Post by Emperor AAdmin on Oct 13, 2014 8:59:59 GMT -5
English rough translation is bellow!!
Druga dimenzija
Rat je trgovcima mio, ma gde bio: odakle je krenuo i dokle je stigao eksploatatorski kapitalizam Zapada (1)
Rusija na dva sveta
Da li je „kriza u Ukrajni" britanski politički „het trik" za stvaranje Evroazije kao nove vizantijske imperije u kojoj su venecijanski trgovci imali poseban trgovinski status? Sva događanja koja su uvela Ukrajnu u građanski rat (ulični protesti, svrgavanje demokratski izabranog predsednika i konačno oružani sukobi) tipična su slika perfidne orkestracije sukoba velikih sila po raznim delovima sveta. Poslednjih decenija ovakve orkestracije ratova su sve učestalije, a obični građani, bar oni malo promućurniji ili koji su sami doživeli da budu uvučeni u ovakve političke i psihološke operacije (kao mi iz bivše Jugoslavije) sada to sve više primećuju.
Piše: Ivona Živković
Niko danas i ne spori da sukob u Ukrajni nije spontana reakcija naroda pro-evropske i pro-ruske orijentacije, već jasno ispoljen politički uticaj spolja, pre svega SAD, kao i Nemačke koja se ispred EU najviše i eksponirala u svrgavanju Viktora Janukoviča.
Sa druge strane Rusija, koja je na Zapadu do pre samo nekoliko decenija u periodu Hladnog rata doživljavana u SAD kao komunistički monstrum i rasadnik užasne komunističke ideologije (narod na Zapadu prosto obožava eksploatatorski kapitalizam) nakon aneksije Krima danas ima sve više simpatija. Kažu logično je što je Putin tako reagovao jer on štiti interes Rusije. A Rusija više nije jednoumno komunističko društvo, već demokratsko i kapitalističko, a u kapitalizmu interes ide ispred svega. U Rusiji inače bogataši niču u sve većem broju. Iako političku volju ruskog naroda koji broji 140 miliona duša predstavlja već 14 godina jedan čovek, Vladimir Putin (koga na zapadu zovu car), Rusija je sada apsolutno demokratska zemlja. I to joj sa Zapada niko ne spori.
Da ne bude baš da je Putin apsolutista (makar demokratski), tu je još jedan „moćni" politički lik mada omanjeg rasta - Dimitrij Medvedev. Njih dvojica se godinama rotiraju sa funkcijama i eto političke volje 140 miliona Rusa i ostalih koji u Rusiji žive. Uostalom, ni u „najdemokratskijoj zemlji na svetu", SAD, poslednjih decenija nije drugačije - svi su predsednici isto društvance iz iste porodice sa istog golf terena ili istog poslovnog kluba ili istog univerziteta. Privatnog. Ali, to i jeste „demokratija" jer je i ovako i onako svaka demokratrija ma gde bila obična farsa. Predstava za narod manje ili više uočljiva bar prosečno inteligentnom čoveku.
Tako se ruska spoljna politika sve više zanima za bliski i srednji istok, aktivna je sa svojom diplomatijom svuda po svetu, mada vojno nigde nije prisutna kao SAD. Iako godinama intenzivno radi na usavršavanju ofanzivnog oružja dalekog dometa, Rusija se za sada samo drži samo retoričkih pretnji i diplomatske priče.
Posebno su zanimljivi izuzetno dobri odnosi Putina sa Izraelom (državom koju na srednjem i bliskom istoku obični građani i pravi islamisti ne mogu da smisle jer predstavlja vojnu ispostavu zapadnih interesnih grupa, posebno Britanije i SAD).
Ali, neki na Zapadu Rusiju i dalje vide kao neprijateljsku zemlju. Zapad je i dalje Zapad, Rusija je i dalje na Istoku (u političkom smislu).
Da baci drvlje i kamenje na Rusiju i dolije ulje na ukrajinsku krizu oglasio se nedavno i poznati politički strateg i rusofob, ostareli Zbignjev Bržežinski, koji se na jednom predavanju dotakao ukrajnske krize i Putina rečima:
„...Rusija mora da shvati da Ukrajna neće biti član nekog mitskog Evroazijskog saveza koji predsednik Putin nastoji da promoviše na osnovu nove doktrine specijalne ruske pozicije u svetu". Bžežinski, poreklom Poljak, je inače bio američki savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme „Hladnog rata" i ako je nešto rđavo za američke interese onda je to stvaranje velike države ili bilo kog jakog vojnog ili ekonomskog saveza na Istoku oko Rusije.
A jedan takav savez je upravo stvoren ratifikacijom sporazuma o Evroazijskoj ekonomskoj uniji i to je ozbiljan udarac američkim ekonomskim interesima.
Radi se u stvari o tome da je Evroazijska ekonomska unija sada najveće potrošačko tržište na planeti na čijoj teritoriji se nalazi četvrtina ukupnih svetskih mineralnih resursa procenjenih na oko 40 triliona dolara.
Ali, ima li Rusija robu za toliko tržište? Ima li neku tehnologiju kakvu Zapad nema? Poznato je da je i sama Kina samo proizvođač po zapadnoj tehnologiji i barata Zapadnim kapitalom. Očito to tržište je potrebno nekom privatnom korporativnom biznisu sa Zapada, a ne iz Rusije i Kine ili Indije. I Rusija sada upravo nameće trgovinske sankcije zapadu. Time ih kažnja što se mešaju u „građanski sukob" u Ukrajni. Treba li Rusiji sa takvim resursima da uopšte podiže pogled ka zapadu ili bi mogla da se zatvori na svom istoku i uživa u blagodetima koje joj je pružila priroda. Zašto hranu, posebno žitarice da uvoze sa zapada kad im je bliža Indija ili Kina? Mogu li ove dve države uopšte da hrane Rusiju, a da zauzvrat dobijaju gas i naftu? Može li Rusija da se zatvori u trgovinskoj razmeni prema zapadu, i da se potpuno okrene istoku? Može li u tom slučaju zapad da opstane bez Rusije? Kako je uopšte EU došla u situaciju da energetski zavisi od ruskog gasa? Toliko razvijena nauka, tehnološke inovacije, pretnje ratovima uplitanje po čitavom svetu, a mogu da pomru od zime bez ruskog gasa. Što je još zanimljivije od kada se priča o sankcijama izvoz SAD u Rusiju je sve veći. Posebno se izvozi oružje iz SAD. Zanimljivo je i to što sankcije zapada u Rusiji najviše pogađaju državna preduzeća i državne banke, ali ne i privatne. Isti je slučaj i sa SAD. Državne kompanije će imati veće štete od politike sopstvene države.
Naravno sva su ova pitanja suvisla ako imate političku kartu sveta sa nacionalnim državama koje imaju svoje teritorije, granice, svoju privredu i narod koji preko svojih demokratski izabranih predstavnika nastoji da živi u blagostanju.
Nacionalne države odavno ne postoje
Ali stvarna politička karta sveta odavno više ne poznaje nacionalne države. Ko kod od državnika ističe demokratiju kao vrednost, taj je agent masonerije ili budala. Demokratija je uvek bila farsa, a nacionala politika iluzija. Postoje samo međunarodni trgovci, njihove oligarhije i njihovi karteli. I oni su odavno već napravili svet tako da svi moraju međusobno na planeti da trguju i niko ne može biti sebi dovoljan. Zapad ima tehnologiju i hranu, a istok sirovine i energente. I sva razmena ide preko međunarodnih trgovaca i njihovih mafijaških kartela. Najmoćniji takav kartel danas ima sedište u Londonu.
Iz evroazijske ekonomske zajednice interes će najveći tako izvući samo oni trgovački karteli koji budu bili u stanju da ovo tržište najviše prilagode svom biznisu. Ruski i kineski i drugi narodi naravno ostaće tamo gde su i do sad bili - kao servilni robovi i vojnici koji žive u svojim demokratskim iluzijama i sa svojim demokratskim liderima koji treba da ih povedu u lepi i prosperitetniji život. Kao magarce do zelene trave. Dakle koji trgovački kartel danas drži „majčicu Rusiju"? Ko se i oko čega danas spori u Ukrajni?
Da bi smo ovo shvatili moramo se malo vratiti u daleku istoriju gde je glavna istorijska nit bazirana oko zlata i bankarskih poslova i vekovnom nastojanju trgovačkih porodica da imaju tržišni monopol. Borba za ovaj monopol pokretala je sve ratove.
Kako je Moskva postala Treći Rim
Za postanak Ruske imperije ključni datum je 11. maj 330. godine kada je rimski imperator Konstantin odlučio da nova prestonica Rimske imperije bude na Bosforu u današnjem Istanbulu. Razlog je verovatno bio praktičan jer su preko Konstantinopolja rimski trgovci mogli najlakše da kontrolišu sav protok robe između Evrope i Azije, a posebno brodove. „Prolaznina" odnosno taksa za prolaz robe koju su imperatori naplaćivali svim trgovcima za prolaz preko Bizantiuma bila je glavni izvor prihoda i za vladare i državnu kasu. Sama trgovina hranom i posebno solju (koja je bila neophodna za konzerviranje hrane) bila je najviše kontrolisna i svaka luka i geografska pozicija gde je išao put postala je naplatna rampa - carina. Sama reč „(viza)ntija" verovatno i potiče odatle kao naziv za prolaz. Fizičko obezbeđenje u ovim poslovima vršili su razni plaćeni robovi sa severa ruse kose koji su nazivani zato rusima i koji su služili kao vizantijska garda. Ove ljude ruse kose često su Vizantiji za pare iznajmljivali feudalci iz Severne Evrope. Jedan poznati iznajmljivač je bio kijevski knez Vladimir. Tako su vizantijski imperatori držali u rukama zlatnu trgovačku kapiju preko koje su ubirali ogroman novac ili robu kao taksu, dok su se na zapadu i severu Evrope trgovci zadovoljavali „koskama".
Izdavanje papirnog novca po osnovu deponovanog zlata kao i izdavanje zlatnih kovanica bio je najunosniji biznis trgovaca pa je stvaranje zlatne riznice i održavanje takozvanog kontinuiteta imovine bio glavni zadatak čuvara ovakvih riznica. Ovakve riznice su drevni Rimljani nazivali fondo i Konstantinopolj je tako postao sedište najvećeg zlatnog fonda koji je izdavao i tada najtraženiji i najpouzdaniji novac - bizant (bezant). Konstantinopolj je tako postao Drugi Rim koji se zbog svog geografskog položaja koji mu je omogućavao kontrolu najvećeg trgovačkog puta i ubiranje carine dugo održao kao imperija. Umesto titule cezara Vizantinci su koristili skraćenicu - car. Što je isto.
