikolić-Vučić-Dačić neodoljivo podseća na Miloševića iz prozapadnog perioda, kada ga je Zapad smatrao garantom mira na Balkanu i kada je povukao granicu na Drini prema RS, u Dejtonu dao i ono što mu nisu tražili od Bosne i Hercegovine i na kraju izdao Republiku Srpsku Krajinu? Da li je to politika koju danas vodi i ovaj nesrećni trio o pitanju Kosova i Metohije? Jer je više nego očito da su odustali od poštovanja Ustava Srbije, da Kosovo i Metohiju ne tretiraju kao deo Srbije, da priznaju nezavisnost tzv. države Kosovo i da se još samo bore za neku vrstu autonomije srpskog naroda na nezavisnom Kosovu, koju pritom – tako samoponiženim – nikome ne pada napamet da im da. ŠTA NAM JE ČINITI? Što se Pokreta Dveri tiče, stvar je potpuno jasna. Srbija nema šta datraži u EU. Budućnost Srbije postoji samo ako ostane van EU. Jači oslonacna Rusiju, Evroazijsku Uniju, ODKB i zemlje BRIK predstavlja razvojnu iodbrambenu šansu Srbije u svim oblastima. Kosovo i Metohija su privremenookupirana teritorija. Naš najveći nacionalni i državni interes u ovom trenutkuje propast pregovora u Briselu i povratak pregovora o statusu Kosova i Metohije u UN. Akokao posledica toga budemo zaustavili i pridruživanje EU, to je najbolja vest kojase može dobiti. Razume se da to nije interes EU, jer EU perfektno već 13 godinadrži Srbiju u vazalno-ucenjivačkom odnosu, gde nema ulaska Srbije u EU, a imasvake vrste pritiska i kontrole nad Srbijom na osnovu praznog obećanja o ulasku uEU. Svako ko se, međutim, usudi da potpiše predaju Kosova i Metohije imaće veliki problem sa srpskim narodom, koji se sa tim neće pomiriti. Na delu je trenutno ogromno medijsko zbunjivanje, zaluđivanje i spinovanje sa ciljem da se otupi oštrica narodnog gneva protiv izdaje Kosova i Metohije, pa se čak i ovi pregovori predstavljaju i kao istorijski i pobednički, ali to neće uspeti. Svaki čin potpisivanja izdaje KiM neće proći mirno i ne sme proći mirno. Aktuelna koalicija stare i nove vlasti SNS-SPS-URS-DS-LDP pred pitanjima EU i KiM predstavlja prvu generaciju političara u istoriji Srbije koja tvrdi da Kosovo nije srpsko. To srpska istorija do sada nije zapamtila. Baš zato treba jasno poručiti da oni koji potpišu predaju KiM ne predstavljaju srpski narod, već samo svoje ucenjene glave koje će sramnim slovima biti upisane u istoriju srpskog naroda. Pritom, treba naglasiti: 1. Oni koji danas razmišljaju i pregovaraju o predaji KiM na vlast su došli na neregularnim izborima, posle kojih su Skupština i Vlada usled izborne krađe apsolutno nelegitimni; 2. Oni su – da se ne zaboravi – i da ništa novo ne potpišu, već povukli granicu i priznali carinu kao element priznanja državnosti tzv. Republike Kosovo, a sve to suprotno predizbornim obećanjima da će poništiti sve što je pre njih u Briselu dogovorio Borko Stefanović; 3. Kada više ne budu na vlasti i na vlast dođu srpski rodoljubi, svi koji izvrše čin potpisivanja predaje KiM krivično će odgovarati za kršenje Ustava, a svi njihovi potpisi biće poništeni i proglašeni nevažećim. Ako u aktuelnom triju Nikolić-Dačić-Vučić uopšte ima neko ko se dvoumi da li treba pristati na sve ucene iz EU, ima dovoljno prostora za promenu aktuelne pogubne politike i dobiće podršku za to od svih srpskih rodoljuba. Ako umesto te podrške bira podršku iz EU, neka mu EU bude u pomoći kada mu srpski narod bude zakucao na vrata da mu objasni da nijedan Srbin ne može da preda Kosovo i Metohiju. Ako pak misle da mogu da pobegnu od suočavanja sa svojim narodom, uveriće se već 6. aprila da je to nemoguće. Zato je bitno da svi oni koji ovih dana razmišljaju da 2. aprila pristanu na ucene dobro znaju da će već 6. aprila morati da se suoče sa svojim narodom, koji se sa predajom KiM nikada neće pomiriti. A na veliko narodno okupljanje 6. aprila u Beogradu dolazimo pod sloganom „OVAKO VIŠE NE MOŽE“ ne samo po pitanju Kosova i Metohije već u kompletnom odnosu državnog vrha prema EU, koja se raspada na naše oči. To je trenutak rađanja jasnog opozicionog fronta protiv bilo kakvog daljeg puta u EU, i početak formiranja odavno očekivane alternative. Nemci su nas ponovo bombardovali kao 6. aprila 1941. sa ovih sedam tačaka, koje su ispostavili kao uslove srpskoj državi. I danas, kao i tada, ima spremnih na kapitulaciju, ali i onih koji se sa kapitulacijom nikada neće pomiriti. I tada je Treći Rajh izgledao nepobediv i večan, kao što se danas mnogima čini snaga Četvrtog NATO Rajha SAD i EU. Međutim, ideal slobode i nezavisnosti jači je od svake okupacione sile i diktata spolja. Nije se slučajno u novim nemačkim zahtevima našla i promena svesti, o kojoj toliko često u poslednje vreme govori i Aleksandar Vučić. Promeniti svest o nacionalnoj slobodi i nezavisnosti u EU-ropski mentalitet jedini je način da se umire Srbi i Srbija i dopuste konačno razbijanje srpske države i naroda na Balkanu. Zato izlazimo 6. aprila na beogradske ulice da pokažemo Vladi Srbije da ne pristajemo na promenu nacionalne svesti. A od toga do rušenja Vlade Srbije koja bi odabrala predaju KiM i nastavak puta u EU po svaku nacionalnu cenu put nije dalek. Autor je član Starešinstva Pokreta Dveri
link
-----
Колико је Србија заиста далеко од Руске Федерације?
Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када однос Београда према Јужном току буде очигледнији. Србија у ЕУ покушава да ступи по стандардима из деведесетих година прошлог века и због тога је њен пут у Брисел час карикатуралан, час трагичанПремијер Србије, Ивица Дачић, технички, никога није слагао, када је пре неколико дана рекао да је Србија окружена земљама ЕУ и НАТО пактом и да не може градити заједнице са пријатељима који су далеко. Политички, међутим, Дачић је просуо убуђалу, хладноратовску догму.
Србија би односе са ЕУ итекако могла да гради на другачији, креативнији и бољи начин. Али, за то је потребна визија и спремност да се ствари мењају, уместо што се чека да зуб времена нагризе право и легализује насиљем изнуђену евроатлантску стварност.
Верујем да је премијер Србије мислио на Руску Федерацију и Евроазијску унију, као просторно недосежног пријатеља. Али, зар Србија не би своје европско место могла да потражи управо у орбити руско-немачких стратешких односа? Зар Немачка није за последњих 20 година постала водећа европска сила? Зар се полови утицаја и моћи у Европи нису одавно променили? Ако Србија нема куд, далеко од пријатеља и окружена, управо опкољена ЕУ и НАТО пактом, зашто своју кожу продаје за датум почетка преговора и самоубилачки продубљује измишљену дилему: Косово и Метохија или бољи живот. Зар не треба да редефинише властиту европску позицију и потражи одговоре, уместо што чека уцене?
Шта председник Томислав Николић поручује грађанима Србије, када изјави да су грађани збуњени преговорима о Косову, да би многи од њих волели да покрајина остане у Србији, али да би многи волели и да живе боље. Зар они који сматрају да је Косово и Метохија део Србије не желе бољи живот и да ли одрицање од територије гарантује бољи живот?
Шта више, Николић је хладнокрвно рекао да неће бити „крај света“, ако споразум са Приштином не буде постигнут до 2. априла и Србија не добије датум за почетак преговора. Сјајно!
Процес у пракси доведете до признања албанске државе на Косову и Метохији, дођете на корак до озваничења тог признања, све зарад фамозног датума и на крају кажете да неће бити смак света, ако тог, Космета и државе вредног датума, ипак не буде у овој години!
Поврх свега, Николић је, свакако само за српску јавност, пркосно рекао и да немачки парламентарци „могу да траже шта хоће“, након што су испоставили пријем албанског Косова у УН као захтев своје земље.
Морам да признам да ми није нарочито јасно како председник државе, која дословно зависи од Немачке, барем према тврдњи његовог страначког колеге и потпредседника Владе, може да не хаје за мишљење посланика Бундестага?
Посебно дирљива, била ми је Николићева изјава да Албанци с Косова и Метохије „морају да схвате“ да ће српска заједница у покрајини имати мање надлежности од Војводине. Е, ту их је дубоко дирнуо! Верујем да ни Хашим Тачи ни Јатифете Јахјага због тога не спавају већ три ноћи и мисле само о томе!
На крају, на новинарску констатацију да Србија не тражи помоћ од Русије у вези преговора са Албанцима, Николић је избегао суштину питања, одговоривши да он Русију, заједно са многим земљама, редовно информише. Претпостављам да пуко обавештена и као гарант ангажована Русија није једнак ослонац Београду.
Сваке недеље, изјаве српског државног вођства све су нелогичније и опречније. Србија је у преговорима са Хашимом Тачијем сама у џунгли. Пријатељи и савезници су јој преко потребни. Зашто се онда тврди да су ти савезници предалеко, да их нема на хоризонту и да је ЕУ једини сливник српске политике у свим варијантама?
Ако је српска покрајина Косово и Метохија била амерички циљ, Војводина ће бити немачки, а Рашко-полимска област турски. Како Србија порозна, безвољна и сама, планира да се избори са тим евроатлантским изазовима?
У Србији се животна политичка питања камуфлирају економским интересом. Али, улазак у ЕУ није економско питање. Уласком у ЕУ на начин како то сада чини, Србија ће морати да подели и неке заједничке вредности са том заједницом. На пример, да је заслужено била бомбардована 1999. године, а мораће да прихвати и подређен, периферан положај.
Србија је више евроазијска, него евроатлантска држава. Окружена је политичким и војним системима који је не трпе, као што је у окружењу бивала 1914. или 1941. године. Зашто неко мисли да ће евроатлантска заједница градити квалитетан партнерски однос са самом, неодлучном и слабом Србијом?
За Руску Федерацију, Србију вежу економске, културне, верске, језичке, историјске и политичке везе. На крају, вежу нас заједнички корени и традиција. Са ЕУ, у чијој је позадини Вашингтон, вежу нас само политичке везе лошег квалитета, колонијално-економски однос, услови и трпљење агресије.
Одавно је прохујао час, када су српски интелектуалци и политичари требали да кажу да Србија са ЕУ, уз већи степен одлучности, може да гради другачије односе, са чврстим ослонцем на све снажнију Москву. Србија у ЕУ покушава да ступи по стандардима из деведесетих година прошлог века и због тога је њен пут у Брисел час карикатуралан, час трагичан.
Удаљеност Србије од „пријатеља са којима би правила другачије уније“, не мери се километрима, мада ни у километрима Србија од тих пријатеља није далеко. Ту „удаљеност“ лакше ћемо измерити, када српски однос према Јужном току буде очигледнији.
За сада, имамо само бојазан джавног саветника Модеста Алексејевича Колерова, који је у Београду рекао да Србија треба да прихвати да испуњава своје обавезе које је бивши председник Борис Тадић договорио са руским председником Путином, а које се сада не испуњавају.
