Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 8:12:36 GMT -5
Колекција чланака: Односи на релацији Запад и Балкан
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 8:23:01 GMT -5
Немачки ултиматум Србији за 21. век –
промена и граница и свести
Аустро-Угарска је 1914. године у ултиматуму поставила неприхватљиве услове, али чак ни тада се од Србије није тражила промена свести, коју данас траже ЕУ и Немачка.
Промена свести – прихватити окупаторе као пријатеље Историчар Радош Љушић за „Новости“ каже да у актуелном документу има и нешто горе него у оном из 1914. Сада траже промену граница, али и промену свести Срба на северу КиМ. Наиме, у једној од седам тачака немачког ултиматума наводи се да би Београд „требало да утиче на промену свести Срба на северу покрајине, како би схватили да су им Еулекс и Кфор пријатељи“. „То је демократски фашизам. Овакав захтев незабележен је у историји света. Нечувено је да се тражи да се промени свест једног народа о историјској традицији. Први пут се суочавам са оваквом синтагмом.“ – истиче Љушић. Он овај захтев оцењује као најтежи од свих, пошто задире у национално биће српског народа. Тражи се да Срби више не буду Срби. „Пред Први светски рат испоручени су захтеви који су се могли сматрати кршењем интегритета и суверенитета, а сада нам траже више од тога – да признамо Косово и да се Срби са севера одрекну Србије и српства и прихвате нешто сасвим друго. О свему другом могло би да се преговара, осим о овоме.“- наводи Љушић. Немачка политика континуитета уцењивања И Синиша Ковачевић оштро критикије однос једне од водећих европских држава према Србима: „Немци од нас траже само две ствари – да променимо свест и да променимо границе. Сви остали услови произилазе из ова два. Увредљиво је.“ Ковачевић наглашава да смо од Немачке навикли на ултиматуме и условљавања и да је то принцип по коме они функцинишу према Србији још од времена Аустро-Угарске која је била немачка држава. „То је изостало једино 1941. године. Тада су нас напали без ултиматума – подсећа Ковачевић и напомиње да Немачка води политику ултиматума и према другим државама. Захтеви Немачке Србији 2013. * Реформисати правосуђе, у тој области уложити додатне напоре; * Открити и гонити починиоце паљења Амбасаде Немачке, није откривено ко стоји иза напада, није подигнута оптужница; * Помирење у региону. Београдски званичници да убудуће користе појам „геноцид у Сребреници“; * Потпуно спровођење досадашњих резултата у дијалогу Београда и Приштине о „интегрисаном управљању границама на северу“; * Тражи се укидање српских институција на северу КиМ, које ЕУ назива паралелним;
* Београд да утиче на Србе на северу да „промене свест“ како би ови прихватили да су им Еулекс и Кфор пријатељи. * Јасно видљива воља за нормализацију односа с тзв. Косовом с перспективом да Србија и тзв. Косово буду пуноправне чланице ЕУ. Та перспектива мора да буде у облику Споразума о добросуседским односима Захтеви Аустро-Угарске Србији 1914. * Да спречи издавање публикација које подстичу мржњу и непријатељство према Аустро-Угарској; * Да распусти организацију Народна одбрана и друге које учествују у пропаганди против Аустро-Угарске; * Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустро-Угарске; * Да из војске и администрације уклони официре који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске, а имена официра доставила би власт Аустро-Угарске; * Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустро-Угарске на територији Србије; * Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата, уз помоћ и упутства аустроугарских органа; * Да ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је спровела Аустро-Угарска; * Да спречи нелегални пренос оружја преко границе; * Да упути Аустро-Угарској објашњења поводом изјава високих српских званичника, који су изразили непријатељство према Аустро-Угарској; * Да без одлагања обавести Аустро-Угарску о испуњавању ових обавеза. link
------
Komersant: EU nije neutralna, solidariše se sa Prištinom!
POLITIKA,
Evropski činovnici ne pokušavaju da utiču na Prištinu, ubeđujući je da omekša poziciju, mada bi upravo takav pritisak mogao da da rezultat: Kosovo u potpunosti zavisi od EU, faktički živi na njen račun i teško da bi Priština dozvolila sebi da ignoriše uporne preporuke Brisela, navodi list
MOSKVA - U pregovorima Beograda i Prištine EU formalno drži neutralnu poziciju, ali se u suštini "solidariše s pozicijom Prištine", piše moskovski Komersant.
"Evropski činovnici ne pokušavaju da utiču na Prištinu, ubeđujući je da omekša poziciju, mada bi upravo takav pritisak mogao da da rezultat: Kosovo u potpunosti zavisi od EU, faktički živi na njen račun i teško da bi Priština dozvolila sebi da ignoriše uporne preporuke Brisela", navodi list.
"Ali EU takve preporuke ne daje i preferira ne da pritiska Prištinu, već Beograd", dodaje dnevnik.
"Komersant" piše da je Srbiji ostalo manje od dve nedelje da donese maltene najvažniju odluku u svojoj novijoj istoriji, koja će u svakom slučaju biti bolna. Ukoliko Beograd odbaci sporazum s Prištinom, moraće da se u bližoj budućnosti odrekne integracije u EU, sa svim posledicama po privredu koja jedva diše.
A ako prihvati predložene uslove, srpsko rukovodstvo će skoro neminovno navući na sebe optužbe za "izdaju kosovske braće", mada Beograd nije juče izgubio Kosovo, piše dnevnik.
Podsećajući da iduće sedmice u Moksvu dolazi premijer Srbije Ivica Dačić, "Komersant" navodi da je ta poseta bila odavno usaglašena i da, po svemu sudeći ne bez razloga, Dačić dolazi uoči 16. aprila, kada će EU doneti "pesudu" za Srbiju.
"Zato će kosovska tema neizbežno biti prisutna u razgovorima Dačića sa ruskim rukovodstvom", piše "Komersant".
Dnevnik dodaje da je "zanimljivo" da je uoči pregovora u Briselu predsednik Srbije Tomislav Nikolić neočekivao uvereno izjavio da "konačnog rezultat neće biti". To uverenje se može objasniti samo jednim: Beograd je tačno znao da će mu u Briselu predložiti neprihvatljiv predlog, za koji je odluku bolje doneti kasnije kada se premijer vrati iz Moskve, zaključuje list..Autor: Agencija BETA
link------ Зашто је Вучић понудио оставку или одлагање предаје?3. април 2013. | Двери српске Београд – Према ономе што се могло закључити из веома штурих информација о целодневним преговорима са тзв. приштинским режимом у Бриселу, можемо закључити да тзв. наши преговарачи ништа нису одбили већ су само затражили предах да нађу начина да прихвате оно што им Приштина тражи, а Брисел наређује.
Из завршног реаговања Кетрин Ештон и Хашима Тачија јасно се види да је наша делегација уцењена и послата кући да у неколико наредних дана нађе начина да прихвати признање независног Косова, чак и без икаквих, барем утешних, надлежности за тзв. Заједницу српских општина унутар независног Косова. Да ли ће режим Николић-Дачић-Вучић-Динкић на то и дефинитивно пристати видећемо ових дана, али је више него јасно да су себе довели у такву позицију да другог избора немају на путу у ЕУ по сваку националну цену. Ако би се одлучили да одбију уцене из Бриселу, за шта ће добити подршку свих српских родољуба, укључујући и Покрет Двери, онда би морали да одбаце ЕУ у целини и да јасно очекују да од датума за почетак преговора о уласку Србије у ЕУ нема ништа, што би била најбоља вест за српски народ и државу ове године. Али то значи пораз целе евроунијатске политичке приче и гарнитуре за последњих 12 година и аутоматски ванредне изборе и долазак нових политичких снага на власт, које су одраније против уласка Србије у ЕУ. Да ли постојећа власт има снаге да се заустави на путу у ЕУ провалију – велико је питање, али све што су до сада урадили говори да су се предали. Прављење границе са КИМ, давање тзв. Републици Косово царине, потврђивање свих Боркових договора упркос предизборном обећању СНС да ће бити поништени, блокирање Уставног суда да се о свему овоме изјасни, јасно говоре у ком правцу је нова власт кренула. Остаје посебно нејасно зашто је, по сведочењу премијера Дачића, први потпредседник Владе Александар Вучић у току преговора понудио оставку? Да ли зато што је Дачић био спреман да све потпише, а Вучић се са тим не слаже? Или зато што Вучић себе окривљује за неуспех преговора и практично отказивање даље евроунијатске приче у Србији, па преузима одговорност на себе, што је у реду да сви који су били еврофанатици преузму одговорност када та одавно пропала прича коначно и званично пропадне? И шта то значи понудити оставку? Оставка се даје или не даје.
link
------
RUSKI MEDIJI
Srbija neće ući u EU jer tako Njemačka želi,
to više nema veze s Kosovom
Srbija ostaje van EU zato što Njemačka tako želi, a ne zbog toga što ne može da se dogovori s Albancima u Prištini, navodi se u osvrtu Glasa RusijeAngela Merkel (Foto: arhiva)
Pregovori u Briselu imali su samo jednu nepoznanicu: koliko je Beograd spreman da popustiti odjednom. Još nije kasno da Beograd, od ovog proljeća oslobođen balasta evropskog puta, redefiniše svoju evropsku agendu, prenosi SRNA.
