Post by Emperor AAdmin on Sept 29, 2019 18:17:24 GMT -5
КАД КОМУНИСТИ “ОСЛОБАЂАЈУ” СРБИЈУ
• Генерал Михаиловић (октобра 1944): “Ми – Срби – никог више немамо; сви нас напуштају иако сви знају да оно што чине представља највећу неправду и најтежи неморал овога рата. Ово што још живимо, одржавамо се вештачки”.
(Према “Ратном дневнику” пуковника Младена Жујовића, изасланика генерала Михаиловића у штабу Југословенске војске ван Отаџбине)
(Среда, 4. 10. 1944):
Црвеноармејци су на Ђердапу, улазе у Вршац и у Белу Цркву. Тито је био у Софији, како се чује, издао “одобрење” Совјетима да уђу с војском у Југославију.
Тито није могао разбити Дражин отпор у Србији и сад зове Русе (Совјети, којима се нико од нас неће одупрети) да они предају власт Титу. Шта наш народ чека, очигледно је: поклаће нам сву интелигенцију и све што је било у Дражиним организацијама, управо све што ваља у нас!
Ђоновић (политички представник генерала Михаиловића ван Отаџбине) је послао Де Голу писмо и молио га да дејствује код Савезника не би ли они послали, ако не окупационе снаге, оно бар мисије које би биле гарантија да Србе неће одреда клати!
(Четвртак, 12. 10. 1944):
Делегација, коју је Дража послао Совјетима, морала се вратити, јер се није могла пробити кроз немачке линије.
Дража поручује да ми овде (Каиро) ухватимо везу са Русима. Ни Ђоновић, ни ја, не знамо како да поступимо. Овде нема важнијих људи и очигледно је да Руси (Совјети) неће са нама. Покушаћемо, ипак, само морамо наћи пута!
Тупањанина су неки Руси налазили и он је са њима врло дуго разговарао и паметно им је говорио, али не зна како да их сад пронађе јер му нису дали могућности да он њих може пронаћи; рекли су му да ће га они потражити, али они то не чине.
Према “Daily Herald”-у Тито је позван у Москву. Ово је јасан знак да ће Срби бити потпуно жртвовани!
Лараби ми каже да је Маклин тражио, на Титово наваљивање, да се америчка мисија, која је код Драже, опозове и ђенерал Вилсон захтевао је од Американаца да Макдауела повуку. Овај одлаже повратак и извињава се да због великих киша не може да путује, али он не може одлагати бесконачно свој одлазак.
(Петак, 13. 10. 1944):
Питам Керисона, мајора, енгелског официра за везу, шта би он радио да је Србин. Не уме да ми каже. Американци нас теше да ће се до краја рата ствари моћи изменити. О свему су били благовремено обавештени, прстом нико мрднуо није да нас спасе. Напротив, свесно су нас жртвовали. Савезници су саучесници у овом злочину противу нас.
(Уторак, 17. 10. 1944):
Москва потврђује вест коју је Тито објавио, да се у Београду воде јаке уличне борбе. Ми овде сви мислимо да је то покољ нашег света, а не борба са Немцима.
(Петак,, 20. 10. 1944):
Американско ваздухопловство помаже партизане и Црвеноармејце у борбама код Београда.
“Ројтер” јавља да је Дража дошао у Италију!
Вече. “Слободна Југославија” дала је извештај да је Дража напустио Југославију и да је на путу за Италију.
“Јунајтед прес” опет објављује другу вест “Слободне Југославије”, наиме да радио “Слободна Југославија” тражи да се Дражи суди као ратном злочинцу.
(Понедељак, 23. 10. 1944):
Млад. Костић видео Жупанчића, који му је рекао да је приспело наређење да се војска из батаљона, и базе, има преместити у Италију, да би се тамо прикључила НОВ-у. Неће бити изјашњавања, већ ће се само саопштити да онај ко хоће има да иде у Италију; ко неће – у избеглице! Овде у Каиру неће бити друге мисије сем партизанске.
Пуковник Микулић, нови командант батаљона (ЈВ ван Отаџбине), већ се пријавио у НОВ. Он има да преда војску Титу. Жупанчић улази у Титов штаб.