link
-----
ПРИШТИНА – Очекујем да следеће недеље током разговора премијера издајничке Владе Србије Ивице Дачића и ратног злочинца Хашима Тачија буде постигнут договор, јер ту прилику треба искористити пошто следеће можда неће бити, изјавила је у Приштини амбасадорка САД на Косову Трејси Џејкобсон. Она је назвала историјском шансу за споразум која се пружа двема земљама и истакла да САД поштује црвене линије Косова у овом процесу. Она је јуче, током разговора са студентима Универзитета у Приштини, рекла да САД настављају да подржавају разговоре између две земље и да ће то чинити и даље. Џејкобсон је високо оценила досадашњи рад и допринос злочинца Тачија и ткзв. координатора за полиитчки дијалог Бљерима Шаље. “Цела екипа је урадила тежак посао и честитам им за флексибилност и креативност који су показали у досадашњем току процеса. Не припада мени да коментаришем како треба да изгледа коначан споразум, али треба да кажем да је историјски тренутак и могућност. То је могућност за Косово и Србију да прођу преко болне прошлости према светлој будућности. И не верујем да ће таква могућност доћи још једном“, рекла је Џејкобсон. ТАНЈУГ / СРБИ НА ОКУП
link
----- Арапима 49 одсто Јата и право „дугорочног управљања“Вести | 28.03.2013 | 11:21 | | ДИНКИЋ У АБУ ДАБИЈУ ДОГОВОРИО ДА ЈАТ ПОСТАНЕДЕО АЛИЈАНСЕ АВИОКОМПАНИЈЕ ЕТИХАД Министар Млађан Динкић са руководиоцима Етихада
- Министар финансија и привреде Млађан Динкић: Стратешко партнерство Јата и Етихада подразумева компМинистар Млађан Динкић са руководиоцима Етихадалетну модернизацију Јатове флоте, односно набавку нових авиона, на основу чега би Етихад могао да преузме 49 одсто власништва у Јату и закључи дугорочни уговор о управљању компанијом, саопштило је Министарство финансија и привреде
- Комерцијална сарадња ЈАТ-а и Етихада подразумевала би увођење свакодневних летова на линији Београд-Абу Даби од средине године, као и отварање линије у сарадњи са Ер Берлин на релацији Београд-Берлин-Чикаго и још три дестинације за САД
- Динкић као „сјајну вест“ објавио: Развојни фонд Абу Дабија нам је одобрио 400 милиона за пољопривреду. Та средства ће бити уложена у мрежу канала за наводњавање и одводњавање у читавој земљи, а други део ће бити намењен за одобравање дугорочних повољних кредита пољопривредницима који ће добити услове какве никад не би могли да добију од банака
- Нагласио је да је циљ Владе Србије да у кратом року стави под систем наводњавања најмање 100.000 хектара како домаћа пољопривредна производња не би зависила од суша и поплава
МЕМОРАНДУМ о разумевању о стратешком партнерству компанија Етихад из Уједињених Арапских Емирата и домаћег авиопревозника Јат требало би да буде потписан средином априла у Београду - саопштио је данас министар финансија и привреде Млађан Динкић, који борави у радној посети Абу Дабију. Динкић је потврдио и да је Развојни фонд Абу Дабија одобрио Србији 400 милиона долара за развој српске пољопривреде. Партнерство Јата и Етихада подразумева комплетну модернизацију Јатове флоте, односно набавку нових авиона, на основу чега би Етихад могао да преузме 49 одсто власништва у Јату и закључи дугорочни уговор о управљању компанијом, саопштило је Министарство финансија и привреде. То би обезбедило да Јат постане део алијансе Етихада и омогућило би профитабилно пословање наше националне авио компаније у будућности. Етихад је изразио спремност да одмах помогне Јату у лизингу четири нова авиона који су потребни већ од јуна због почетка туристичке сезоне. Комерцијална сарадња Јата и Етихада подразумева увођење свакодневних летова на линији Београд-Абу Даби од средине године, као и отварање линије у сарадњи са Ер Берлин на релацији Београд-Берлин-Чикаго и још три дестинације за Сједињене Америчке Државе. Етихад располаже флотом од 72 савремена авиона. Прошле године ова компанија остварила је приход од 4,8 милијарди долара, а поседује мањинско власништво и право управљања у немачком Ер Берлин, ирском Ер Лингус, Вирџин Аустралија и Ер Сејшели. Министар Динкић је данашњи састанак са представницима компаније Етихад оценио изузетно успешним и додао да се разговарало о стратешким правцима и детаљима будуће сарадње ЈАТ-а и Етихада. „Желимо да Јат постане профитабилна компанија и понос Србије. Уверен сам да ће Етихад бити идеалан партнер за нашу националну авио компанију. Договорили смо се да већ средином априла њихов менаџмент дође у Београд”, рекао је Динкић додајући да менаџмент Етихада већ од почетка априла креће са детаљном анализом пословања Јата. Верујем да ћемо већ средином априла имати добре вести и да ћемо у наредна два месеца завршити све договоре о стратешком партнерству Јата и Етихада, казао је министар. Министар финансија и привреде потврдио је и да је Борд директора Развојног фонда Абу Дабија одобрио 400 милиона долара, од чега ће половина бити намењена развоју мреже за наводњавање на територији читаве Србије, а други део ће у другој половини године бити на располагању српским пољопривредницима у виду врло повољних кредита за набавку опреме и механизације. Уговор о одобравању ових средстава биће потписан током маја, а у Скупштини Србије ће бити ратификован у јуну како би средства била на располагању пољопривредницима у другој половини ове године. „Имамо сјајне вести - Развојни фонд Абу Дабија нам је одобрио 400 милиона за пољопривреду. Та средства ће бити уложена у мрежу канала за наводњавање и одводњавање у читавој земљи, а други део ће бити намењен за одобравање дугорочних повољних кредита за пољопривреднике, индивидуалне произвођаче који ће моћи да купе опрему и повећају продуктивност и да добију услове какве никад не би могли да добију од банака”, објаснио је Динкић. Он је казао да, имајући у виду да је ова кредитна линија већ одобрена, Србија ће већ овог пролећа кренути са радовима на изградњи мреже канала за наводњавање, а кредитна линија за пољопривреднике биће доступна у другој половини године. Циљ Владе Србије је да у кратом року стави под систем наводњавања најмање 100.000 хектара како домаћа пољопривредна производња не би зависила од суша и поплава. „Корист од овога ће имати сви пољопривредници у Србији, јер ћемо направити јавну мрежу за наводњавање, а обезбедићемо и електрификацију њива како би само наводњавање било јефтиније. Они који се не баве ратарством, моћи ће да купе нову опрему”, истакао је Динкић. Директор Развојног фонда Абу Дабија Мохамед Саиф Ал Суваид истакао је да је изузетно задовољан данашњим састанком са министром Динкићем и његовим сарадницима и да је данашња одлука о финансијској подршци српској пољопривреди резултат успешне сарадње у протеклих неколико месеци. „Наш борд дирктора је одобрио 400 милиона долара Србији. Ми са вашом земљом имамо одличне односе и данашњи договор је један од темеља будуће успешне сарадње”, изјавио је Ал Суваид. fakti.org/serbian-point/arapima-49-odsto-jata-i-pravo-dugorocnog-upravljanja
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 28, 2013 13:24:18 GMT -5
Hag odbio Nikolića: Srbi ne mogu da izdržavaju kazne u Srbiji
POLITIKA, 09:12, 27.03.2013.Autor: Novosti
Veliki je problem što se naši osuđenici šalju u zatvore širom Evrope, od Litvanije do Engleske, gde neretko preživljavaju torturu, navodi Oliver Antić, savetnik predsednika
BEOGRAD - Srpski državni vrh bio je spreman da odustane od debate u Generalnoj skupštini UN o Haškom tribunalu da je ovaj sud pristao da osuđenici srpske nacionalnosti kazne izdržavaju u našoj zemlji! Ovaj predlog Beograda, međutim, nije prošao i zbog toga će, kako je i planirano, predsednik Tomislav Nikolić prvi govoriti na Ist Riveru, 10. aprila.
Govoreći o debati u UN, Nikolić je poručio da je pokušao da nađe drugačije rešenje, ali nije uspeo, i da zato, nažalost, ide u Njujork. To rešenje je, kako saznajemo, bilo upravo služenje kazne haških optuženika u Srbiji.
Prof. Oliver Antić, savetnik srpskog predsednika, potvrdio je da je veliki problem što se naši osuđenici šalju u zatvore širom Evrope, od Litvanije do Engleske, gde neretko preživljavaju torturu, a i teže se resocijalizuju jer su daleko od porodice i prijatelja:
"Ideja predsednika bila je da se kazne izdržavaju u Srbiji, pod nadzorom Ujedinjenih nacija, ali je to naišlo na prepreke u Tribunalu. Da je ovo rešenje prihvaćeno, mi bismo odustali od učešća u debati u GS, ili na tu raspravu ne bi išao državnik tako visokog ranga kao što je predsednik", kaže Antić.
On još dodaje da se za debatu do sada prijavilo mnogo zemalja, pogotovo iz Afrike, a da se očekuju i nastupi ključnih članica Saveta bezbednosti - Rusije, Kine, Francuske, Velike Britanije i SAD.
Prvi govornik biće Nikolić, a uvodne reči imaće generalni sekretar UN Ban Ki Mun i predsednik GS Vuk Jeremić, koji je i zakazao debatu prošle godine posle donošenja oslobađajuće presude za hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača.
U prepodnevnom delu govoriće predstavnici država članica UN i visoki predstavnici sudova. U popodnevnom delu biće dva panela pod nazivom: ”Pravda” i ”Pomirenje”. Na njima će i publika moći da postavlja pitanja, a učesnici će biti istoričari, predstavnici udruženja žrtava, visoki bivši funkcioneri Tribunala. Poziv je upućen Međunarodnom krivičnom sudu, kao i sudovima za bivšu Jugoslaviju i Ruandu.
Do sada se javno oglasio samo predsednik Haškog tribunala Teodor Meron, koji je odbio poziv da učestvuje u debati na temu ”Uloga međunarodne krivične pravde u procesu pomirenja”.
Hoće li BiH i Hrvatska biti za govornicom GS tog dana, još nije poznato.
link
--------
Славица Граховац: Косовски преговори или Јевреји без искуства
(Нови Стандард)
Док преговори између Београда и Приштине добијају на убрзању, део тог убрзања, иза кога стоје ЕУ и САД, јесте отварање врата за тоталну распродају огромног рудног и природног богатства које има Космет. Истина, питање имовине на Косову и Метохији на свој начин покренуо је Хашим Тачи најављујући да ће од Србије тражити ратну одштету.
Све су то, наравно, здушно пренеле све српске новине, не питајући се зашто, на пример, то питање Тачи није поменуо током званичних преговора. Разлог је јасан: Тачијево Косово не може да тражи ратну одштету пошто није субјект међународног права, односно нису га признале УН. Још мање су српски медији поменули суштинску неоснованост таквог захтева. Са једне стране, наиме, није јасно да ли Тачи захтева обештећење и за десетине хиљада Срба које су са Косова протерали Албанци, који данас у покрајини користе и арче њихову остављену имовину. Са друге, српски медији не помињу ни то да се на Косову и Метохији данас увелико распродају јавна и друштвена предузећа, рудници и остала добра у совјини Републике Србије. Због те имовине вредне десетине милијарди евра тек ће се ломити копља са Приштином и такозваном међународном заједницом. АРЧЕЊЕ КОСОВА Преговори о политичком решењу на Космету бацили су у други план питање 376 државних предузећа, рудника и имања, које су Албанци добрим делом већ продали. Према подацима Републичког геодетског завода, у државном власништву на Космету је 319.256 хектара или 29 одсто укупног земљишта у Покрајини. Држава Србија је 1960-1990. године инвестирала у Космет 17 милијарди долара, што је урађено преко југословенског Фонда за кредитирање бржег развоја недовољно развијених подручја и аутономних покрајина и Фонда за подстицање развоја САП Косова. После 1999. године предузећа на Космету преузели су припадници ОВК. Албанцима који продају српска предузећа за то време нимало не смета што Србија плаћа спољни дуг Косова 1,2 милијарде долара, настао зајмом за улагање у предузећа на Космету. Отписима неких потраживања Париског и Лондонског клуба поверилаца и Светске банке тај данас износи негде око 630 милиона долара. Државна имовина, односно фирме вредне око 1,5 милијарди долара продате су у бесцење за око 300 милиона. Остала су велика предузећа попут Поште, Телекома, Аеродрома Слатина, Туристичког насеље Брезовица, Електродистрибуције, Памучног комбината „Емил Дураку“, Фабрике дувана Гњилане, Рудника угља Обилић, Термоелектране Косово А и Б итд. Ту су и минералне резерве на Космету, чија је вредност, према проценама Светске банке, 19 милијарди долара, затим резерве лигнита, које износе 71 одсто укупних резерви Србије, па онда ретки метали, који се користе у војној индустрији и медицини. Наравно, све су то, поред осталих, разлози зашто се дијалог Београда и Приштине одвија уз надзор ЕУ и под будним оком Вашингтона. Русија се за то време ограничава само на праћење тока догађаја, како каже руски представник у ЕУ Владимир Чижов. Српски пријатељи са Истока немају утицај на одлучивање о питању Космета, док на Западу Србија скоро да нема савезнике. САД не уважавају интересе Србије јер, кажу, не желе да се понови Република Српска на Космету. Отуда је увођење ЕУ као посредника у преговоре без руског баланса била грешка режима Бориса Тадића. Србија ће, нажалост, ако жели да убеди ЕУ, морати да убеди и Америку. Ако преговори у Бриселу пропадну, једна од опција биће да се у преговоре укључе УН, па самим тим и земље као Русија и Кина. Очигледно је да се са Запада преговори форсирају и да ће бит тешко да се касније реализује идеја бесконачних замрзнутих преговора. За њих са српске стране нити има довољно кондиције, нити искуства и знања. Србија, или оно што је од ње остало, у великој је кризи, док САД и ЕУ немају стрпљења да се чекају са легализацијом експлоатације рудних и минералних ресурса Космета, која је већ почела. МУДРОСТ И СТРПЉЕЊЕ Ма како била слаба и мала, Србија мора много и брзо да учи и од својих непријатеља и од пријатеља, и од добронамерних и од злонамерних. Мора пре свега да учи како опстају мале државе. Примера је много: од Лихтенштајна, Монака, Сан Марина, па све до самог Ватикана. Временом ће морати да измени начин образовања и прилагоди се новим тенденцијама и наукама, образујући генерације које ће се флексибилније односити према суседима, региону и свету, али ће знати мудро да чувају преостале границе српске земље. Њима смо дужни да дамо све одговоре, почев од оних шта се заиста десило у Косовској бици; да ли је Вук Бранковић био издајица или мудар човек; шта се крило иза савезничког бомбардовања Београда 1944. године, шта је права истина о 27. марту, а шта о Солунском фронту. Српским преговарачима – Дачићу, Вучићу и Николићу – није и неће бити лако јер све се у Србији већ дуго ломи и огољава на Косову. Тако је било кроз историју, тако је и данас. Космет је грдно судилиште и савршено огледало у којем се виде сва наша лица, мрачни погледи, неспретни покрети, лажни осмеси. При додиру са косовским огледалом топе се лажи и калкулације и нестају сва магија илузија и најсамоуверенијих креатора српске виртуелне стварности. На Косову не помажу стратегије заборава и одбацивања јер све те бесмислице у очима експерата у моменту постају доказ њихове ограничене људскости и пораз науке, дипломатије и вештине реторике. Космет, као поље и метох у заветном загрљају са небом, и зове и опомиње у свим временима да се погледамо. Политичари беже од Косова а оно их не јури, већ их чека, исто онако како је говорио владика Николај: „Ако бежиш од Бога, Он те неће јурити, али ће те чекати“. Зато данас има оних који би се сада борили за Косово, али Косово им враћа реч и показује границу. Има и оних за које Косово више не постоји, који су за ништа купили своје ништавило и очај. Има их који се искрено боре, али их Косово пита: где су браћа твоја… За српске преговараче биће ово тешки дани јер преговарају о нечему што шеик не може да купи, што странац не може да разуме, што Стратеџик маркетинг не може да објасни и што народ не може да опрости. Врло брзо ће се упитати да ли им је важније какви ће пред Ештонову или пред Лазара. Косово и данас чека неког ко ће снагом емоције, искрене и дубоке, снагом разума и поштењем знати да приђе проблему са најбоље стране и реши га. То се може само чистог срца и непатворених осећања а искуство показује да све зачињено љубављу и чистом емоцијом мора да успе. Таквог још увек чека Косово. Нама остаје да као Јевреји почнемо да се у пригодним ситуацијама поздрављамо са „догодине на Косову!. Уз напомену да ће нам и за то требати мудрости, а не само стпљења, јер нам недостаје вековно искуство Јевреја. Јер смо сада сами постали Јевреји 21. века, али Јевреји без искуства. Аутор је адвокат из Београда
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 30, 2013 23:28:47 GMT -5
СУБОТА, 30 МАРТ 2013 07:08 МИНА
Црна Гора је на име мировних мисија за прошлу годину потрошила више од четири милиона ЕУР, а највише је издвојено за мисију ИСАФ у Авганистану и то 3,9 милиона ЕУР, пишу Вијести.
