Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:09:45 GMT -5
Ексклузивно Александар Дугин, један од водећих руских и светских геополитичких мислилаца, говори за Геополитику Мислим да је за Србију једини спас у интеграцији у Евроазијски савез и решавању косовског проблема с ослонцем на руско атомско оружје. Разговор водио: Слободан Ерић
Уважени Александре Гељевичу, молимо Вас да за читаоце српске Геополитикепојасните позадину последњих преврата и ратова на Блиском истоку, који се у светским медијима означавају именом „арапско пролеће“. Како, у оквиру тога, оцењујете побуну у Сирији, и колико је, не само за ову земљу него и за регион и шире, важан опстанак државних структура Башара ал Асада? - Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД (то су такозване демократе), или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције, када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. Евидентно је да је Запад (ЕУ и Америка) у кризи, јер се производња и реална економија преселила на Исток. Какав ће бити одговор Запада на опадање сопствене моћи? Да ли ће глобалистички планери прибећи некој дугорочној стратегији или неком радикалном решењу, рецимо, изазивању сукоба планетарних размера? - Апсолутно сам уверен да је Запад у кризи, али Запад није просто преместио средиште економског индустријског раста у трећи свет и у Азију или Латинску Америку. Запад, помоћу контроле финансијског система, наставља да контролише све процесе који се у свету одвијају. Зато Запад заправо зависи само од успеха једнополарне глобализације. Ако Америка и Запад у целини задрже контролу над тим да задају правила игре у привреди (не саму производњу, не саме индустријске капацитете, већ правила, поготово у финансијској сфери), то јест финансијски капитализам, глобални финансијски олигархијски модел, онда ће, независно од тога где ће се производња налазити, управо Запад контролисати све процесе у економији. У Србији се последње деценије са великим задовољством пратио процес државотворне и економске обнове Русије. С друге стране, морам да кажем да национални кругови у Србији са забринутошћу прате протесте „опозиције“ у Русији, и процес медијског подривања ауторитета и вредности руске државе и цивилизације. Забринутост проистиче из богатог искуства у примени западнихметода оранж револуција. Како Ви оцењујете ту медијску харангу на Цркву,председника Путина? - Да, сасвим сте у праву: то је јако опасна тенденција. Ти људи не представљају наше становништво, али то је врло, врло активна мањина коју финансијски подмазује Запад, САД, ЦИА, амерички Стејт департмент, као и европске субимперијалистичке, подимперијалистичке структуре. Ту мањину већином чине људи који су или етнички неруси, а таквих је јако много у многонационалној Русији, или су потпуно оријентисани на Запад, и они су пета колона која стреми да изведе удар на основна чворишта руске државности. То је православље, то је наш историјски идентитет, то је суверена држава, државност, која држи сложено друштво у јединству и обезбеђује територијалну целовитост Русије. То је лично председник Путин, који води политику независну од утицаја САД. Зато имамо случај са групом „Пуси Рајот“, случај с наранџастом револуцијом – све је то дело руку пете колоне, цијашких агената утицаја, либерала, као и јако моћног израелског лобија, који се различито односио према руској државности. Било је и покушаја зближавања Израелаца са Русијом, исто као и у случају Турске последњих година, али је дошло је до коначног равнања Израела према САД. Ето, „Ехо Москве“, које је просто штаб такве делатне организације, то је радио-станица у којој се налази идејни штаб за рушење руске државности. Запањујуће је што се у окружењу председника владе Медведева налази јако много људи либералне, прозападне, проамеричке оријентације, који спадају у исти тај америчко-израелски лоби унутар Русије. То је изузетно опасно, пошто они држе у рукама кључне, најосетљивије центре управљања друштвеним процесима. И поред тога што Путин води политику јачања суверенитета Русије, представници тих прозападних ултралибералних кругова мобилишу становништво, стварају атмосферу психолошког прогањања људи који се залажу за православље, за родољубиве вредности, за самобитност Русије, подвргавају их остракизму, и воде ствар ка обојеној револуцији. Значи, на једној страни имамо значајан део руске елите, либерално и атлантистички настројен, која је утицајна у друштву и медијима, а на другој страни је патриотски блок који чине, у основи, председник Путин и већина народа... Можете ли нам ближе објаснити то сложено окружење и ситуацију у којој се налази председник Путин? На који начин подстаћи међусобну комуникацију и садејство руске националне и економске елите са председником Путином, а њих заједно са руским народом? - То је уопште исправна оцена, и ја тако мислим. Сматрам да је Путин усамљен, он се ослања на друштво у целини, али