Vladarske porodice na zapadu i severu Evrope nisu bile zadovoljne ovakvom pozicijom Vizantije i njenih vladara i nastojale su da ih oslabe i po mogućstvu otvore sebi druge trgovačke puteve.
Vizantija je posebno smetala dinastiji Normana, dok su venecijanski trgovci uvek imali dvolični trgovački princip. Posebno je vizantijski fondo smetao vatikanskom fondu koji ustanovljen u Rimu, a oba su održavala zajedničko tržište novcem pod okriljem hrišćanske vere kada je tržište objedinio Konstantin Veliki. Hrišćani su u stvari bili „stado" koje je darivalo zlato i druge vrednosti fondu (koji se predstavljao kao božija ispostava) nakon smrti bogatog vlasnika. Ali zbog sve većih sukoba i otimačine čuvara fonda i trgovaca „stado" je 1054. podeljeno na zapadno - latinsko ili katoličko i istočno ili ortodoksno (pravoslavno). Tako je od tada svako „stado" darivalo svoju crkvu. Među trgovcima okupljenim oko oba fonda (kao banke) nastavljena je ipak i saradnja , ali sve više sukobi i ratovi kao čuveni krstaški ratovi.
Vizantijsko-venecijanski ugovor iz 1082. bio je trgovački i odbrambeni sporazum koji je venecijanskim trgovcima dao glavne trgovačke koncesije (ustupke) u Vizantiji, a za uzvrat Venecijanci su pristali da pomognu sa svojom moćnom pomorskom flotom Vizantiji da se odbrani od Normana koji su hteli da se i oni ugrade u dobit od carinjenja robe iz Azije i kontrolišu neke pomorske putne pravce. A imali su moćnu pomorsku flotu pa su ušli u sukob i sa Venecijancima. Tako su Venecijanci dobili carinske olakšice, kao i kontrolu glavne luke u Vizantiumu. Dobili su i nekoliko važnih kancelarija (trgovinskih predstavništava), a njihov dužd je dobio poseban počasni status u Vizantiji. Dobili su i sopstveni distrikt u samom gradu sa svojim radnjama, crkvom, pekarom (kao današnja duty free zona). Vizantija nije imala pomorsku vojnu flotu, već samo geografsku poziciju, pa je u borbi protiv Normana zato morala da računa na venecijansku pomorsku silu. Ali, Venecijanci su dobro saradjivali (pljačkali) i sa Normanima, pa ova pomoć Vizantiji nikada nije ni stigla.
Kada su 1204. besni latinski trgovci napali sa vojskom Konstantinopolj u krstaškom pohodu potpuno su razorili grad.
Tako je 1219. stvoren još jedan trgovački sporazum sa Venecijancima (koji su ovaj krstaški pohod i finansirali) koji im je tada dao mogućnot da trguju preko čitave vizantijske imperije bez carine, ali da priznaju da je okupirana teritorija koju su zauzeli latinski krstaši u Vizantiji samo imperija u okviru Vizantije. Dakle, kao nezavisno Kosovo, ali formalno u okviru Srbije. Ista igra očito, kao i isti igrači - nekada Venecija, danas Britanija.
Imperije nestaju, ali zlato je večno
Ali nakon konačnog pada Carigrada 1453. zlatni vizantijski fondo (istočna hriščanska crkva) preseljen je u Moskvu. Reč "mosk" na arapskom znači sedište vere i Moskva je postala to novo sedište istočne ortodoksne (pravoslavne) crkve.
Naime, 1453. Turci su uz pomoć trgovačkih porodica iz Venecije okupljenih oko vatikanskog fonda , pušteni u Evropu samo zato da bi pregazili Vizantiju. Tajni dogovor je napravljen sa sultanom Mehmedom II. Učinio je to Venecijancima naklonjeni (i potkupljeni?) papa Kalistus III (iz Španije). Kada je njegov naslednik papa Pije II pozvao venecijanske trgovce da pomognu da se Konstantinopolj oslobodi od Turaka, oni su podmuklo ćutali. Njihove trgovačke pozicije turskim osvajanjem Bosfora nisu bile ugrožene, a konkurenti oko vatikanskog fonda su dotučeni. Posebno Španci.
Tako su venecijanski trgovci svrgnuli poslednju romansku dinastiju koja je čuvala vizantijski fondo odnosno rimsku istočnu riznicu koju je utemeljio Konstantin Veliki. Poslednji vizantijski čuvar ovog romanskog fonda bio je Konstantin IX iz dinastije Paleologa.
Tako je Moskva postala novo sedište fonda i novi Treći Rim, a Rusija je počela da se razvija sa ovom romanskom riznicom u novu istočnu imperiju. Kubeta ruske crkve tako podsećaju na živopisne vizantijske crkve.
Formiranje romanske dinastije u Rusiji
I nova dinastija koja je trebala da čuva ovaj rimski (romanski) fondo i održava dinastički kontinuitet imovine uspostavljena je tamo kao novi carski (cezarski) tron. Ivan IV Vasilievič je postao prvi ruski car (cezar) i to tako što se bogato oženio sa ćerkom rimskog (romanskog) trgovca i viteza Romana Jurijevića Zaharina. Nomen est omen jer je Zaharin bio romanski (rimski) bojar (išao je u boj) što je značilo da je bio plaćeni vitez (profi vojnik) koji je sa svojom vojskom (plaćenim najamnicima) išao da se bori gde treba za interese krupnih trgovaca iz vizantijske imperije.
Za uzvrat ovi bojari (vitezovi) su dobijali velike zemljišne posede i postajali tako veleposednici i feudalci i sticali plemićke titule. Bojar je titula koja se daje najmoćnijim vitezovima i u rangu je britanskog barona. (Dakle ovaj sistem darivanja vitezova i titulisanje je u V. Britaniju uvedeno migracijom venecijanskih trgovaca ).
Anastasija Romanova je tako kao ćerka romanskog barona uvela Ivana Vasilieviča u plemićki status i on je uzeo sebi prezime Romanov. Uspostavljanjem Kuće Romanova ova porodica je postala zvanični čuvar zlatnog fonda Ortodoksne istočne crkve.
S obzorom da je Rusija bila puna zlata, fondo se vremenom uvećavao pa su Romanovi postali uskoro najbogatija dinastija na planeti. I mnogi evropski plemići su želeli da se sa njima orode. Zlato su Romanovi zajmili i bliskim poslovnim partnerima i bankarima i tako postali veoma uticajni i moćni i u Evropi i SAD. Nagađa se i da su uneli zlatni ulog u osnivanje američke Centralne banke FED.
Rusija je tako sa Romanovima na čelu riznice i crkve postala najveća imperija na zemlji ikada. Pružala se od Pacifičkog okeana na istoku , južno do Krima, i na zapadu do Baltičkog mora. Sa Aljaskom u posedu prostirala se na dve zemljine hemisfere.
Anastasija Romanova je umrla od nekakvog trovanja 1560., a veruje se da je otrov bio namenjen Ivanu. Od tada se on menja u svojoj vladavini i dobija nadimak Grozni.
Venecijanci presvlače zmijsku kožu
Kada je nakon žestokih porodičnih sukoba u trgovini tada prva nacionalna država Francuska formirala Ligu iz Kabre 1509. i vojno razbucala ratobornu i podmuklu venecijansku družinu i njihovu Venecijansku državu, članovi porodica iz ovog kartela su migrirali ka Nemačkoj i Engleksoj menajući imena i prezimena i noseći svije zlato. Osnivanjem Bank of England krajem 17. veka uspeli su da se konsoliduju kao novi trgovački kartel sa sedištem u Lonodnu. Njihova glavna sveštenička (hrišćanska) vojska za političke smicalice postaje poseban red u rimokatoličkoj crkvi - jezuiti koji su se u ovu crkvu sve više infiltrirali. Danas imaju i svoga papu. Da upravlja novcem iz ovog fonda u Londonu i plasira ga na svetskom tržištu zadatak je dobila nemačka porodica Rotšild. I naravno da oni od samog početka nisu mogli da podnesu rusku imperiju i njihov konkurentni moskovski zlatni fondo.
Nacionalna država je ono čega se najviše plaše i danas i zato nastoje da svako nacionlno povezivanje i svaki nacionalni osećaj u korenu sasecaju. Za njih je jedini princip rada mafijaško i kartelsko povezivanje (Da podsetimo da se svi ovi venecijanski trgovci danas nazivaju jevrejima - jews). Zvanično je na tronu britanske imperije Kuća Vindzora. Ali samo za slikanje. Tako je i glavna doktrina britanske politike danas jezuitska dvoličnost. To znači prevara i uvek prevara. Englezi su postali njihovi robovi, kao i Škoti, Velšani, i deo Iraca. Glavni pravac širenja britanske imperije je zato istok, jer ih okoreli katolički zapad ne podnosi. Pale su zato na Istoku i drevne veoma moćne i organizovane carevne, poput Japana, Kine, Indije i sve u prevarantskoj trgovačkoj saradnji sa ovim majstorima biznisa i prevare.
Rusija je bila najveći kolač i najteži zalogaj za Veliku Britaniju. Rusija je u stvari imala sve, a na carkom tronu su znali gde im je najveći neprijatelj. I hteli su da ga se reše. Britanija, međutim, nije htela ni smela da uđe u otvoreni sukob sa Rusijom pa je zato nastojala da jezuitskom doktrinom huška druge. Tako je njihov osvajački adut u jednom trenutku bio Napoleon I Bonaparta koga su jezuiti mentalno vešto obradili podbadajući ga da krene u osvajanje ogromne količine zlata u Rusiji. Prethodno su ga nahuškali da ide u Egipat i Siriju, pljačka zlato i štiti navodno francuske trgovce koji su se tamo sukobili sa engleskim interesima. Naravno ti „engleski interesi" nisu bili isto što i intersi „venecijanskih trgovaca" koji su zaposeli britanski tron, a Francuska je nakon revolucije (koju su podboli Venecijanci) 1799. ostala samo sa „pola glave", tj. sa ograničenom monarhijom.