Према извјештају о учешћу припадника Војске у међународним снагама, мировним мисијама и другим активностима у иностранству, трошкови учешћа у операцији “Аталанта” у водама Арденског залива били су 72.993 ЕУР, док је за учешће у мисији “УНМИЛ” у Либерији потрошено 92.297 ЕУР. Одлукама Скупштине у мисији ИСАФ ангажовано је 45, у УНМИЛ-у два, а у мировној операцији “Аталанта" три припадника Војске. Вишак наоружања, војне опреме и објеката непотребних за функционисање, лоша инфраструктура у објектима, посебно у Никшићу, Пљевљима и на Стационарном чворишту веза “Ловћен”, неки су од проблема са којима се у прошој години суочавала Војска Црне Горе. У лзвјештај о стању у Војсци у 2012. години као изазов у наредном периоду наводи се и непостојање адекватног полигона за извођење свих врста гађања, неповољна старосна структура војника по уговору и неповољна попуна јединица, али и неисправност бродова Морнарице и недостатак адекватних пловила и транспортних хеликоптера. Према подацима у извјештају, у Војсци тренутно ради 1.835 особа, од чега 227 официра, 794 подофицира, 555 војника по уговору и 259 цивилних лица, а попуњеност је 87,6 одсто.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 10:02:23 GMT -5
ИЗМЕЂУ ЛАЗАРА И ВУКА НЕМА СРЕДИНЕ!Вести | 31.03.2013 | 13:44 | | Извор: Никад Граница са Косовом и Метохијом „Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма”, вели Ишингер. Шта ће нам Председник? Шта ће нам председник Владе? Шта ће нам Скупштина? Шта ће нам Устав? Устав поготово. Шта ће нам држава кад имамо специјалног потпредседника Владе РС Alex Vuchichа, првог. Шта ће нам било ко кад он све зна најбоље? Alex се разуме најбоље у све, од геополитике преко трактора до гледања у будућност деце. Математика је важна. Анти-корупцијска борба је важна. Будућност наше деце је важна. Европа се сипа у трактор. Србија више нема времена да чека. Морамо да постигнемо историјски споразум са „Независном државом Косово“! Вучићу, Ђинђић ти није раван. О осталима да не причамо. И шта? Десет пута му читају један лист папира. Марко Ђурић Робокап и Александар Вулин Левичар. А он не верује. И опет не верује. И не може човек, потпреседник први, да верује да је добио једно велико ништа. Да је добио мање од Ахтисарија. Да је добио пуно поштовање тзв. устава тзв. републике косово. А он, хтео је да га поштује мало мање од пуноће. Дође човеку да се заплаче над судбином овог хероја атлантизма у Србији. Учинио је све да задовољи газде а они настављају да (нас) газе. А шта би им фалило да му дају Ахтисари плус па да нам га он сипа у трактор? Још би нам од Ахрисарија по Vuchichу остало да месимо леба и не умремо од глади. Имали би једно мало ништа уместо сада понуђеног великог ништа. Деца у Србији могу слободно да одахну – рата неће бити. А ни избора. А ни одустајања од преговора. Јер када Alex један пут седне да преговара нема ту одустајања. Поред таквог визионара ниједан конфликт у свету неће остат замрзнут а поготово овај наш историјски са Албанцима (читај Шиптарима). Задржимо ваздух мало да се Alex јавно захвали Верану Матићу. Како ли му се тек захваљује тајно?! Вучићу. Која те је вода донела дао Бог те однела. *** ВУЧИЋЕВ СЛОБОДАН ПАДБранко Павловић На конференцији за медије данас 30.3.2013.године г. Вучић је очигледно схватио да је његов слободан пад почео, видно узнемирен да ли падобран уопште постоји и сасвим несигуран, ако га и има, да ли ће се отворити пре него што тресне на земљу. Вучић је говорио о корупцији, Косову и преговорима, захвалио се Верану Матићу, критиковао ДС и жарко желео да тема буде нека наводна проневера у Лесковцу, па опет о преговорима и Косову. О бесмислици у вези корупције где се наводи износ од 60 милијарди динара, писаћу другом приликом (сада само указујем да је 40 милијарди исказано као вредност 350 хектара уз пут код Новог Сада што је спектакуларна бесмислица, 8 милијарди Агробанка која је враћена да се поново ради финансијско вештачење и вештачење урачунљивости г. Секулића, што значи да у истрази ништа није урађено како треба, а да је 12 милијарди све друго- такође надувано преко сваке мере).Брижљиво припремана медијска презентација највећег сина нашег народа, г. Вучића, била је толико конфузна, патетична, контрадикторна и испразна, да је све то чак и у сали дочекано хладно. Постављено је неколико једноставних, коректних питања, на које је Вучић одговарао у тону припреме за јуриш на бункере, суштински без могућности да увери било кога у смисленост онога што говори. Одмах по завршетку одговора, хитро се враћао у своју омиљену будистичку позу шака које се раширених прстију додирују и тоном „Изволите следеће питање“ интонираним као да долази дахом родитељским, који ево управо сада успављује своје чедо, сугерисао да је све под котролом. И тако у круг. Шта су наше црвене линије у преговорима није могао рећи, „јер би то угрозило преговарачки процес“. Дакле, ми ћемо тражити знатно више, уз изгледе да их преваримо, па да нам дају и преко наших „црвених линија“? Нема другог могућег објашњења да се изношењем јасног става преговарачка позиција може угрозити. То је најмоћнији човек у Србији данас. Поражавајуће. Као, постоји преговарачка техника којом се може од САД и Немачке добити више од онога на шта би Србија иначе била спремна да пристане. Коме је то логично, одмах да се јави лекару. Насупрот томе, да се о „црвеним линијама“ никако не може говорити јер би то угрозило наше интересе у преговорима, г. Вучић је опширно, надахнуто и са пуним уверењем говорио да ми „морамо закључити споразум“, јер је то у „интересу наше деце“ и да ћемо тешко економски патити ако га не закључимо и то брзо. Памети г. Вучића није се учинило да би изјава како Србија мора да закључи споразум у сусрет преговорима могла угрозити преговарачку позицију у Бриселу. Није компликовано. Замислимо да је Вучић изјавио у сусрет преговорима: „ Србија не мора да закључи споразум. Србија ће се окренути другом моделу сопственог развоја“. Непаметно г. Вучићу. На мене је ипак најјачи утисак оставила изјава г. Вучића да Србија мора да нађе средњи пут између „Цара Лазара и Вука Бранковића“. Е мој Вучићу. Да је средњи пут могућ, не би ни постојали Лазари и Бранковићи. То се Вучићу зове морал. Добро и зло. Поштење и непоштење. Част и бесчашће. То се Вучићу не може научити ни у амбасадама САД и Немачке, ни од Микија Ракића ни од медијских саветника. Све је то са оне стране морала. Коме се привиђа средњи пут, тај је већ закорачио у празно. А ствар је једноставна. Кад нам неко каже „Предај Косово и издај“, хладнокрвно одговоримо „НЕЋУ“! И живот је одмах смислен. Напор усмерен у добром правцу. Решење на видику, а будућност пожељна. О томе на конференцији за медије г.Вучић није ништа рекао. На жалост, од Вучића нико то није ни очекивао. Вучићу само преостаје да се нада да ће преживети пад и да ће, као у оном цртаном филму ЛИНЕА, чаробна рука аутора у задњи час нацртати неку дубоку бару у коју ће пасти. Одјавна шпица, ведра музика. И крај. ______________________ субота, 30. март 2013. НСПМ | Београд – Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић рекао је данас да се Србија у новојој историји није налазила у сложенијој ситуцији када је реч о Косову, и поручио да ће Србија правити компромисе, али да ЕУ , САД и други морају д покажу да не желе унижење Србије. “Нисам од оних који доскочицама олакашавају терет. Нећу за џак од 100 килограма рећи да тежи килограм. У новијој историји нисмо имали сложенију ситуацију – националну и државну”, поручио је Вучић на конференцији за новинаре у Влади Србије. Подсетивши да су и наши предадедови доносили тешке, добре али и погибељне одлуке, али да је у тим временим изнад увек блистала виша идеја у коју је лакше наћи излаз, Вучић је рекао да ми данас “ту идеју немамо”. Тражимо трећу идеју Косова и Метохије, не идеју Косова цара Лазара, не Косова Вука Бранковића, рекао је он. “Желимо да живимо у миру са светом ако нам буде дато, понављам – ако нам буде дато. Све би било лакше када бисмо могли да заборавимо птретходних 20 година. Сви у региону су прошли боље од нас. Традиционални Срби признају две верзије Косова – цара Лазара и Вука Бранковића. А ми данас трагамо за трећим решењем. Постоји ли? “, упитао је он. Вучић је истакао да свака одлука има цену и да је на нашу генерацију политичара и грађана пала је тешка одлука, али да је Србија спремна да је плати али да заузврат тражи правду – не за политичаре већ за народ. Говорећи о томе шта је било понуђено Србији у Бриселу он је рекао да то “није вредно поштовања и разматрања”. “Понуђено нам је ништа”, прецизирао је и додао да је све понуђено било само у складу са косовским законима. “Тражимо од ЕУ, да без тешке речи према Приштини, води рачуна о Србији, интерсима нашег народа на КиМ. Притисци да ће нечије политичке каријере бити завршене – не воде ничему “, рекао је Вучић. Тражимо само да наш народ буде свој на своме. Идемо у Брисел да разговарамо о прихватању кормпромиса ако има жеље и поштовања да се до компромиса дође. “Није наша жеља да идемо тамо да не правимо компромисе. Правићемо компромисе јер је то важно за будућност Србије и нашу децу”, истакао је Вучић. Али ЕУ и САД и други морају да покажу да не желе унижење Србије, истакао је Вучић. “Неће бити разлике у ставу председника Србије, председника Владе Србије или било кога од нас, ми у Бриселу представљамо Србију и обавеза нам је да штитимо интересе Србије”, истакао је он и додао да има пуно поверење у оно што су радили Ђурић, Вулин и остали. “Ако од мене буде зависило било шта да помогнем да се до договора дође, да се псоветимо другим областима о којима сам говорио, увек сам спреман пешке да одем, али то није персонално питање, већ питање за ЕУ”, закључио је он. Захваљујем се Ештон на труду, подржавамо све напоре, али оно што тражимо је да не буде Србија једина уцењена и да се не тражи од Србије да прихвати спопствено укидање, закључио је Вучић. Вучић је поручио да је Србија заслужила датум, а ако у ЕУ мисле друкчије треба да кажу шта влада није урадила добро. “Нећемо никога да молимо, мислимо да смо својим радом, трудом, посвећеношћу заслужили поштовање ЕУ и датум”, рекао је Вучић на првој конференцији за новинаре. Према речима Вучића, ако у Бриселу не мисле тако “нека кажу нашем народу да нисмо били успешни”. “Имамо јасан приступ: ви оцените Србију и њену владу, ако кажете да није радила добро, кажите нашем народу шта то нисмо урадили”, навео је Вучић. Упитан за услове које је поставила Немачка, он је оценио да је Србија највећи део тих услова испунила а да су “остали један и по или по њима два и по” услова које је Србија спремна да испуни онолико колико може. Говорећи о борби против корупције, Вучић је рекао да је претходни систем био злочиначки подешен да одговара интересима само неколицине богатих, у плански разореном друштву. “Наш унуташњи систем злочиначки је подешаван да одговара само интересима неколицине богатих, а држава је за рачун неких богаташа и сама била умртвљена”, реакао је Вучић. Он је навео да се нова власт ухватила у коштац са “гујом и аждајом” и назвала их правим именима. “Обећали смо да нема пакта са онима који нису мислили на грађане и државу”, поручио је Вучић. Он је прецизирао да су у периоду од 1. августа 2012. до 10. марта 2013. само из та 24 предмета спорних приватизација поднете кривичне пријаве и допуне против 115 лица. Укупна штета је 79 милијадри 841 милион 776 хиљада 302, казао је он, а корист око 60,2 милијарде. Борбу против корупције водићемо и после преговора о Косову и без обзира на политичку припадност актера корупције, истакао је он. “Ко баца љагу на Србију биће ухваћен, не можете да уништавате њен углед”, навео је Вучић. Биће много предмета који ће се отварати, а неки ће почети и да се затварају, рекао је он на конференцији за новинаре. Он је додао да се то односи на случај Агробанке који је завршен, да у случају Азотаре и Нибенс групе тужилаштво ради на оптужницама. Вучић је поменуо и случај Трудбеника, Ветеринарског завода, притисака и контроле над медијима, Робних резерви… Први потпредседник владе је поручио да притисцима не подлеже нико у држави. Вучић је рекао је данас да је Влада предузела болне, тешке и ризичне потезе, јер Србија више није могла да издржи пропадање нације. Има важнијих ствари од избора Вицепремијер Србије Александар Вучић изјавио је данас да у Србији има много важнијих тема него што су избори. Он је на првој конференцији за новинаре у Влади рекао да ће поштовати опозицију која је изразила сумњу у легитимитет Владе Србије, рекавши да је спреман да им се изађе у сусрет, али и да данас у Србији има много важнијих тема од избора. „Позвао сам оне који инсистирају да кажу да ли хоће изборе да се и изјасне, а онда се једна странка ујутру изјаснила да тражи изборе, а одмах поподне њен председник је рекао да на изборе не жели да излази док трају разговори око Косова”, подсетио је Вучић. (Танјуг) link |
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 4, 2013 23:07:21 GMT -5
Објављено 03.04.2013 у 11:44 Афера афлатоксин драстично смањила извоз српске пољопривреде
Појава афлатоксина на кукурузу, каопоследица антидржавне политике коју је у пољопривреди спроводила Демократска странка са својим сателитима, довела је драстичног пада извоза пољопривредних производа. Суфицит Србије у спољнотрговинској размени пољопривредних и прехрамбених производа у прва два месеца 2013. године пао је за 57,4 одсто, тако да сада износи 52,6 милиона долара, објавила је јуче Привредна комора Србије (ПКС). Стручњак за пољопривреду и саветник председника ПКС Војислав Станковић казао је да је у периоду јануар и фебруар извоз пољопривредних производа и хране смањен за два одсто. „Неповољни резултати у спољнотрговинској размени пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије су последица суше и смањеног извозног обима понуде и појаве афлатоксина која је онемогућила извоза млека, млечних прерађевина и кукуруза.“ – казао је Станковић. Станковић је за агенцију Бета казао да ће тренд из прва два месеца пратити спољнотрговинску размену пољопривредних производа и хране до половине ове године и рода раног воћа и поврћа и пшенице. „Док се не отклони проблем са афлатоксином и не врати дозвољени ниво на 0,05 микрограма по килограму Србије неће моћи да извози млеко у Македонију, Црну Гору и БиХ.“ – истакао је Станковић. Станковић је казао и да је значајно смањен извоз кукуруза из Србије у прва два месеца ове године због заражености афлатоксином тако да је кукуруз са 8,7 милиона долара пао на шесто место листе пољопривредних и прехрамбених производа по вредности извоза. Према подацима ПКС, извоз пољоприврдних производа и хране у јануару и фебруару учествовао је са 17 одсто у укупном извозу Србије.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 9:46:33 GMT -5
Bozur: "ALBRAJT, KLINTON I BLER ZAJEDNO NEBI BOLJE OVO REKLI ALI NJIHOVE DOMACE SLUGE SE BAR TRUDE!"