(Уторак, 24. 10. 1944):
Поручих “Чичи” да све снаге сакупи у једној од области коју држи, да виђеније људе склони, да са народом одржава тесан додир, да се одупире и да редовно шаље извештаје о свом раду, о раду других, о свему.
Путника (пуковник) звао Мартиновић. Рекао му да му ђенерал Ристић (војни министар у Шубашићевој влади) наређује, и саветује, да се изјасни за НОВ. Потребно им Путниково име (син војводе Путника), а и лични углед и ауторитет!
Нас је овде 15-20, који неко време још можемо врдати, копрцати се, али они јадници у бази, они су већ у кавезу! Данас је наређено да им се не сме давати одсуство, ни дозвола за кретање ван логора.
(Субота, 28. 10. 1944):
“Чича” јавља:
“Снаге у Херцеговини предузеле офанзиву 22. септембра противу немачког гарнизона и напале гарнизон Требиње. До 2. октобра заузета су сва утврђења и бункери око Требиња. Напад се продужује на варош. Немачка појачања упућена ка Требињу су разбијена. Плен: 1 оклопни воз, 3 тешка, 2 брдска топа, 50 пушкомитраљеза, 14 бацача мина, 1000 пушака, један цео воз разног ратног материјала и 1.000 немачких заробљеника.
“За све време акције комунисти су стално нападали наше с леђа и то са 12. бригадом са правца Попово поље, 13. бригадом са правца Билећа и деловима Далматинске бригаде са правца Вилуса.
“У источној Босни 15. септембра предузета офанзива у области Сарајева. Уништено неколико немачких колона. И ту, за време акције, наше су стално нападали комунисти (11. корпус).
“Комунисти свугде убијају наше националне људе. У Горњем Милановцу једног дана убили 25 наших људи, међу њима проту Страњаковића”.
Депешом од истог датума: 2. октобра, Дража јавља да су бугарске регуларне трупе заједно са Македонском комунистичком дивизијом и 22. комунистичком дивизијом (Титовом) напали Власотинце, коју су варош држале искључиво наше снаге. Кад је нашима нестала муниција, морали су се повући. Бугари намеравају да заузму Лесковац и сву нишку област.
Депешом од 7. октобра, генерал Михаиловић:
“Јавите да ли има изгледа за поправку наше политичке ситуације. Нарочито је важно да знам хоће ли се Савезници искрцавати, или не! Наша ситуација тешка. Комунисти јаки, јер имају потпору совјетских трупа. Ми сами себи остављени. Народ тражи излаз из ове ситуације. Ми се морамо бранити и водити тешке борбе са комунистима, јер морамо да штитимо народ од комунистичког покоља и терора, а исто тако и од усташа. Пет совјетских дивизија прешле су Дунав између Ђердапа и Неготина и наступају ка Београду. Испред њих наступају 3 комунистичке дивизије. Јужно од Зајечара наступају друге совјетске снаге. Контакт са Црвеноармејцима нисмо могли успоставити. Бугари користе ову ситуацију и прелазе границу са регуларним трупама”.
“Држање Совјета чудновато. Прве трупе њихове добро се понашају, али оне које долазе за њима пљачкају и разоружавају четнике. У неким местима руски официри говоре да је њихов циљ да успоставе велику словнеску државу. Наше снаге у Србији груписане су у области долине Западне Мораве где воде борбу са немачким и комунистичким снагама”.
Депешом од 20. октобра, генерал Михаиловић:
“Немамо података о намерама Англосаксонаца. Надали смо се да ће се искрцати на Јадранску обалу, међутим, изгледа нам да до овога неће доћи. Ово нас јако забрињава.
“Ситуација у земљи: Совјетске трупе продрле до Београда, Крагујевца, Чачка и Крушевца. Совјети помажу Титове комунисте и предају им у појединим местима власт. Разоружавају наше јединице и старешине и одводе их у Параћин где су образовани концентрациони логори. Поступају са нашим људима као са непријатељским заробљеницима. Све што разоружају предају партизанима. Неке интернирају у Русију уколико их не побију. Совјети врло сурово поступају, а о партизанима да не говоримо. На просторијама које су Совјети заузели влада анархија у којој страдају немилосрдно националисти.
