Post by Emperor AAdmin on Oct 28, 2014 21:46:21 GMT -5
Живот је бајка – Томас Пејн
А САД БЕЗ ЗДРАВОГ РАЗУМА
Поверење у разум и вера у будућност биле су основне особине човека чије су замисли унете у америчку Декларацију о независности и француску Декларацију о правима човека и грађанина. Највећи пропагандиста свог времена постао је очајан када је схватио да су народне масе подједнако подложне и просвећивању и заглупљивању
адан звук ушмркивања слинавог морнара мешао се са смехом пијане руље у лондонском пабу. Дежмекаста црвенокоса пијандура, држећи криглу пива, пришла је гомили костију просутој у ћошку и звучно пљунула на њих. Руља се одушевљено продрала: „Томасе Пејне, проклето ти било име!”
Морнар је своје задовољство платио бацивши 10 пенија у чанак, а нови кадидат за пљување прилазио је земним остацима једног од великих праведника који су живели на овој планети. Човеку који никада није издао идеал да слаби заслужују заштиту, способни подршку, да зарад заједничког добра богати и сиромашни не смеју да постану два света, а да човек свуда и увек буде поштован. Пљување по земним остацима Томаса Пејна британске власти забраниле су по кратком поступку, а Вилијамм Кобет, заслужан за ту гадост, кости је бацио незнано где. Тако Пејн не лежи нигде, али је његово дело присутно у добром делу света.
Независност је достојанство
Међу великане 18. столећа, века просветитељства, Томас Пејн (Тетфорд 1737– Њујорк 1809), самоуки плебејац, стигао је силином свог продорног и поштеног ума. Завршио је само основну школу у енглеском граду Тетфорду и био је виђен да у очевој кројачкој радњи до краја живота прави стезнике. Желео је више, и бег од куће донео му је муке скитничења, глад, понижења сваке врсте. Дорастао да сам приходи, а деца су тада добијала радна задужења и са много мање година, Пејн је у једном раздобљу био мали од палубе на гусарском броду, кројач, обућар али је грабио сваку прилику да добије нова сазнања.
Учећи и сналазећи се како је знао и умео, на крају је успео да стигне до места наплатиоца царинских такси. Тренутак који би другим припадницима нижег сталежа био остварење животног сна, за Пејна је био тренутак освешћења. Сигурни приходи малог државног чиновника били су му ништавни у поређењу са замком енглеског, класно подељеног друштва које га је немилосрдо закуцавало на доњи део друштвене лествице. Под јаким друштвеним набојем и пун животне горчине коју су бројни догађаји тегобне младости оставили на њему, сав новац који је имао уложио је у штампање политичког памфлета под називом „О случају царинског службеника”, у коме је указао на подмитљивост и тиранију власти. Одмах потом до њега стиже вест да је прослављени просвећени Американац Бенџамин Френклин у посети Енглеској. Хита до њега, проналази га и моли за помоћ.
Већ сутрадан био је на броду са писмом препоруке за Френклиновог зета. Такав ветар у леђа био је савршен за младог, паметног и предузимљивог младића који је доспео у Филаделфију, Френклинов завичај. Мења неколико занимања и те 1775, за САД славне године, почиње Амерички рат за независност. Млади Пејн успева да убеди штампара Ејткена да покрену новине и „Пенсилванијски часопис” постаје огласна табла на којој Томас Пејн добија прилику да разобличи све неправде са којима се сретао. У време док се распламсавају чарке са црвеним мундирима који су носили ознаке Гордог Албиона, Пејн не заборавља да укаже на злоупотребе према Индијанцима, трговину белим и црним робљем, угњетавање жена.
Човека који уме народу да објасни сваки проблем једноставним језиком на заједничке састанке позивали су главни амерички трибуни Џеферсон, браћа Адамс, Вашингтон и Френклин. Пејн са неописивом срећом гледа чудну народну војску у којој су заједно баптисти, квекери, Јевреји, католици, шверцери, банкари, трговци, надничари, морнари, ученици, а на њиховој одећи извезене пароле: правда, смрт тиранима, слобода. Било му је пуно срце и записује: „Независност је достојанство!”