------
PREDSEDNIK SKUPŠTINE GRADA KRAGUJEVCA
Saša Milenić: NATO nije izvršio agresiju, nego oslobodio Srbiju!Autor: ikragujevac.com | 25.03.2013 - 19:11:00h |
Saša Milenić, visoki funkcioner URS-a i predsednik Skupštine grada Kragujevca, je u jučerašnjem postovima na svojim fejsbuk i tviter profilima, a na dan obeležavanja početka NATO agresije na Srbiju, naveo da je Srbija vršila genocid nad svim narodima bivše Jugoslavije, da je NATO zapravo oslobađao Srbiju i zapitao se da li je tačna ideja ideologa ustaškog pokreta Ante Starčevića da je sam naziv Srbi, izveden od latinske reči Servus što znači rob.------
Стефан Каргановић
Саша Миленић Штета што су 1999. године бомбе НАТО авијације промашиле Сашу Миленића, садашњег председника Скупштине града Крагујевац. Ако му парафразирамо класичну америчку изреку : Put your money where your mouth is, г. Миленић ће то сигурно ценити пошто у реверу носи и америчку заставицу укрштену са српском. У пренесеном смислу, то значи: нека он свој живот изволи изложити дејству ослободилачких бомби. Прилику пропуштену 1999. у Србији Миленић још увек може да надокнади у Авганистану или Јемену. Ретроспективна политичка анализа г. Миленића на његовим Фејсбук и Твитер профилима, по којој „НАТО није извршио агресију него је ослободио Србију“,[1] није изазвала онолико пажње колико би се у једном потпуно здравом друштву очекивало. Међутим, то има и својих добрих, а не само лоших страна. Једна од добрих страна је то да несумњиво озлојеђени грађани ипак нису реаговали на начин како безобразлук г. Миленића по неким мерилима заслужује. Погрешно антиципирајући да би га разјарене жртве „ослобођења“ могле линчовати, Миленић је проактивно распространио лажну гласину да добија претње и да му је живот у опасности. Жестока реакција, која је упадљиво изостала, свакако јесте била саставни део смишљеног сценарија да би грађани, који су Миленића непромишљено изабрали на јавну функцију и од чијег харача он прима плату, пред светом максимално били искомпромитовани. Неуспех Миленићеве провокације да изазове жељену бламажу служи на част Крагујевчанима. И за то има пригодна америчка изрека: he fell flat on his face. Миленић не заслужује линч, ма колико, ради постизања пропагандног ефекта, његови спонзори то потајно прижељкивали; јавно пљување за њега је сасвим довољно. Док сам растао у Чикагу, америчка Нацистичка партија, која је потпуно легална као што Миленићева странка, Уједињени региони Србије, такође треба да буде, имала је обичај да сваке године организује марш, све са Sturmabteilung униформама и заставама са кукакстим крстовима, кроз јеврејску четврт Скоки. Тај део града био је насељен Јеврејима који су преживели страхоте Другог светског рата, па је марширање управо тим улицама за нацисте представљало посебну посластицу. Неки су се томе противили и било је захтева упућених властима да нацистичку манифестацију преусмери на неко друго подручје града, где би деловала мање провокативно и наносила мање бола жртвама. Претпостављамо да би многи грађани Крагујевца, који су 1999. године били отровани нуклеарним отпадом и сада умиру од канцерозних обољења, могли да ставе сличан приговор на дрске изјаве Саше Миленића.[2]Али ипак, први амандман Устава, који гарантује слободу говора, у Чикагу је превагнуо у корист нациста. Тако исто треба да буде и у Србији. Миленићу треба омогућити да искрено и јавно, без страха од последица, каже шта мисли. Решење у његовом случају нису батине него памћење до следећих избора. Затим политички црвени картон и трајни заборав. То се односи не само на њега већ подједнако на његову деструктивну странку, чија се укупна идеологија своди на разбијање државе као увод у следећу фазу њене пропасти. Програм странке садржан је у њеном називу. Суштину тог програма пре неколико година демагошки је артикулисао један од оснивача УРС-а, Верољуб Стевановић, агитујући за „права Шумадије“ која се по њему, услед претеране бриге о другим српским областима, наводно не уважавају у довољној мери. Неком чудном подударношћу, формирање на велика звона странке УРС, са платформом одбране „шумадијског идентитета“, хронолошки се поклапа са јачањем сепаратистичке агитације у Војводини и Рашкој области. Свакоме ко је способан да политички мисли, оснивачки рефрени УРС-а послали су јасну поруку о томе шта је прави циљ. Ставови Саше Миленића на ту се поруку природно надовезују и чине са њом интегралну философску целину. Када је реч о сећању, постоји још једна компонента те целине коју не би требало превидети. Ради се о гангстерском оружаном упаду, под руководством шефа Миленићеве странке, у просторије Народне банке Србије, извршеном у оквиру политичког епилога ослободилачке операције коју су започели бомбардери НАТО пакта. Можда способност кротког трпљења владавине олоша на свим нивоима заиста потврђује, бар делимично, тезу Анте Старчевића, коју Миленић са одобравањем наводи, да име српског народа потиче од латинског Servus, што би уједно по обојици требало да осликава и ропски национални карактер. Ова теза у великој мери ће бити доказана, или оповргнута, у Крагујевцу, и широм Србије, на следећим изборима. Зато је отвореност Саше Миленића толико драгоцена, јер доприноси да се ствари изведу на чистац. Сви који пређу преко циничних речи и гнусних дела разних Миленића па и следећи пут гласају за њих, заслужили су свој ропски јарам и окрутне робовласнике које су сами себи изабрали.
|
Динкић: Морамо да прихватимо отварање канцеларије приштине у Београду30. јул 2012. | Срна Велеиздајник на делу (Фото: Радио КиМ) Београд – Министар финансија и привреде Србије Млађан Динкић изјавио је да ће нова Влада Србије морати да прихвати све оно што је претходна обећала ЕУ у вези са Косовом и Метохијом. „Мораћемо прихватити отварање канцеларије Србије у Приштини и Приштине у Београду, уколико је таква обећања претходна Влада дала ЕУ. Оно што никад нећемо прихватити је признање независности Косова и Метохије, као и да приштини ‘дамо столицу’ у УН“, рекао је Динкић за новосадски „Дневник“. Динкић је поручио да је Влада Србије, у којој је министар, спремна да са „приштином“ отворено разговара, као и да ефикасно решава питања у вези бољег живота свих људи на Косову и Метохији, односно јачања економије на том подручју. „Било је пуно бесмислених одлука претходне Владе. Зашто је, на пример, било забрањено српским банкама да отварају филијале у приштини? Као министар финансија први ћу стимулисати српске банке да иду и у приштину, Загреб, Сарајево, као што су тренутно у Бањалуци“, рекао је Динкић, који је и лидер Уједињених региона Србије (УРС). Он је истакао да се Устав Србије мора мењати у деловима који се односе на децентрализацију и регионализацију државе. „УРС ће инсистирати да се на ову тему не жмури, већ да се отвори јавна расправа и да променимо Устав у деловима који се односе на регионализацију и децентрализацију. Том променом ћемо, с једне стране, решити проблеме настале одлуком Уставног суда Србије о надлежностима Војводине. Чињеница је да Устав Србије није добро написан у делу овлашћења АП Војводине, а и у неким другим, везаним за регионализацију и децентрализацију земље“, констатовао је Динкић.
link
------
Објављено 05.04.2013 у 10:57 Палма: Треба да прихватимо споразум о предаји КиМ
Високи функционер режима и председник Јединствене Србије (ЈС) Драган Марковић Палма сматра да треба прихватити споразум о предаји КиМ, јер он доноси датум за почетак преговора о уласку у ЕУ.„Више сам за то да се довор прихвати и да добијемо датум за почетак преговора са ЕУ, да Србија врло брзо постане чланица Уније, како бисмо што више страних инвеститора довели у земљу, јер без страних инвестиција нема нових радних места у Србији.“ – рекао је Палма за новосадски „Дневник“. Палма је други високи функционер режима, после Млађана Динкића, који је јасно изјавио да је за прихватање споразума о предаји КиМ. Још да се недвосмислено изјасне Вучић и Дачић. Вучић је иначе, између редова, наговестио да ће режим прхватити споразум, још само да то јасно и потврди. У сваком случају, ако један део режима не буде хтео да потпише споразум, биће формиран нови режим, у коме су као коалициони партнери већ виђени Динкић и Палма, а чији ће делови сигурно бити оне странке којима су ЕУ-ропске интеграције приоритет у односу на опстанак Србије.
link
-------
Вук Драшковић, у рату перјаница националистичке српске политике и бивши министар спољних послова, истиче за Радио Слободну Европу да је Косово држава и то се не може променити.
– Потписивање споразума и нормализација односа с Косовом не би била катастрофа. Кад у Србији не би било људи који ће то представљати као катастрофу, који живе од мржње, од сталног увлачења народа у несрећу, али они без тога не би били бардови. Права катастрофа била би да се Србији затворе врата, ако се прекине стратешко, економско и културно кретање према Европи и западу – каже Драшковић који се очито не слаже с Вучићевим речима да и једно и друго решење прети катастрофом.
– На Косову је 94 посто Албанаца, Косово је држава коју је признало више од половице чланица УН-а, свест која не признаје ове чињенице је аутистична – каже Драшковић.
О ситуацији на северу Косова каже да је тамо 90 посто сиротиње којој је догорело до ноктију од зулума и беде те да су се тамо склонили чланови Милошевићеве службе сигурности који би могли изазвати несрећу, сукоб са КФОР-ом или сеобу.
– Не може цела Србија бити талац неколико стотина људи на северу којима је српство професија, најуноснији посао у који је Србија у 10 година уложила десет милијарди евра – тврди Драшковић, уверен, као и неки други у Србији, да би за Србију било боље да је прихваћен Ахтисаријев план.
– Нормално је да не можете добити неку посебну власт, полицију, судове – рекао је Драшковић.
(хабер.ба) link
-------
Колумне Ђорђа Вукадиновића
Налазимо се негде на половини оних "једанаест дана пакла" које је први потпредседник Александар Вучић најавио својим колегама из владе након последње маратонске рунде бриселских преговора, на којима је, како се из конфузних извештаја да разабрати, од стране домаћина понуђен "радни папир" који је био апсолутно неприхватљив чак и за наше, у принципу, на све спремне преговараче. Узгред, не видим шта је ту "паклено" – сем чињенице да је српска власт у претходним рундама дошла до ситуације да је са свих страна уцењују и да сви рачунају да ће морати да прихвати све што јој се понуди. Па им зато и нису понудили практично ништа, односно, понудили су чак и мање од онога што је фамозни Ахтисаријев план нудио Србима унутар независног Косова. Поента је да не само у Бриселу, Вашингтону и Приштини, него већ готово свуда у свету претпостављају да је власт у Београду спремна да прихвати – дакле, не формално "призна", него фактички прихвати – косовску независност и да се сад само разговара о мало већим или мало мањим правима локалне српске заједнице. Да је тако потврђује и Волфганг Ишингер, немачки дипломата и сарадник Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија који је, како каже, "сигуран да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена... Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма", вели Ишингер. И додаје да "добро је што су Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости". Волфганг Ишингер Било је последњих недеља безброј сличних изјава и понижавајућих "охрабрења" из западних политичких кругова. Али се ова Ишингерова издваја по својој језгровитости, бруталности и терминолошком цинизму, са којим се може мерити само недавни захтев (опет!) немачких парламентараца да Београд, у писаној изјави или усмено, пред камерама, искаже "видљиву вољу" за правно обавезујућом нормализацијом односа са Косовом!? Но, шампион цинизма и готово садистичког сладострашћа у понижавању "Београда" ипак остаје Јелко Кацин са својом "похвалом" српској слози и захтевом да се први потпредседник Владе Србије Александар Вучић сретне са "замеником премијера Косова" Слободаном Петровићем. Јелко Кацин А шта ових дана раде српски политички актери и коментатори? Исто што пре. Уз малу модификацију што сада дојучерашње другосрбијанске перјанице марширају руку под руку са прононсираним СНС агитаторима. И једни и други говоре о "реализму", с тим да нас једни убеђују како је ово што гледамо један нови Вучић (Дачић), док други, пак, настоје да мало ублаже ефекат те "новине" сугеришући да се ради само о новом, модернијем и лукавијем покушају да се остваре стари национални циљеви. Трећи се, пак, баве кремљолошким анализама односа у троуглу Николић-Вучић-Дачић, које можда и нису бесмислене – будући да односи у тзв. "српском политичком врху" заиста нису идилични – али, у крајњој линији такође служе првенствено за узајамно пребацивање одговорности и превентивну пацификацију могућег отпора косовској капитулацији. Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона. Коначно, четврти, резигнирано констатују како је "све пропало", "Косово дефинитивно изгубљено", те да се сад треба окренути другим важнијим и достижним циљевима – евро-интеграције, бољи живот итд. Све је у животу увек теже накнадно поправљати. Овом истином су првих месеци челници нове власти покушавали да оправдају своју политику попуштања по питању Косова. Али треба поштено рећи да је ствар већ поодавно отишла далеко преко имплементације "Боркових споразума" и то види свако сем оних којима су власт и интереси замаглили видик.
Идеолошки конвертити су увек најжешћи верници нове идеологије, од бивших удбаша тешко је наћи ревносније и "ортодоксније" православце – као и обрнуто. Тако је, негде почетком новембра, када је већ свима постало јасно да ће нова власт зарад датума почетка преговора са ЕУ пристајати чак и на оно на шта Борис Тадић није хтео – или није смео – да пристане,Светислав Басара сеирио: "Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и – уопште – чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту и нека координациона тела, такозвани `официри` за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације. Весна Пешић је то лепо објаснила у Пешчанику. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара."