Олош узима власт. Ако се Англоамериканци не умешају, страдаће народ горе но икад досад”.
(Депешом од 20. 10. 1944):
Жупанчић издао наредбу у смислу Ристићеве. 30. о.м. морамо се изјаснити. Ко не иде у НОВ, иде у логор; подофицири и војници одмах, а официри до 15. новембра.
Бора Мирковић утиче на официре да не иду у НОВ. Пронео се глас да ће да иде у жице. То би имало ефекта.
(Недеља, 29. 10. 1944):
Централни национални комитет одржао је 20. октобра седницу на којој је био позван Макдауел. Тражена је интервенција Америке, тражено образовање савезничке команде у Југославији ради спречавања убијања између наших и комуниста. Амерички пуковник одмах је овај апел послао... То је било још пре месец дана!... Несрећан наш народ бежи испред ‘куге’, идеу шуму и планину у збегове. А јесен је позна већ, зима ту! Боже!
Са Бугарском је закључено примирје. И то је подвала. Тек је сада закључено, пошто су бугарске снаге употребљене за борбу против нас и надјачале нас. Сад могу да се повуку из Југославије и да предаду власт Титу.
(Четрвртак, 2. 11. 1944):
Дошла наредба министра војске да ће се сматрати дезертерима они који се нису пријавили у НОВ.
Партизани су се искрцали код Метковића. Енглези су их скоро годину дана опремали и спремали у Италији. Не видим како ће се Дража извући и не видим како ће наш свет издржати зло које му се спрема.
(Петак, 3. 11. 1944):
Свима нама је, међутим, јасно да је у савезничком плану било заузимање Србије од Драже, а не од Немаца. Исувише је познато било да би Дража сам могао најурити Немце, да га нису Савезници сковитлали са свих страна.
Немци још држе Скопље. У Санџаку и у Црној Гори још их има. Главно је било Србијом завладати!
(Алжир, недеља, 12. 11. 1944):
Плећаш (капетан) ми показао последње “Чичине” депеше. Језиве су. Ђујић опкољен. Нападају га усташе, домобрани, легионари, комунисти. Има 3.000 мртвих. Вапије за помоћ коју му Дража не може дати. Чича преклиње за англо-америчку помоћ, јер ће у книнској области комунисти побити све Србе. Немци повлачећи се предају власт усташама, а ови комунистима. У Србији и Београду ужасан комунистички терор. Из Београда нико не сме напоље. Требе наше несрећне Србе.
(Алжир, уторак, 21. 12. 1944):
Дошао Тошковић из Каира. Обрадовао ме. Путник, Ракић и Ђоновић уплашили се што нису добили моје вести, па га послали да види шта је са мном. Међутим, послао сам и депеше и писма. Ђоновић шаље од јадног “Чиче” страшан извештај. Ужас у земљи. “СОС” код Ђујића.
Де Гол звао Ђоновића на разговор после послатог му извешћа о стању код Драже. Да ли ће ишта моћи урадити тамо?
Де Гол кренуо из Москве, пошто је склопио пакт о савезу и пријатељству са Стаљином. Штампа радосна. Нова отежица за мене.
У Француској пропаганда је успела да прикаже Тита као спасиоца реда и као вођу који нема опозиције.
(Уторак, 12. 12. 1944):
Недељни лист “La France au combat” (од 14.12.) доноси чланак, “Човек дана”. Тито. Приказује га као хрватског мученика, а Хрватску као жртву београдске војне клике. Истиче Титово учешће у Црвеној армији 1917. и у Шпанском грађанском рату, најзад његов устанак и успешне војне против Немаца и Драже. Завршава: “Маршал Тито најзад остварује сан свог луталачког живота: изградити од словенских народа федерацију слободну и напредну, избављену од немачке хегемоније, реакционарне Хабзбурговце, неподношљиве превласти вековног непријатеља Срба”.
(Среда, 20. 12. 1944):
Дража извештава да је у Београду ухапшено 17.000 особа. 400 их је стрељано на основу судске пресуде а 300 њих ноћу побијено без осуде. Остали су на белом хлебу!
Тито јавља да је продро до на 1 км од Загреба и да је заузео Подгорицу. Не знам по који пут објављује пад Подгорице...”