Takav korak podrazumijevao bi prekid pregovora s Albancima u Prištini pod patronatom EU i SAD i opredijeljenost da se u rješavanje pitanja Kosova i Metohije uključe i druge sile, u okviru UN, dok za to još nije kasno. Srbija je bila spremna da plati najveću cijenu za prijem u EU i to joj nije bilo dovoljno ni za početak pregovora o članstvu. Tu okolnost niko u Briselu ne može da joj zamjeri i ona je najjači argument Beograda za promjenu evropske politike, stoji u osvrtu. U takvim okolnostima, Srbija bi iznutra mogla sebe da uređuje po evropskim standardima, da suzbija korupciju i kriminal i insistira na pravima Srba na Kosovu i Metohiji, budno motreći na njihovu bezbjednost i pedantno bilježeći i objavljujući svaki incident, kaže se u tekstu povodom nesupjelih srpsko-albanskih pregovora u Briselu. Na spoljnopolitičkom planu, Srbija bi takvim potezom dobila prirodno mjesto u Evropi: u orbiti evropsko-ruskih, odnosno rusko-njemačkih odnosa. Takav korak iziskuje konkretnije ponude i garancije Moskve nego što je prošlonedjeljna izjava ruskog amasadora u Kosovskoj Mitrovici - da Srbija treba da se priključi životnoj snazi Rusije. Prilika za takav korak je dobra, jer Beogradu niko ne može da prebaci krivicu za propast pregovora. Ako pokaže volju da se uklopi u poredak rastućih rusko-njemačkih interesa, Srbija dobija sigurniji ili makar manje agresivan horizont na Zapadu i zaleđinu na Istoku, a bojazan da bi zbog promjene kursa trpjela ekonomija postala bi izlišna, navodi se u osvrtu. link
-- Не може све за ништа Ратко Паић 5.04.2013, 14:40
Наравно, и данас је у Србији најважнија тема судбина бриселских преговора са Приштином, а тако ће бити и у наредним данима, иако би се судећи по писању и извештавању многих српских медија то не би могло закључити, с обзиром да опстанак Косова у оквирима Србије и геополитичка будућност Србије као да за њих нису најважнија ствар. И управо зато је могуће да се највећи проценат новости односи на тривијалне догађаје у ријалити емисијама, а у исто време скоро незапажено пролазе отворене претње ратом и звецкање оружјем косовских званичника.Подсетимо, премијер привремене косовске владе Хашим Тачи је изјавио да у овом тренутку постоје два сценарија за решавање проблема нормализације односа Београда и Приштине, а то је да Србија прихвати споразум који подржавају САД и Европска унија, а који Србима не нуди ништа, или ће по њему бити остварен други сценарио ако Србија одбије предлог споразума, а он би подразумевао проширивање надлежности косовских институција и на север. С обзиром да се сви слажу да би то било могуће урадити једино силом, онда је више него јасно да таква изјава не представља ништа друго него претњу ратом и решавање проблема насилним путем, а са таквом оценом су сагласни практично сви посматрачи актуелних догађаја.
А до које мере је бриселски предлог споразума неприхватљив за Србију, говори чињеница да је последња понуда предвиђала укидање српских институција на северу покрајине, и није узет у обзир ни један захтев српске стране - ни по питању судова, ни по питању полиције, а нити када је реч о неуласку будуће војске Косова на подручје севера Космета.
Штавише, све је било поткрепљено и претњама високе представнице Европске уније Кетрин Ештон, која је приметила да ће «Србија имати тешке последице и штету», ако не прихвати оно што јој је понуђено, а по речима српских званичника – то је ништа. Међутим, да постоји реална могућност да Србија ипак не прихвати то велико ништа, говори изјава Александра Вулина, директора владине канцеларије за Косово и Метохију, који је саопштио да нико у државном врху Србије неће потписати празан папир и «прихватити све за ништа»
А премијер Дачић је био још дециднији, када је рекао да са Приштином више нема шта да прича, јер сеСрбији нуди само да потпише капитулацију, коју ипак неће потписати.Међутим, можда најзанимљивија изјава Дачића у последњим данима је била ова у којој је рекао следеће – «Нажалост, данас немамо ниједну руку која би нам била пружена са Запада. Апсолутно нема никаквог начина да све оно за шта се залажемо допре до свести оних који данас одлучују о Европској унији и о најважнијим политичким процесима у Европи», и додао да су «наши пријатељи с Истока тренутно удаљени од овог политичког процеса, а на то је пристала претходна власт, тиме што је у Генералној скупштини Уједињених нација поднела резолуцију да ЕУ посредује у овим преговорима. Налазимо се у живом блату и немате за шта да се ухватите. Можете да употребите најбољу могућу аргументацију, али за њу нема разумевања на Западу. На тај начин, постављају народ Србије пред дилему треба ли уопште да иде према Европској унији. Опет, с друге стране, немамо алтернативу. Јер, не постоји ниједна друга организација у којој бисмо могли да будемо“, рекао је Дачић.
Из наведених речи српског премијера произилази да Србија стреми ка Европској унији, иако, како се дословно изразио, «немамо ниједну руку која би нам била пружена са Запада», и то само зато што не постоји друга алтернатива. Међутим, велико је питање у којој мери је Ивица Дачић у праву када констатује да алтернатива не постоји, с обзиром да је познато да и на Истоку постоје интеграциони процеси који обухватају низ земаља на два континента, а њихов гравитациони центар је у Русији.
И зато, када српски премијер каже - «Налазимо се у живом блату и немате за шта да се ухватите», можда би управо то била формула за проналажење тачке ослонца за Србију, помоћу које би било могуће избављење из садашње ситуације. link
-----
link
----- "Srbija da prihvati da je Milošević izgubio Kosovo"
Poslanik Bundestaga Rajner Štiner kaže da ne vidi kako Srbija može da dobije datum za početak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji bez dogovora sa Prištinom
Nažalost, pregovori Beograda i Prištine su do sada bili neuspešni, ali nadam se da će biti održani dalji razgovori kako bi se postigao sporazum jer bi za obe strane bilo veoma značajno da ostvare napredak na svom putu ka EU", kaže za beogradski list Danas Rajner Štiner, visoki funkcioner nemačkih vladajućih liberala (FDP), poslanik Bundestaga i stručnjak za jugoistočnu Evropu.
Odgovarajući na pitanje da li će Srbija uspeti da u vrlo kratkom roku ispuni takozvanih „sedam nemačkih uslova“ za dobijanje datuma za početak pregovora o članstvu u Uniji, Štiner ukazuje da je „Bundestag veoma jasno naveo da pregovori o pridruživanju nisu mogući bez uočljivog napretka u odnosu Srbije prema Kosovu“.
"Nema mnogo pozitivnih koraka na Balkanu"Kakav je vaš stav o situaciji u celom regionu? "Sa velikim žaljenjem konstatujem da nema dovoljno pozitivnih koraka. Aktuelni problemi u okviru Evropske unije su dobro poznati, a kako bih promovisao ideju o daljem proširenju među sopstvenim biračima u Nemačkoj, potrebno je da dobijem više dobrih vesti iz ovog regiona". |
"Imajući u vidu činjenicu da to još nije ostvareno, ne vidim na kojim način bi Srbija mogla da dobije datum. Mi se držimo onoga na šta smo se obavezali 2003. godine, ali nismo voljni da činimo nikakve nove ustupke kada je reč o uslovima", naglašava Rajner Štiner u razgovoru za Danas.
Kako ocenjujete korake koje su srpske vlasti do sada preduzele u ključnim domenima? "Najveći problem odnosi se na to da Srbija mora da prihvati da je Kosovo izgubio Milošević. Dokle god Srbija bude pokušavala da zadrži strukture na severu Kosova, koje direktno kontroliše Beograd, neće biti nikakvog rešenja". Šta mislite o nedavnoj poseti prvog potpredsednika srpske vlade Aleksandra Vučića Berlinu? "Ministar spoljnih poslova Gido Vestervele je veoma jasno rekao ministru Vučiću da Nemačka podržava Srbiju na putu ka EU, ali da Srbija mora da ispuni neophodne uslove. Ja se potpuno slažem s takvim stavom". Delegacija Bundestaga je u Beogradu prošlog meseca izjavila da Berlin utiče i na Prištinu da pokaže spremnost za pronalaženje kompromisa. Koji su koraci preduzeti u tom pravcu? "Između ostalog, tokom svog boravka u Prištini nedvosmisleno sam stavio do znanja tamošnjim političarima da je neprihvatljiva bilo kakva oružana intervencija za rešenje problema na severu Kosova i naročito u Kosovskoj Mitrovici, već da Priština mora da predoči neku političku ponudu ljudima koji žive na tom prostoru".
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 8:38:41 GMT -5
НАТО је планирао да сломи дух Срба
Године 1999., буквално у току првих дана агресије отпутовао сам на службени пут у Југославију. Београд је бомбардован сваке ноћи. Морао сам да идем околним путевима – прво до Будимпеште авионом, а затим аутомобилом кроз Мађарску и Војводину. Оно што сам видео у Новом Саду није могуће заборавити – сви мостови на Дунаву су били уништени. Разговарао сам тада о томе с новинаром и историчаром Милованом Дрецуном.Данас је он посланик у српском парламенту, налази се на челу Комитета за Косово и Метохију.
С војне тачке гледишта није било разлога за рушење мостова у Новом Саду. Не искључујемо могућност да је НАТО планирао копнену операцију у Србији из правца Мађарске. И зато су, очигледно, одлучили да одсеку Југословенску војску од овог дела земље. Ипак, главни циљ бомбардовања Новог Сада било је да се улије страх и трепет мирном становништву Војводине. У Бриселу је планирано да се сломи дух цивилног становништва и војске СРЈ. Рушење мостова на једној од главних европских речних артерија, Дунаву, није имало смисла. Желим да кажем да се овде није налазила велика акумулација наше војске. Међутим, НАТО је одлучио да уништи и мостове и фабрику нафтних производа у Новом Саду. А што је главно, требало је нанети што већу штету екологији, уплашити људе и у перспективи учинити становништво болесним
А због чега је било потребно рушење моста „Слобода“?