Тако је писао и готово ишингеровски нову власт на "храбре" потезе подстицао својевремено љути српски националиста и десничар Басара. И, нажалост, грешио мање него што иначе греши. Из различитих разлога, сила набројаних "реметилачких" фактора заиста није превелика. (Без обзира што нпр. осведочену моћ гусала, односно колективног народног сећања нипошто не бих потцењивао.) Штавише, и ДСС се доскора понашао прилично аутистично и зихерашки, усмеравајући своју критику само на Дачића и СПС, а пажљиво избегавајући да се превише замери напредњацима. Медији су опет у огромној већини под директном или индиректном контролом власти – а и оно мало што није одушевљено владајућим двојцем такође је на истој евро-атлантској линији, тако да, евентуално, може да прозива владу (и поједине "неподобне" министре) због задуживања и млека, али не и због косовске предаје и капитулантског прозападног курса. Дакле, у принципу, сви обожавају Вучића и СНС. А и они који их не обожавају (на пример, демократе и ЛДП-овци) не смеју да их озбиљно критикују све док тако одлучно напредују на "европском путу".Александар Вучић Па, опет, ствар иде тешко. Не зато што је отпор горенаведених и ненаведених "ретроградних" елемената – укључујући и цркву – нарочито снажан (није ни издалека онакав какав би требало да буде), већ зато што су, суочени са преко сваке мере кооперативном српском страном, апетити Берлина, Брисела и Приштине енормно порасли. Па уместо да наставе са тактиком "корак-по-корак" имплементације косовске независности изгледа да су мало пребрзо и превише додали гас у правцу потпуне и очигледне капитулације и тако малчице тргли, уплашили и забринули овдашње "косовске јунаке" који сада своје оклевање да из прве прихвате овај понижавајући, антиуставни и антидржавни споразум покушавају да представе као акт врхунске државотворности и патриотизма.
Али ако. Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Јер и то је боље, односно мање лоше и мање штетно, него да њихово прихватање – у суштини – незнатно модификованог Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа. link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 10:28:39 GMT -5
Маја Радонић | субота, 30. март 2013. |
У савременој цивилизацији лагање и лажи више не подлежу моралној осуди, чак се лаж сматра изразом супериорног духа, знања и вештине, а највештији лажови носе ласкаве титуле спин мајстора, маркетиншког стручњака, мајстора пропаганде, менаџера односа с јавношћу и како већ гласе сличне метонимијске подвале савремених реторичара. Поред тога, они су одлично плаћени за своју вештину и вероватно нису ни слутили у време када су их мајке грдиле што су подметнули најбољем другу казну за разбијен прозор, да ће титула које су се стидели као деца, мали лажов, постати чудном језичком и моралном заменом титула уваженог спин мајстора, PR стручњака, маркетинг-мајстора, реалног политичара.
Ти некадашњи мали лажови, неталентовани за било шта, осим за лаж у свакој (не)прилици, постали су креатори јавног мњења, саветници, политичари, консултанти, власници маркетнишких агенција, укратко - некрунисани краљеви свих магловитих професија без којих, кажу, свет не би могао да опстане ни један једини дан. Ми мислили, јер су нас тако учили наши родитељи, бабе, деде, учитељи и професори, да свет не може без пољопривредника, рудара, занатлија, инжењера, техничара, војника, грађевинаца, лекара, свештеника, учитеља и осталих (изгледа анахроних и архаичних) професија, али били смо очигледно у заблуди. Судећи по томе ко је све без посла у Србији од како смо искусили демократију и слободу, а коме јел'те цветају руже, биће да и нама и нису потребни пољопривреда, фабрике, војска, занатлије, а најважније су нам банке, банке и банке, лизинг компаније, консалтинг, маркетинг и ПР агенције, политичке странке, министарства и владине агенције, као и успешни пословни људи, које ми у свом незнању и зависти зовемо контроверзним бизнисменима и тајкунима. Бојим се да се понављам, али није лоше подсетити се – какав незахвалан и тврдоглав народ смо ми, Срби, и какво тешко бреме у Србији носе просветитељи, усрећитељи и предводници народа! Сви наши спин мајстори, у којој год магловитој професији делали, сломише се од напора да нам објасне да се прошлост мора заборавити, а ако не иде, реинтерпретирати (ух, шта ћемо сад?), па то отприлике изгледа овако: На нашу домовину није извршена НАТО агресија и нисмо бомбардовани, то су била дешавања, каже наш друг председник, у оквиру ширег геополитичког процеса, аха, а за све то је крив архи-злочинац Слободан Милошевић објашњавају нам даље, који ће изгледа превазићи и чича-Дражу, дежурног кривца из Булајићевих сабраних филмских (не)дела и постати архетип митске колективне кривице српског народа. Наши традиционални савезници (баш лепо то звучи) нису ни тада, а поготово сада, наши непријатељи – тада су нас бранили од нас самих и од Слобе и у главу нам памет ућеривали (мало Његоша да се сетимо), а сада не желе да нам комадају државу, нееее, побогу, шта вам је, само нам објашњавају реално стање на терену, и нуде разне благодети ако се не будемо јогунили. Прво и прво Датум, а и треба ли нам ишта више од тога и још приде обећање да ће учинити све да казне кривце када нађу убијене ''Србе повратнике'' (то је та синтагма, а да нађу убијене, нађу их, наћи ће и кривце, хоће сигурно, само да се не јогунимо). Потребно је такође заборавити или макар реинтерпретирати, како се стручно назива лагање и фалсификовање историје, балканске ратове, а чућемо ми штошта и о Првом светском рату, полако, ближи се стогодишњица, појавиће се стручна лица на јаслама разних фондација, да нам објасне да то можда и није тако чиста победа српске војске. То што се ми надамо прослави херојске епопеје, подсећања на изгинуле јунаке, Ђачки батаљон, Церску, Колубарску битку, Албанију, Скадар, Плаву гробницу, Солунски фронт, краља Перу и Лесандру, славне војводе...све је то наш анахронизам и склоност митовима, објасниће нам то већ некако наши бројни спин мајстори и шегрти, стратешки распоређени по академијама, институтима и медијима, да не кажем умрежени. Па ''што пропусти Мали Радојица, то дочека Дели Радивоје'', да се не би десило да из неког непокривеног делића ''слободних медија'' излети неко традиционалистичко, национално укорењено, митоманско мишљење. Љутиће се наши традиционални савезмици, како неће, и ја бих се љутила на њиховом месту, толико се труде око нас и улажу у прогресивне снаге, а сваки час излети неки научник, профа или песник и квари им пројекат.
Што се тиче Јасеновца, Јадовна, Градишке. НДХ-зије ствар је далеко лакша за врле нове професионалце – истина никада није институционално утврђена, никада ниједан српски председник или премијер није тражио извињење или одштету од једине некажњене фашистичке државе из Другог светског рата. Олуја је већ добила свој судски епилог, а наша држава се ионако труди да у сваком погледу угоди етнички најчистијој држави у Европи, у којој се по еуропским стандардима умереним назива навијање ''Уби Србина'' и ''За дом спремни'', као уосталом и за спикера ТВ Б92. За неупућене, попут независних и слободних новинара у Србији- ''За дом спремни'' звучи једнако као када би на немачким стадионима скандирали Seig Hail. Једини проблем око заборављања, тј. реинтерпретирања геноцида над Србима у НДХ представљају сродници и пријатељи побијених и њихови потомци, јер мало је српских породица којима неко од родбине или пријатеља није убијен диљем ове сателитске фашистичке творевине – од логора, преко Козаре, Крајине и Лике, до херцеговачких јама, све до последњег етничког чишћења деведесетих, како се насилно протеривање еуфемистички назива у модерном медијском дискурсу, очишћеном од истине и правих назива појмова и појава. Да се реинтерпретатори не шале, показује и присвајање Мирослављевог јеванђеља, које постаје ''хрватска културна баштина'' на скупу у ХАЗУ, а ћирилично писмо – ''хрватско писмо у средњем вијеку'', јер других писаних споменика и нема, а мора се некако документовати непостојећа ''тисућлетња повијест''. Све те лагарије и не би биле велики проблем, јер свако може да прича шта хоће, али наш проблем јесте одсуство било какве институционалне реакције српске државе и културних посленика ( то су они на државним јаслама, тзв. културњаци) на овакве фалсификате.
Какве истините биографије косовских ''председника'', ''премијера'' и осталих важних ликова у овој трагикомедији спремају наши некадашњи мали лажови, а данашњи мајстори лажи, пардон спина, и угледни тумачи света око нас? Какву реинтерпретацију историје српско-албанских односа ће нам ускоро сервирати, па ћемо схватити да је Призренска лига легитимна политичка организација, да су Боро и Рамиз били масовна појава на КиМ током Другог светског рата, а не усамљени идеалисти окружени фашистима и балистима како су нам причали, да су се Срби добровољно исељавали, јер им се ишло масовно у Београд, а не под притиском, да Вокер није измислио Рачак, да је Кељменди један психопата и да је то био такав једини случај у ондашњој ЈНА, а објасниће нам сигурно и Балашевић шта није мислио када је писао ''Не ломите ми багрење'', а шта су му после националисти учитали. Кад не схватају поезију, ето. Шта ће Дрецун са својим филмским сочињенијима и књигама, не зна се, телевизије по Српској упорно их репризирају...
Објаснили су нам већ шта је ''први демократски премијер'' мислио када је са безбедног места бодрио НАТО у ''ваздушној кампањи'', нацртали су нам црно-белу слику деведесте- двехиљадите (шта ту више није јасно), објаснили шта чека дрзника који преиспитује оно што су му сервирали (мрачњак, милошевићевац, фашиста, јуловац..), омогућили нам кредите, хеј! и стране банке и насмејане младе шалтеруше, и срушили кафанчине и књижаре и ставили costu, vapiano, zaru, mango. Увешће нас у НАТО, ослободиће нас вишка територије и отровне домаће пшенице, кукуруза и млека, а донеће нам безбедну гмо (лепе јабуке, к'о нацртане, све исте) и млеко у праху. Ослободили су нас војске, (па ми живимо у безбедном, насмешеном и пријатељском свету, као у брошурама суботара),ево, вратили нам и Фарму, доводе нам редовно глазбенике у Арену, мало нас фудбал кочи, али стварамо тим за будуће победе, а и лепо је да максимално олакшамо ''браћи'' из региона да оду у Бразил, ми били трие'с и неке у Јужној Америци, нека иду и други и нека посете рођаке у Аргентини.... Не знам само како не успевамо да издржимо толико среће по глави становника, на страну што смо озбиљно сиромашни, јер зна се – сиромашни више цене праве људске вредности, а богати су увек у проблемима, тако је у филмовима и серијама, часна реч. Мање пара – мање проблема, а и добро је за смањење беле куге, наталитет је највећи у најсиромашнијим државама, и то су нам објаснили професионални лажови, пардон спин мајстори, али ми због нечега одбијамо да им поверујемо. Њихови напори не наилазе на тако широк одјек како се надају и они и наши традиционални савезници, увек се нађе неко тврдоглав и упоран, па верује више сопственим очима и искуству, него самопрегорним усрећитељима, па није ни чудо да тај ''поштен свет'' (самоознака малограђанштине) понекад завапи да нас бомбардују јаче и прецизније, или традиционални савезници пожеле да нас избришу као вирус. Но, то није говор мржње, то је крик праведника у пустињи упућен поштеном свету који би се најрадије исписао из српске књиге, јер не жели да удише исти ваздух са мном, мојим рођацима, пријатељима, студентима, шефовима, познаницима, јер упорно одбијамо да се реинтерпретирамо и ослободимо ''наслеђа прошлости'' - територија, имена, вере, ћирилице, Немањића, пословица, јуначког епа, Црњанског, Меше, Андрића, бабиних лекова, облога од ракије, бајки о Баш-челику... Тврдоглави српски песници су посебна прича, а ево и питања за мајсторе спина – Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? (Матија). Слутим да ово кратко питање тражи јааако дуг и компликован одговор, али имају га сигурно, од лажи и за лаж живе.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 10:50:55 GMT -5
Маринко М. Вучинић | петак, 29. март 2013. | Главно обележје нашег политичког живота огледа се у формирању политичких и страначких савеза и постизборних коалиција које немају никакво реално упориште у народној вољи израженој на изборима или у програмској блискости одређених политичких групација. Зато нас више ништа и не може изненадити јер је елементарна начелност и доследност у заступању различитих идеолошких оријентација одавно нестала из нашег друштвеног деловања. При томе се драстично кршење основних изборних и програмских обећања сврстава у познату и општеприхваћену формулу о неопходности и нужности вођења реалне политике засноване на неопходном прихватању прагматизма у очувању државних и националних интереса. Нови распоред политичких снага након одржаних парламентарних и председничких избора донео је потпуно преобликовање наше политичке сцене јер је дошло до стварања нове владајуће прагматичне коалиције али и до новог распореда у редовима опозиционих странака. Ову промену пратила је и својевремена промена доминантне политичке генерације, без обзира што су то људи који су у нашем политичком животу већ двадесет година. Једино је остао непомерљиви и незаменљиви Војислав Коштуница који и даље води ДСС, иако је ова странка остала укопана у својој доктринарној изолацији, неспособна да прилагоди своје деловање новој политичкој динамици у Србији. Данас смо сведоци да опозиционе странке немају снаге да озбиљно доведу у питање парламентарну већину и читав њихов ангажман се свео на тражење ванредних парламентарних избора и спорадичну критику политике коју води владајућа коалиција. Тако смо након две деценије вишестраначког живота дошли у ситуацију да опозиција никада није била слабија, немоћнија, без одлучности и борбености, обележена неспособношћу да артикулише све веће социјално незадовољство грађана, али и да доведе у питање начин како се проговара о „коначном“ решењу косовског проблема као најважнијег питања у одбрани наших националних и државних интереса. Зато и процес консолидације, програмског и акционог профилисања опозиције све више личи на лутање и бескрајно понављање истих идеолошких матрица – о европском путу Србије, неопходности убрзане модернизације, одбрани људских права, неопходности суочавања са прошлошћу. Опозиција се данас суочава са најтежим изазовом, јер је изгубила способност да покрене грађане који су изгубили поверење у могућност функционисања и деловања демократских институција. Ако опозиција нема морални кредибилитет она и не може представљати реалну политичку снагу и у то се можемо уверити готово свакодневно. Јасно је да је опозицији неопходно политичко обједињавање, зато и не чуди најава руководстава ДС и ЛДП да ће кренути у договоре о јасније профилисаној политичкој сарадњи, која би резултирала формирањем могуће коалиције за наредне парламентарне изборе. То су у својим изјавама најавили и функционери ових странака као представници грађанске Србије. Недавно одржана грађанска шетња поводом десете годишњице убиства премијера Зорана Ђинђића била је очигледна демонстрација политичке воље да се створи савез тзв. грађански оријентисаних странка и људско-правашких параполитичких невладиних организација. Ову намеру је веома јасно артикулисао Миљенко Дерета, посланик ЛДП: „И на шетњи за Зорана били смо сведоци да постоји једна заједничка енергија међу народом. Сви који су организовали шетњу, али и многи други који на сличан начин виде будућност Србије требало би да се окупе у снажан фронт за остваривање Ђинђићевих идеала“. Миљенко Дерета Међутим, показало се да је ова шетња била само политикантски трик јер се само неколико дана касније ово заклињање о остваривању Ђинђићевих идеала распршило у страначкој борби и преузимању истакнутих страначких фунционера ДС и ЛДП. Свако је у тој грађанској шетњи тражио неку врсту изгубљеног идејног и политичког легитимитета. Очигледно је да тзв. грађанска Србија настоји да створи што снажнију политичку алтернативу, а заједнички и обједињујући став је да што пре и по сваку цену треба уклонити Косово као главну препреку за модернизацију Србије, скинути те букагије које спутавају европеизацију нашег друштва. Зато и није велико изненађење да опозиционе странке здушно подржавају тзв. преговарачки процес са Приштином, не знајући при томе ни шта је стварни резултат и домет тих преговора.