И БЕОГРАД 1944!
• Генерал Михаиловић (октобра 1944): “Ми – Срби – никог више немамо; сви нас напуштају иако сви знају да оно што чине представља највећу неправду и најтежи неморал овога рата. Ово што још живимо, одржавамо се вештачки”.
(Према “Ратном дневнику” пуковника Младена Жујовића, изасланика генерала Михаиловића у штабу Југословенске војске ван Отаџбине)
(Среда, 4. 10. 1944):
Црвеноармејци су на Ђердапу, улазе у Вршац и у Белу Цркву. Тито је био у Софији, како се чује, издао “одобрење” Совјетима да уђу с војском у Југославију.
Тито није могао разбити Дражин отпор у Србији и сад зове Русе (Совјети, којима се нико од нас неће одупрети) да они предају власт Титу. Шта наш народ чека, очигледно је: поклаће нам сву интелигенцију и све што је било у Дражиним организацијама, управо све што ваља у нас!
Ђоновић (политички представник генерала Михаиловића ван Отаџбине) је послао Де Голу писмо и молио га да дејствује код Савезника не би ли они послали, ако не окупационе снаге, оно бар мисије које би биле гарантија да Србе неће одреда клати!
(Четвртак, 12. 10. 1944):
Делегација, коју је Дража послао Совјетима, морала се вратити, јер се није могла пробити кроз немачке линије.
Дража поручује да ми овде (Каиро) ухватимо везу са Русима. Ни Ђоновић, ни ја, не знамо како да поступимо. Овде нема важнијих људи и очигледно је да Руси (Совјети) неће са нама. Покушаћемо, ипак, само морамо наћи пута!
Тупањанина су неки Руси налазили и он је са њима врло дуго разговарао и паметно им је говорио, али не зна како да их сад пронађе јер му нису дали могућности да он њих може пронаћи; рекли су му да ће га они потражити, али они то не чине.
Према “Daily Herald”-у Тито је позван у Москву. Ово је јасан знак да ће Срби бити потпуно жртвовани!
Лараби ми каже да је Маклин тражио, на Титово наваљивање, да се америчка мисија, која је код Драже, опозове и ђенерал Вилсон захтевао је од Американаца да Макдауела повуку. Овај одлаже повратак и извињава се да због великих киша не може да путује, али он не може одлагати бесконачно свој одлазак.
(Петак, 13. 10. 1944):
Питам Керисона, мајора, енгелског официра за везу, шта би он радио да је Србин. Не уме да ми каже. Американци нас теше да ће се до краја рата ствари моћи изменити. О свему су били благовремено обавештени, прстом нико мрднуо није да нас спасе. Напротив, свесно су нас жртвовали. Савезници су саучесници у овом злочину противу нас.
(Уторак, 17. 10. 1944):
Москва потврђује вест коју је Тито објавио, да се у Београду воде јаке уличне борбе. Ми овде сви мислимо да је то покољ нашег света, а не борба са Немцима.
(Петак,, 20. 10. 1944):
Американско ваздухопловство помаже партизане и Црвеноармејце у борбама код Београда.
“Ројтер” јавља да је Дража дошао у Италију!
Вече. “Слободна Југославија” дала је извештај да је Дража напустио Југославију и да је на путу за Италију.
“Јунајтед прес” опет објављује другу вест “Слободне Југославије”, наиме да радио “Слободна Југославија” тражи да се Дражи суди као ратном злочинцу.
(Понедељак, 23. 10. 1944):
Млад. Костић видео Жупанчића, који му је рекао да је приспело наређење да се војска из батаљона, и базе, има преместити у Италију, да би се тамо прикључила НОВ-у. Неће бити изјашњавања, већ ће се само саопштити да онај ко хоће има да иде у Италију; ко неће – у избеглице! Овде у Каиру неће бити друге мисије сем партизанске.
Пуковник Микулић, нови командант батаљона (ЈВ ван Отаџбине), већ се пријавио у НОВ. Он има да преда војску Титу. Жупанчић улази у Титов штаб.
(Уторак, 24. 10. 1944):
Поручих “Чичи” да све снаге сакупи у једној од области коју држи, да виђеније људе склони, да са народом одржава тесан додир, да се одупире и да редовно шаље извештаје о свом раду, о раду других, о свему.