Зора човечанства
У жару седа и за 48 сати исписује књигу „Здрав разум” која је одмах разграбљена. Стално се доштампава и, на крају, прича о борби против предрасуда, о неправедним привилегијама и тиранији власти и глупости достиже тираж од 300.000 примерака. На три милиона становника невероватан успех, а све време се провлачи позив да здрав разум ваља супротставити свим постојећим дрштвеним правилима:
„Ви што љубите човечанство. Ви што се усуђујете да се супротставите не само тиранији већ и тиранину, устаните! Сваки делић овог старог света преплављен је угњетавањем. Слободу прогоне са кугле земаљске!”
Иако је одрастао у квекерској породици која је осуђивала свако насиље, Томас Пејн узима пушку у руке и креће на најжешћи део фронта који је држао Џорџ Вашингтон. На питање где може да буде најкориснији добија одговор: „Што год можете да урадите добро је. Али када бисте нешто написали, не само за војску, него за целу земљу. Бојим се да се ближи расуло и крај.”
На ратном добошу, уз светлост лојанице, Пејн пише текст „Америчка криза”:
„Ово су времена која кушају човекову душу. Само ће сезонски радник и летњи родољуб у овој кризи и зими одустати од служења својој домовини. Али онај који сада остане заслужује љубав и захвалност. Тиранија, као ни паклено зло, не побеђују се лако!”
Један за другим, исписује 13 чланака и, иако није био у Комитету за писање чувене Декларације о независости, Џеферсон јавно потврђује да су многе замисли пренете управо из чланака о америчкој кризи. Енглеска се повлачи и Пејн постаје један од добро плаћених победника. Иако добија чиновничко место у Скупштини, у шоку гледа како се губи величанствена идеја за коју су многи погинули. Да би га намирили, дају му награду од 3.000 долара и имање у Њу Рошелу.
Још када је Француска доделила зајам новој држави да среди сопствене финансије, владајућа класа се у потпуности окренула страначким надгорњавањима и Пејн, коме су страначке интриге биле стране, о себи тужно пише: „Осећам се као сувишан човек.”
Пејн се накратко окреће науци да би ускоро кренуо пут Енглеске. Односи двеју земаља били су изглађени и он иде из клуба у клуб, стичући статус политичке звезде. Први пут у животу без материјалних брига посећује мајку, слепу болесну старицу која га не препознаје. Сав новац улаже у фонд за њено доживотно збрињавање.
И тада, као када је постао део царинске службе Велике Британије, из даљине стиже зов који му узбуркава крв. Почетком 1789. године из Француске стижу вести о кризи и напетости. Четрнаестог јула народ заузима Бастиљу и Пејн је нестрпљив да још једном види револуцију на делу. У септембру хода кроз усплахирени Париз и после стварања Сједињених Америчких Држава још једном присуствује историјском догађају. На све стране надахнуте проповеди, поверење у разум и будућност или, како је забележио: „Наступила је зора човечанства”.
Умало на вешала
Узбуђног Пејна позива маркиз Лафајет, командант Народне гарде у Паризу, да прими кључ Бастиље и преда га председнику прве демократске републике, Џорџу Вашингтону. Почаствован је позивом да учествује у писању нацрта Декларације о правима човека и грађанина и помишља да је на прагу остварење свог сна: „Пре краја века прошириће се уједињење република широм света. Биће то народна владавина за народ, која ће да искорени глад и беду унапређењем производње, а мржњу и злочин васпитавањем и просвећивањем.”
У тренутку највеће радости из Лондона је за Пејна стигла запањујућа вест. Славни политички писац и члан британског Парламента Едмунд Берк, који се противио владиној политици рата против америчких колонија, напао је Француску револуцију. Њихово пријатељство, успостављено пре само неколико месеци, пало је у воду. Пејн не може да схвати да неко ко је бранио право Сједињених Америчких Држава на независност сада напада Француску револуцију. Да обичаје и повластице у својој земљи супротставља демократији и правима човека.