Ову позицију веома отворено је образложила Весна Пешић: “А сада, испада да баш они сахрањују српство, као да баш они, те мрачне снаге деведесетих, Милошевићеви следбеници, националистички дивљаци, ратници и мрзитељи, одувек су знали да српство у косовском миту два века уништава Србију и Србе, жене и децу, привреду и друштво, да је то пошаст од које се морамо спасити по сваку цену ако хоћемо да преживимо“. Овако формулисаној грађанској политичкој позицији за коју је Косово пошаст и камен око врата супротстављају се организације и политичке странке које би требало да чине чврсто српско национално језгро. И поред јасно изражене воље да се оформи патриотски политички покрет, чији је јединствени циљ одбрана суверенитета Србије, не постоји реална могућност да се на овим основама створи снажнија и делатна опозиција новој власти јер се тако превазилази постојећа разуђеност, неспособност и неспремност организација које су национално и демократски опредељене да се уједине и заједнички делују пре свега на питању одбране Косова и очувању државног суверенитета наше државе. Највећу политичку и историјску одговорност сноси Демократска странка Србије јер је окована својом пасивношћу, политичким аутизмом, недостатком активне и покретачке политике која би довела до неопходног обједињавања политичких снага које желе да заједнички делују. Јер у оваквим великим и судбоносним историјским искушењима намеће се нужност да се координира деловање свих организација и угледних јавних делатника који имају за циљ да одбране и сачувају државни суверенитет и интегритет Србије. Сваки покушај обједињавања се показује као узалудан јер је Демократска странка Србије своје деловање свела на историјске говоре и изјаве Војислава Коштунице које немају никакав реални политички и друштвени одјек и утицај. ДСС је једина важнија странка у којој још увек није дошло до промена њеног председника кога је време прегазило и који своје политичко деловање схвата као изрицање сталних упозорења и саопштења. Основно питање је шта је ДСС спреман да учини у реалном политичком простору на спречавању разорних последица које могу проистећи из политичког договора о коначном решавању косовског питања. У говору који је Војислав Коштуница одржао на Главном одбору ДСС у Крагујевцу изнео је низ оштрих упозорења српској влади и Европској унији. “Европска Унија данас непосредно угрожава територију Србије, наш национални идентитет, националну културу, национално самопоштовање и национално достојанство. Управо мислећи на будуће нараштаје и на трајни мир, ми не смемо пристати на сакаћење земље и уништавање наше државности на Косову. Ми упозоравамо власт да не ради оно што никада нико пре њих није урадио. Упозоравамо је да не дира у српску државност на Косову и да не укида државне институције на Косову. Власт мора добро да се замисли над судбином српског народа на Косову. Моје је уверење да би рушењем српских државних инстуција на Косову дошло до тешког и разорног националног пораза од којег Србија не би могла да се опорави. Потребна нам је снага за одбрану Србије. Како да се тргнемо, да отворимо очи и потражимо прави пут. Шта нам ваља чинити. Прво, и изнад свега упозоравамо власт да ни по коју цену не укида српску државност на Косову. Друго, јасно треба саопштити Европској Унији да Србија није марионетска творевина која уступа своју територију зарад добијања датума. Треће, мора се спречити да Војводина изађе из уставног оквира“. И као врхунац свог схватања одсудног и резолутног политичког политичког деловања В. Коштуница проглашава нужност политичке неутралности која би гарантовала сигурну и мирну будућност, а и одржана је и седница Главног одбора ДСС како би се на време упозорила влада да крене правим путем одбране српске државности јер од ње зависи којим ће путем Србија наставити даље. Ако само од актуелне власти зависи како ће се опредељивати Србија у решавању косовског питања, поставља се логично и једноставно питање: колика је одговорност ДСС као опозиционе партије која има своје посланике у српском парламенту што не користи све демократске методе борбе у одбрани српских државних и националних интереса. Да ли је њена улога данас да издаје оштра саопштења и упозорења, а да при томе не пружа јасно профилисан одговор на суштинско питање- шта да се ради. ДСС је увек била статична организација, неспремна да води офанзивнију и одлучнију политичку борбу, а веома је ретко била спремна да буде део ширег политичког покрета који је и довео до демократских промена у Србији. Проблем је у томе што она и данас заузима одређени политички простор који је више њен политички ексклузиван политички оквир и није спремна да буде део политичког покрета који би у овако тешкој и судбоносној историјској ситуацији обједињавао национално и демократски опредељене политичке снаге и организације, које су сада расуте и без озбиљнијег политичког утицаја. Ово је време када је неопходна конкретна парламентарна и ванпарламентарна политичка акција и деловање, а не издавање саопштења и упозорења која не могу да имају било какав озбиљан политички ефекат и домет. Таква пасивност ДСС-а и недостатак јасне концепције и јасно профилисане политичке воље о заједничком деловању покрета који би објединио све демократске и националне снаге одговара највише владајућим странкама јер не постоји делатна опозиција способна да води одлучнију политичку борбу. Ако ДСС не може у оваквим истријским околностима када је у питању одбрана суверенитета и достојанства српског народа да покрене своје чланство и учествује у неопходном обједињавању свих политичких снага које се супротстављју политици садашње владајуће коалиције, сасвим логично се поставља питање, шта је смисао постојања ове странке која очигледно нема снаге да ни унутар својих редова покрене неопходне кадровске промене и изнедри нову политичку генерацију која ће унети преко потребни динамизам у њено политичко деловање. Зато је и велика одговорност ДСС-а што је и даље остала укопана у своје доктринарне ровове, сводећи своје деловање на исказивање упозорења која никога не обавезују и немају никакво политичко дејство. Њена одговорност је тим већа што као парламентарна странка није спремна за стварање политичког консензуса национално и демократски опредељених политичких снага и организација које би могле да значајније утичу на угрожавање позиција владајуће коалиције, која је изневерила своја предизборна обећања не само кад је у питању решавање косовског проблема. Зато више никог не изненађује да ДСС и даље одбија сваки позив и иницијативу за заједничко деловање, остајући тако и даље изван матице нашег политичког деловања као организација која тавори у свом политичком забрану, издајући оштра саопштења и упозорења Европској унији и Влади Србије.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 21:05:21 GMT -5
Горан Златић: Зашто српски (ЕУ) медији шире панику?
Контролисаним медијима није само циљ да носиоце власти деградирају већ да их, као и све грађане, убеде да је све већ изгубљено.
Сада, када су у очекивању одговора српског вођства на ултиматум о Космету, српски медији већ започели са подизањем панике међу грађанима, и када се ствара јавност која би требало да натера Николића, Дачића и Вучића да потпишу ту антидржавну одлуку, пружа нам се свима добра прилика да схватмо колико дуго већ живимо у околностима које не могу да се оцене као нормалне. Многи од нас су се већ толико саживели са том чињеницом да више и не очекују било какав позитиван расплет. Насупрот њима, држим да морамо да очекујемо позитивне помаке, али под условом да се и сами вратимо у нормалу, да не дозволимо да нам други замагљују видике и гурају нас у безизлаз. На томе, наравно, највише раде медији који су под контролом ЕУ и САД. У последње време покушавају да нам, као готову ствар, представе да ће највиши представници државе Србије да изврше велеиздају, а да ће, уколико то не ураде, Србиу задесити сам армагедон. Српски медији носиоце највиших државних функција у Србији третирају као пајаце са којима Тачи и његови ментори могу да раде шта год им падне на памет.
Они чак више уважавају човека – коме су сами српски судови пресудили за ратне злочине, за које га основано сумњиче чак и европске институције, које заступа тужилац Дик Марти – него највише представнике државе Србије. То тако нити треба нити сме да остане. УТЕРИВАЊЕ У ЛУДИЛО Строго контролисаним медијима није једини циљ да носиоце највиших државних функција у Србији деградирају и извргну руглу и подсмеху. И њих, као и све грађане Србије, убеђују да је све већ изгубљено, да ништа не може да се уради, нити да било шта од нас зависи. Зашто онда врше притисак на нас? Строго контролисани медији имају разумевања искључиво за ставове Албанаца, интересе Срба и државе Србије не помињу или о њима говоре са презиром. Пуно простора дају онима који величају издају, а готово нимало онима који енергично и доследно бране наше позиције. Строго контролисани медији иду чак и корак даље. И њима је јасно да при здравој памети нико не би ни помислио да Албанцима поклони Косово и Метохију. Да све друго оставимо по страни и задржимо се само на ономе што евроатлантисти најбоље разумеју: може ли да се очекује да ћемо да поклонимо нешто што вреди више десетина милијарди долара? Зашто бисмо то урадили? Зашто бисмо, истовремено, укидали на тај начин државу Србију и отварали нова жаришта и процес њеног комадања. Ко такву ствар може да уради? Само онај коме потпуно екстремна и логички измештена ситуација може даизгледа нормално. Управо због тога се и врши невиђена медијска кампања са циљем да се грађани Србије, а поготово носиоци највиших државних функција у Србији утерају у лудило не би ли се преварили да поклоне Косово и Метохију Албанцима. У ту сврху користе се и разни други трикови. Игра се пресинг по целом терену, да би носиоци највиших државних функција у Србији били у додиру само са онима који величају издају. Додељују им се тутори који их свуда прате са задатком да их контролишу и усмеравају њихове активности. Користе се и бројни маркентишки трикови, углавном већ излизани: од отрцаног узми или остави, преко разних „акција“ по систему ово нудимо сад и никад више (само 2. априла), до исто тако добро познатог усмеравања пажње на мушицу, да би се другој страни провукао слон. Ту је и сужавање оквира за тражење решења само на онај простор у којем не постоји повољно решење за Србију. Колико су цинизам и осионост строго контролисаних медија, најбоље се види када се острашћено обруше на нас због тога што не прихватамо њихово утеривање у лудило и не прихватамо да нас третирају као малоумнике. Када неко од функционера у Србији покаже чврстину и енергичност у одбрани легитимних и виталних интереса државе Србије, то у строго контролисаним медијима изазове читаве салве беса, мржње, огорчења и запрепашћења, што терапија утеривања у лудило још увек није дала жељене резултате. НОРМАЛНА ДРЖАВА
У кризним временима и смутним ситуацијама увек је добро да се људи врате изворним принципима, провереним истинама и провереним вредностима. За почетак би требало да се у нормалу врате најважнији односи у држави, између грађана и носиоца највиших државних функција. Грађани, својим гласовима, указују велико поверење и чине велику част онима које су изабрали. Носиоци највиших државних функција, уз велику част, добијају и огромну обавезу да не изневере очекивања и да уложе себе до краја, радећи у најбољем интересу државе на чијем челу се налазе и грађана који су им поклонили поверење. То је основни принцип на којем почива демократија. Носиоци највиших државних функција и грађани Србије нераскидиво су повезани снагом датих обећања да ће се Косово и Метохија сачувати у саставу Србије и добијених гласова за вођење такве политике. Притисака је увек било и биће. И што су јачи притисци споља то је већа потреба да ми изнутра будемо сложнији, јачи и одлучнији. Вратимо се у нормалу. Доста је приче о паклу, судбоносним данима, коначним решењима. Србија се није одрекла Косова и Метохије ни под НАТО бомбама, па зашто би сада поклонила тапију Албанцима? Током НАТО бомбардовања Албанци су имали велику шансу да освоје бар део територије на коју су бацили око. Али, нису. Показало се да је Србима стало до Косова и Метохије. Војнички су бранили и одбранили територију. Часно и витешки, упркос томе што су Албанци имали огромну НАТО подршку из ваздуха. То је чињеница која мора да се уважи јер је садржана и у резолуцији УН 1244. Косово и Метохију КФОР контролише војнички, тапија припада Србији, а Албанци на већем делу чине већину. То изискује преговоре, дуге и стрпљиве јер брзог и лаког решења нема, као и свуда у свету у сличним ситуацијама. Наведене чињенице морају да се уважавају, као и право Срба на једнак третман. ЕУ ПРОКРУСТОВА ПОСТЕЉА
Строго контролисани медији убеђују нас да треба Косово и Метохију да поклонимо Албанцима да бисмо можда добили датум. На страну то што у овом случају можда, као и код жена, значи „не“. Ради се о томе да треба да будемо довољно малоумни (утерани у лудило!) да бисмо дали највредније што имамо, а да заузврат добијемо велику шарену лажу. Да прихватимо услов какав није имала ниједна држава до сад. Да нас привежу, као за Прокрустову постељу. Да нам одсецају део по део државне територије да би нас свели на меру коју су нам одредили. Да издахнемо у најстрашнијим мукама, а да зору и не дочекамо. Јасно је да то није пут којим сме да се иде и да морамо сами себе да штитимо и уважавамо, да би нас и други поштовали. Чинећи огромне уступке последњих месеци наши изабрани представници ништа добро нису добили за Србију. Са таквом политиком мора да се престане, морамо да се вратимо себи и својим интересима. Зато очекујем да наша делегација одбаци све ултиматуме и покаже непоколебљиву одлучност и чврстину у одбрани интереса Србије. Да после тога окупе најбоље и најспособније који су нам преостали, да се сви мобилишемо и покренемо у решавање великог броја горућих проблема. Сувише смо времена смо изгубили идући путем „без алтернативе“. Своје проблеме само сами можемо да решимо на прави начин.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 21:31:04 GMT -5
Uvodnik (Pr)osudite sami Šta će biti s njima? Milovan Brkić
Kosovo više nije srpsko, odluka je koju su doneli Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Stari znanci, koalicioni partneri koji su bili na vlasti kada je NATO alijansa izvršila agresiju na Srbiju.
Bog i međunarodni centri moći, odlučili su da ova koalicija ratnih profitera i nerazumnih ljudi potpiše kapitulaciju i prizna nezavisnost Kosova, koju još nije priznala većina zemalja sveta. Da bi sačuvali svoje blago i ostali na vlasti, oni koji su se zaklinjali da je Kosovo sveta srpska zemlja, danas nam bestidno poručuju da smo deset godina lagani da je Kosovo srpsko. Ej, mrtav hladan Ivica prošle godine nam poručuje da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, a danas tvrdi da smo svo vreme lagani, i da više nemamo šta da tražimo.