U sledećem broju: "Carska rusija je bila okosnica saveza protiv britanske zmije"
www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=320&cl=28
--------------
Druga dimenzija
Evroazijski protiv evroatlantskog saveza : rat je trgovcima mio ma gde bio (2)
Mnogo para protiv ruskog cara
Carska Rusija je bila okosnica svih evropskih saveza protiv jedne „zmije" koja je izmilela iz vatikanskog legla i sa venecijanskim trgovcima se uselila krišom u London. Zato je Rusija vekovima bila neprijatelj Velike Britanije broj jedan.
Piše: Ivona Živković
Poznati francuski pohod na Rusiju 1812 pod vođstvom Napoleona Bonaparte imao je za cilj isključivo pljačku ruskog zlata. Na ovaj pohod Napoleona su verovatno nahuškali jezuiti. O uticaju jezuita na Napoleona i na uspostavljanje francuske republike (nakon što ih je Luj XIV proterao iz Francuske) pisala je i engleska istoričarka Nesta Helen Vebster (umrla 1960). Ona je upravo bila fokusirana na razotkrivanje tajnih operacija iz Britanije koje je izvodilo aristokratsko tajno društvo nazvano Iluminati. Pisala je i o komunističkoj zaveri u Rusiji kao i o stvaranju ogromne globalističke agenturne mreže koja je dobila naziv „jevrejski biblijski narod". I sam Napoleon je kasnije u svojim memoarima zapisao: „Jezuiti su vojna organizacija, a ne religizni red. Cilj ove organizacije je moć - moć u najvećoj despotskoj primeni - apsolutna moć, univerzalna moć, moć da se kontroliše svet voljom jednog čoveka" (na primer Vrhovnog jezuitskog generala).
Napoleonov fijasko i rusko uspostavljenje nove francuske monarhije
Vojni pohod sa blizu 700. 000 vojnika na ogromnu zemlju kao što je Rusija je bio potpuno sumanuta odluka. Oko 250. 000 je uspelo da stigne samo do Moskve i tu su nakon bitke kod Borodina ušli u grad i pljačkali i palili sve šta im je došlo pod ruku. Znajući veličinu Rusije car Aleksandar I nije imao nameru da sa Napoloenom pregovara o predaji, pa su Napoleonovi vojnici morali da se povlače. Pošto očito nisu računali na povlačenje, već isključivo na pobednički trijumf, zedesila ih je ruska zima potpuno nepripremljene i oko pola miliona vojnika se nije vratilo iz ovog sumanutog ratnog pohoda.
Još gore po Napoleona, car Aleksandar I ih je sa svojom vojskom "ispratio" sve do Pariza u koji je ruska vojska ušla marta 1814. Napoleon Bonaparta je nakon toga morao da abdicira i ova francuska monarhija koju su na presto doveli Britaniji naklonjeni jezuiti okončala je svoju vladavinu. Nova monarhija je u francuskoj uspostavljena ponovo kada je burbonski kralj Luj XVIII uverio ruskog cara Aleksandra I da će "poštovati ustavna prava francuskog naroda" i "hrišćansko učenje", što je u prevodu na bankarsku veštinu vladanja značilo da će porodica Burbon uplaćivati svoje doprinose moskovskom fondu u tj. ortodoksnoj ruskoj crkvi.
U Londonu su zbog ovoga bivše venecijanske lihvarske zmije pobesnele. Izgubiti kontrolu nad Francuskom kao moćnim britanskim saveznikom u ratovima koji su trebali tek da se odigraju bio bi ogroman gubitak. Još gore ovo veliku državu je sada kao svog saveznika prišio smrtni neprijatelj - Ruska imperija. I činili su sve da ovu porodicu sklone sa trona.
Rusija nastoji da bude okosnica svih saveza protiv Britanije
Znajući za podmuklu ulogu Londona koji je potajno instruirao otomanskog Sultana u vezi Turske spoljne politike (osvajačke naravno) i u strahu od sukoba sa Turskom, ruski Car Aleksandar I je inicirao stvaranje Svetog saveza (Svete alijanse) među svim hrišćanskim zemljama u Evropi. Ali Britanija, kao ni "hrišćanski" Vatikan (koji je u tom trenutku imao papu naklonjenog "Venecijancima" iz Londona) odbili su da potpišu sa Rusijom bilo kakav savez. Ni Turska nije htela nikakav mirovni ugovor sa Rusijom. Londonu je isključivo odgovarao svaki mogući rat koji bi oni finansirali (kreditirali obe strane) i orkestrirali ga tako da iz njega izvuku dobit samo bankari iz jezgra Londona i njihovi saveznici. Zato su britanski agenti i jezuiti diplomatski "savetovali" (rovarili) po svim državama koje bi mogle sa Rusijom ući u bilo kakav međudržavni savez.
A Sveta alijansa je upravo imala za cilj da bude prepreka mnogim budućim ratovima u Evropi.
Za razliku od hrišćanstva satanizam kao versko kao učenje počiva na obrnutom sistemu vrednosti od hrišćanstva. To su moralne "vrednosti" koje uvek vode u svađu i haos, društvene institucije zato moraju biti zasnovane na korupciji, ucenama, nasilju sa službenicima sujetnim i gramzivim, sa budalama na "uticajnim" društvenim i državnim pozicijama (koji tu stižu "demokratsim" procesom), a veština trgovine i biznisa zasniva se isključivo na prevarama. I u takvom "medijumu" venecijanske zmije se najbolje umotavaju i grizu. Novac je njihov najveći mamac. Ljudska potreba za brigom i pažnjom prema drugima preusmerava se na kućne ljubimce i imovinu, dok su deca i njihovo utilitarno vaspitanje prepušteni "stručnjacima" i medijima koje satanisti preko raznih strukovnih udruženja i novcem sve kontrolišu. Tu spada (inter)nacionalna kultura, umetnost i edukacija. Prevara i samo prevara je suština njihove politike. Sama reč "politika" upravo to i znači.
I car Aleksandar I je postao omražena pojava u britanskim aristokratskim krugovima samim nastojanjem da spreči širenje ove satanističke filozofije.
Iako je već preživeo jedan pokušaj otmice, Aleksandar I je misteriozno umro 1. decembra 1825. od nekakve neočekivane bolesti. Veruje se da je na neki način otrovan. Spravljanje otrova je inače bila specijalnost jezuita.
Gresi Rusije prema Britaniji su se nastavili
Već od 1853. do 1856. protiv cara Aleksandra II je pokrenut novi rat. Poveli su ga u savezu sa Velikom Britanijom Francuska i Turska (tada Otomanska imperija). Konflikt je bio najžešći na Crnom moru oko Krimskog poluostrva.
Nakon dve i po godine ratovanja koje su finansirali i podsticali bankari iz porodice Rotšild 1856. otpočeli su mirovni pregovori.
Rusija i Otomanska imperija su se složile da ni jedna ne postavlja svoje vojne pomorske baze na Crnom moru. To je za Rusiju bio veliki gubitak i znatno je oslabilo njenu snagu prema Turskoj. Ali, Britanija je time bila zadovoljna.
Kada je nakon 20 godina došlo do novog rata između Rusije i Turske (1877) i kada je Rusija uspela da povrati svoje izgubljene pozicije na Crnom Moru, Velika Britanija je reagovala žešće. Koliko je lukava i licemerna britanska politika kada dođe do neke mirovne misije (u kojoj uvek nastoje da budu) videlo se upravo tada na poznatom Berlinskom kongresu. Naime ruska imperija je nastojala da ima kontrolu na čitavom prostoru Balkana gde je postojala istočna hrišćanska zajednica za koje je smatrala da predstavljaju njene prirodne saveznike.
A to su bile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Moćna ruska vojska tako je oterala Turke sa Balkana i počela da napreduje ka Konstantinopolju što je u Britaniji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Tako je britanski premijer Dizraeli počeo da pritiska Rusiju da prihvati mirovnu inicijativu poražene Turske. Da bio bio ubedljiviji u pritiscima poslao je na Bosfor britanske bojne brodove.
Strah britanske aristokratije da neće imati kontrolu nad Bosforom bio je odlučujući, a možda su već tada imali i velike planove za stvaranje velike prikrivene vojne baze u Palestini (Izraela) koja je tada bila u vlasništvu bogatih turskih efendija.
I ruski car je, na žalost, prihvatio mirovnu konferenciju u Berlinu kako bi se Rusko Turski rat okončao. Konferenciji su prisustvovali pored Rusije i Turske, predstavnici Austrougarske, Francuske, Nemačke , Italije i Velike Britanije. I tu je apsolutno dominirao Benjamin Dizraeli sa podmuklim političkim smicalicama.
Prva je bila što je neposredno pred otvaranja Berlinskog kongresa Britanija sklopila tajni dogovor sa Turskom po kome Turska dozvoljava Britancima da okupiraju vojno Kipar. Ovo ostrvo je bilo na strateški važnoj istočnoj poziciji u Sredozemnom moru. Tako je Britanija iz Turske mogla vojno da preti Rusiji ukoliko se ova ne bi na Konferenciji povinovala zahtevima Turske (koja je zapravo rat izgubila)
Još jedan prljavi politički trik napravila je Britanija sklapanjem (takođe pred početak Kongresa) ugovora sa Austrougarskom. Po njemu su ortodoksni hrišćani, uključujući Srbe u Bosni, stavljeni pod upravu Austrougarske i bez prava da se ujedine sa Srbima u oslobođenoj i nezavisnoj Srbiji.
Vatikan je iskoristio ovo kasnije da deo stanovništva (robova) prevede u katoličanstvo. Tako su Srbi iz Turskog ropstva prevedeni u Austrougarsko. Ovo je praktično bio britanski poklon austrougarskoj monarhiji, kako ne bi pravili probleme na Berlinskom kongresu. Istorija Srbije se nakon ovog kongresa drastično falsifikuje i sve ono što je bilo pre, za zapad više ne postoji i u današnjoj istoriji koju kontroliše masonerija smatra se nebitnim. Istoriju Srba od tada su preuzeli da pišu naši "dragi" i "večiti" saveznici Britanci i Francuzi. Rusija je tako dovedena u pat poziciju iako je Tursku vojno porazila.