Изнајмљује хотелску собу и грозничаво пише одговор који назива „Права човека”. Дело је посветио Џорџу Вашингтону за кога каже да је заслужан „што су права човека постала тако свеопшта”. Несрећни Пејн у том тренутку не зна колико ће се љуто разочарати у Вашингтона. У критици Беркових ставова о праву племства и монархије наглашава:
„Свако доба и свака генерација јесте и мора да делује у свим случајевима.... таштина и уображење да се влада и после смрти најсмешнија је и најдрскија од свих тиранија... свака генерација јесте и мора да буде способна да делује према својим потребама. Живима, а не мртвима треба служити.... у свим временима је нужно мотрити на власт да би се спречиле узурпације и крајности којима може подлећи...¨
Енглеско племство дубоко је свесно опасности која прети да се прелије са друге стране Ламанша. Народне масе под утицајем Пејнових текстова прихватају вредности Француске револуције као вредности праведнијег друштва. Група либерално оријентисаних Еглеза – међу којима су песник Вилијам Блејк, сликар Џорџ Ромни и хемичар Џозеф Пристли – убедила је штампара Џордана да одштампа луксузно издање које је због скупоће доступно само владајућем слоју. И заиста, читали су га војводе, министри, богати племићи и згражавали се у клубовима, сагласни да писца ваља обесити. Као талас цунамија у широке масе потом стиже јефтино издање књиге „Права човека”. Оснивају се клубови пријатеља револуције који прерастају у клубове ткача, рудара, млинара... односно прве радничке организације у енглеској историји. Њихов број достиже 3.000 чланова и креће јавни и тајни обрачун. Многе активисте, разносаче књига проналазе мртве под неразјашњеним околностима. Издат је краљевски проглас којим се забрањују сви скупови и бунтовни списи. Штампар Џордан добија позив да се појави пред судом и Пејн у журби завршава други део књиге. Пријатељи га у последњем тренутку у луци Довер укрцавају у брод за Француску и тако избегава вешала.
Поново је из завичаја односио горчину и гнев. Књига му, и поред стотина хиљада продатих примерака, није донела ни пенија пошто је сматрао да је тај приход потребнији људима који су се изложили животној опасности да би он могао да изнесе своје ставове. Суморне мисли које су га мучиле током тих сат времена пловидбе преко Ламанша нестале су као руком однесене када га је на доку у Калеу дочекала маса света с поклицима: „Живео Пејн!” Градоначелник га је изгрлио и обавестио да су одлучили да буде њихов представник у Народној Скупштини.
Књиге на ломачи
Поново је био „код куће”! Кренули су дани бескрајних дебата, страсних напора да се оствари сопствена слика будућности уз обожавање идеала и начела. Занесени Пејн није ни приметио да се, као у Вашингтону, посланици деле на две струје, жирондисти на једној и монтањари на другој страни. Са зебњом је гледао на искључивост и жестину монтањара којима је идеолошки био близак. Приближавао се шестдесетој години и све више су му сметали бука и анархија. Желео је јаке установе, владавину закона, грађанску сигурност и одсуство сваког терора. Својим лошим француским језиком покушавао је да објасни да ће гиљотинирање краља Луја XVI бити вишак терора. И када је монтањар Сен Жист дрекнуо: „Осудите краља или народ!”, Пејн је схватио да драма достиже врхунац.
Наредних недеља гледао је како му пријатељи један за другим одлазе на последњи пут. Гиљотина је тих дана немилосрдно радила. На крају је Сен Жист и њега оптужио за издају. Судбину је потом у своје руке узео амерички амбасадор у Паризу Морис, који је пренео да је Пејн, сасвим проверено, енглески шпијун. Тих дана, чудовишном животном иронијом, у ратнохушкачкој хистерији против Француске републике на лондонским улицама Томас Пејн је као француски шпијун проглашен за ђавола, а у крчмма су се драли: „Томас Пејн – проклето му име!”
Захваљујући амбасадоровој дојави Пејн месецима лежи на буђавој слами париских затвора. Робеспјер и Сен Жист оклевају да га пошаљу под оштрицу гиљотине јер не знају како би одјекнула вест о смакнућу Вашингтоновог саборца. На његову срећу, други амерички саборац, Томас Џеферсон, успева да промени америчког амбасадора у Паризу и после осам месеци затвора Пејн излази болестан, разочаран и нагло остарео. Себи поставља питање где наћи упориште за морално деловање. Пита се данима и месецима док се опоравља и потврђује став који је бранио од младости: „Постоји начин на који могу да стигнем до Бога без посредника. Мој разум је моја црква!”