прозападна, проамеричка елита, пета колона, блокира Путину могућност да продре до широких народних маса. Руске националне елите готово да нема, зато што је током последњих двадесет година готово сва елита изузев, можда, појединих припадника безбедносних структура и неких појединаца, практично била под утицајем западних либералних кругова. Код нас је апсолутно либерална влада, код нас су либерална јавна гласила, код нас је либерално школство, и у њима је практично постојало управљање споља, и још увек постоји. Читава елита у Русији је, уопштено речено, прозападна, и читава се супротставља Путину, или у најмању руку није заинтересована за то да његов ослонац на народ постане стабилан и озбиљан. То је зечја елита, та елита мрзи руску историју и спремна је да прода земљу у целини и по деловима. Она се тога лаћала у Јељциново време деведесетих година, и сада то наставља. Путин је усамљен, и он не може до краја да пронађе ослонац на народ. Можда ће се то кроз извесно време десити, али је изолован од елите. То се често дешавало у руској историји – да цар или вођа буде окружен издајницима, шљамом, мрежама утицаја, агентуром, петом колоном и шпијунима. Али, он засад не може да продре до Русије. Самим тим, друштво за безакоње које чине елите − корупцију, лоповлук, цинизам, проневере – за све то криви Путина. Самим тим елите дискредитују Путина својим понашањем с једне стране, а с друге стране – онемогућавају му да продре до широких народних маса и ослони се на њих. Оне све блокирају. Зато је ситуација врло трагична. Александре Гељевичу, желимо овом приликом да изразимо похвалу једној од Ваших стратешких идеја – евроазијству. Видимо да Ваше идеје о Ероазији, које сте пре две деценије промовисали, сада на неки начин доживљавају своју реализацију. Ту мислимо на идеју стварања Евроазијске уније, односноЕвроазијског савеза, о којој је говорио и председник Руске Федерације, Владимир Путин. Да ли Ви видите место Србије у Евроазијском савезу, имајући у виду да је Србија за Русију географски Запад? - Као прво, захваљујем Вам на том запажању, пошто су се Срби вероватно први у Европи упознали с евроазијским идејама, први превели моје књиге, или у најмању руку међу првима. Увек сам јако волео српски народ и увек сматрао да су Србија и Русија – две државе, две културе обједињене истом судбином. У том погледу, управо за Србе није тајна одакле су Путину стигле идеје евроазијства – то је заиста рад мој и мојих истомишљеника евроазијаца. Сада то нису просто речи, то је реалност стварања Евроазијског савеза: функционише Царински савез! Мислим да Србија свакако треба да уђе у Евроазијски савез, мора да постане чланица Царинског савеза, да уђе у ОУКБ, Организацију уговора о колективној безбедности, и само тако Србија може да одбрани свој суверенитет, независност, да се бурно и активно развија. То неће противречити оријентацији на Европу. Као прво, и из Русије се сада може слободно путовати, слободно може трговати, а економски односи Русије с Европом знатно су већи него што имају разне земље које су чланице Европе, на пример, из Источне Европе. Зато они који се боје да ће улазак у Евроазијски савез удаљити Србе од Европе треба да знају – то је лаж, то је пропаганда наших непријатеља. То ће приближити Србе Европи, али ће им омогућити и да достојанствено сачувају свој суверенитет. И у ствари Русија неће признати Косово – и то је такође јако важно. У Русији сматрају: Косово је Србија. И ако Русија има атомско оружје, онда то признање нису празне речи. Историјско искуство нас подстиче на опрезност. Да ли постоји опасност да руски народ опет у некој новој наднационалној заједници као што је Евроазијски савез изгуби свој духовни и национални идентитет као што је то било у време СССР-а? Игор Панарин предлаже да централна идеологија Евроазијског савезабуде православље. - Мислим да такве бојазни постоје, али ако Русија не обједини Евроазијски савез, она сама неће издржати притисак Запада – ето у чему је ствар. Ако не ојачамо своје позиције на постсовјетском простору, не успемо да га интегришемо економски и војно-стратешки, онда Русија нема шансу да самостално издржи сучељавање са Западом. Просто ћемо се срушити; тако да немамо другог излаза. То је ризично, и сматрам да је брига за јачање идентитета руског народа – првенствени задатак, укључујући и православни идентитет као базни и осовински. Али, ако покушамо да понудимо православље свим земљама које улазе у Евроазијски савез, наићи ћемо на врло снажан отпор јер тамо има исламских земаља: Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Таџикистан. Не можемо да их потцењујемо. Зато мислим да треба деловати упоредо, стварајући Евроазијски савез на привредно-стратешком нивоу, а радити унутар Русије и са руским становништвом на јачању православног идентитета, али то не изјављујући отворено, и не говорећи о томе као о званичној и главној идеји. То ће просто створити проблеме које никада нећемо решити.