Rusko američko savezništvo je nedopustivo
Još jedan težak i neoprostiv politički udarac Britaniji napravio je car Aleksandar II kada se upleo 1863. u građanski rat u SAD. Ovaj građanski rat su upravo inicirali iz Londona nastojanjem da podele Ameriku i oslabe vlast Linkolna. U Londonu su, naime, očekivali da im Linkoln zatraži novčanu pozajmicu kako bi rat zaustavio i očuvao konfederaciju, ali to se nije dogodilo, jer je Linkoln novac za rat našao na drugom mestu. U stvari sam je počeo da ga emituje i ta emisija novca je bila bazirana verovatno na ogromnoj zlatnoj pozajmici iz Rusije. Još gore emitovao je dolare bez kamate. I to je bio neoprostivo težak udarac za prodavce novca iz Londona.
U Londonu su bili spremni da uključe i britansku i francusku vojsku na strani američkih južnjaka, ali, je ruski car Aleksandar II poslao ruske bojne brodove na dokove Njujorka i San Franciska kako bi pomogao američkoj federalnoj vojsci.U strahu od sukoba sa SAD i Rusijom, ratni huškači iz City of London su morali da se povuku. Tako je stvaranju jedinstvene SAD najviše doprinela carska Rusija. I ovo se u američkoj istoriji prikriva.
Ali Linkoln i Aleksandar II su ovim sebi potpiseli smrtne presude. Ratnohuškačka zmija iz Londona ovakav razvoj događaja nije mogla da podnese.
Zato je aprila 1866., samo godinu dana nakon što je izvršen atentat na Linkolna, i ruski car došao pod udar komunistčkih atentatora. Ubistvo je pokušao crveni revolucionar Dmitri Karakozov, ali je u nameri sprečen i njegov pištolj je promašio cara. Karakozov je uhapšen i osuđen sa svojih 10 crvenih drugova.
Crvena revolucija i komunizam, međutim, počeli su kao zmije polako da se razmnožavaju po Rusiji i ovim pokretom su upravljali jezuiti.
Glavni agitatori i revolucionari su vrbovani od Hazara (turskog plemena) koji su nekakvim ideološkim i religioznim smicalicama i učenjem prevedeni kao Trineaesto pleme Izrailja iz kraljevine Kanaana (po Bibliji) u judaizam. I počeli su da se nazivaju jevrejskim narodom. Sve je jezuitska konstrukcija i izmišljotina. Judaizam je čista ideologija kao i komunizam i cionizam.
Komunisti su konačno 1881 nakon četiri neuspela atentata uspeli da ubiju cara Aleksandra II i to tako što su bacili bombu na njegovu kočiju. Ovom ubistvu prisustvovali su njegov sin Aleksandar III i unuk Nikolaj. Nakon oktobarske revolucije 1917-te kojoj je prethodilo kompromitovanje carskog para Romanovih od strane jednog MI6 agenta, nekakavog monaha po imenu Grigorije Raspućin, monarhija je u ovoj ogromnoj zemlji srušena i posao su odradili hazarski judeo-agenti i agitatori.
Zbog prisustva velikog broja Jevreja u Crvenom anticarskom pokretu širilo se još od 1881. i antisemitsko raspoloženje u Rusiji. Krenuli su pogromi hazarskih Jevreja i ogroman broj njih je emigrirao u SAD, Englesku i Nemačku. Ovi imigranti kosooki i sa kukastim nosevima u SAD i po Evropi postali su najveći agitatori protiv hrišćanske Rusije, ali i hrišćanske SAD u kojoj danas drže satanistički Holivud i sve udarne medije i veliki deo američke vlade i obaveštajnih struktura. I propagiraju satanizam i opšti nemoral. Organizovani su i kao pokret PNAC (Projekat za novi američki vek).
Oni su bili zagovornici NATO intervencije u Srbiji 1999. i medijski promoteri laži o Srbiji i srpskim ratnim zločinima. Tako se glavni neprijateljem Srba danas smatra Amerika, ali politička centrala hazarske judeo- masonerije je ipak London. Njihov politički cilj je evroazija koju zamišljaju kao svoju novu Hazarsku imperiju. Katolički Brisel im ne odgovara. Antiglobalistički pokret je, međutim, danas najjači u SAD. Ne u Rusiji. Druga struja nastoji da stvori evroatlantski savez.
Zato danas Henri Kisindžer iz SAD kao i drugi jastrebovi Britanije brani politiku Rusije kao logičnu i smatra da Putina ne treba politički demonizovati. Samo što ne kaže - on je naš. Za sukob u Ukrajni ovi hazarski agenti uticaja iz EU i SAD okrivljuju nastojanja NATO-a da se širi na istok. U stvari njima je trn u oku moćna SAD koju bi najradije pocepali bar na dva dela, a po ideji na četiri i to uz pomoć Rusije i Kine, Irana i Brazila kao saveznika. Kompromitovanje američke agresorske imperijalističke politike je već godinama njihov je glavni zadatak. Baš kao i kompromitovanje Vatikana. Politiku Britanije ne osuđuju. Izrael i Rusija sjajno se slažu.
Srbija je, na žalost, u Evropi i dalje glavni britanski Trojanski konj za izazivanje konflikta u EU, pa je to razlog zašto EU neće da primi Srbiju u članstvo stalnim zamajavanjem. Srbima se tako sprema veliko razočarenje u EU koje će se pretvoriti zbog opšte bede i siromaštva i beznađa u veliki gnev protiv ovog saveza i uopšte svih evroatlanskih integracija. Srbija se onda u svom gnevu mora okrenuti „majčici Rusiji". Ali, malo ljudi i u Srbiji i u EU shvata da ovom moćnom zemljom od Oktobarske revolucije do danas upravlja NKVD (danas FSB) sa svojim ruskim tj. jevrejski „oligarsima" po instrukcijama iz Londona. Danas se u Srbiji engleski jezik i manir toliko odomaćio da je to najbolji pokazatalj čija smo zaista kolonija i gde nam spremaju budućnost.
A 1.
I Bizmark je shvatio da se jedna vatikanska zmija uselila u London
Da se uzročnik i podstrekivač ratova u Evropi i SAD nalazi u Londonu, zaključio je i nemački kancelar Oto Fon Bizmark kada je 22. oktobra 1873. objavio sporazum tri najveća svetska monarha - Franca Jozefa, cara Austrougarske; Ruskog cara Aleksandra II i nemačkog cara Vilhelma. Napravljen je trojni savez, poznat kao Liga Tri Cara. Liga je imala četiri glavna cilja: služila bi kao zajednička odbrana od rastućeg komunizma koji je počeo da se pojavljuje u Evropi od 1848. (a kreirali su ga i širili jezuiti); sporazum među članovima lige bi nalagao da se u svakom među-imperijalnom konfliktu maksimalno nastoji da izbegne oružani sukob i da se svi sporovi rešavaju diplomatski; da se suprotstave širenju francuske moći (tada već obezglavnjene države kojom je potajno upravljala agentura međunarodne bankarske oligarhije) i da se spreči britansko uplitanje u unutrašnje stvari zemalja u nastojanju da iznutra vrše državne prevrate.
Vojna i finansijska snaga ove tri carevine formirala bi ogromnu centralnu, južnu i istočnu regiju u Evropi i Rusiji preko koje londonski trgovci i bankari sa svojim francuskim satelitom ne bi mogli da prodru do Sredozemnog mora bez dobrog sporazuma sa Ligom.
I u Londonu su zbog ove ideje poludeli, jer ih je podsetilo na staru katoličku Ligu iz Kambre koja je razbucala Venecijansku republiku.
Liga Tri Cara je morala da bude rasturena (kao i sve tri imperije) i karikature iz britanske štampe u to vreme su omalovažavale i ismejavale sva tri cara rugajući se ovoj ideji i samom Bizmarku.
Kada je na presto Nemačke 1888. došao unuk britanske kraljice Viktorije, Vilhelm II (umesto svog starijeg brata Frederika koji je zbog neke bolesti umro nakon samo tri meseca carevanja) na nemačkom tronu se našao car sa samo 29 godina. Tako mladog veoma lako su ga iz Londona zadojili liberalnim idejama što znači trgovačkom otvaranju granica. I vrlo brzo su mu uši napunili pričom da Nemačka može imati sa Britanijom dobre poslovne veze.
Vilhelm očito nije znao da britanski tron drže naslednici kontinuiteta imovine venecijanskih trgovaca i bankara te da je kraljica Viktorija samo figurirala na tronu da zamajava Engleze. Mislio je i da će probleme na Balkanu rešiti saradnjom sa Londonom. Čitav Balkan je tako postao izuzetno pogodno područije za političko-etničke i verske spletke. Takav je i danas. Ali, britanski neprijatelj broj jedan je i dalje bila Rusija.
Bizmark je otpušten 1890. i Nemačka je okrenula leđa Rusiji kada je Vilhelm II odbio da obnovi sa Rusijom Bizmarkov tajni Ugovor o reosiguranju napravljen 1887, nakon što je Dizraeli rasturio Ligu Tri cara. Ovim tajnim Ugovorom o reosiguranju Bizmark je, nastojeći da na svaki način spreči bilo kakav evropski rat (koji je gutao ogroman deo društvenog proizvoda i donosio korist samo bankarima iz Londona koji nisu stvarali ništa osim državnih dugova), izdejstvovao da Nemačka i Rusija u slučaju da neka od njih bude uvučena u ratni konflikt sa trećom državom, međusobno ostanu neutralne.
Bizmark je očito bio veoma mudar državnik. Ipak, postojala je i klauzula po kojoj se ova ugovorna neutralnost se ne bi primenila ukoliko bi Rusija došla u ratni sukob sa Austrougarskom, koja je bila produžena ruka Nemačke imperije. Tako su obe imperije bila ranjive na balkanskom prostoru, gde je Rusija bila zaštitnik čitave ortodoksne hrišćanske zajednice, uključujući i onu u Bosni koju je Dizareli dao Austrougarskoj kao mito na Berlinskom kongresu. Saznavši za ovu klauzulu, špijuni iz Londona su shvatili da se Veliki rat može najbolje odigrati na Balkanu.