Осећајући се сувишно и разочаран у Француску, Томас Пејн жели да се врати у САД. Тада до њега стиже вест да му је нова књига „Доба разума” у Енглеској и Америци донела нове невоље. Називају га сатаном кога треба спалити. На ломаче се бацају његове књиге и то га је тргло из утучености у којој се налазио. Мета његовог огорчења постаје Џорџ Вашингтон кога оптужује да је изневерио демократске тежње америчке револуције, да је у савезу са конзервативном Енглеском и удаљава се од Француске.
Ни гробног места
Уморни Пејн у Француској је проживео свих десет година колико је трајала њихова револуција која је обележила свет. Креће у Америку и поред Наполеонових молби, који тврди да сваке вечери леже у кревет са неким од његових дела. Обећава да ће у сваком већем граду поставити златни бисту с његовим ликом, али уморни револуционар жели кући. Вашингтон је умро 1799. године а он верује да стари саборци нису заборавили заслуге и остаје му спокојна старост. Како се само преварио! На амерчко тле искрцава се 1. новембра 1802. године. У Балтимору га дочекују општи напад.
Кочијаш одбија да га вози, у хотелу кажу да не издају собе неверницима, деца га опкољавају и извикују погрде! То је био његов народ чији су очеви, гутајући његова дела, марширали у смрт дигнута чела јер су знали да се боре за узвишене циљеве. Највећи пропагандиста свог века тада је постао свестан поразне чињенице да је маса подједнако подложна и просвећивању и заглупљивању.
Његов стари заштитник Томас Џеферсон поново га је узео у заштиту. Враћа му имање у Њу Рошелу и објашњава да управо брани другу етапу Револуције и да би његово деловање могло само да шкоди. У тренутку када се сломљеног срца повукао на имање из Француске стиже жена његовог станодавца из Париза, госпођа Бонвил, са троје деце. Њихов отац и муж пао је у немилост код Наполеона и они немају од чега да живе. До краја живота се труди око њих, али почетком 1809. године здравље му је сасвим попустило. Гомила проповедника сјатила се као јато лешинара и траже од њега да се покаје. Молбу за сахрану на хришћанском гробљу одбиле су све верске заједнице, укључујући и квекере којих се никада није одрекао.
Умро је 8. јуна 1809, у 73. години, а на споменику је, по његовој последњој вољи, писало: Томас Пејн, писац „Здравог разума”. Десет година касније, Вилијам Кобет, један од политичких противника, тајно је ископао његове кости и однео их у Енглеску с намером да зарађује на њима тако што ће их извргавати руглу. Када је то забрањено, кости су бачене незнано где.
Аутор: Владимир Јовановић
број: 3272 2014
link
А САД БЕЗ ЗДРАВОГ РАЗУМА
Поверење у разум и вера у будућност биле су основне особине човека чије су замисли унете у америчку Декларацију о независности и француску Декларацију о правима човека и грађанина. Највећи пропагандиста свог времена постао је очајан када је схватио да су народне масе подједнако подложне и просвећивању и заглупљивању
адан звук ушмркивања слинавог морнара мешао се са смехом пијане руље у лондонском пабу. Дежмекаста црвенокоса пијандура, држећи криглу пива, пришла је гомили костију просутој у ћошку и звучно пљунула на њих. Руља се одушевљено продрала: „Томасе Пејне, проклето ти било име!”
Морнар је своје задовољство платио бацивши 10 пенија у чанак, а нови кадидат за пљување прилазио је земним остацима једног од великих праведника који су живели на овој планети. Човеку који никада није издао идеал да слаби заслужују заштиту, способни подршку, да зарад заједничког добра богати и сиромашни не смеју да постану два света, а да човек свуда и увек буде поштован. Пљување по земним остацима Томаса Пејна британске власти забраниле су по кратком поступку, а Вилијамм Кобет, заслужан за ту гадост, кости је бацио незнано где. Тако Пејн не лежи нигде, али је његово дело присутно у добром делу света.
Независност је достојанство
Међу великане 18. столећа, века просветитељства, Томас Пејн (Тетфорд 1737– Њујорк 1809), самоуки плебејац, стигао је силином свог продорног и поштеног ума. Завршио је само основну школу у енглеском граду Тетфорду и био је виђен да у очевој кројачкој радњи до краја живота прави стезнике. Желео је више, и бег од куће донео му је муке скитничења, глад, понижења сваке врсте. Дорастао да сам приходи, а деца су тада добијала радна задужења и са много мање година, Пејн је у једном раздобљу био мали од палубе на гусарском броду, кројач, обућар али је грабио сваку прилику да добије нова сазнања.