Путника (пуковник) звао Мартиновић. Рекао му да му ђенерал Ристић (војни министар у Шубашићевој влади) наређује, и саветује, да се изјасни за НОВ. Потребно им Путниково име (син војводе Путника), а и лични углед и ауторитет!
Нас је овде 15-20, који неко време још можемо врдати, копрцати се, али они јадници у бази, они су већ у кавезу! Данас је наређено да им се не сме давати одсуство, ни дозвола за кретање ван логора.
(Субота, 28. 10. 1944):
“Чича” јавља:
“Снаге у Херцеговини предузеле офанзиву 22. септембра противу немачког гарнизона и напале гарнизон Требиње. До 2. октобра заузета су сва утврђења и бункери око Требиња. Напад се продужује на варош. Немачка појачања упућена ка Требињу су разбијена. Плен: 1 оклопни воз, 3 тешка, 2 брдска топа, 50 пушкомитраљеза, 14 бацача мина, 1000 пушака, један цео воз разног ратног материјала и 1.000 немачких заробљеника.
“За све време акције комунисти су стално нападали наше с леђа и то са 12. бригадом са правца Попово поље, 13. бригадом са правца Билећа и деловима Далматинске бригаде са правца Вилуса.
“У источној Босни 15. септембра предузета офанзива у области Сарајева. Уништено неколико немачких колона. И ту, за време акције, наше су стално нападали комунисти (11. корпус).
“Комунисти свугде убијају наше националне људе. У Горњем Милановцу једног дана убили 25 наших људи, међу њима проту Страњаковића”.
Депешом од истог датума: 2. октобра, Дража јавља да су бугарске регуларне трупе заједно са Македонском комунистичком дивизијом и 22. комунистичком дивизијом (Титовом) напали Власотинце, коју су варош држале искључиво наше снаге. Кад је нашима нестала муниција, морали су се повући. Бугари намеравају да заузму Лесковац и сву нишку област.
Депешом од 7. октобра, генерал Михаиловић:
“Јавите да ли има изгледа за поправку наше политичке ситуације. Нарочито је важно да знам хоће ли се Савезници искрцавати, или не! Наша ситуација тешка. Комунисти јаки, јер имају потпору совјетских трупа. Ми сами себи остављени. Народ тражи излаз из ове ситуације. Ми се морамо бранити и водити тешке борбе са комунистима, јер морамо да штитимо народ од комунистичког покоља и терора, а исто тако и од усташа. Пет совјетских дивизија прешле су Дунав између Ђердапа и Неготина и наступају ка Београду. Испред њих наступају 3 комунистичке дивизије. Јужно од Зајечара наступају друге совјетске снаге. Контакт са Црвеноармејцима нисмо могли успоставити. Бугари користе ову ситуацију и прелазе границу са регуларним трупама”.
“Држање Совјета чудновато. Прве трупе њихове добро се понашају, али оне које долазе за њима пљачкају и разоружавају четнике. У неким местима руски официри говоре да је њихов циљ да успоставе велику словнеску државу. Наше снаге у Србији груписане су у области долине Западне Мораве где воде борбу са немачким и комунистичким снагама”.
Депешом од 20. октобра, генерал Михаиловић:
“Немамо података о намерама Англосаксонаца. Надали смо се да ће се искрцати на Јадранску обалу, међутим, изгледа нам да до овога неће доћи. Ово нас јако забрињава.
“Ситуација у земљи: Совјетске трупе продрле до Београда, Крагујевца, Чачка и Крушевца. Совјети помажу Титове комунисте и предају им у појединим местима власт. Разоружавају наше јединице и старешине и одводе их у Параћин где су образовани концентрациони логори. Поступају са нашим људима као са непријатељским заробљеницима. Све што разоружају предају партизанима. Неке интернирају у Русију уколико их не побију. Совјети врло сурово поступају, а о партизанима да не говоримо. На просторијама које су Совјети заузели влада анархија у којој страдају немилосрдно националисти.
Олош узима власт. Ако се Англоамериканци не умешају, страдаће народ горе но икад досад”.