I tako je i urađeno 1914. Srbija sa raspaljivanjem Velikog rata nije imala nikakve veze i sve što se danas plasira po masonskim medijima u Srbiji je obično podmetanje na koje nasedaju lažni istoričari i pseudointeligencija.
www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php/www.bundeskanzleramt.de))?id=06&br=321&cl=26
Druga dimenzija
Rat je trgovcima mio, ma gde bio: odakle je krenuo i dokle je stigao eksploatatorski kapitalizam Zapada (1)
Rusija na dva sveta
Da li je „kriza u Ukrajni" britanski politički „het trik" za stvaranje Evroazije kao nove vizantijske imperije u kojoj su venecijanski trgovci imali poseban trgovinski status? Sva događanja koja su uvela Ukrajnu u građanski rat (ulični protesti, svrgavanje demokratski izabranog predsednika i konačno oružani sukobi) tipična su slika perfidne orkestracije sukoba velikih sila po raznim delovima sveta. Poslednjih decenija ovakve orkestracije ratova su sve učestalije, a obični građani, bar oni malo promućurniji ili koji su sami doživeli da budu uvučeni u ovakve političke i psihološke operacije (kao mi iz bivše Jugoslavije) sada to sve više primećuju.
Piše: Ivona Živković
Niko danas i ne spori da sukob u Ukrajni nije spontana reakcija naroda pro-evropske i pro-ruske orijentacije, već jasno ispoljen politički uticaj spolja, pre svega SAD, kao i Nemačke koja se ispred EU najviše i eksponirala u svrgavanju Viktora Janukoviča.
Sa druge strane Rusija, koja je na Zapadu do pre samo nekoliko decenija u periodu Hladnog rata doživljavana u SAD kao komunistički monstrum i rasadnik užasne komunističke ideologije (narod na Zapadu prosto obožava eksploatatorski kapitalizam) nakon aneksije Krima danas ima sve više simpatija. Kažu logično je što je Putin tako reagovao jer on štiti interes Rusije. A Rusija više nije jednoumno komunističko društvo, već demokratsko i kapitalističko, a u kapitalizmu interes ide ispred svega. U Rusiji inače bogataši niču u sve većem broju. Iako političku volju ruskog naroda koji broji 140 miliona duša predstavlja već 14 godina jedan čovek, Vladimir Putin (koga na zapadu zovu car), Rusija je sada apsolutno demokratska zemlja. I to joj sa Zapada niko ne spori.
Da ne bude baš da je Putin apsolutista (makar demokratski), tu je još jedan „moćni" politički lik mada omanjeg rasta - Dimitrij Medvedev. Njih dvojica se godinama rotiraju sa funkcijama i eto političke volje 140 miliona Rusa i ostalih koji u Rusiji žive. Uostalom, ni u „najdemokratskijoj zemlji na svetu", SAD, poslednjih decenija nije drugačije - svi su predsednici isto društvance iz iste porodice sa istog golf terena ili istog poslovnog kluba ili istog univerziteta. Privatnog. Ali, to i jeste „demokratija" jer je i ovako i onako svaka demokratrija ma gde bila obična farsa. Predstava za narod manje ili više uočljiva bar prosečno inteligentnom čoveku.
Tako se ruska spoljna politika sve više zanima za bliski i srednji istok, aktivna je sa svojom diplomatijom svuda po svetu, mada vojno nigde nije prisutna kao SAD. Iako godinama intenzivno radi na usavršavanju ofanzivnog oružja dalekog dometa, Rusija se za sada samo drži samo retoričkih pretnji i diplomatske priče.
Posebno su zanimljivi izuzetno dobri odnosi Putina sa Izraelom (državom koju na srednjem i bliskom istoku obični građani i pravi islamisti ne mogu da smisle jer predstavlja vojnu ispostavu zapadnih interesnih grupa, posebno Britanije i SAD).
Ali, neki na Zapadu Rusiju i dalje vide kao neprijateljsku zemlju. Zapad je i dalje Zapad, Rusija je i dalje na Istoku (u političkom smislu).
Da baci drvlje i kamenje na Rusiju i dolije ulje na ukrajinsku krizu oglasio se nedavno i poznati politički strateg i rusofob, ostareli Zbignjev Bržežinski, koji se na jednom predavanju dotakao ukrajnske krize i Putina rečima:
„...Rusija mora da shvati da Ukrajna neće biti član nekog mitskog Evroazijskog saveza koji predsednik Putin nastoji da promoviše na osnovu nove doktrine specijalne ruske pozicije u svetu". Bžežinski, poreklom Poljak, je inače bio američki savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme „Hladnog rata" i ako je nešto rđavo za američke interese onda je to stvaranje velike države ili bilo kog jakog vojnog ili ekonomskog saveza na Istoku oko Rusije.
A jedan takav savez je upravo stvoren ratifikacijom sporazuma o Evroazijskoj ekonomskoj uniji i to je ozbiljan udarac američkim ekonomskim interesima.
Radi se u stvari o tome da je Evroazijska ekonomska unija sada najveće potrošačko tržište na planeti na čijoj teritoriji se nalazi četvrtina ukupnih svetskih mineralnih resursa procenjenih na oko 40 triliona dolara.
Ali, ima li Rusija robu za toliko tržište? Ima li neku tehnologiju kakvu Zapad nema? Poznato je da je i sama Kina samo proizvođač po zapadnoj tehnologiji i barata Zapadnim kapitalom. Očito to tržište je potrebno nekom privatnom korporativnom biznisu sa Zapada, a ne iz Rusije i Kine ili Indije. I Rusija sada upravo nameće trgovinske sankcije zapadu. Time ih kažnja što se mešaju u „građanski sukob" u Ukrajni. Treba li Rusiji sa takvim resursima da uopšte podiže pogled ka zapadu ili bi mogla da se zatvori na svom istoku i uživa u blagodetima koje joj je pružila priroda. Zašto hranu, posebno žitarice da uvoze sa zapada kad im je bliža Indija ili Kina? Mogu li ove dve države uopšte da hrane Rusiju, a da zauzvrat dobijaju gas i naftu? Može li Rusija da se zatvori u trgovinskoj razmeni prema zapadu, i da se potpuno okrene istoku? Može li u tom slučaju zapad da opstane bez Rusije? Kako je uopšte EU došla u situaciju da energetski zavisi od ruskog gasa? Toliko razvijena nauka, tehnološke inovacije, pretnje ratovima uplitanje po čitavom svetu, a mogu da pomru od zime bez ruskog gasa. Što je još zanimljivije od kada se priča o sankcijama izvoz SAD u Rusiju je sve veći. Posebno se izvozi oružje iz SAD. Zanimljivo je i to što sankcije zapada u Rusiji najviše pogađaju državna preduzeća i državne banke, ali ne i privatne. Isti je slučaj i sa SAD. Državne kompanije će imati veće štete od politike sopstvene države.
Naravno sva su ova pitanja suvisla ako imate političku kartu sveta sa nacionalnim državama koje imaju svoje teritorije, granice, svoju privredu i narod koji preko svojih demokratski izabranih predstavnika nastoji da živi u blagostanju.
Nacionalne države odavno ne postoje
Ali stvarna politička karta sveta odavno više ne poznaje nacionalne države. Ko kod od državnika ističe demokratiju kao vrednost, taj je agent masonerije ili budala. Demokratija je uvek bila farsa, a nacionala politika iluzija. Postoje samo međunarodni trgovci, njihove oligarhije i njihovi karteli. I oni su odavno već napravili svet tako da svi moraju međusobno na planeti da trguju i niko ne može biti sebi dovoljan. Zapad ima tehnologiju i hranu, a istok sirovine i energente. I sva razmena ide preko međunarodnih trgovaca i njihovih mafijaških kartela. Najmoćniji takav kartel danas ima sedište u Londonu.
Iz evroazijske ekonomske zajednice interes će najveći tako izvući samo oni trgovački karteli koji budu bili u stanju da ovo tržište najviše prilagode svom biznisu. Ruski i kineski i drugi narodi naravno ostaće tamo gde su i do sad bili - kao servilni robovi i vojnici koji žive u svojim demokratskim iluzijama i sa svojim demokratskim liderima koji treba da ih povedu u lepi i prosperitetniji život. Kao magarce do zelene trave. Dakle koji trgovački kartel danas drži „majčicu Rusiju"? Ko se i oko čega danas spori u Ukrajni?
Da bi smo ovo shvatili moramo se malo vratiti u daleku istoriju gde je glavna istorijska nit bazirana oko zlata i bankarskih poslova i vekovnom nastojanju trgovačkih porodica da imaju tržišni monopol. Borba za ovaj monopol pokretala je sve ratove.
Kako je Moskva postala Treći Rim
Za postanak Ruske imperije ključni datum je 11. maj 330. godine kada je rimski imperator Konstantin odlučio da nova prestonica Rimske imperije bude na Bosforu u današnjem Istanbulu. Razlog je verovatno bio praktičan jer su preko Konstantinopolja rimski trgovci mogli najlakše da kontrolišu sav protok robe između Evrope i Azije, a posebno brodove. „Prolaznina" odnosno taksa za prolaz robe koju su imperatori naplaćivali svim trgovcima za prolaz preko Bizantiuma bila je glavni izvor prihoda i za vladare i državnu kasu. Sama trgovina hranom i posebno solju (koja je bila neophodna za konzerviranje hrane) bila je najviše kontrolisna i svaka luka i geografska pozicija gde je išao put postala je naplatna rampa - carina. Sama reč „(viza)ntija" verovatno i potiče odatle kao naziv za prolaz. Fizičko obezbeđenje u ovim poslovima vršili su razni plaćeni robovi sa severa ruse kose koji su nazivani zato rusima i koji su služili kao vizantijska garda. Ove ljude ruse kose često su Vizantiji za pare iznajmljivali feudalci iz Severne Evrope. Jedan poznati iznajmljivač je bio kijevski knez Vladimir. Tako su vizantijski imperatori držali u rukama zlatnu trgovačku kapiju preko koje su ubirali ogroman novac ili robu kao taksu, dok su se na zapadu i severu Evrope trgovci zadovoljavali „koskama".
Izdavanje papirnog novca po osnovu deponovanog zlata kao i izdavanje zlatnih kovanica bio je najunosniji biznis trgovaca pa je stvaranje zlatne riznice i održavanje takozvanog kontinuiteta imovine bio glavni zadatak čuvara ovakvih riznica. Ovakve riznice su drevni Rimljani nazivali fondo i Konstantinopolj je tako postao sedište najvećeg zlatnog fonda koji je izdavao i tada najtraženiji i najpouzdaniji novac - bizant (bezant). Konstantinopolj je tako postao Drugi Rim koji se zbog svog geografskog položaja koji mu je omogućavao kontrolu najvećeg trgovačkog puta i ubiranje carine dugo održao kao imperija. Umesto titule cezara Vizantinci su koristili skraćenicu - car. Što je isto.