Учећи и сналазећи се како је знао и умео, на крају је успео да стигне до места наплатиоца царинских такси. Тренутак који би другим припадницима нижег сталежа био остварење животног сна, за Пејна је био тренутак освешћења. Сигурни приходи малог државног чиновника били су му ништавни у поређењу са замком енглеског, класно подељеног друштва које га је немилосрдо закуцавало на доњи део друштвене лествице. Под јаким друштвеним набојем и пун животне горчине коју су бројни догађаји тегобне младости оставили на њему, сав новац који је имао уложио је у штампање политичког памфлета под називом „О случају царинског службеника”, у коме је указао на подмитљивост и тиранију власти. Одмах потом до њега стиже вест да је прослављени просвећени Американац Бенџамин Френклин у посети Енглеској. Хита до њега, проналази га и моли за помоћ.
Већ сутрадан био је на броду са писмом препоруке за Френклиновог зета. Такав ветар у леђа био је савршен за младог, паметног и предузимљивог младића који је доспео у Филаделфију, Френклинов завичај. Мења неколико занимања и те 1775, за САД славне године, почиње Амерички рат за независност. Млади Пејн успева да убеди штампара Ејткена да покрену новине и „Пенсилванијски часопис” постаје огласна табла на којој Томас Пејн добија прилику да разобличи све неправде са којима се сретао. У време док се распламсавају чарке са црвеним мундирима који су носили ознаке Гордог Албиона, Пејн не заборавља да укаже на злоупотребе према Индијанцима, трговину белим и црним робљем, угњетавање жена.
Човека који уме народу да објасни сваки проблем једноставним језиком на заједничке састанке позивали су главни амерички трибуни Џеферсон, браћа Адамс, Вашингтон и Френклин. Пејн са неописивом срећом гледа чудну народну војску у којој су заједно баптисти, квекери, Јевреји, католици, шверцери, банкари, трговци, надничари, морнари, ученици, а на њиховој одећи извезене пароле: правда, смрт тиранима, слобода. Било му је пуно срце и записује: „Независност је достојанство!”
Зора човечанства
У жару седа и за 48 сати исписује књигу „Здрав разум” која је одмах разграбљена. Стално се доштампава и, на крају, прича о борби против предрасуда, о неправедним привилегијама и тиранији власти и глупости достиже тираж од 300.000 примерака. На три милиона становника невероватан успех, а све време се провлачи позив да здрав разум ваља супротставити свим постојећим дрштвеним правилима:
„Ви што љубите човечанство. Ви што се усуђујете да се супротставите не само тиранији већ и тиранину, устаните! Сваки делић овог старог света преплављен је угњетавањем. Слободу прогоне са кугле земаљске!”
Иако је одрастао у квекерској породици која је осуђивала свако насиље, Томас Пејн узима пушку у руке и креће на најжешћи део фронта који је држао Џорџ Вашингтон. На питање где може да буде најкориснији добија одговор: „Што год можете да урадите добро је. Али када бисте нешто написали, не само за војску, него за целу земљу. Бојим се да се ближи расуло и крај.”
На ратном добошу, уз светлост лојанице, Пејн пише текст „Америчка криза”:
„Ово су времена која кушају човекову душу. Само ће сезонски радник и летњи родољуб у овој кризи и зими одустати од служења својој домовини. Али онај који сада остане заслужује љубав и захвалност. Тиранија, као ни паклено зло, не побеђују се лако!”
Један за другим, исписује 13 чланака и, иако није био у Комитету за писање чувене Декларације о независости, Џеферсон јавно потврђује да су многе замисли пренете управо из чланака о америчкој кризи. Енглеска се повлачи и Пејн постаје један од добро плаћених победника. Иако добија чиновничко место у Скупштини, у шоку гледа како се губи величанствена идеја за коју су многи погинули. Да би га намирили, дају му награду од 3.000 долара и имање у Њу Рошелу.
Још када је Француска доделила зајам новој држави да среди сопствене финансије, владајућа класа се у потпуности окренула страначким надгорњавањима и Пејн, коме су страначке интриге биле стране, о себи тужно пише: „Осећам се као сувишан човек.”