I dok je Ivica vodio teške pregovore u Briselu, Vučićeva kamarila je poručivala da ga čeka hapšenje. Smena, hapšenje, izbori, dolazi Vučić, poručuju. I to usred teških pregovora. Toliko bestidnosti Vučićevi sledbenici su pokazali, da ih treba pobrojati, i zgaziti. Čak se i predsednik Srbije oglasio apelom da se smire strasti, jer je premijer izložen najtežoj vrsti i unutrašnjeg pritiska. I onda nam poručuju iz SNS-a da rekonstrukcije vlade neće biti dok se 2. aprila ne potpiše kapitulacija! Ej, milosrdni naprednjaci sačekaće pune dve nedelje!
Zahvaljujući zločinačkoj politici Srpske napredne stranke, Srbija je dotakla dno života, jer je amnestirana mafija Borisa Tadića, koja je ekonomski ojadila Srbiju.
Naprednjaci su snažno pljunuli na ruku spasa iz Moskve, prezrivo najavljujući da im je draža šarena laža Evropske unije o datumu za početak pregovora, nego milijarde dolara investicija iz Moskve.
Ivica je stidljivo najavio da se nada da će krajem aprila posetiti Moskvu. Premijer Medvedev nema preča posla, nego da teši gubitnika!
Naprednjaci znaju da će predati Kosovo. Njih to ne zanima. Zanimaju ih novi izbori. Njihov je cilj - Aleksandar Vučić, premijer!
Milioni građana Srbije svakodnevno se bore da prežive do sutra. Gase se preduzeća, pekare, male radnje, njive će ostati nepoorane...Avet smrti lebdi na Srbijom, a jedina opsesija naprednjaka je rekonstrukcija vlade i pretnja novim izborima.
O kojim to izborima priča ova gospoda?
Izbora ne sme biti. Izbor je samo jedan. Ustanak. Ovu vlast treba oboriti, javno suditi skotovima koje ne dotiče smrt nacije, već samo njihova potreba da vladaju.
Znamo šta će biti s nama. Očekuju nas godine teške patnje. Možda, zahvaljujući činjenici da smo ipak u Evropi, Nemačka i SAD-e odustanu od akcije da vojo unište Srbiju, Nemcima je potrebno krvi. I sami su u blatu. Pobili su Jevreje, i doveli umesto njih Turke. Baš su se usrećili. I bez nove intervencije građanima Srbije nama života. Ako se ne pobunimo, polovina danas živih stanovnika Srbije preseliće se na nebesa. Možda će gospođa Merkel eksperimentisati koliko živi ljudi mogu da izdrže bez hrane, koliko mogu da budu tlačeni.
Mene muči pitanje - Šta će biti s njima, sa ovima koji nas izvode pred streljački stroj, otimajući iz naših džepova poslednju kocku šećera, uzimajući sat s ruke, vadeći nekom zlatne zube...
www.milovanbrkic.com
link
------
Likovi i senke
TaManite ga
Nikola Vlahović
Produžena ruke američkog imperijalizma, berzanski mešetar Džordž Soroš, bio je prinuđen da posle 5. oktobra 2000. godine, zaustavi divljanje klanova u srpskoj filijali svoje fondacije.
Obračun među zavađenim korisnicima njegovih para, toliko je postao brutalan, posebno među ženama (zapamćen je pravi "imovinski" rat između Nataše Kandić i Sonje Biserko) da je Soroš odlučio da prekine i sa donacijama! Vodećoj ličnost njegove fondacije u Srbiji, Sonji Liht, Soroš je objasnio da su gospoda preterala.
U znak zahvalnosti za veleizdajnički posao koji su obavili, veliki gazda im je dao takozvani samoodrživi projekat u ruke. Soroš jeste uložio novac u postavljanje najveće srpske kablovske mreže (SBB), a posao predao u ruke "Fonda za otvoreno društvo", sa ciljem da se ovo nezajažljivo društvo na taj način ubuduće samofinansira, ali je, istovremeno, na posredan način i ostao u Srbiji.
Nedavno je poslao i svoga psa-čuvara, jer je verovatnoća otimačine njegove investicije povećana, kao i potreba za širenjem u regionu. Ta neobična zver nežnih manira, zapravo je bivši američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.
Kad je završio misiju u Beogradu 2009. godine, našao se u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom". Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao. Zanimljivo. Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije.
Zvanično, od 21. januara ove godine, Kameron Manter je "senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, on nije član upravljačkog borda, ali je jasno da je dobio ulogu "sive eminencije", jer SBB, "Telemah grupa", posluje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije". Kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), SBB je jedna moćna mašinerija koja može da špijunira svakoga. A sad je tu i Manter. Rado je prihvatio posao.
Iz Beograda je Manter oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom Đilasovom ženom. Ljubav stara nema zaborava.
Zašto se američke diplomate, koje rastaču Srbiju, rado vraćaju da žive u Beogradu? Da, poput Bila Montgomerija, carski žive u zemlji koju su ojadili.
U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži DS!
Da li ovom čoveku treba dozvoliti boravak u Srbiji? Svaka dostojna vlada bi Manteru zabranila ulazak u zemlju. Kada je u Bundestagu poslanik Per Štajnbrik izjavio da su na izborima u Italiji pobedila dva klovna, predsednik Italije Đorđo Napolitano je, u znak protesta, otkazao posetu Berlinu!
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 17, 2013 8:14:11 GMT -5
Црна Гора: Шаљу војног аташеа у Приштину, Београд им није ни у плану16. април 2013. | Ин4с Подгорица – Црногорско Министарство одбране до краја године планира да у Приштину пошаље војног изасланика, како би интезивирала војну сарадњу са „Косовским снагама безбједности“. Како сазнаје портал ИН4С, црногорски војни аташе ће у Приштину отићи одмах након што црногорска Влада именује амбасадора на окупирану јужну српску покрајину.
(Фото: Ин4с) Због таквог плана власти у Подгорици, српско Министарство одбране већ припрема све дипломатски дозвољене мјере како би упутила оштар протест због такве одлуке Црне Горе. И српска Мисија при НАТО-у добила је инструкције да након именовања аташеа у Приштини упути оштар протест црногорској мисији при том савезу у Бриселу. У Београду се, тврде добро обавијештени извори, помиње и потпуно замрзавање одбрамбених односа двије земље, али и војно-војна сарадња. Да напоменемо да се на Војној академији у Београду од 2006. године црногорски кадети бесплатно школују, сходно договору двије државе, а официри се такође упућују у командно-штабне школе које су услов за добијање виших чинова.Осим тога, црногорска и српска војска заједно дјелују на бројним регионалним вјежбама. Добро обавијештени извори портала ИН4С тврде да ће односе са војним властима у Београду додатно заоштрити чињеница да црногорска Влада, односно Министарство одбране, никада није планирала, нити предвидјела својим стратешким документима, могућност упућивања војног аташеа у Београд. „Косово“ би да обучава спасиоце и рониоце у Црној Гори Могућност упућивања војног аташеа у Приштину договорена је још крајем прошле године, током сусрета начелника Генералштаба Војске Црне Горе вицеадмирала Драгана Самарџића са командантом „Косовских снага безбједности“ генералом Кадри Кастратиијем. Косметским Албанцима се, тврде саговорници портала ИН4С, јако жури да успоставе војну сарадњу у региону. Посебно имајући у види притисак међународне заједнице на власти у Приштини да докажу и покажу да „Косовске снаге безбједности“ имају капацитет да у будућности преузму овлашћења КФОР-а. Осим са Црном Гором, војна сарадња је упостављана и са Македонијом, јер се косовски кадети школују на Војној академији у Скопљу. Генералу Кастратију су у Подгорици прошле године презентоване могуће области са сарадњу са црногорском Војском, а Тачијева нелегална влада на окупираним територијама је врло заинтересована за коришћење капацитета Регионалног центра за обуку пилота хеликоптера у Голубовцима, као и могућност обуке својих ронилаца у Црној Гори. Министарство одбране је том приликом саопштило да је генерал Кастрати изразио велику захвалност Црној Гори „због подршке коју Република Косово добија по питању учлањења у различите регионалне безбједносне иницијативе“. ОВК – КЗК- КСБ иста војска друго паковање Косовске снаге безбједности започеле су свој мандат 21. Јануара 2009. равно 15 година од како су косовски Албанци, уз подршку сусједне Албаније и западних земаља, формирали прву ћелију ОВК, 1994, а њени припадници су први пут у јавност изашли 1996. године. Циљ јој је био независно Косово, а користила се свим средствима оружане борбе. Као што је преузео одговорност за формирање КЗК-а, НАТО ће имати главну улогу и приликом успостављања КСБ-а.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 17, 2013 11:10:57 GMT -5
Србија и атлантске интеграције:
илузија, потреба или подаништво
17. мај 2011. | Чињеница је да је Североатлантски пакт (НАТО) војно-политички инструмент “новог светског поретка“, који искључиво служи ради реализације геополитичких интереса САД-а, као његовог лидера. Процес интеграција у НАТО представљен је као циљ за безбедан и стабилан свет. Подразумева се да земље које имају улогу у процесу интеграција као чланице, или потенцијалне чланице, као што су учеснице Партнерства за мир и других периферијалних организација које теже том чланству, ради остваривања стабилности и безбедности своје државе, а са тим безбедности и стабилности читавог света.
Пише: Амџад Мигати
Политички је неразумно да се било која земља супротстави процесу таквих интеграција. Међутим, у таквим интеграцијама мора се тражити свој национални интерес, који подразумева да се добије највише, по најмањој цени за народ и државу. Апсурдно је да овакво политичко похађање пута интеграција буде везано за трагичну прошлост или измишљену будућност. Србија мора да се ослободи историјског терета агресије НАТО-а на СРЈ. Све дискусије у вези са тим треба да буду ослобођене овог терета. Ово не значи, да треба заборавити и олако опростити, већреално вагати према државном интересу и реалном свету који се гради. Очигледно је да “нови светски поредак“, након актуалне светске економске кризе проузроковане владавином неолибералистичког економског система, доживљава свој крах. Апсолутно лидерство САД-а у овом поредку, а са тим и у свету већ је пољуљано. Војне операције које су водиле “међународне коалиције“, “снаге алијансе“ у коме је НАТО узео командујуће улоге као што су: Заливски рат, агресија на СРЈ, напад на Авганистан, окупација Ирака и ваздушни напад на Либију, нису дале прокламоване резултате. НАТО је био и остао војни профитабилни инструмент и за време новог идеолошког-политичко-економског система. Профит су убиралеСАД, а понеке водеће западне земље добијале су одређени део. Трошкове те операције поделиле су свеземље према својим економским снагама. У оваквим околностима какав национални интерес Србија има? Очигледно не може да стекне никакве економске интересе. Имаће могућност да стекне мали профит, уз велике трошкове. Са безбедносне тачке гледишта, Србија неће бити безбеднија нити стабилнија приликом Евроатлантских интеграција, чак ни у неговим периферијалним организацијама као што је Партнерство за мир. У Србији се ствара погрешна слика коју производе нереални ефекти. Доста лобистичких невладиних организација везују Европске интеграције за Северноатланстке интеграције производећи термин Евроатлантске интаграције. То је разумљиво за Евроатланстку пропагандну машину, поучену искуством Хладног рата, која сада троши одговарајућа материјална средства за лобирање. У циљу добијања стратешког геополитичког положаја Србије за своје стратешке потребе као и смањење њених губитака у људству и опреми приликом различитих акција широм света и смањења материјалних трошкова. Ово је неразумно за националне интересе Србије. Европске интеграције нису циљ саме за себе. Чланство у Европској унији је инструмент за бољи живот грађана Србије. Национални интерес Србије је да има прикладне позиције у међународној заједници и ефикасну улогу у стабилизацији и чувању безбедности региона, а са тим и читавог света. Атлантске интеграције објективно немају никакав допринос овом интересу. Атлантска интеграција је илузија за безбедност и стабилност Србије. Историјски гледано чланство у НАТО-у за време Хладног није спречило турски и грчки сукоб око Кипра, иако су обе чланице НАТО-а. Подела Кипра траје од 1975. године до дана данашњег. Улазак НАТО снага на територију КиМ након завршетка агресије 2001. године није спречило хуманитарну катастрофу бега десетина хиљада неалбанских избеглица. Присуство НАТО снага на простору КиМ није спречило 17. марта 2004. године нову хуманитарну и културну катастрофу. Иако је Србија 2006. године приступила Партнерству за мир, то није спречило САД и њене савезнике да дозволе 2008. године једнострано проглашавање независност КиМ, а да снаге НАТО-а остану њењни чувари. Такав чин само потврђује да косовско питање за водеће западне земље никада није било “демократско питање“, како су истакли тадашњи лидери ДОС-а, већ њихов геополитички-стратешки пројекат. Атланска интеграције је такође илузија за интерес српског националног корпуса. Нерешен статут српских избеглица и њихове имовине представља фактор дестабилизација не само у Хрватској већ и у региону. Међутим, овај ризик није спречио чланство Хрватске у НАТО. “Међународна администрација“ у БиХ којој су НАТО снаге најјачи инструмент очигледно ради на дестабилизацији ове земље. То се спроводи притисцима и уценама да се једнострано промени Дејтонски споразум на рачун српског ентитета (Република Српска), која тежи да му одузиме национални државни карактер. Водећа улога земаља евроатлантског савеза је илузија у стварању новог светског политичког правила које поштује међународна права и принципе. Као што је наводно био циљ Заливског рата, “Пустиљска олуја“, створио је поредак који не поштује та права и принципе и намеће право јачег који ствара нове принципе како му одговара. “Пустињска олуја“ јесте затворила кувајтску кризу, али је отворила веће трагедије ирачког народа. Агресија НАТО-а на СРЈ није спречила хуманитарне катастрофе, већ је створила нове очигледније, који нису на видику њихових решења. Укомпликовали су међународна правила и односе између различитих земаља укључујући и неке утицајне силе и неке чланице НАТО пакта. САД и водеће чланице НАТО-а од свега тога желе да створено стање на КиМ постане коначно. Ово би значило да преседан теренског стања постаје правило, јер је такав преседан у служби њиховог стратешког интереса. Војна акција против Авганистана, за чување мира и стабилности у свету се показала као илузија. Након напада на Авганистан, окупација и рат, још увек трају. Тероризам широм света постао је очекивани чин. Уместо успостављања демократије у тој напаћеној земљи створен је један од најкорумприранијих режима. Убијање недужног становништва, рушење њихове имовине постала је свакодневна појава, о којој тамошњи проамерички режим не може да остане миран. Многи сматрају да је окупација Авганистана један од разлога америчке економске кризе, која је постала светска. Са НАТО-вом војном акцијом у Авганистану, свет је постао све мање безбедан, а све више сиромашан. Окупација Ирака у којој су САД и неке земље НАТО-а имале кључну улогу, показала је да је изговор о “увођењу демократије“ заправо илузија. “Спречавање употребе оружија за масовно уништење“ испоставила се као велика лаж, јер њега уопште није било. Ирак у својој савременој историји никада није био дестабилизована земља, све док окупаторске снаге нису упале на његову територију. Народ такође, није био толико обесправљен. Стотине