Vladarske porodice na zapadu i severu Evrope nisu bile zadovoljne ovakvom pozicijom Vizantije i njenih vladara i nastojale su da ih oslabe i po mogućstvu otvore sebi druge trgovačke puteve.
Vizantija je posebno smetala dinastiji Normana, dok su venecijanski trgovci uvek imali dvolični trgovački princip. Posebno je vizantijski fondo smetao vatikanskom fondu koji ustanovljen u Rimu, a oba su održavala zajedničko tržište novcem pod okriljem hrišćanske vere kada je tržište objedinio Konstantin Veliki. Hrišćani su u stvari bili „stado" koje je darivalo zlato i druge vrednosti fondu (koji se predstavljao kao božija ispostava) nakon smrti bogatog vlasnika. Ali zbog sve većih sukoba i otimačine čuvara fonda i trgovaca „stado" je 1054. podeljeno na zapadno - latinsko ili katoličko i istočno ili ortodoksno (pravoslavno). Tako je od tada svako „stado" darivalo svoju crkvu. Među trgovcima okupljenim oko oba fonda (kao banke) nastavljena je ipak i saradnja , ali sve više sukobi i ratovi kao čuveni krstaški ratovi.
Vizantijsko-venecijanski ugovor iz 1082. bio je trgovački i odbrambeni sporazum koji je venecijanskim trgovcima dao glavne trgovačke koncesije (ustupke) u Vizantiji, a za uzvrat Venecijanci su pristali da pomognu sa svojom moćnom pomorskom flotom Vizantiji da se odbrani od Normana koji su hteli da se i oni ugrade u dobit od carinjenja robe iz Azije i kontrolišu neke pomorske putne pravce. A imali su moćnu pomorsku flotu pa su ušli u sukob i sa Venecijancima. Tako su Venecijanci dobili carinske olakšice, kao i kontrolu glavne luke u Vizantiumu. Dobili su i nekoliko važnih kancelarija (trgovinskih predstavništava), a njihov dužd je dobio poseban počasni status u Vizantiji. Dobili su i sopstveni distrikt u samom gradu sa svojim radnjama, crkvom, pekarom (kao današnja duty free zona). Vizantija nije imala pomorsku vojnu flotu, već samo geografsku poziciju, pa je u borbi protiv Normana zato morala da računa na venecijansku pomorsku silu. Ali, Venecijanci su dobro saradjivali (pljačkali) i sa Normanima, pa ova pomoć Vizantiji nikada nije ni stigla.
Kada su 1204. besni latinski trgovci napali sa vojskom Konstantinopolj u krstaškom pohodu potpuno su razorili grad.
Tako je 1219. stvoren još jedan trgovački sporazum sa Venecijancima (koji su ovaj krstaški pohod i finansirali) koji im je tada dao mogućnot da trguju preko čitave vizantijske imperije bez carine, ali da priznaju da je okupirana teritorija koju su zauzeli latinski krstaši u Vizantiji samo imperija u okviru Vizantije. Dakle, kao nezavisno Kosovo, ali formalno u okviru Srbije. Ista igra očito, kao i isti igrači - nekada Venecija, danas Britanija.
Imperije nestaju, ali zlato je večno
Ali nakon konačnog pada Carigrada 1453. zlatni vizantijski fondo (istočna hriščanska crkva) preseljen je u Moskvu. Reč "mosk" na arapskom znači sedište vere i Moskva je postala to novo sedište istočne ortodoksne (pravoslavne) crkve.
Naime, 1453. Turci su uz pomoć trgovačkih porodica iz Venecije okupljenih oko vatikanskog fonda , pušteni u Evropu samo zato da bi pregazili Vizantiju. Tajni dogovor je napravljen sa sultanom Mehmedom II. Učinio je to Venecijancima naklonjeni (i potkupljeni?) papa Kalistus III (iz Španije). Kada je njegov naslednik papa Pije II pozvao venecijanske trgovce da pomognu da se Konstantinopolj oslobodi od Turaka, oni su podmuklo ćutali. Njihove trgovačke pozicije turskim osvajanjem Bosfora nisu bile ugrožene, a konkurenti oko vatikanskog fonda su dotučeni. Posebno Španci.
Tako su venecijanski trgovci svrgnuli poslednju romansku dinastiju koja je čuvala vizantijski fondo odnosno rimsku istočnu riznicu koju je utemeljio Konstantin Veliki. Poslednji vizantijski čuvar ovog romanskog fonda bio je Konstantin IX iz dinastije Paleologa.
Tako je Moskva postala novo sedište fonda i novi Treći Rim, a Rusija je počela da se razvija sa ovom romanskom riznicom u novu istočnu imperiju. Kubeta ruske crkve tako podsećaju na živopisne vizantijske crkve.
Formiranje romanske dinastije u Rusiji
I nova dinastija koja je trebala da čuva ovaj rimski (romanski) fondo i održava dinastički kontinuitet imovine uspostavljena je tamo kao novi carski (cezarski) tron. Ivan IV Vasilievič je postao prvi ruski car (cezar) i to tako što se bogato oženio sa ćerkom rimskog (romanskog) trgovca i viteza Romana Jurijevića Zaharina. Nomen est omen jer je Zaharin bio romanski (rimski) bojar (išao je u boj) što je značilo da je bio plaćeni vitez (profi vojnik) koji je sa svojom vojskom (plaćenim najamnicima) išao da se bori gde treba za interese krupnih trgovaca iz vizantijske imperije.
Za uzvrat ovi bojari (vitezovi) su dobijali velike zemljišne posede i postajali tako veleposednici i feudalci i sticali plemićke titule. Bojar je titula koja se daje najmoćnijim vitezovima i u rangu je britanskog barona. (Dakle ovaj sistem darivanja vitezova i titulisanje je u V. Britaniju uvedeno migracijom venecijanskih trgovaca ).
Anastasija Romanova je tako kao ćerka romanskog barona uvela Ivana Vasilieviča u plemićki status i on je uzeo sebi prezime Romanov. Uspostavljanjem Kuće Romanova ova porodica je postala zvanični čuvar zlatnog fonda Ortodoksne istočne crkve.
S obzorom da je Rusija bila puna zlata, fondo se vremenom uvećavao pa su Romanovi postali uskoro najbogatija dinastija na planeti. I mnogi evropski plemići su želeli da se sa njima orode. Zlato su Romanovi zajmili i bliskim poslovnim partnerima i bankarima i tako postali veoma uticajni i moćni i u Evropi i SAD. Nagađa se i da su uneli zlatni ulog u osnivanje američke Centralne banke FED.
Rusija je tako sa Romanovima na čelu riznice i crkve postala najveća imperija na zemlji ikada. Pružala se od Pacifičkog okeana na istoku , južno do Krima, i na zapadu do Baltičkog mora. Sa Aljaskom u posedu prostirala se na dve zemljine hemisfere.
Anastasija Romanova je umrla od nekakvog trovanja 1560., a veruje se da je otrov bio namenjen Ivanu. Od tada se on menja u svojoj vladavini i dobija nadimak Grozni.
Venecijanci presvlače zmijsku kožu
Kada je nakon žestokih porodičnih sukoba u trgovini tada prva nacionalna država Francuska formirala Ligu iz Kabre 1509. i vojno razbucala ratobornu i podmuklu venecijansku družinu i njihovu Venecijansku državu, članovi porodica iz ovog kartela su migrirali ka Nemačkoj i Engleksoj menajući imena i prezimena i noseći svije zlato. Osnivanjem Bank of England krajem 17. veka uspeli su da se konsoliduju kao novi trgovački kartel sa sedištem u Lonodnu. Njihova glavna sveštenička (hrišćanska) vojska za političke smicalice postaje poseban red u rimokatoličkoj crkvi - jezuiti koji su se u ovu crkvu sve više infiltrirali. Danas imaju i svoga papu. Da upravlja novcem iz ovog fonda u Londonu i plasira ga na svetskom tržištu zadatak je dobila nemačka porodica Rotšild. I naravno da oni od samog početka nisu mogli da podnesu rusku imperiju i njihov konkurentni moskovski zlatni fondo.
Nacionalna država je ono čega se najviše plaše i danas i zato nastoje da svako nacionlno povezivanje i svaki nacionalni osećaj u korenu sasecaju. Za njih je jedini princip rada mafijaško i kartelsko povezivanje (Da podsetimo da se svi ovi venecijanski trgovci danas nazivaju jevrejima - jews). Zvanično je na tronu britanske imperije Kuća Vindzora. Ali samo za slikanje. Tako je i glavna doktrina britanske politike danas jezuitska dvoličnost. To znači prevara i uvek prevara. Englezi su postali njihovi robovi, kao i Škoti, Velšani, i deo Iraca. Glavni pravac širenja britanske imperije je zato istok, jer ih okoreli katolički zapad ne podnosi. Pale su zato na Istoku i drevne veoma moćne i organizovane carevne, poput Japana, Kine, Indije i sve u prevarantskoj trgovačkoj saradnji sa ovim majstorima biznisa i prevare.
Rusija je bila najveći kolač i najteži zalogaj za Veliku Britaniju. Rusija je u stvari imala sve, a na carkom tronu su znali gde im je najveći neprijatelj. I hteli su da ga se reše. Britanija, međutim, nije htela ni smela da uđe u otvoreni sukob sa Rusijom pa je zato nastojala da jezuitskom doktrinom huška druge. Tako je njihov osvajački adut u jednom trenutku bio Napoleon I Bonaparta koga su jezuiti mentalno vešto obradili podbadajući ga da krene u osvajanje ogromne količine zlata u Rusiji. Prethodno su ga nahuškali da ide u Egipat i Siriju, pljačka zlato i štiti navodno francuske trgovce koji su se tamo sukobili sa engleskim interesima. Naravno ti „engleski interesi" nisu bili isto što i intersi „venecijanskih trgovaca" koji su zaposeli britanski tron, a Francuska je nakon revolucije (koju su podboli Venecijanci) 1799. ostala samo sa „pola glave", tj. sa ograničenom monarhijom.