Пејн се накратко окреће науци да би ускоро кренуо пут Енглеске. Односи двеју земаља били су изглађени и он иде из клуба у клуб, стичући статус политичке звезде. Први пут у животу без материјалних брига посећује мајку, слепу болесну старицу која га не препознаје. Сав новац улаже у фонд за њено доживотно збрињавање.
И тада, као када је постао део царинске службе Велике Британије, из даљине стиже зов који му узбуркава крв. Почетком 1789. године из Француске стижу вести о кризи и напетости. Четрнаестог јула народ заузима Бастиљу и Пејн је нестрпљив да још једном види револуцију на делу. У септембру хода кроз усплахирени Париз и после стварања Сједињених Америчких Држава још једном присуствује историјском догађају. На све стране надахнуте проповеди, поверење у разум и будућност или, како је забележио: „Наступила је зора човечанства”.
Умало на вешала
Узбуђног Пејна позива маркиз Лафајет, командант Народне гарде у Паризу, да прими кључ Бастиље и преда га председнику прве демократске републике, Џорџу Вашингтону. Почаствован је позивом да учествује у писању нацрта Декларације о правима човека и грађанина и помишља да је на прагу остварење свог сна: „Пре краја века прошириће се уједињење република широм света. Биће то народна владавина за народ, која ће да искорени глад и беду унапређењем производње, а мржњу и злочин васпитавањем и просвећивањем.”
У тренутку највеће радости из Лондона је за Пејна стигла запањујућа вест. Славни политички писац и члан британског Парламента Едмунд Берк, који се противио владиној политици рата против америчких колонија, напао је Француску револуцију. Њихово пријатељство, успостављено пре само неколико месеци, пало је у воду. Пејн не може да схвати да неко ко је бранио право Сједињених Америчких Држава на независност сада напада Француску револуцију. Да обичаје и повластице у својој земљи супротставља демократији и правима човека.
Изнајмљује хотелску собу и грозничаво пише одговор који назива „Права човека”. Дело је посветио Џорџу Вашингтону за кога каже да је заслужан „што су права човека постала тако свеопшта”. Несрећни Пејн у том тренутку не зна колико ће се љуто разочарати у Вашингтона. У критици Беркових ставова о праву племства и монархије наглашава:
„Свако доба и свака генерација јесте и мора да делује у свим случајевима.... таштина и уображење да се влада и после смрти најсмешнија је и најдрскија од свих тиранија... свака генерација јесте и мора да буде способна да делује према својим потребама. Живима, а не мртвима треба служити.... у свим временима је нужно мотрити на власт да би се спречиле узурпације и крајности којима може подлећи...¨
УСПЕШАН НАУЧНИК
Пејн је од Бенџамина Френклина добио савет и подршку да се бави науком. Први резултат био је покушај да конструише гвоздени мост. Модел је био изложен у башти Френклинове куће и Пејн је разменио мишљење о овом изуму са многим европским научницима. Испитивања у Ротердаму и Јоркширу била су повољна, тако да је први гвоздени мост дужине 110 стопа, односно 33,5 метра изграђен у лондонском предграђу Падингтон. Други, дужине 236 стопа или око 72 метра, изграђен је у Француској.
Универзитет Пенсилваније доделио му је титулу магистра филозофије, а Америчко филозофско друштво, са седиштем у Филаделфији, примило га је за редовног члана. Иронијом судбине, у једном тренутку друштвена клима је била таква да је његова биста избачена из зграде Друштва. Тадашњи председник однео је кући, а када су спомен-обележје хтели да врате, одговорио је да је сигурнија код њега, пошто не зна да ли ће некоме поново пасти на памет да брише траг о постојању таквог човека.
Међу студентима Београдског универзитета који су некада слушали предавања проф. др Драгољуба Мићуновића прича о животу и идејама Томаса Пејна била је омиљена. Сви подаци који се налазе у овом тексту добијени су управо од господина Мићуновића.
Пејн је од Бенџамина Френклина добио савет и подршку да се бави науком. Први резултат био је покушај да конструише гвоздени мост. Модел је био изложен у башти Френклинове куће и Пејн је разменио мишљење о овом изуму са многим европским научницима. Испитивања у Ротердаму и Јоркширу била су повољна, тако да је први гвоздени мост дужине 110 стопа, односно 33,5 метра изграђен у лондонском предграђу Падингтон. Други, дужине 236 стопа или око 72 метра, изграђен је у Француској.