Овај мост повезује централну Европу с Балканом, с јужним делом старог континента. Поновићу да за рушење овог моста није било никакве здраве логике. Овај мост није био ни војни, ни стратешки објекат. Још је врло важно то што су очигледно желели да нас одсеку од међународног саобаћаја. Али, у то време су се људи просто плашили да путују овуда. Пут ка Мађарској ме био пуст. Чини ми се да су војна лица у Бриселу желела да учине да дуго времена не можемо да обновимо наше мостове како би економска блокада Србије трајала што је могуће дуже. Осим тога, мислили су и да становништво Србије треба да схвати да је НАТО моћ и сила против које се не може ратовати. Треба му се покорити. И зато су осим мостова уништавали наше термоелектране, водоводни систем и остало.
У операцији „Милосрдни анђео“ учестовале су Европа и САД. Да ли је Брисел намеравао да заустави овај рат?
Сама агресија је била незаконита и НАТО је применио огроман број војне технике против нас. Док нас је у марту бомбардовало свега 370 авиона, у априлу и мају је учествовало већ 1200 авиона. На малом ваздушном простору авиони просто више нису знали куда да лете. За свега 78 дана рата обављено је преко 26 хиљада авионских летова. Од тога је било 19 хиљада борбених авиона. Употребљено је 37 хиљада ракета и различитих бомби. Све оне су имале 23 хиљаде тона врло опасних експлозивних материја.
Међутим, НАТО је највише бомбардовао цивилне објекте – обављено је две хиљаде авионских напада на 900 цивилних објеката. На Косову су авиони алијансе уништили само 7 тенкова Југословенске војске, али су притом „херојски“ бомбародвали 370 индустријских објеката. И то објашњава главни циљ овог рата – наношење огромне штете становништву Србије и Црне Горе. Бомбародване су фабрике, болници, возови с мирним грађанима, мостови на којима су се налазила деца, цркве у којима су се људи окупљали на празник. Значи, требало је убити морални дух људи.
Највећу трауму од овог рата доживели су деца и омладина. То је веома утицало на њихово физичко и психичко здравље. Сломљено је, уништено је здравље наше нације. Вода, ваздух и шуме су затровани. Сад, 14 година касније, осећамо ове последице. И још је код нас, Срба, пострадао морал. Данас не можемо тако активно да се супротстављамо америчком утицају, америчком упаду у наш живот.
У пролеће 1999. године имао сам прилике да излазим у директан програм „Гласа Русије“ по 5 пута дневно. У Русији и у свету врло будно су праћени догађаји на Балкану, требало је стално информисати аудиторијум о томе како је ових 78 дана и ноћи живела и како се бранила мала Србија која је кажњавана због Косова. А данас се Европа и САД труде да се не сећају далеких година и немилосрдног „Милосрдног анђела“.
(Наставак следи)
link
-----
Објављено 29.03.2013 у 11:59
Хаг: Заштита Срба од геноцида у БиХ је удружени злочиналки подухват
Један од правних савјетника првог предсједника Републике Српске Радована Караџића пред Хашким судом Марко Сладојевић упозорава да Хашки трибуал сматра да је стварање Скупштине српског народа у БиХ дио тзв. удруженог злочиначког подухвата, чиме се криминализује цио народ – јер је скупштина оличење тог народа. Хашка пресуда Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину представља други ударац на Српску, истиче Сладојевић за Срну и подсјећа да су Станишић и Жупљанин, према пресуди, били дио „удруженог злочиначког подухвата“ заједно са Радованом Караџићем, Момчилом Крајишником и другим политичарима, официрима и полицајцима на републичком и општинским нивоима. Сладојевић напомиње да су за Српску посебно забрињавајући поједини параграфи пресуде Станишићу и Жупљанину: „У параграфу 308 наводи се да се судско вијеће не бави питањем да ли су неке од брига руководства босанских Срба у то вријеме, попут страха од доминације муслимана у независној БиХ, били легитимни. Али су зато /иронично говорећи/ легитимне бриге муслимана и Хрвата од српске доминације у Југославији”. Параграф 310 пресуде наводи да су, након што су СДА и ХДЗ усвојиле декларацију о независности, у Скупштини БиХ, 15. октобра 1991. године СДС и босански Срби интензивирали процес територијалног разграничења и да је то је учињено успостављањем одвојених и паралелних институција, као што је Скупштина српског народа у БиХ 24. октобра 1991. и на крају саме Српске са својом посебном владом. „Удружени злочиначки подухват је, према параграфу 313 пресуде, настао најкасније 24. октобра 1991. године, на дан када је основана Скупштина српског народа у БиХ“ – упозорава Сладојевић. Доказ да је Мићо Станишић учествовао у удруженом злочиначком подухвату, како наводи параграф 734 пресуде, јесте чињеница да је Станишић учествовао у свим фазама стварања институција Срба у БиХ, а посебно МУП-а, да је прихватио положај министра унутрашњих послова, а све то указује, како стоји у пресуди, на његово добровољно учешће у стварању посебног српског ентитета у оквиру БиХ. „Први овакав ударац на Републику Српску био је у предмету Момчила Крајишника, гдје је судско вијеће даље развило теорију удруженог злочиначког подухавата које изузетно подсјећа на одговорност због чланства у организацији, на примјер, политичкој странци, скупштини итд“ – наводи Сладојевић. Иначе, оба случаја – и Миће Станишића и Момчила Крајишника – у односу на формирање и постојање тзв. удруженог злочиначкиг подухвата српског руководства, насталог прије избијања рата у БиХ јесте мање-више идентичан случају против Радована Караџића. Сладојевић појашњава да се „општи допринос Крајишника овом `подухвату` састојао у његовој помоћи оснивању и одржавању континуитета СДС-а и државних структура које су, према пресуди, одиграле значајну улогу у чињењу злочина /параграф 1120 првостепене пресуде Крајишнику/. „Подсјетимо да је за СДС на изборима у новембру 1990. године гласало више од 95 одсто српског народа у БиХ“, истиче Сладојевић. Да би одређено лице било одговорно по теорији „удруженог злочиначког подухвата“, напомиње Сладојевић, оно осим својих поступака /actus reus/, односно доприноса мора посједовати и одређено стање свијести /mens rea/. „Другим ријечима, да би први предсједник Републике Српске Караџић био осуђен као Крајишник и Станишић по теорији удруженог злочиначког подухвата – једини логичан закључак мора бити да су СДС и државне структуре босанских Срба стваране и одржаване ради чињења злочина против муслимана и Хрвата“, упозорава Сладојевић. Као највећи проблем у овој теорији Хашког суда Сладојевић истиче чињеницу да су, на примјер, структуре СДС-а, које су наводно створене с циљем чињења злочина против муслимана, управо са муслиманима у новембру 1990. године формирале коалцију и да је СДС скоро двије године учествовао у вршењу власти. Осим тога, пресуде Станишићу и Крајишнику не узимају у обзир разлоге због којих су Срби у БиХ формирали своје органе власти. Као да, и према ријечима бившег предсједника Трибунала Касезеа, сецесије Словеније, Хрватске и БиХ нису биле противне међународном праву, осим тога што су биле незаконите по тада важећем Уставу СФРЈ, и као да Србима у Хрватској и БиХ није противуставно одузет статус конститутивног народа. Те пресуде прелазе преко чињенице да су СДА и ХДЗ током 1990. и 1991. године стварале страначке војске – што од својих припадника МУП-а, што ванинституционално – Патриотску лигу и Зелене беретке. „Као да Алија Изетбеговић није написао `Исламску декларацију`, као да се нису десиле многе друге ствари које су производиле реаговање Срба у Хрватској и БиХ“, истиче Сладојевић. „Ваљда је Срби требало да сједе скрштених руку и да се надају да се крвава историја неће поновити“ – наводи он. Према овим пресудама, српско руководство је дјеловало у неком вакууму, само од себе, те је због наводних планова да протјера муслимане и Хрвате формирало своје државне органе крајем 1991. и почетком 1992. године, када рата у БиХ још није било. Сладојевић подсјећа да су Срби зарад мира прихватили Кутиљеров мировни план, који је предвиђао независну БиХ у оквиру које би постојали ентитети у којима би, као и до тада, наставиле да живе мањине других народа, као и да је руководство СДА, на челу са Алијом Изетбеговићем, прво прихватило тај план, па онда одустало, о чему је свједочио и сам Кутиљеро на суђењу Караџићу. „Одмах након тога почео је крвави грађански рат, гдје је свако убијао свакога, а кривична дјела се стављају на терет Караџићу, Крајишнику и Станишићу, јер су учествовали у стварању и одржавању континуитета СДС-а и државних органа док рата још није ни било“, наводи Сладојевић. Када је рат почео, по логици судских вијећа, изгледа да је политичко руководство требало да ради на укидању страначких и државних органа – да не би било одговорно за кривична дјела која су починили најчешће неидентификовани припадници „српских снага“?! „Да ли то значи да без странке и државе нема злочина? Другим ријечима, укинимо одмах Републику Српску. Или да сачекамо и пресуду Радовану Караџићу, па можда буде: `трећа – /не/срећа`“, закључио је Сладојевић. Он је напоменуо да у пракси тзв. удружени злочиначки подухват функционише као конгломерат који се непрестано шири према потребама тужиоца и понеких судија Хашког трибунала, који нагомилавају потенцијално доказну грађу – да би установили кривицу оптуженог за неко кривично дјело без потребе доказивања да је оптужени директно извршио, планирао, подстицао, наредио или на неки други начин учестововао у неком злочину… Претресно вијеће Хашког трибунала осудило је Мићу Станишића и Стојана Жупљанина по 22 године затвора за злочине над несрпским цивилима у више општина у БиХ, од априла до децембра 1992. године. Станишић је био министар унутрашњих послова Републике Српске, а Жупљанин начелник регионалног Центра служби безбједности у Бањалуци, члан Кризног штаба Аутономне регије Крајина и савјетник предсједника Републике Српске за унутрашње послове.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 8:43:02 GMT -5
Стефан Каргановић | субота, 30. март 2013. | Саша Миленић