(Депешом од 20. 10. 1944):
Жупанчић издао наредбу у смислу Ристићеве. 30. о.м. морамо се изјаснити. Ко не иде у НОВ, иде у логор; подофицири и војници одмах, а официри до 15. новембра.
Бора Мирковић утиче на официре да не иду у НОВ. Пронео се глас да ће да иде у жице. То би имало ефекта.
(Недеља, 29. 10. 1944):
Централни национални комитет одржао је 20. октобра седницу на којој је био позван Макдауел. Тражена је интервенција Америке, тражено образовање савезничке команде у Југославији ради спречавања убијања између наших и комуниста. Амерички пуковник одмах је овај апел послао... То је било још пре месец дана!... Несрећан наш народ бежи испред ‘куге’, идеу шуму и планину у збегове. А јесен је позна већ, зима ту! Боже!
Са Бугарском је закључено примирје. И то је подвала. Тек је сада закључено, пошто су бугарске снаге употребљене за борбу против нас и надјачале нас. Сад могу да се повуку из Југославије и да предаду власт Титу.
(Четрвртак, 2. 11. 1944):
Дошла наредба министра војске да ће се сматрати дезертерима они који се нису пријавили у НОВ.
Партизани су се искрцали код Метковића. Енглези су их скоро годину дана опремали и спремали у Италији. Не видим како ће се Дража извући и не видим како ће наш свет издржати зло које му се спрема.
(Петак, 3. 11. 1944):
Свима нама је, међутим, јасно да је у савезничком плану било заузимање Србије од Драже, а не од Немаца. Исувише је познато било да би Дража сам могао најурити Немце, да га нису Савезници сковитлали са свих страна.
Немци још држе Скопље. У Санџаку и у Црној Гори још их има. Главно је било Србијом завладати!
(Алжир, недеља, 12. 11. 1944):
Плећаш (капетан) ми показао последње “Чичине” депеше. Језиве су. Ђујић опкољен. Нападају га усташе, домобрани, легионари, комунисти. Има 3.000 мртвих. Вапије за помоћ коју му Дража не може дати. Чича преклиње за англо-америчку помоћ, јер ће у книнској области комунисти побити све Србе. Немци повлачећи се предају власт усташама, а ови комунистима. У Србији и Београду ужасан комунистички терор. Из Београда нико не сме напоље. Требе наше несрећне Србе.
(Алжир, уторак, 21. 12. 1944):
Дошао Тошковић из Каира. Обрадовао ме. Путник, Ракић и Ђоновић уплашили се што нису добили моје вести, па га послали да види шта је са мном. Међутим, послао сам и депеше и писма. Ђоновић шаље од јадног “Чиче” страшан извештај. Ужас у земљи. “СОС” код Ђујића.
Де Гол звао Ђоновића на разговор после послатог му извешћа о стању код Драже. Да ли ће ишта моћи урадити тамо?
Де Гол кренуо из Москве, пошто је склопио пакт о савезу и пријатељству са Стаљином. Штампа радосна. Нова отежица за мене.
У Француској пропаганда је успела да прикаже Тита као спасиоца реда и као вођу који нема опозиције.
(Уторак, 12. 12. 1944):
Недељни лист “La France au combat” (од 14.12.) доноси чланак, “Човек дана”. Тито. Приказује га као хрватског мученика, а Хрватску као жртву београдске војне клике. Истиче Титово учешће у Црвеној армији 1917. и у Шпанском грађанском рату, најзад његов устанак и успешне војне против Немаца и Драже. Завршава: “Маршал Тито најзад остварује сан свог луталачког живота: изградити од словенских народа федерацију слободну и напредну, избављену од немачке хегемоније, реакционарне Хабзбурговце, неподношљиве превласти вековног непријатеља Срба”.
(Среда, 20. 12. 1944):
Дража извештава да је у Београду ухапшено 17.000 особа. 400 их је стрељано на основу судске пресуде а 300 њих ноћу побијено без осуде. Остали су на белом хлебу!
Тито јавља да је продро до на 1 км од Загреба и да је заузео Подгорицу. Не знам по који пут објављује пад Подгорице...”
(Младен Ј. Жујовић, РАТНИ ДНЕВНИК III, Југославија у II светском рату (Мај 1944-Мај 1946), Врњачка Бања 2004)