Универзитет Пенсилваније доделио му је титулу магистра филозофије, а Америчко филозофско друштво, са седиштем у Филаделфији, примило га је за редовног члана. Иронијом судбине, у једном тренутку друштвена клима је била таква да је његова биста избачена из зграде Друштва. Тадашњи председник однео је кући, а када су спомен-обележје хтели да врате, одговорио је да је сигурнија код њега, пошто не зна да ли ће некоме поново пасти на памет да брише траг о постојању таквог човека.
Међу студентима Београдског универзитета који су некада слушали предавања проф. др Драгољуба Мићуновића прича о животу и идејама Томаса Пејна била је омиљена. Сви подаци који се налазе у овом тексту добијени су управо од господина Мићуновића.
Енглеско племство дубоко је свесно опасности која прети да се прелије са друге стране Ламанша. Народне масе под утицајем Пејнових текстова прихватају вредности Француске револуције као вредности праведнијег друштва. Група либерално оријентисаних Еглеза – међу којима су песник Вилијам Блејк, сликар Џорџ Ромни и хемичар Џозеф Пристли – убедила је штампара Џордана да одштампа луксузно издање које је због скупоће доступно само владајућем слоју. И заиста, читали су га војводе, министри, богати племићи и згражавали се у клубовима, сагласни да писца ваља обесити. Као талас цунамија у широке масе потом стиже јефтино издање књиге „Права човека”. Оснивају се клубови пријатеља револуције који прерастају у клубове ткача, рудара, млинара... односно прве радничке организације у енглеској историји. Њихов број достиже 3.000 чланова и креће јавни и тајни обрачун. Многе активисте, разносаче књига проналазе мртве под неразјашњеним околностима. Издат је краљевски проглас којим се забрањују сви скупови и бунтовни списи. Штампар Џордан добија позив да се појави пред судом и Пејн у журби завршава други део књиге. Пријатељи га у последњем тренутку у луци Довер укрцавају у брод за Француску и тако избегава вешала.
Поново је из завичаја односио горчину и гнев. Књига му, и поред стотина хиљада продатих примерака, није донела ни пенија пошто је сматрао да је тај приход потребнији људима који су се изложили животној опасности да би он могао да изнесе своје ставове. Суморне мисли које су га мучиле током тих сат времена пловидбе преко Ламанша нестале су као руком однесене када га је на доку у Калеу дочекала маса света с поклицима: „Живео Пејн!” Градоначелник га је изгрлио и обавестио да су одлучили да буде њихов представник у Народној Скупштини.
Књиге на ломачи
Поново је био „код куће”! Кренули су дани бескрајних дебата, страсних напора да се оствари сопствена слика будућности уз обожавање идеала и начела. Занесени Пејн није ни приметио да се, као у Вашингтону, посланици деле на две струје, жирондисти на једној и монтањари на другој страни. Са зебњом је гледао на искључивост и жестину монтањара којима је идеолошки био близак. Приближавао се шестдесетој години и све више су му сметали бука и анархија. Желео је јаке установе, владавину закона, грађанску сигурност и одсуство сваког терора. Својим лошим француским језиком покушавао је да објасни да ће гиљотинирање краља Луја XVI бити вишак терора. И када је монтањар Сен Жист дрекнуо: „Осудите краља или народ!”, Пејн је схватио да драма достиже врхунац.
Наредних недеља гледао је како му пријатељи један за другим одлазе на последњи пут. Гиљотина је тих дана немилосрдно радила. На крају је Сен Жист и њега оптужио за издају. Судбину је потом у своје руке узео амерички амбасадор у Паризу Морис, који је пренео да је Пејн, сасвим проверено, енглески шпијун. Тих дана, чудовишном животном иронијом, у ратнохушкачкој хистерији против Француске републике на лондонским улицама Томас Пејн је као француски шпијун проглашен за ђавола, а у крчмма су се драли: „Томас Пејн – проклето му име!”