Штета што су 1999. године бомбе НАТО авијације промашиле Сашу Миленића, садашњег председника Скупштине града Крагујевац. Ако му парафразирамо класичну америчку изреку : Put your money where your mouth is, г. Миленић ће то сигурно ценити пошто у реверу носи и америчку заставицу укрштену са српском. У пренесеном смислу, то значи: нека он свој живот изволи изложити дејству ослободилачких бомби. Прилику пропуштену 1999. у Србији Миленић још увек може да надокнади у Авганистану или Јемену. Ретроспективна политичка анализа г. Миленића на његовим Фејсбук и Твитер профилима, по којој „НАТО није извршио агресију него је ослободио Србију“,[1] није изазвала онолико пажње колико би се у једном потпуно здравом друштву очекивало. Међутим, то има и својих добрих, а не само лоших страна. Једна од добрих страна је то да несумњиво озлојеђени грађани ипак нису реаговали на начин како безобразлук г. Миленића по неким мерилима заслужује. Погрешно антиципирајући да би га разјарене жртве „ослобођења“ могле линчовати, Миленић је проактивно распространио лажну гласину да добија претње и да му је живот у опасности. Жестока реакција, која је упадљиво изостала, свакако јесте била саставни део смишљеног сценарија да би грађани, који су Миленића непромишљено изабрали на јавну функцију и од чијег харача он прима плату, пред светом максимално били искомпромитовани. Неуспех Миленићеве провокације да изазове жељену бламажу служи на част Крагујевчанима. И за то има пригодна америчка изрека: he fell flat on his face. Миленић не заслужује линч, ма колико, ради постизања пропагандног ефекта, његови спонзори то потајно прижељкивали; јавно пљување за њега је сасвим довољно. Док сам растао у Чикагу, америчка Нацистичка партија, која је потпуно легална као што Миленићева странка, Уједињени региони Србије, такође треба да буде, имала је обичај да сваке године организује марш, све са Sturmabteilung униформама и заставама са кукакстим крстовима, кроз јеврејску четврт Скоки. Тај део града био је насељен Јеврејима који су преживели страхоте Другог светског рата, па је марширање управо тим улицама за нацисте представљало посебну посластицу. Неки су се томе противили и било је захтева упућених властима да нацистичку манифестацију преусмери на неко друго подручје града, где би деловала мање провокативно и наносила мање бола жртвама. Претпостављамо да би многи грађани Крагујевца, који су 1999. године били отровани нуклеарним отпадом и сада умиру од канцерозних обољења, могли да ставе сличан приговор на дрске изјаве Саше Миленића.[2]Али ипак, први амандман Устава, који гарантује слободу говора, у Чикагу је превагнуо у корист нациста. Тако исто треба да буде и у Србији. Миленићу треба омогућити да искрено и јавно, без страха од последица, каже шта мисли. Решење у његовом случају нису батине него памћење до следећих избора. Затим политички црвени картон и трајни заборав. То се односи не само на њега већ подједнако на његову деструктивну странку, чија се укупна идеологија своди на разбијање државе као увод у следећу фазу њене пропасти. Програм странке садржан је у њеном називу. Суштину тог програма пре неколико година демагошки је артикулисао један од оснивача УРС-а, Верољуб Стевановић, агитујући за „права Шумадије“ која се по њему, услед претеране бриге о другим српским областима, наводно не уважавају у довољној мери. Неком чудном подударношћу, формирање на велика звона странке УРС, са платформом одбране „шумадијског идентитета“, хронолошки се поклапа са јачањем сепаратистичке агитације у Војводини и Рашкој области. Свакоме ко је способан да политички мисли, оснивачки рефрени УРС-а послали су јасну поруку о томе шта је прави циљ. Ставови Саше Миленића на ту се поруку природно надовезују и чине са њом интегралну философску целину. Када је реч о сећању, постоји још једна компонента те целине коју не би требало превидети. Ради се о гангстерском оружаном упаду, под руководством шефа Миленићеве странке, у просторије Народне банке Србије, извршеном у оквиру политичког епилога ослободилачке операције коју су започели бомбардери НАТО пакта. Можда способност кротког трпљења владавине олоша на свим нивоима заиста потврђује, бар делимично, тезу Анте Старчевића, коју Миленић са одобравањем наводи, да име српског народа потиче од латинског Servus, што би уједно по обојици требало да осликава и ропски национални карактер. Ова теза у великој мери ће бити доказана, или оповргнута, у Крагујевцу, и широм Србије, на следећим изборима. Зато је отвореност Саше Миленића толико драгоцена, јер доприноси да се ствари изведу на чистац. Сви који пређу преко циничних речи и гнусних дела разних Миленића па и следећи пут гласају за њих, заслужили су свој ропски јарам и окрутне робовласнике које су сами себи изабрали.
|
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 9:27:08 GMT -5
НЕДЕЉА, 31 МАРТ 2013 06:53 НОВОСТИ
Агресија на Србију није завршена 1999. године, тада је окончана само њена оружана фаза. Она је настављена другим методима са циљем да се отимање Космета, извршено силом оружја, обезбеди међународно-правни легитимитет. Притисци које Србија трпи у дијалогу с албанским властима на КиМ могу се посматрати као врхунац те агресије - сматра генерал Јован Милановић, легендарни обавештајац Војске Југославије, који је у Бриселу уз помоћ француског мајора Пјер-Анри Бинела успео да осујети прву НАТО агресију на Србију 1998. године.
Он наглашава да су после година дезоријентације, напори садашње власти вредни пажње, али упозорава да је тешко изаћи на крај с НАТО машинеријом која не нуди компромисе, већ поставља услове. - Не треба понављати грешке политичара који су после Дејтона поверовали да је прича завршена и да смо заиста "фактор мира и стабилности". То је била обмана, а истину ми је у августу 1998. предочио високи војни дипломата САД: "За успостављање трајнијег мира у региону потребно је Србију довести у позицију да не може да се брани, са исцрпљеним ресурсима и без наде у помоћ Русије". Он је растакање Србије представио као приоритет НАТО и услов за успостављање трајне контроле Алијансе над овим просторима - каже генерал Милановић. Он истиче да је оружана агресија НАТО била усмерена на Србију, али да је њен циљ била цела Југоисточна Европа. - Алијанса је под изговором "хуманитарне интервенције" на Космету освојила и Албанију, Македонију, Румунију и Бугарску, а касније је то само формализовано. Балкан је прва геостратегијска зона интереса НАТО и САД, одскочна даска за офанзивне акције за остваривање циљева у другим геостратегијским подручјима - каже генерал Милановић. Саговорник "Новости" сматра да не треба стрепети од порука типа "Учините шта вам кажемо, или ћемо вас бомбардовати", какве су 1999. доносили Весли Кларк и Хавијер Солана. Ипак, упозорава да и нови емисари из Бундестага, Стејт департмента и сличних институција доносе ултиматуме. - Уместо бомбама они прете мање или више перфидним међународним санкцијама. Оне се могу манифестовати, на пример, кроз ембарго на извоз неких пољопривредних производа или довођење банака које исисавају новац из земље. Одлуку о врсти притиска доноси врх пирамиде моћи у НАТО. Он доноси политику, доктрине, планира стратегије и дезинформацијама производи "вештачку стварност" којом је и злочиначку агресију могуће представити као "хуманитарну мисију" - каже генерал Милановић. Агресија НАТО је, по његовом мишљењу, била неминовна, јер је Алијанси била потребна оваква операција да би се ослободила оквира војног одбрамбеног савеза. Као најбољи простор за овај преокрет одредили су Космет, који ни данас није изгубио значај за планове НАТО. - Југоисточна Европа је и даље у центру америчких интереса. То се види и на примеру преговора Београда и Приштине, којима наводно координира Европска унија. Чим се појавио наговештај наде за договор, дошао је амерички емисар са потпуно другачијим инструкцијама и вратио ствар на почетак - сматра генерал Милановић. Он објашњава да људи на нижим нивоима НАТО само разрађују планове и буквално немају никакву представу о целокупности подухвата, већ прихватају обмане и слепо следе инструкције. - Ипак, нада постоји док постоје часни људи, као што је био Бинел, о коме ће се једног дана говорити као о човеку који је спасао образ Француској јер је спречио да учествује у ужасном злочину под шифрованим именом "Балканска зима". Истине ради, он није био једини коме савест није дозволила да прећути планирану агресију НАТО. Било је више десетина људи у НАТО који су се грозили кампање лажи којом је оправдавана агресија и давали су информације од животне важности за Србију - каже генерал Милановић. Врхунски обавештајац наглашава да су добре информације дословно вредне живота и да без њих не можемо да "завирмо у главу противника". - Имамо посла с окрутним и безобзирним противницима, којима људски животи не значе ништа. За то је врло илустративан пример план осујећене агресије "Балканска зима" из 1998. године. Њена прва фаза била би 24-часовни масовни удар ваздухопловством и ракетама по војним циљевима у Србији, а после би се оставио кратак рок Милошевићу да капитулира. То је био изговор да се добије време за оцену резултата, а затим би следила "фаза апокалипсе" у којој би били уништени енергетика, путна инфраструктура, водосистеми, бране, сви животно важни циљеви. Треба имати у виду да су људи који су планирали тај пакао и даље укључени у "решавање" проблема на Балкану - каже генерал Милановић. Жртва мајора БинелаМајор Бинел знао је да ставља на коцку и блиставу војничку каријеру и слободу дајући Србима план НАТО агресије, указује генерал Милановић: - Нажалост, он је херој који се жртвовао за спас Србије, а ниједан наш званичник никада му се није ни захвалио! Политичари у Београду су и пре Бинеловог документа имали све информације о агресији, али им нису веровали. Замолио сам га да ми да оригинални план и он је пристао, уз речи да неће да саучествује у злочину над Србима са Шираком који је издао Де Голове идеје и постао амерички слуга. Балкан ослонац НАТОБалкан је прва зона интереса НАТО и САД, одскочна даска за офанзивне акције за остваривање циљева на Блиском и Средњем истоку и северној Африци. - Сви ти циљеви су до данас реализовани. Балкан је битан и за напредовање у трећу зону интерсовања НАТО и САД - нафтоносни простор Средњег истока, Ирак, Иран и закавкаско подручје. Четврти геостратешки циљ је угрожавање Кине на свим границма и угрожавање Русије с простора јужнокавкаских држава - објашњава генерал Милановић. Међусобни обрачунГенерал Милановић наглашава да су планови америчких стратега из 1998. године, усвојени уз немачку подршку, искључивали могућност копненог судара НАТО снага и Војске Југославије. - Крајњи циљ је био да се обрачунамо међусобно, тако што би пре пролећа 1999. букнуо грађански рат у Србији, а НАТО би ушао на КиМ без отпора и ставио га под контролу. Ако разумемо ту тактику, већ смо у предности - сматра генерал Милановић.