U sledećem broju: "Carska rusija je bila okosnica saveza protiv britanske zmije"
www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=320&cl=28
--------------
Druga dimenzija
Evroazijski protiv evroatlantskog saveza : rat je trgovcima mio ma gde bio (2)
Mnogo para protiv ruskog cara
Carska Rusija je bila okosnica svih evropskih saveza protiv jedne „zmije" koja je izmilela iz vatikanskog legla i sa venecijanskim trgovcima se uselila krišom u London. Zato je Rusija vekovima bila neprijatelj Velike Britanije broj jedan.
Piše: Ivona Živković
Poznati francuski pohod na Rusiju 1812 pod vođstvom Napoleona Bonaparte imao je za cilj isključivo pljačku ruskog zlata. Na ovaj pohod Napoleona su verovatno nahuškali jezuiti. O uticaju jezuita na Napoleona i na uspostavljanje francuske republike (nakon što ih je Luj XIV proterao iz Francuske) pisala je i engleska istoričarka Nesta Helen Vebster (umrla 1960). Ona je upravo bila fokusirana na razotkrivanje tajnih operacija iz Britanije koje je izvodilo aristokratsko tajno društvo nazvano Iluminati. Pisala je i o komunističkoj zaveri u Rusiji kao i o stvaranju ogromne globalističke agenturne mreže koja je dobila naziv „jevrejski biblijski narod". I sam Napoleon je kasnije u svojim memoarima zapisao: „Jezuiti su vojna organizacija, a ne religizni red. Cilj ove organizacije je moć - moć u najvećoj despotskoj primeni - apsolutna moć, univerzalna moć, moć da se kontroliše svet voljom jednog čoveka" (na primer Vrhovnog jezuitskog generala).
Napoleonov fijasko i rusko uspostavljenje nove francuske monarhije
Vojni pohod sa blizu 700. 000 vojnika na ogromnu zemlju kao što je Rusija je bio potpuno sumanuta odluka. Oko 250. 000 je uspelo da stigne samo do Moskve i tu su nakon bitke kod Borodina ušli u grad i pljačkali i palili sve šta im je došlo pod ruku. Znajući veličinu Rusije car Aleksandar I nije imao nameru da sa Napoloenom pregovara o predaji, pa su Napoleonovi vojnici morali da se povlače. Pošto očito nisu računali na povlačenje, već isključivo na pobednički trijumf, zedesila ih je ruska zima potpuno nepripremljene i oko pola miliona vojnika se nije vratilo iz ovog sumanutog ratnog pohoda.
Još gore po Napoleona, car Aleksandar I ih je sa svojom vojskom "ispratio" sve do Pariza u koji je ruska vojska ušla marta 1814. Napoleon Bonaparta je nakon toga morao da abdicira i ova francuska monarhija koju su na presto doveli Britaniji naklonjeni jezuiti okončala je svoju vladavinu. Nova monarhija je u francuskoj uspostavljena ponovo kada je burbonski kralj Luj XVIII uverio ruskog cara Aleksandra I da će "poštovati ustavna prava francuskog naroda" i "hrišćansko učenje", što je u prevodu na bankarsku veštinu vladanja značilo da će porodica Burbon uplaćivati svoje doprinose moskovskom fondu u tj. ortodoksnoj ruskoj crkvi.
U Londonu su zbog ovoga bivše venecijanske lihvarske zmije pobesnele. Izgubiti kontrolu nad Francuskom kao moćnim britanskim saveznikom u ratovima koji su trebali tek da se odigraju bio bi ogroman gubitak. Još gore ovo veliku državu je sada kao svog saveznika prišio smrtni neprijatelj - Ruska imperija. I činili su sve da ovu porodicu sklone sa trona.
Rusija nastoji da bude okosnica svih saveza protiv Britanije
Znajući za podmuklu ulogu Londona koji je potajno instruirao otomanskog Sultana u vezi Turske spoljne politike (osvajačke naravno) i u strahu od sukoba sa Turskom, ruski Car Aleksandar I je inicirao stvaranje Svetog saveza (Svete alijanse) među svim hrišćanskim zemljama u Evropi. Ali Britanija, kao ni "hrišćanski" Vatikan (koji je u tom trenutku imao papu naklonjenog "Venecijancima" iz Londona) odbili su da potpišu sa Rusijom bilo kakav savez. Ni Turska nije htela nikakav mirovni ugovor sa Rusijom. Londonu je isključivo odgovarao svaki mogući rat koji bi oni finansirali (kreditirali obe strane) i orkestrirali ga tako da iz njega izvuku dobit samo bankari iz jezgra Londona i njihovi saveznici. Zato su britanski agenti i jezuiti diplomatski "savetovali" (rovarili) po svim državama koje bi mogle sa Rusijom ući u bilo kakav međudržavni savez.
A Sveta alijansa je upravo imala za cilj da bude prepreka mnogim budućim ratovima u Evropi.
Za razliku od hrišćanstva satanizam kao versko kao učenje počiva na obrnutom sistemu vrednosti od hrišćanstva. To su moralne "vrednosti" koje uvek vode u svađu i haos, društvene institucije zato moraju biti zasnovane na korupciji, ucenama, nasilju sa službenicima sujetnim i gramzivim, sa budalama na "uticajnim" društvenim i državnim pozicijama (koji tu stižu "demokratsim" procesom), a veština trgovine i biznisa zasniva se isključivo na prevarama. I u takvom "medijumu" venecijanske zmije se najbolje umotavaju i grizu. Novac je njihov najveći mamac. Ljudska potreba za brigom i pažnjom prema drugima preusmerava se na kućne ljubimce i imovinu, dok su deca i njihovo utilitarno vaspitanje prepušteni "stručnjacima" i medijima koje satanisti preko raznih strukovnih udruženja i novcem sve kontrolišu. Tu spada (inter)nacionalna kultura, umetnost i edukacija. Prevara i samo prevara je suština njihove politike. Sama reč "politika" upravo to i znači.
I car Aleksandar I je postao omražena pojava u britanskim aristokratskim krugovima samim nastojanjem da spreči širenje ove satanističke filozofije.
Iako je već preživeo jedan pokušaj otmice, Aleksandar I je misteriozno umro 1. decembra 1825. od nekakve neočekivane bolesti. Veruje se da je na neki način otrovan. Spravljanje otrova je inače bila specijalnost jezuita.
Gresi Rusije prema Britaniji su se nastavili
Već od 1853. do 1856. protiv cara Aleksandra II je pokrenut novi rat. Poveli su ga u savezu sa Velikom Britanijom Francuska i Turska (tada Otomanska imperija). Konflikt je bio najžešći na Crnom moru oko Krimskog poluostrva.
Nakon dve i po godine ratovanja koje su finansirali i podsticali bankari iz porodice Rotšild 1856. otpočeli su mirovni pregovori.
Rusija i Otomanska imperija su se složile da ni jedna ne postavlja svoje vojne pomorske baze na Crnom moru. To je za Rusiju bio veliki gubitak i znatno je oslabilo njenu snagu prema Turskoj. Ali, Britanija je time bila zadovoljna.
Kada je nakon 20 godina došlo do novog rata između Rusije i Turske (1877) i kada je Rusija uspela da povrati svoje izgubljene pozicije na Crnom Moru, Velika Britanija je reagovala žešće. Koliko je lukava i licemerna britanska politika kada dođe do neke mirovne misije (u kojoj uvek nastoje da budu) videlo se upravo tada na poznatom Berlinskom kongresu. Naime ruska imperija je nastojala da ima kontrolu na čitavom prostoru Balkana gde je postojala istočna hrišćanska zajednica za koje je smatrala da predstavljaju njene prirodne saveznike.
A to su bile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Moćna ruska vojska tako je oterala Turke sa Balkana i počela da napreduje ka Konstantinopolju što je u Britaniji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Tako je britanski premijer Dizraeli počeo da pritiska Rusiju da prihvati mirovnu inicijativu poražene Turske. Da bio bio ubedljiviji u pritiscima poslao je na Bosfor britanske bojne brodove.
Strah britanske aristokratije da neće imati kontrolu nad Bosforom bio je odlučujući, a možda su već tada imali i velike planove za stvaranje velike prikrivene vojne baze u Palestini (Izraela) koja je tada bila u vlasništvu bogatih turskih efendija.
I ruski car je, na žalost, prihvatio mirovnu konferenciju u Berlinu kako bi se Rusko Turski rat okončao. Konferenciji su prisustvovali pored Rusije i Turske, predstavnici Austrougarske, Francuske, Nemačke , Italije i Velike Britanije. I tu je apsolutno dominirao Benjamin Dizraeli sa podmuklim političkim smicalicama.
Prva je bila što je neposredno pred otvaranja Berlinskog kongresa Britanija sklopila tajni dogovor sa Turskom po kome Turska dozvoljava Britancima da okupiraju vojno Kipar. Ovo ostrvo je bilo na strateški važnoj istočnoj poziciji u Sredozemnom moru. Tako je Britanija iz Turske mogla vojno da preti Rusiji ukoliko se ova ne bi na Konferenciji povinovala zahtevima Turske (koja je zapravo rat izgubila)
Još jedan prljavi politički trik napravila je Britanija sklapanjem (takođe pred početak Kongresa) ugovora sa Austrougarskom. Po njemu su ortodoksni hrišćani, uključujući Srbe u Bosni, stavljeni pod upravu Austrougarske i bez prava da se ujedine sa Srbima u oslobođenoj i nezavisnoj Srbiji.
Vatikan je iskoristio ovo kasnije da deo stanovništva (robova) prevede u katoličanstvo. Tako su Srbi iz Turskog ropstva prevedeni u Austrougarsko. Ovo je praktično bio britanski poklon austrougarskoj monarhiji, kako ne bi pravili probleme na Berlinskom kongresu. Istorija Srbije se nakon ovog kongresa drastično falsifikuje i sve ono što je bilo pre, za zapad više ne postoji i u današnjoj istoriji koju kontroliše masonerija smatra se nebitnim. Istoriju Srba od tada su preuzeli da pišu naši "dragi" i "večiti" saveznici Britanci i Francuzi. Rusija je tako dovedena u pat poziciju iako je Tursku vojno porazila.