Захваљујући амбасадоровој дојави Пејн месецима лежи на буђавој слами париских затвора. Робеспјер и Сен Жист оклевају да га пошаљу под оштрицу гиљотине јер не знају како би одјекнула вест о смакнућу Вашингтоновог саборца. На његову срећу, други амерички саборац, Томас Џеферсон, успева да промени америчког амбасадора у Паризу и после осам месеци затвора Пејн излази болестан, разочаран и нагло остарео. Себи поставља питање где наћи упориште за морално деловање. Пита се данима и месецима док се опоравља и потврђује став који је бранио од младости: „Постоји начин на који могу да стигнем до Бога без посредника. Мој разум је моја црква!”
Осећајући се сувишно и разочаран у Француску, Томас Пејн жели да се врати у САД. Тада до њега стиже вест да му је нова књига „Доба разума” у Енглеској и Америци донела нове невоље. Називају га сатаном кога треба спалити. На ломаче се бацају његове књиге и то га је тргло из утучености у којој се налазио. Мета његовог огорчења постаје Џорџ Вашингтон кога оптужује да је изневерио демократске тежње америчке револуције, да је у савезу са конзервативном Енглеском и удаљава се од Француске.
Ни гробног места
Уморни Пејн у Француској је проживео свих десет година колико је трајала њихова револуција која је обележила свет. Креће у Америку и поред Наполеонових молби, који тврди да сваке вечери леже у кревет са неким од његових дела. Обећава да ће у сваком већем граду поставити златни бисту с његовим ликом, али уморни револуционар жели кући. Вашингтон је умро 1799. године а он верује да стари саборци нису заборавили заслуге и остаје му спокојна старост. Како се само преварио! На амерчко тле искрцава се 1. новембра 1802. године. У Балтимору га дочекују општи напад.
Кочијаш одбија да га вози, у хотелу кажу да не издају собе неверницима, деца га опкољавају и извикују погрде! То је био његов народ чији су очеви, гутајући његова дела, марширали у смрт дигнута чела јер су знали да се боре за узвишене циљеве. Највећи пропагандиста свог века тада је постао свестан поразне чињенице да је маса подједнако подложна и просвећивању и заглупљивању.
ПРВИ ЈЕ…
- повео акцију за права жена
- заступао права црнаца
- предложио национално и међународно ауторско право
- конструисао гвоздени мост
- правио планове за пароброде
- указао на правилан начин лечења жуте грознице
- произвео свећу без дима
- користио мале топовске ударе за рад машина
- предложио стварање Банке САД
- истакао паролу „Америка нација”
- избацио паролу: независност Сједињених Држава
- предложио куповање Луизијане од Француске
- предложио уставну владу САД
- предложио трговачки савет Европе и САД
- писао о савезу република Европе и Америке
- повео акцију за права жена
- заступао права црнаца
- предложио национално и међународно ауторско право
- конструисао гвоздени мост
- правио планове за пароброде
- указао на правилан начин лечења жуте грознице
- произвео свећу без дима
- користио мале топовске ударе за рад машина
- предложио стварање Банке САД
- истакао паролу „Америка нација”
- избацио паролу: независност Сједињених Држава
- предложио куповање Луизијане од Француске
- предложио уставну владу САД
- предложио трговачки савет Европе и САД
- писао о савезу република Европе и Америке
Његов стари заштитник Томас Џеферсон поново га је узео у заштиту. Враћа му имање у Њу Рошелу и објашњава да управо брани другу етапу Револуције и да би његово деловање могло само да шкоди. У тренутку када се сломљеног срца повукао на имање из Француске стиже жена његовог станодавца из Париза, госпођа Бонвил, са троје деце. Њихов отац и муж пао је у немилост код Наполеона и они немају од чега да живе. До краја живота се труди око њих, али почетком 1809. године здравље му је сасвим попустило. Гомила проповедника сјатила се као јато лешинара и траже од њега да се покаје. Молбу за сахрану на хришћанском гробљу одбиле су све верске заједнице, укључујући и квекере којих се никада није одрекао.
Умро је 8. јуна 1809, у 73. години, а на споменику је, по његовој последњој вољи, писало: Томас Пејн, писац „Здравог разума”. Десет година касније, Вилијам Кобет, један од политичких противника, тајно је ископао његове кости и однео их у Енглеску с намером да зарађује на њима тако што ће их извргавати руглу. Када је то забрањено, кости су бачене незнано где.
Аутор: Владимир Јовановић
број: 3272 2014
link