link
-----
Објављено 31.03.2013 у 11:35 К.Митровица: Амерички окупатори изазвали нереде, а Срби осуђени
Иако су за немире у северној Косовској Митровици 17. марта 2008. године главни кривци – тројица Американаца, Суд статусно наводно „неутралног“ ЕУЛЕКС-а пре три дана одлучио је да, за последице немира у режији тројице тада висококотираних америчких држављана, затворске казне изрекне – тројици Срба, којима је суђено и пресуђено не по уредби УНМИК-а, већ по „закону“ фантомске „државе Косово“.
Да је омогућено темељито и непристрасно утврђивање правих узрока збивања 17. марта 2008. године у северном делу Косовске Митровице, можда би тим истражитеља УН пре пет година успео да установи евентуалну улогу званичног Вашингтона у иницирању насиља, које су на терену креирали и оперативно спровели амерички држављани: Лари Росин, иначе заменик шефа УНМИК-а, Лари Вилсон – комесар УНМИК полиције и Гери Смит – шеф за специјалне операције УНМИК полиције. Међутим, иако су постојала поуздана сазнања да је Лари Вилсон, после консултација с Рикеровим (Немац, Јоаким Рикер, тадашњи шеф УНМИК-а) замеником Ларијем Росином, одобрио Герију Смиту да против српских цивила у северној Митровици употреби сва расположива средства, истражитељи нису били у прилици да саслушају Вилсона, јер је пре њиховог доласка отпутовао у Америку. Основно питање, на које су одговор морали да пруже Лари Вилсон и друга двојица Американаца – Лари Росин и Гери Смит, је: зашто је УНМИК полиција дозволила српским судијама да се 14. марта врате у свој Суд у северној Митровици и зашто је после само три дана уследило њихово хапшење, које је реализовано уз срачунато, односно провокативно ангажовање читаве армаде УНМИК полиције и тенковске јединице француске војске?! Због чињенице да је то противправно хапшење могло да се обави ноћу и без икакве гужве у граду, једини одговор је да су Американци: Росин, Вилсон и Смит, с намером да оптуже Србе и „амортизују“ њихово незадовољство због једностраног проглашења независности Косова, намерно испланирали праву војну офанзиву против српских цивила, на које се, по наређењу Герија Смита, пуцало и гуменим мецима и бојевом муницијом! Америчка „тројка“, како је потписник овог текста тврдио и у то време, желела је и 17. марта 2008. године створила хаос не само у близини Суда, већ и у целој Митровици. То се, између осталог, може доказати фотографијама и видео записима, на којима се види да су сузавцем у виду „тромблона“ засипана и школска дворишта удаљена више стотина метара од Суда на периферији града. У школска дворишта падале су и врло опасне „шок бомбе“, које су УНМИК полицајци из оклопних борбених возила бацали и на пролазнике у близини студентских домова. Тадашњи истражитељски тим УН ваљало је да утврди и зашто је поменута америчка „тројка“ за хапшење српских судија и десант на северну Митровицу одредила баш 17. март?! Тог дана у северној Митровици било је планирано обележавање погрома косметских Срба 17. марта 2004. године, који је, кроз пласман паклене дезинформације о узроку страдања тројице албанских дечака, такође био резултат америчке режије, тачније америчке ТВ-мреже CNN. Таква подударност, мора се признати, наводи на једино прихватљив закључак да се о „случајности“ ни случајно не може говорити. Шеф информативне службе Српског националног већа северног Косова и Метохије Раде Негојевић
link
-------
Близу 80% грађана Србије не би мењало Косово и Метохију за Европску унију! 4. април 2013. | Двери / Васељенска ТВ
Београд – Једно истраживање, замишљено као првоаприлска шала, показало се као озбиљно: Срби не желе да мењају окупиране територије за ЕУ! Грађане које је, у име Прве телевизије, звала агенција Нинамедија, изненадила је теза о којој је требало да се изјашњавају: Влада Србије је признала окупиране територије, па је ЕУ саопштила да убрзано прима Србију у чланство, али хлеб поскупљује на 130 динара. Резултати су били, благо речено, сасвим у нескладу са жељом европских диктатора да Срби морају да промене свест: 79% грађана Србије сматра да убрзани пријем у ЕУ није вредан губитка окупираних територија. Такође, исти број испитаника сматра да Европска унија неће донети ништа добро. Због тога, чисто сумњамо да је заиста у питању првоаприлска шала – пре ће бити да Томислав Николић и ДВД Влада Србије (Дачић-Вучић-Динкић) није сасвим сигурна куда да иде. Макар што се грађана тиче, дугове онима који су им честитали пре времена долазак на власт још увек нису платили… Прва телевизија – Истраживање Нинамедије Теме ове недеље биле су поскупљење хлеба, признање окупираних територија и убрзано примање Србије у чланство у Европској. Испитаницима је саопштено да је Влада Србије признала окупиране територије, али да ЕУ убрзано прима Србију у чланство и да хлеб поскупљује на 130 динара. На крају анкете свима је саопштено да су питања само део првоаприлске шале. Резултати говоре да би 75% грађана и даље куповало хлеб, без обзира на цену. Одлуку о признању окупираних територија подржава 25,5% испитаних, док је 74,5 против. Да је евентуални убрзани пријем у ЕУ је вредан губитка окупираних територија сматра 21% грађана, док је 79% против такве тврдње. Дакле, четири петине испитаника не би подржало ову одлуку и они сматрају да нам Европска унија неће донети ништа добро.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 31, 2013 10:27:04 GMT -5
ЧЕТВРТАК, 28 МАРТ 2013 18:52 ВEСТИ
Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен.***У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви. Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Ле Цоурриер) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде". Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са ОУ на Балкану.
После 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбрадовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади. У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав
У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакари Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом. "Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа "А-10", као и крстарећих ракета "томахавк". Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Mbq. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер", пише у Кантеовом који је током маја 1999. године упућеном Генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.Канте даље наводи: "Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој".Швајцарци плаћали за ћутањеРоберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама ОУ на Балкану, него оних које садржи забрањени извештај Бакари Кантеа, крајем маја исте године. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОЦУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка). - Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте - каже Роберт Парсонс. Аутор забрањеног текста упозорава: "Радиолошка и хемијска контаминација "не праве разлику" између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена. Време полураспада осиромашеног уранијума је 4,5 милијарди година". Боравећи у Југославији у мају 1999. док још траје бомбардовање, Канте је сведок еколошке катастрофе. "Озбиљна штета нанесена је човековој околини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно-хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају углавном српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама", пише он у извештају који никад званично није објављен."Насеља су најтеже погођена на Косову", истиче Бакари Канте. Он закључује да "су различите врсте циљне међународне помоћи потребне" како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој околини тако и становништву.Озрачена хранаУ цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: "Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво - кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране".Лажи функционера Уједињених нацијаКлаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији без преседана у европској историји Независни амерички новинар Роберт Парсонс открио је "Вестима" сакривени извештај УН, који је написао још у мају 1999. године Сенегалац Бакари Канте, тадашњи шеф мисије Програма УН за животну средину (УНЕП), а у коме се упозорава на стравичне последице бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом. Роберт Парсонс, са којим смо разговарали у седишту УН у Женеви, каже да је лако погодити зашто је извештај Кантеа склоњен од јавности по наређењу Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а.
- Док је НАТО на све стране трубио о својој "хуманитарној интервенцији" извештај о коме реч говорио је о еколошкој катастрофи без преседана у европској историји - каже Парсонс. Он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у СР Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај. - Догодило се нешто необично - о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат је извештај класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП-а у Најробију. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак и запослени у седишту УНЕП-а у Женеви - тврди Парсонс.Бачено 9,45 тона нуклеарног отпадаРоберт Парсон каже да су се већ у фебруару 2000. године подаци холандске владе у главним цртама подударали са подацима америчке невладине организације МТП (Military Toxic Project). МТП је наиме у јануару 2000. године тражила од владе САД да скине ознаку тајности са досијеа о употреби ОУ на Косову. МТП је добила досије 30. јануара 2000. године и на основу њега, ова НВО је израчунала да је на Косово бачено 9,45 тона нуклеарног отпада.