хиљада убијених, рањених, избеглих карактеришу стање ирачког друштва данас. Подела, мито и корупције, рушење државе и свих инфраструктура је тужна реалност ове земље. Напад на Либију, који још увек траје, није дао резултате на коју су се неке чланице НАТО-а позивале када су усвојиле резолуцију Савета Безбедности “о забрани лета“. Земље НАТО-а које су преузеле команду над операцијом о забрани лета, изашле су много изван оквира резолуције. Очигледно је да су имале различите интересе, што је на крају дошло до изражаја. Илузија је да су “заштитиле цивилно становништво“ и “спречиле прекомерну употребу силе против цивилног становништва“. НАТО напад изазвао је грађански рат, у коме се сврстао на једној страни. Тај напад није спречио употребу прекомерне силе, већ је изазвао веће бруталности. Сваки циљ напада постаје легитимна мета, под изговором “неутралисања командног и везног центра“, чак иако у њему живе цивили. Очигледан је пример напада на кућу у којој је Гадафи живео са породицом, где су страдали његов син и три унучета. Токови грађанског рата који је праћен страшном пропагандном кампањом само је произвео већу мржњу између становништва Либије, озбиљну претњу поделе Либије, огорченост у Африци и најаву о озбиљној опасности светског мира и стабилности услед неких “индивидуалних акција“. Из наведеног закључујемо да су сви наводи о ојачању и учвршћењу положаја Србије на унутрашње-регионалном и међународном плану чланством у НАТО-у заправо илузије. Изговор о потреби Србије за атлантским интерграцијама нема чврсте аргументе да је то у интересу Србије и српског народа. Чињеница да је чланство у Европској унији коју власт и велики део опозиције представљају као приоритет за напредак ове земље није условљен чланством у НАТО-у. То потврђује пример Аустрије, Финске, Ирске, Малте и Шведске, које нису чланице НАТО-а. Кипар као чланица Европске уније није чак ни у оквиру Партнерства за мир. Потреба за осигурање мира и стабилности у том региону укључујући и Србију, неће решити њен улазак у Атлантске интеграције. Криза на Балкану, према оцени многих аналитичара, још увек није окончана. Укључење у војно-политичи инстреумент неће спречити ту чињеницу која мора да се одвоји по стратешком интересу њених лидера. Поучени искуством сукоба Грчке и Турске око Кипра, избијење било које кризе између чланица Евроатлантског савеза постаје замрзнуто унутрашње питање. У данашњем добу се већ види да је позиција САД-а и њеног новог светског поредака, са свим инструментима, пољуљан. Србија нема стратешке потребе да се укључи у такве интеграције. Руска федерација, поготову њена војна структура, још увек сматра да је НАТО уперен против ње и њених интереса. Она се чврсто супротставља ширењу НАТО-а на њеним границама, у земаљама које се сматрају битним за њену стратешке националне интересе. У том супротстављању Руска федерација користи сва одговарајућа средства. У Украјини користила је “демократску игру“ како би спречила тадашњу власт да се укључи у Евроатлантске интеграције. У Грузији се није устручавала да употреби војну силу против проамеричке власти која је била охрабрена да изазове војни сукоб, који је послужио као пробни тест САД-а у којем се испитала одлучност Русије о очувању стратешких националних интереса. Приликом последње посете председника Турске Абдулаха Гула Србији априла 2011. године, недвосмислено је истакнут стратешки положај Србије на Балкану. Иако је та улога историјски опште позната, лобисти Атлантских интеграција, из њима познатих разлога, то стално умањују. Руска федерација непрекидно даје до знања да је улазак Србије у Атлантске интеграције, чин против њених националних и стратешких интереса, управо због стратешког положаја Србије. Недвосмислене су потребе и интереси Србије да не дође до сукоба са стратешким националним интересима Русије.Без обзира на отворену дискусију између присталица Евроатлантских интеграција и Русофила око историјске улоге Русије према Србији, не умољива је чињеница да је Русија један од најближих политичких савезника Србије за време новог светског поредка. Политичко је самоуништење, окренути леђа таквом савезнику поготову када је апсолутно лидерство САД-а доведено у питање и “борба“ за поделу интересних сферане не може се дуго чекати. Србија, захваљујући огромној либистичкој кампањи Евроатланстких присталица, је одмах након 5. октобра почела да улази у сферу подаништва. Чланство у Евроатлантској интеграцији представљено је као рајски сан. Због овог сна платформа општег националног интереса није репрезентована. Ово подаништво отишло је толико далеко да лобисти теже амнестији НАТО агресије над СРЈ, па на крају испада да је Србија бомбардовала саму себе. Највећи успех лобиста Атлантских интеграција је потписивање “споразума између Србије и Црне Горе и организације Североатлантског пакта (НАТО) о транзитним аранжманима за подршку мировним операцијама“.Овај споразум је НАТО-у дао сва права на теритирији Србије и Црне Горе, без икаквих обавеза. Када НАТО примени овај споразум, он ће у суштини рушити интегритет и суверенитет Србије без икаквих правних и материјалних последица. Грађани Србије постаће грађани другог преда у односу на припаднике НАТО-а, приликом њиховог проласка или боравка у земљи. Такво подаништво ,вероватно, није забележено у другим земљама. Лобисти Атлантских интеграција и њихове различите, добро финансиране, невладнине организације залажу се за још веће подаништво. Сиромашна Србија требала би да, по њиховом залагању, троши њена материјална средства за разне “међународне“ војне операције. Такође, залажу се да војни кадрови Србије положе своје животе на туђим територијама ради туђег интереса, шта више овакви интереси могу бити ризични за безбедност земље и опасни за њене грађане. Атлантска интеграција није потребна Србији, са њом се међународни положај Србије неће побољшати. Улазак у интеграције са безбедосне тачке гледишта може бити ризичнији него што је сада. Такав чин се неће сматрати сматрати непријатељским од стране земаља чланица Европске уније, али ће га Руска федерација сматрати непријатељским. Улазак у Атлантске интеграције такође, не побољшава позицију Србије имеђу других земаља света, нити ће појачати њену сарадњу са њима. Чланство у НАТО-у додатно ће оптерећивати буџет Србије и пореске обавезнике кроз трошкове учешћа у разним операцијама и куповини опреме и оружија по НАТО стрндарду. Војна индустрија неће профитирати на тржишту земаља НАТО-а јер је њихова тамошња производња довољна за њихове потребе, а тржиште војне индустрије Србије је углавном у другим земљама. Политички је некоректно јавно иступање неких од челника власти у корист Атланских интеграција, иако постоји званична одлука Народне скупштине о војној неутралности. Неразумна је сврха дуготрајног боравака припадника америчке војске (америчка национална гарда Охаја) на територији Републике Србије, под изговором међусобне сарадње. Интересантно је да лобисти Атлантских интеграција занемарују чињеницу да је јавно мњење у већини земаља чланица негативно расположено према чланству у НАТО-у, иако њихова земља за разлику од Србије није била жртва њихове агресије. Национални интерес Србије је да изгради своју платформу за “опште националне интересе“ где су основна начела: чување суверенитета и интегритета, економски напредак, социјална правда, владавина законитости и правичности ( и то на делу), смањење мита и корупције на најнижи ниво… Што се тиче међународног аспекта таквог начела требало би се трудити да се успоставе најбољи односи са свим земљама, у којима је сарадња у разним областима од обостраног интереса. Најважније начело мора да подразумева да Србија не треба да ствара непријатеље. Комфликте, отворена питања, несугласице са одређеним земљама-нарочито у суседству треба решити на што безболнији начин који се подразумева прихватљивим за све заинтересовене. Уколико се ово не постигне у датом тренутку треба мирно чекати боља времена у међународних билансу снага. Због свега овога, Србији је неопходно да се не укључи у било коју војну интеграцију, поготову ако неки међународни утицајни фактор сматра да је уперена против њега. Исто то важи ако војно дејство те интеграције проузрокује контрадикотни ефекат у неким земљама и у светском јавном мњењу. Србија треба да чека развој међународне ситуације до стварања могућности поделе интерецних сфера где би сама или са другима, могла да нађе своје место међу њима. До тада треба створити све могуће облике мирне сарадње са свим заинтересованима, без посебних привилегија. Истовремено, треба да постоје једнаке дистанце од војних пројеката страних земаља. Ово не значи да Србија не треба активно да се укључи у било који облик изградње новог система безбедности и сарадње у региону, Европи или свету. Неопходно је данашњем времену наћи адекватну и ефикасну замену за Хелсиншки уговор о безбедности и сарадњи, који је нарушен још за време распада СФРЈ. Овако би Србија преузела позитивну улогу у тежњи већине земаља и њених народа у стварању мирног и безбеднијег света. (Фонд Стратешке Културе)
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 17, 2013 11:14:10 GMT -5
Значај Црне Горе у српској националној политициЗоран ЧВОРОВИЋ | 06.04.2013 | 13:07 | |
Теку последњи сати простачки заводљивог и отужног лакрдијашког комада - И Косово и ЕУ, из кога ће садашњи српски политички актери изаћи пред свој народ, историјско-вечну духовну заједницу предака и потомака, са ставом св. кнеза Лазара или са образином проклетог Вука! Ова политичка бурлеска, рођена из духа и традиције западноевропских варалица и лакрдијаша, тешко је подношљива светосавском и светолазаревском народу истинољубаца и трудољубаца, мученика и исповедника, ма како духовно и морално ниско он данас пао у односу на свету предачку меру. Зато ће крај бурлеске - И Косово и ЕУ -донети олакшање, јер ће се Срби сусрести са увек спасоносним лицем стварности, у којој се налазе два пута – пут погибељи и историјског нестанка и пут националне обнове. Избор свенационалног историјског пута независан је и старији од личног политичког и моралног избора Вучића и других, јер евентуални Вучићев морални и политички суицид, не сме да одвуче цео народ св. Саве у погибељ.
Пад и последње либерално-демократске идеолошке маске са искеженог крсташког и псеудоимперијалног лица западне цивилизације, показаће да ли српски народ има довољно снаге да изведе моралну и политичку обнову, духовно се еманципујући од стопедесетоседмогодишњег ропства (од Париског мира 1856. г) златном телету те исте западне цивилизације. Остављајући тренутно по страни комплексно и примарно питање духовне свенационалне обнове Српства, бавимо се политичком обновом, а ње нема без обезбеђења политичке слободе. Наиме, посредством споља увезеног револуционарног преврата, као и комбинацијом обавештајно-криминалног рада западних обавештајних служби, српски народ је годинама уназад политички развлашћени објект нелегитимне власти, која мандат добија у београдским амбасадама западних држава. Пошто је губљење политичке слободе имало свој пут и трајање и њено стицање мора да започне управо тамо где су се отворила врата савременом српском поробљавању – у Црној Гори.
Независно од западњачке и југословенске идеолошке обланде, која је више била доказ интелектуалних и историјских ограничења, него истински кредо њених актера, тзв. антибирократска револуција са Слободаном Милошевићем, као њеним символом и вођом, била је први покушај вођења самосталне српске политике после четрдесетогодишњeг прозападног титоистичког ропства. И не случајно, тадашња српска политичка еманципација и мобилизација започела је са темом Косова, као свенационалном идентитетском мером српскости једне политике. Истовремено, процес српског политичког ослобађања кренуо је из Србије као матичне државе српског народа и убрзо је захватио друго српску државу - Црну Гору.
Мада је морални потенцијал народа у Црној Гори за обнову националне свести био огроман, што показују проценти при мобилизацији резервиста у појединим црногорским градовима, који су далеко превазилазили свесрпску престоницу-Београд, тадашњи процес политичког ослобађања црногорског Српства, вођен званично под заставом југословенства, није био дубински и институционалан. Нова подгоричка анационална бирократска структура требала је само да добије понуду из света која се не одбија, па да поново, у свој психопатологији једне етногенезе, оживи рад на стварању јединствене чиновничке псеудонације у историји света. Политичкој врхушки ове чиновничке псеудонације евроатлантисти су доделили исту ону улогу која је Црној Гори додељивана у међуратним федералистичким пројектима хрватских политичких покрета, као и у Брозовом федералистичкој дезинтеграцији и окупацији Српства. Прецизније, и Вашингтон је, као и Радићи и Броз, почетак политичког поробљавања српског народа везао за инсталирање антисрпског режима у Црној Гори.
Убрзо после криминално-обавештајне куповине Ђукановића и дружине од стране НАТО пакта, практично се показало колики геополитички значај има Црна Гора за опстанак једне националне власти у Београду. Користећи црногорску обалу НАТО несметано продире у дубину Балкана, у срце српског националног простора. Десант на Подгорицу му истовремено омогућава, да контролисањем јадранске обале, од стране квислиншког монтенегринског режима изолује национални Београд, а да истовремено користи Подгорицу као базу за даљу унутрашњу територијалну и политичку дестабилизацију Србије. Укратко, НАТО окупација Црне Горе омогућила је каснију окупацију КиМ, као и петооктобарску „наранџасту” револуцију. Ђукановићев квислиншки НАТО режим је служио као залеђе за формирање Србијине пете колоне.
Зато је први услов за политичко ослобођење Србије, као матичне државе српског народа, из садашњег евроатлантског ропства - пад Ђукановићевог режима. Истовремено мора доћи и до протеривања криминално-натовског прљавог капитала Ђукановићеве дружине из Србије, јер се и данас њиме за рачун НАТО пакта пресудно контролише политички живот у Србији, како онај прозападни, тако и онај псеудопатриотски. Финасијско протеривање Ђукановића из Србије представља услов свих услова за потпуно политичко ослобођење Црне Горе. Борба за политички слободну Црну Гору, враћа Србији пијемонтску националну улогу, спашавајући је од Западу милог провинцијалног србијанског животарења. И најзад, слободна јадранска црногорска обала, без НАТО контроле, предуслов је успеха нове евроазијске оријентације будуће српске политике која мора доћи после лакрдије - И Косово и ЕУ.
Читав низ грешака у српском националном табору Црне Горе, посебно склоност ка кокетирању са Ђукановићем и монтенегринством, а већ дуго остављени без икакве подршке званичног Београда, довели су до тога да Срби у Црној Гори данас немају свог председничког кандидата. Међутим, свенационални императив рушења Ђукановићевог НАТО квислиншког режима чини данас и национално исувише скромну понуду Миодрага Лекића, итекако прихватљивом. Уосталом, због уставних надлежности прави Ђукановићев пад би уследио после парламентарних избора, а до тада би М. Лекић као председник имао довољно времена да покаже да ли је истински политички ослободилац од НАТО криминалаца окупиране Црне Горе.
link
|
|
|