Rusko američko savezništvo je nedopustivo
Još jedan težak i neoprostiv politički udarac Britaniji napravio je car Aleksandar II kada se upleo 1863. u građanski rat u SAD. Ovaj građanski rat su upravo inicirali iz Londona nastojanjem da podele Ameriku i oslabe vlast Linkolna. U Londonu su, naime, očekivali da im Linkoln zatraži novčanu pozajmicu kako bi rat zaustavio i očuvao konfederaciju, ali to se nije dogodilo, jer je Linkoln novac za rat našao na drugom mestu. U stvari sam je počeo da ga emituje i ta emisija novca je bila bazirana verovatno na ogromnoj zlatnoj pozajmici iz Rusije. Još gore emitovao je dolare bez kamate. I to je bio neoprostivo težak udarac za prodavce novca iz Londona.
U Londonu su bili spremni da uključe i britansku i francusku vojsku na strani američkih južnjaka, ali, je ruski car Aleksandar II poslao ruske bojne brodove na dokove Njujorka i San Franciska kako bi pomogao američkoj federalnoj vojsci.U strahu od sukoba sa SAD i Rusijom, ratni huškači iz City of London su morali da se povuku. Tako je stvaranju jedinstvene SAD najviše doprinela carska Rusija. I ovo se u američkoj istoriji prikriva.
Ali Linkoln i Aleksandar II su ovim sebi potpiseli smrtne presude. Ratnohuškačka zmija iz Londona ovakav razvoj događaja nije mogla da podnese.
Zato je aprila 1866., samo godinu dana nakon što je izvršen atentat na Linkolna, i ruski car došao pod udar komunistčkih atentatora. Ubistvo je pokušao crveni revolucionar Dmitri Karakozov, ali je u nameri sprečen i njegov pištolj je promašio cara. Karakozov je uhapšen i osuđen sa svojih 10 crvenih drugova.
Crvena revolucija i komunizam, međutim, počeli su kao zmije polako da se razmnožavaju po Rusiji i ovim pokretom su upravljali jezuiti.
Glavni agitatori i revolucionari su vrbovani od Hazara (turskog plemena) koji su nekakvim ideološkim i religioznim smicalicama i učenjem prevedeni kao Trineaesto pleme Izrailja iz kraljevine Kanaana (po Bibliji) u judaizam. I počeli su da se nazivaju jevrejskim narodom. Sve je jezuitska konstrukcija i izmišljotina. Judaizam je čista ideologija kao i komunizam i cionizam.
Komunisti su konačno 1881 nakon četiri neuspela atentata uspeli da ubiju cara Aleksandra II i to tako što su bacili bombu na njegovu kočiju. Ovom ubistvu prisustvovali su njegov sin Aleksandar III i unuk Nikolaj. Nakon oktobarske revolucije 1917-te kojoj je prethodilo kompromitovanje carskog para Romanovih od strane jednog MI6 agenta, nekakavog monaha po imenu Grigorije Raspućin, monarhija je u ovoj ogromnoj zemlji srušena i posao su odradili hazarski judeo-agenti i agitatori.
Zbog prisustva velikog broja Jevreja u Crvenom anticarskom pokretu širilo se još od 1881. i antisemitsko raspoloženje u Rusiji. Krenuli su pogromi hazarskih Jevreja i ogroman broj njih je emigrirao u SAD, Englesku i Nemačku. Ovi imigranti kosooki i sa kukastim nosevima u SAD i po Evropi postali su najveći agitatori protiv hrišćanske Rusije, ali i hrišćanske SAD u kojoj danas drže satanistički Holivud i sve udarne medije i veliki deo američke vlade i obaveštajnih struktura. I propagiraju satanizam i opšti nemoral. Organizovani su i kao pokret PNAC (Projekat za novi američki vek).
Oni su bili zagovornici NATO intervencije u Srbiji 1999. i medijski promoteri laži o Srbiji i srpskim ratnim zločinima. Tako se glavni neprijateljem Srba danas smatra Amerika, ali politička centrala hazarske judeo- masonerije je ipak London. Njihov politički cilj je evroazija koju zamišljaju kao svoju novu Hazarsku imperiju. Katolički Brisel im ne odgovara. Antiglobalistički pokret je, međutim, danas najjači u SAD. Ne u Rusiji. Druga struja nastoji da stvori evroatlantski savez.
Zato danas Henri Kisindžer iz SAD kao i drugi jastrebovi Britanije brani politiku Rusije kao logičnu i smatra da Putina ne treba politički demonizovati. Samo što ne kaže - on je naš. Za sukob u Ukrajni ovi hazarski agenti uticaja iz EU i SAD okrivljuju nastojanja NATO-a da se širi na istok. U stvari njima je trn u oku moćna SAD koju bi najradije pocepali bar na dva dela, a po ideji na četiri i to uz pomoć Rusije i Kine, Irana i Brazila kao saveznika. Kompromitovanje američke agresorske imperijalističke politike je već godinama njihov je glavni zadatak. Baš kao i kompromitovanje Vatikana. Politiku Britanije ne osuđuju. Izrael i Rusija sjajno se slažu.
Srbija je, na žalost, u Evropi i dalje glavni britanski Trojanski konj za izazivanje konflikta u EU, pa je to razlog zašto EU neće da primi Srbiju u članstvo stalnim zamajavanjem. Srbima se tako sprema veliko razočarenje u EU koje će se pretvoriti zbog opšte bede i siromaštva i beznađa u veliki gnev protiv ovog saveza i uopšte svih evroatlanskih integracija. Srbija se onda u svom gnevu mora okrenuti „majčici Rusiji". Ali, malo ljudi i u Srbiji i u EU shvata da ovom moćnom zemljom od Oktobarske revolucije do danas upravlja NKVD (danas FSB) sa svojim ruskim tj. jevrejski „oligarsima" po instrukcijama iz Londona. Danas se u Srbiji engleski jezik i manir toliko odomaćio da je to najbolji pokazatalj čija smo zaista kolonija i gde nam spremaju budućnost.
A 1.
I Bizmark je shvatio da se jedna vatikanska zmija uselila u London
Da se uzročnik i podstrekivač ratova u Evropi i SAD nalazi u Londonu, zaključio je i nemački kancelar Oto Fon Bizmark kada je 22. oktobra 1873. objavio sporazum tri najveća svetska monarha - Franca Jozefa, cara Austrougarske; Ruskog cara Aleksandra II i nemačkog cara Vilhelma. Napravljen je trojni savez, poznat kao Liga Tri Cara. Liga je imala četiri glavna cilja: služila bi kao zajednička odbrana od rastućeg komunizma koji je počeo da se pojavljuje u Evropi od 1848. (a kreirali su ga i širili jezuiti); sporazum među članovima lige bi nalagao da se u svakom među-imperijalnom konfliktu maksimalno nastoji da izbegne oružani sukob i da se svi sporovi rešavaju diplomatski; da se suprotstave širenju francuske moći (tada već obezglavnjene države kojom je potajno upravljala agentura međunarodne bankarske oligarhije) i da se spreči britansko uplitanje u unutrašnje stvari zemalja u nastojanju da iznutra vrše državne prevrate.
Vojna i finansijska snaga ove tri carevine formirala bi ogromnu centralnu, južnu i istočnu regiju u Evropi i Rusiji preko koje londonski trgovci i bankari sa svojim francuskim satelitom ne bi mogli da prodru do Sredozemnog mora bez dobrog sporazuma sa Ligom.
I u Londonu su zbog ove ideje poludeli, jer ih je podsetilo na staru katoličku Ligu iz Kambre koja je razbucala Venecijansku republiku.
Liga Tri Cara je morala da bude rasturena (kao i sve tri imperije) i karikature iz britanske štampe u to vreme su omalovažavale i ismejavale sva tri cara rugajući se ovoj ideji i samom Bizmarku.
Kada je na presto Nemačke 1888. došao unuk britanske kraljice Viktorije, Vilhelm II (umesto svog starijeg brata Frederika koji je zbog neke bolesti umro nakon samo tri meseca carevanja) na nemačkom tronu se našao car sa samo 29 godina. Tako mladog veoma lako su ga iz Londona zadojili liberalnim idejama što znači trgovačkom otvaranju granica. I vrlo brzo su mu uši napunili pričom da Nemačka može imati sa Britanijom dobre poslovne veze.
Vilhelm očito nije znao da britanski tron drže naslednici kontinuiteta imovine venecijanskih trgovaca i bankara te da je kraljica Viktorija samo figurirala na tronu da zamajava Engleze. Mislio je i da će probleme na Balkanu rešiti saradnjom sa Londonom. Čitav Balkan je tako postao izuzetno pogodno područije za političko-etničke i verske spletke. Takav je i danas. Ali, britanski neprijatelj broj jedan je i dalje bila Rusija.
Bizmark je otpušten 1890. i Nemačka je okrenula leđa Rusiji kada je Vilhelm II odbio da obnovi sa Rusijom Bizmarkov tajni Ugovor o reosiguranju napravljen 1887, nakon što je Dizraeli rasturio Ligu Tri cara. Ovim tajnim Ugovorom o reosiguranju Bizmark je, nastojeći da na svaki način spreči bilo kakav evropski rat (koji je gutao ogroman deo društvenog proizvoda i donosio korist samo bankarima iz Londona koji nisu stvarali ništa osim državnih dugova), izdejstvovao da Nemačka i Rusija u slučaju da neka od njih bude uvučena u ratni konflikt sa trećom državom, međusobno ostanu neutralne.
Bizmark je očito bio veoma mudar državnik. Ipak, postojala je i klauzula po kojoj se ova ugovorna neutralnost se ne bi primenila ukoliko bi Rusija došla u ratni sukob sa Austrougarskom, koja je bila produžena ruka Nemačke imperije. Tako su obe imperije bila ranjive na balkanskom prostoru, gde je Rusija bila zaštitnik čitave ortodoksne hrišćanske zajednice, uključujući i onu u Bosni koju je Dizareli dao Austrougarskoj kao mito na Berlinskom kongresu. Saznavši za ovu klauzulu, špijuni iz Londona su shvatili da se Veliki rat može najbolje odigrati na Balkanu.
I tako je i urađeno 1914. Srbija sa raspaljivanjem Velikog rata nije imala nikakve veze i sve što se danas plasira po masonskim medijima u Srbiji je obično podmetanje na koje nasedaju lažni istoričari i pseudointeligencija.
www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php/www.bundeskanzleramt.de))?id=06&br=321&cl=26