- Добио сам извештај Бакари Кантеа од мог контакта из УНЕП-а. Он ми је дао шифру за употребу машине за фотокопирање и ја сам брзо одштампао тридесетак копија. Женевски "Курије" 17. јуна 1999. уступио ми је читаву страну и ја сам пренео све што се налазило у овом цензурисаном тексту - открива Парсонс.
Пошто су прочитале чланак у "Куријеу" агенције УН које су учествовале у мисији у СР Југославији обраћају се овом новинару уместо УН, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај јер су од УНЕП-а добиле непотпун текст. Затим је организована конференција за штампу на којој је наравно питао Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП-а, зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности.
- Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено од јавности. Ја сам онда рекао да је извештај објављен зато што сам га ја објавио. "Да. И у чему је проблем?", питао је Топфер. Рекао сам му да је тиме лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа иако је мандат мисије УНЕП-а у СР Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље. Топфер је на то одговорио да су све агенције добиле копију извештаја. "Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!"- рекао сам на шта је Топфер хладно поновио: "Па добро, добили су извештај - у чему је проблем?"- износи детаље с конференције за штампу Роберт Парсонс. Сећајући се ове неславне епизоде из хронике Уједињених нација, Парсонс додаје да је конференција за штампу, одржана у јуну 1999. у седишту УН у Женеви, трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.Исекли 72 странице текстаПрвобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ), у завршном поглављу дугом 72 странице "одсечено" је 70 страница. Тај део објављен је накнадно на Интернету али је требало знати пронаћи га. Требало је наћи сајт УНЕП-а, затим Balkan Task Force, а онда још две одреднице да би се дошло до тих 70 исечених страница које су објављене као анекс. Они који су читали званични извештај нису могли да знају да постоји део који недостаје и који је у анексу - објашњава Роберт Парсонс.
- Мислећи да га не чујем и не разумем рекао је на немачком свом сараднику: "Али они ми не верују." Узвратио сам на немачком: "Наравно да вам не верујем. Лажете!" - додаје амерички новинар. Парсонсов текст објављен у женевском "Куријеу" очигледно је изнервирао генералног директора УНЕП-а Клауса Топфера, али већих последица није било. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН као да није ни постојао. УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу - БТФ (Balkans Task Force) чији је задатак био да изради "дефинитивни извештај" о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе. - Овај други извештај такође је преправљао Роберт Бисе (Роберт Бишет), портпарол и десна рука Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а - тврди Роберт Парсонс.Деца се играла на озраченим тенковимаДа би минимизирали налазе о последицама које доноси бачени уранијум на Србију, дозвољен приступ погођеним местима Роберт Парсонс, амерички новинар, имао је бројне непријатности због обелодањивања извештаја УН, који је сакривен од јавности, а у коме се износе непобитне чињенице о стравичним последицама бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом.
Осмог октобра 1999. дошао у седиште Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи дефинитиван извештај о еколошким последицама бомбардовања. Послу ове групе претходила су шокантна сазнања Сенегалца Бакари Кантеа до којих је дошао Парсонс и објавио их у швајцарском листу "Курије".
Он је тог 8. октобра дошао у палату УН у Женеви како би добио копију извештаја Балканске радне групе пре објављивања. Лично га је у ходнику дочекао Роберт Бисе, портпарол и "десна рука" Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а (Програма УН за заштиту животне околине), чије су маказе дебело цензурисале овај извештај. Бисе је том приликом Парсонсу забранио сваки контакт са екипом Пека Хависта, који је био на челу Балканске радне групе. Написан у стилу "да, али...", овај званични извештај УНЕП-а садржи сасвим супротне закључке од оних који се могу прочитати у "забрањеном" Кантеовом извештају.
"Наши налази говоре да сукоб на Косову није изазвао еколошку катастрофу која је погодила област Балкана. Ипак, детектовано загађење је на неким одредиштима озбиљно и могло би да угрози људско здравље". Наводе се Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор као места у којима је утврђено загађење због бомбрадовања, али се наглашава да је део тог загађења настао "пре бомбардовања" због дугорочних пропуста у складиштењу опасних отпадака. Још се каже да је "у загађеним областима неопходно предузети мере заштите околине и чишћење како би се избегле штетне последице по људско здравље, као и дугорочне штете у животној средини". Врхунац конфузије је препорука да треба онемогућити прилаз контаминираним местима после које се наводи да контаминирана места нису могла да буду идентификована. При том, мисија УНЕП-а није са терена донела ниједан узорак тла или прашине са тенкова ЈНА на којима су се судећи према фотографијама западних агенција деца слободно играла.Смрт по Србији сејали "техничком грешком"Тек после великог притиска јавности Американци признали да је муниција пуњена "прљавим" уранијумом, најопаснијим по људе и околину. Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи нови извештај о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током 1999. године, Пека Хаависто је довео још два Финца, Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа.
- Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на следеће: док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су на мети НАТО-а. УНЕП је дакле био под војним притисцима. Хаависто и његови сарадници размишљали су на следећи начин: "Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар део истине" - објашњава Парсонс.
Захваљујући таквом начину рада Хаавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен "прљави" уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије - Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз. Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, покушао је да умири јавност добивши научно "покриће" за своје тврдње од швајцарске лабораторије АЦ-Спеитз. "Према оцени швајцарске лабораторије АЦ-Спеиз ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање", написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП-а од 16. фебруара 2000. године.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 5, 2013 22:12:33 GMT -5
Istraživanja
Jedan vek pogrešne istorije:
Englezi imali interese, a Srbi zablude (1)
Na groblju sopstvenih ideala
Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". Tabloid objavljuje Živojinovićeve komentare ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima.
Dragoljub Živojinović
Skoro vek u zabludi, od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima. Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojimaće se tek sresti. Tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju, otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata. Već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći. Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije, Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku. Ultimatum Francuza Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju. Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata.
Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu.Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji, vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas!
Kako su onda Englezi postali i naši saveznici? Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari, Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor, potreban saveznicima!
Pašić je shvatio da je Srbija ostala sama Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom. Englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala- Odgovorili su ucenom - dobićete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.
Vlada Srbije decidno je odbila taj ultimatum. Englezi su hladno odgovorili - ,,onda vam ne damo kredit". I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo. l Mišić žrtvovan Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj.
No, protiv tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića. - Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.
Englezi nisu samo odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.
Iz Londona, sve najgore o Srbima
Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin je bio antisrbin, koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada je zabranila ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf! Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena.
Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili su na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat.
U studiji napisanoj 1913. godine, direktor lista "Evropski ekonomista",Edmon Teri (Edmond Thery), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da "Ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka, Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te ekonomskom planu".
Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka. Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904. godine, pod naslovom "Geografska osovina istorije" naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu "transkontinentalne železnice" koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Plan stvaranja pseudodržava na tlu Rusije
Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je "transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile". Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, "voljom proviđenja" je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajnje pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata. Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom "m", okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika "belima" je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.
Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje "nezavisnosti" novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program - otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća, glasio je pod tačkom VI da je "Rusija velika i jednorodna: nju treba svesti na srednjorusku visoravan...Pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda".
Aluzija na "čisti list hartije" mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888. godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom "ruska pustinja". Dalje se predlaže "priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih", kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski. Novoustanovljeno načelo, "prava na samoopredeljenje potlačenih naroda" je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa.
Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih "saveznica" Rusije, saglasivši se 10. januara 1920. godine da priznaju "de facto" Gruziju i Azerbejdžan. Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom "nevladinih" organizacija. Na primer, Fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910. godine magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Njujorku veliki skup "potlačenih nacionalnosti" na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske.
Dotične je "predstavljao" Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog odbora. Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje "ruska pustinja" nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom "sakupljanja" rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom, (obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.
Atlanska povelja i islamski trojanci
U međuratnom periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad ,,Prometejskom ligom", organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao "krovna" struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd...Uzgredno, vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak "oslobađanje" svih neruskih "potlačenih" naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa "prometejcima".
Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu "slobodnih država u svojim etničkim granicama". Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti komunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera, admirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije "islamskog Činioca" protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939. godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske "poluge", posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije.
"Sticajem okolnosti", instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope. Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom "Atlantska povelja", u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu "vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem". Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o velikosrpskoj hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.
(Nastaviće se) A 1. Englezi sa svakim protiv Srba Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na "mostobran" Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o "prodoru panslavizma", engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila i na Berlinskom Kongresu 1878. godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom "stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena ...". Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.
link
------------------------------------------
Istraživanja
Jedan vek pogrešne istorije: Englezi imali interese, a Srbi zablude (2) Kroz crkvena vrata do hladnog rata
Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". Tabloid objavljuje Živojinovićeve komentare ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima. Dragoljub Živojinović
Druga antisrpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali "otac engleske balkanistike" R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva "eksperta" su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro- Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu.
Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali "krfske" obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili "srpsku imperiju". Za ta dva strasna pobornika "jugoslovenske ideje", srpska alternativa modelu "hrvatske Jugoslavije do Drine"je značila "trijumf orijentalne ideje nad Zapadnom". Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim antisrpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore.
Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru. Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupe Okruglog stola.
Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u "unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju". Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan,Rokfeler ili Karnegi.
Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim "idealom" zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u SAD.
Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici. Radilo se u stvari o "jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike". Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.
<o:p></o:p> Angloamerički projekat protiv "srpske hegemonije" U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja "velikosrpske hegemonije" i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio antiruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili. Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vlatko Maček, predložio je 1932. godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor.
Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se "napipa" puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju.<o:p></o:p>
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine.
Tajnim kanalima je podržavala hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Džon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih Ijudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije. Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu.
Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski "Ravnogorski nacionalni program" ili Moljevićev projekat "Homogene Srbije", sastavljen u junu mesecu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da "Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji".
Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo "osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku "anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda". Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku "platformu" sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije. Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporavanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.
Englezi kroje mapu
Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke "bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije "Načertanija" llije Garašanina iz 1844...predstavlja strašilo za zapadnu Evropu." Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun "velikosrpskih" težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika.
Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima? Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu.
Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): "...Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret".
Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je "izgradnja Tita bila čisto engleska avantura"? Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942. godine predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za "studije o ratu i miru" Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.
Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman(Bowman), morao je raditi pod velom tajne "s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni" i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici "vlada u egzilu" sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.
Jezgro savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem iOto Habzburškim, je poslao 1943. godine kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine.
U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor, branila je posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.
Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da "sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko...".
Generalni sekretar Hrvatske seljačke stranke, dr. Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da "...pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti" ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije "sve dok se održi Titov režim".
Etnički odbori pod kontrolom američkog kardinala Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom "intermarijumu" za pogodnija vremena. Osnivanje centralno-evropskog federalnog kluba, 1944. godine u Londonu, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vlatko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.
Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, obrazovala je i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik.
U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno- evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući "pacovskim kanalima" Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu "komunikacionih sudova". Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.
Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i "stručnjaka" za etnička pitanja, poput istraživača Vanze(Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza.
Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i "dobrotvoru" CIA-i.
Krajem četrdesetih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni blok antiboljševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije.
Od "organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu Trećeg rajha" BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd...
Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić. Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih "oslobodilačkih grupa" bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju "specijalnih operacija" i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom posluje radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952. godine, primiti funkciju direktora CIA-e.
Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose. Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC).
Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom "oslobodilačkih grupa" (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program finansijske i druge pomoći "oslobodilačkim pokretima" poreklom iz Istočne Evrope. Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. godine, koja izričito glasi "Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu".
Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli "legitimni predstavnici" manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz "oslobodilačkih" grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje "razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima" i "oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope". Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija.
U pitanju je udruženje "etničkih odbora" naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o "vladama u izbeglištvu", mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljaoDan porobljenih nacija u prisustvu "američkog pape", kardinala Frencisa Spelmana.
Na predlog "Sabora", Kongres SAD je usvojio 1959. godine rezoluciju PL 86-90 "o porobljenim nacijama" koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država "Kazakije i Idel-Urala".
Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom "vlada u izbeglištvu" i "etničkih odbora" dostigla moć i svoj vrhunac.
Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977. godine postavio na dnevni red pitanje "budućnosti Jugoslavije". Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora... (Nastaviće se)
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 6, 2013 23:25:11 GMT -5
Бранко М. Јевтић | петак, 05. април 2013. |
Неутрална Краљевина Југославија налазила се почетком 1941. у критичном и сложеном политичком положају. Немачка је до тада окупирала целу западну и средњу Европу и спремала се да преко Румуније и Бугарске нападне Грчку и тако учврсти своје положаје на Медитерану и обезбеди директну линију снабдевања за Ромелову армију на северноафричком фронту. Приступањем Бугарске силама Осовине почетком марта 1941. Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу. У настојањима да сачува неутралност и избегне рат југословенска Влада започела је преговоре са немачким Рајхом и 25. марта потписан је у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Свега два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, сменила Владу, прогласила пунолетство краља Петра Другог и предала му власт. Народ је широм Србије демонстрацијама подржао и поздравио овај догађај. Једина подршка Југославији за овакав политички расплет догађаја дошла од Владе Велике Британије која се тада усамљено супротстављала нацистичкој Немачкој.
Сва настојања нове југословенске владе на челу са генералом Душаном Симовићем да преговорима спрече непријатељства са немачким Рајхом била су узалудна. Хитлер, коме се иначе журило да што пре окупира Грчку и протера британске снаге које су се тамо налазиле, је у одбацивању протокола о приступању у пакт добио добар повод и изговор за напад на Југославију. И без пуча Немачка сигурно не би допустила Југославији да ужива протоколом предвиђену неутралност пре свега због потребне линије снабдевања Ромелових снага у северној Африци, али и због експлоатације руда од пресудног значаја за немачку војну индустрију. Тада је донесена немачка одлука да се поред већ планираног напада на Грчку изведе истовремено и напад на Југославију. Таквим симултаним нападом било би спречено повлачење југословенске војске и стварање заједничког југословенско-грчко-британског одбрамбеног фронта, као што се догодило у Првом светском рату.
План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезиваo се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање успех саме мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова.
У исто време масовним ваздушним нападима предвиђено је бомбардовање аеродрома и комуникација на линији могућег повлачења југословенске војске према Грчкој. Напад копнених моторизованих снага планиран је истовремено из више праваца са циљем да се снажним и брзим обухватним маневрима изолују и неутралишу јединице пре него што се организују и формирају јединствен одбрамбени фронт. Друга немачка армија је имала задатак да са севера изврши пробој према Загребу и настави даље напредовање према Сарајеву и тако изолује југословенске трупе у западном делу земље. Истовремено моторизоване трупе из Мађарске у брзом продору кроз Војводину наступале би према Београду. Главни планирани удар је имао да се изведе из Бугарске и након пробијања фронта један део би напредовао према Нишу и наставио на север према Београду, а други део би извршио продор према Македонији и наставио напредовање према северној Грчкој. Немачки верни савезник, фашистичка Италија је имала такође своју планирану улогу за напад на Југославију. Италијанска војска је извршила концентрацију својих снага за напад из правца Истре, дуж словеначког приморја и из северне Албаније. Напад на Југославију требало је да се изврши без преходне објаве рата.
Главнокомандујући генерал Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.
Нападом диверзантске групе Бранденбург на Сипски канал на Дунаву у ноћи између 5/6. априла 1941. започела је немачка инвазија на Југославију. У зору 6.априла немачка авијација је бомбардовала војне аеродроме код Скопља, Загреба, Љубљане, Брежица, Куманова и Ниша. Истовремено италијанска авијација је из Италије и својих база у Албанији напала војне положаје и морнаричке базе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Овим бомбардовањима покидане су везе између јединица и без ваздушне заштите онемогућено је несметано кретање копнених трупа.
У првим јутарњим часовима 6. априла немачка авијација је напала веће градове Београд, Ниш, Лесковац, Крагујевац, Мостар, Бањалуку и Нови Сад. Главни удар под командом немачког генерала Александра фон Лера извршен je на Београд, а операција је носила име ,,Казна” (Strafgericht). На небрањени град и изненађено становништво бачене су разарајуће авиобомбе од 1000 кг. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти и важније објекте, што је изазавало велика разарања и огромне жртве. Том приликом до темеља је спаљена Народна библиотека у којој су изгореле књиге од непроцењиве културне вредности. Напади су поновљени у току ноћи 6/7. априла и настављени у току дана, а процењује се да је преко 10 000 грађана изгубило живот. У одбрану небрањеног града пожртвовано је стао једино 6. ловачки пук који је у неравноправној борби и пре уништења успео да обори десетак немачких летелица. Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности. Немци у инвазији нису наишли ни на какав отпор већ су од хрватских војника поздрављени као савезници. Тада је на овом сектору дошло до отворене побуне хрватских резервиста и официра. Већ 8. априла побунио се и прешао у усташе цео 108. пешадијски пук у Бјеловару. Усташки побуњеници су покушали заробљавање штаба Четврте југословенске армије којом је командовао генерал Петар Недељковић. Побуна се проширила и на друге јединице (цео 40. и делови 42. пешадијског пука), Хрвати су масовно напуштали своје јединице, прелазили у усташе, изводили диверзије и саботаже и на крају заробљавали и убијали српске официре и војнике. Рат на северном и северозападном фронту завршен је за четири дана. Већ 10. априла Немци су ушли у Загреб где су одушевљено дочекани од Загрепчана и истог дана проглашена је Независна Држава Хрватска. Већина хрватских официра одмах се ставила на располагање новоформираној хрватској држави. Од виших официра у усташку војску ступли су 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1005 капетана и 417 поручника. Хрвати су и пре започињања рата предузимали припреме за субверзивно деловање. Мачекови ,,Заштитари” наоружавани су из војних магацина, уз то редовно су ишли на борбену обуку коју су им држали официри хрватске националности на војним полигонима и то потпуно отворено, без сметњи и забрана[1]
Главни напад на Југославију извршила је 12. немачка армија из Бугарске која се одраније тамо налазила због планираног напада на Грчку. Била је то најбоље опремљена немачка армија која је учествовала у нападу на Југославију. Већ у прва два дана немачке снаге су извршиле свој главни задатак. Пресечена је моравско вардарска долина и тако је онемогућено повлачење југословенске војске према југу и спајање са савезничким снагама у Грчкој. Већ 7. априла Немци су заузели Скопље, а делови немачке армије су незадрживо наставили напредовање према Албанији у сусрет италијанским снагама. Тако је овим муњевитим нападом у потпуности пресечен јужни правац одступања, а југословенске снаге у Македонији су остале изоловане и отсечене. На нишавском фронту југословенска војска је пружила нешто жилавији отпор, али нису могли дуго издржати немачке нападе. Већ 8. априла Немци су ушли у Ниш, Алексинац и Ражањ и наставили напредовање на север. Тиме је Немцима отворен пут према Београду у који је пет дана касније,13.априла, умарширала немачка војска.. Италијанска армија извршила је напад, тачно по предвиђеном плану, из Истре и дуж словеначког приморја са једне стране и с леђа из Албаније са друге. Од 8. до 13. априла Зетска дивизија је водила борбе против италијанске војске на албанској граници и у једном тренутку потиснула нападаче у правцу Скадра. Неповољна ситуација на другим фронтовима приморала је дивизију на повлачење у коме је имала осетне губитке од побуњеног албанског становништва.[2] Војни аеродроми који у првом налету нису били уништени са малобројним преосталим авионима нису представљали неку озбиљну претњу за Немце. Сем у неколико појединачних случајева није било борбених активности. Команданти бомбардерских и ловачких пукова хрватске националности нису извршавали ратне задатке, него су се најчешће предавали и прелазили у усташку војску (пуковници Иван Драгићевић, Никола Обуљен, Драгутин Рупчић и Зденко Горјуп, потпуковници Франо Пирц, Хинко Хујбл и Леонид Бајдак, мајор Мато Чулиновић и други)[3].
Петоколанашке и издајничке саботаже такође су допринеле брзом слому југословенске војске. Примера ради, речна флотила на чијем челу се налазио капетан бојног брода Едгар Ангели и његов начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов саботажама су значајно помогли убаченој немачкој групи приликом напада на Сипски канал у ноћи 5/6 априла. Таквих примера саботажа је било безброј.
Фолксдојчери по Хитлеровом наређењу не само да се нису одазивали на мобилизацију него су вршили разне саботаже, слали немачким обавештајним центрима податке о кретању и распореду војске, растурали дезинформације и уносили панику међу војницима и грађанима. Још пре рата међу фолксдојчерима била је добро организована пета колона која је успешно деловала изнутра изазивајући штете, хаос и пометњу. Без обзира на безнадежно и катастрофално стање на свим фронтовима многи официри одлучно су и храбро стали у одбрану земље. Официрска част, положена заклетва и патриотски осећај покретали су многе српске официре и војнике на очајничку и пожртвовану борбу против надмоћнијег непријатеља. Многобројни су примери индивидуалног и колективног хероизма без обзира на никакве изгледе у победу. Понекад свесно жртвујући своје животе официри и војници су се борили до последњег даха. Храбри пилоти 6. ваздухопловног пука бранили су небо над Београдом, постигли десетак ваздушних победа и у неравноправној борби скоро сви су изгинули. Пример скоро епског јунаштва било је потапање разарача ,,Загреб” када су два млада поручника бојног брода, Милан Спасић и Сергеј Машера дигли у ваздух свој брод да не падне у руке Италијанима и том приликом свесно жртвовали своје животе. Било је случајева да су официри разочарани брзим поразом радије бирали смрт него срамну предају и одлазак у заробљеништво. Врховна команда Југословенске војске од првог дана инвазије није контролисала ситуацију. После пада Београда 13. априла и јасног војног слома наступила је и криза Владе која се тада налазила на Палама код Сарајева. Тада је донесена одлука да се, ради веће сигурности, краљ и Влада преместе у Никшић и отуда авионима пребаце у Грчку, а за начелника Врховне команде постављен је генерал Данило Калафатовић. Два дана касније, 15. априла Немци су ушли у Сарајево и заробили штаб Врховне команде и генерала Калафатовића.
Југословенски официри су два дана касније, 17. априла потписали ,,Одредбе о извршењу примирја". Са правне стране гледишта овај документ није био обавезујући посебно што су га потписали заробљени официри генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић. Овим документом одређена је безусловна предаја свих официра и војника, комплетног наоружања, опреме, вучне и товарне стоке као и свих средстава копнене војске, морнарице и авијације. Осим тога наложена је предаја архива, свих војних докумената, планова и других списа који су се односили на војску. Строго је назначена забрана напуштања земље. Немци су ове одредбе доживљавали као безусловну капитулацију тако да сваки даљи отпор или војно организовање сматран је као побуна ван закона и норми међународног права, а поводом таквих активности све могуће репресије биле би оправдане. Непредате војнике Немци су према одредбама споразума третирали као „франтирере“ и сходно наредби немачког генералштаба од 17. јуна 1938. године предвиђали најсуровији режим према њима. Занимљиво је да су Немци сурове репресалије према белгијским франтирерима у Првом светском рату правдали тиме да они нису носили прописне униформе и видне ознаке. Према истраживањима Велимира Терзића заробљено је око 375 000 официра, подофицира и војника. Заробљеници су различито третирани тако да су Немци као праве заробљенике доживљавали Србе, неке Словенце и само оне за које су имали сазнања да су јако југословенски оријентисани. Официре и војнике хрватске националности нису заробљавали и ако јесу убрзо су ослобођени. Сличан статус имали су Македонци, Црногорци и разне мањине. Након пуштања разних категорија заробљеника, укључујући и болесне заробљенике српске националности интернирано је у заробљеничке логоре око 200 000 официра и војника. Због уништења, или заробљавања југословенске ратне документације, а и због незаинтересованости послератних истраживача не постоје ни приближни подаци о броју страдалих официра и војника у Априлском рату. Застарела и слабо вођена југословенска војска неприпремљено се нашла у рату са најмодернијом, најпродорнијом и уз то најбруталнијом армијом на свету. Такав напад једноставно није могла издржати. Априлски рат је на најсуровији начин открио дубину државне кризе, снагу петоколонашке издаје, указао на високи степен присутног дефетизма и донео коначне резултате националне разједињености.
[1] Петар Кривошић ,,Записи са Цетине», [2] Велимир Терзић ,,Слом краљевине Југославије 1941» [3] Бранко Јевтић ,,Национална структура у ВКЈ» необјављени списи
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 17, 2013 8:21:28 GMT -5
Објављено 17.04.2013 у 10:31 Измишљени сребренички геноцид као метод притиска на српску црквуИзмишљени геноцид у Сребреници се злоупотребљава кад год одговара странцима да врше притисак на Србе у БиХ. Овог пута је на удару Српска православна црква. Амбасада САД у БиХ је изградњу православне цркве у Будаку у општини Сребреница оценила као провокацију, зато што се црква налази у близини наводне масовне гробнице у којој су биле жртве измишљеног геноцида. Амбасада је позвала власти Републике Српске и црквене власти да обуставе изградњу и почну разговоре с представницима општине о другој локацији „која би истински служила потребама верника и која би истовремено поштовала спомен на жртве геноцида“. „Сврха изградње цркве у чијој близини нема значајније насељеног места, а која је тако близу бивше масовне гробнице и Меморијалног центра сребреничког геноцида, провокација је, и не служи легитимним потребама верника. Општина Сребреница је нудила локације за изградњу цркве које су много ближе православној заједници у Дугом пољу.“ – пише у саопштењу. Амбасада САД је саопштила да подржава изражавање верских слобода и слободног практиковања за следбенике свих религија у БиХ, али да то „право мора бити уравнотежено с легитимним правима других“. И Служба високог представника у БиХ (ОХР) је осудила наставак изградње цркве у општини Сребреница. Високи представник Валентин Инцко је изразио заринутост и саопштио да је „и сам помогао у изградњи цркви за православне вернике, али да је у овом случају сасвим разумљиво противљење изградњи цркве на тој локацији“. Инцко очекује од верских заједница да „подрже мирни суживот и међусобно поштовање у Сребреници“. Високи представник очекује од Српске православне цркве да се заложи код надлежних да се црква измести даље од недавно ексхумиране масовне гробнице, и од гробља у Поточарима. „Таквим поступком, православна црква би послала најјаснији могући сигнал широј јавности да је спремна да игра проактивну улогу у изградњи поверења, толеранције и разумевања у Сребреници у интересу свих који тамо живе.“ – саопштио је Инцко.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Apr 17, 2013 8:37:57 GMT -5
Запад спрема грађански рат у Војводини16. април 2013. | Генерални секретаријат Српске радикалне странке Београд – Српска радикална странка упозорава грађане Србије на опасност која јој прети од актуелног режима, јер београдски квислинзи, по сценарију из Вашингтона и Брисела, у Аутономној покрајини Косову и Метохији припремају нови егзодус Срба, а у Аутономној покрајини Војводини грађански рат са циљем свођења Србије на Београдски пашалук, изјавио је на конференцији за новинаре Милорад Мирчић, потпредсеник Српске радикалне странке, наглашавајући да су последњи догађаји у Новом Саду важан део тог плана.
Милорад Мирчић (Фото: ФоНет)
Као што је 2004. године, у време погрома над Србима на Косову и Метохији, Запад организовао протесте по Војводини, по истом сценарију сада организује скупове да би пребацио пажу са јужне покрајине на споредно питање нечије оставке. Индикативно је и време: то се ради управо када у преговорима настаје пауза и када Хашим Тачи уз подршку Еулекса може да спроведе нови прогон Срба, које неће заштитити ни српски министар полиције, ни министар војни – рекао је Мирчић.
Потом, како је истакао, долази на ред Аутономна покрајина Војводина, где се, користећи социјални моменат, међунационалне односе и неке одлуке које се најављују, припремају сукоби у обрисима грађанског рата. „Велика је опасност да незадовољни сељаци блокирају путеве, да им се прикључе они који су остали без посла, незадовољни и опљачкани грађани, а да се са друге стране нађе још незадовољнија полиција, која за бедне плате, треба да брани овај режим и да са путева склањасељаке и грађане. То неминовно мора да изазове сукобе у којима ће ударити комшија на комшију – упозорио је Мирчић. Српска радикална странка зато апелује на све актере на политичкој сцени да је Косово и Метохија питање свих питања и да док се то не реши, морају да покажу висок степен толеранције и сачувају мир.
link
|
|