У Русији забрињавају убиства муфтија и исламских вођа у Татарстану и Дагестану, која су се догодила прошле године. Ко је то урадио, и како Ви гледате на ово сложено питање?
- Русија је у својој делатности паралисана тиме што је наша елита под потпуном контролом либерала. Ето, чак и о Путину обликују сасвим лажну представу. Александре Гељевичу, како оцењујете тренутно стање у Србији и једну врсту политичког, дипломатског и економског притиска који се на Србију врши од стране Запада у последњих више од двадесет година? Шта Србија да чини поводом Косова, у условима када је озбиљно нарушен њен економски и политички суверенитет? - Уверен сам да, као прво, Николићева влада већ представља позитиван помак, макар и не најбољи, али је то – добар потез. Сретао сам се са Николићем, оставио је на мене јако добар утисак; потом су се разне ствари догађале, не пратим баш до танчина. У сваком случају, он је родољуб, он је Србин, а не попут агената утицаја какви се код нас каткад јављају; мислим да Николић жели добро Србији. Може ли он то да учини или не – то не знам, то ви боље знате. Мислим да је за Србију једини спас у интеграцији у Евроазијски савез и у решавању косовског проблема с ослонцем на руско атомско оружје. Нова влада и нови председник Томислав Николић показали су већу спремност за сарадњу са Русијом; међутим, у економској политици није направљенсуштински дисконтинуитет, подржавају се страни инвеститори, а многи сматрају да се превише уступака чини Западу када је у питању Косово и Метохија… - Мислим да се можда ипак ради о реализму, пошто сам једном приликом после повратка из Србије, видевши каква ситуација је тамо могла да настане још у претходном мандату, лично о том питању обавестио руководство земље. Али ево шта сам запазио: ни са стране Русије, барем у то време, Србија није изазвала велики ентузијазам. Не треба заборављати да Русија има велика ограничења, и можда је делимично политика зближавања са Западом диктирана потребом, прагматичном потребом, пошто Москва сада није спремна да у потпуности преузме на себе прилике у Србији. Она ка томе иде, све смо ближе и ближе томе, и у одређеном тренутку... Зато ја не бих извлачио радикалне закључке у погледу Николића. Он је српски родољуб; можда он не може све, не зна баш све. Једини проблем је и у самој Москви, исто као и по питању интеграције са Казахстаном, за шта се већ одавно залаже председник Казахстана Назарбајев, и односа Белорусијом, са нашом најближом браћом. У том погледу, Србија сада, како ми се чини, треба да лавира, зближава се са Русијом, али да схвата да ни код нас није све баш тако добро. Сада постаје боље, и Николић је изванредна личност, сада оптимално одговара, чини кораке према Русији у оквиру могућег. А што се тиче Косова и Метохије, просто треба притискати одоздо, захтевати (гледао сам и на интернету) постојање разних мрежних друштвених покрета који чврсто стоје на бранику српских интереса, треба просто притискати. На крају крајева, то је питање друштвене мобилизације. Ако читаво српско друштво буде једнодушно, онда никакав властодржац, ни под претњом тренутног смењивања, не може да води политику издаје националних интереса. И уопште, само ће Русија и зближавање са Русијом решити то питање. Русија неће признати Косову и Метохији никакву независност, ништа, просто никакве албанске америчке структуре – Русе баш брига за то. Русија је нуклеарна земља, и ако она узме Србију у заштиту, онда ће се ситуација сасвим другачије решавати; тамо ће бити не само западни контролни пунктови, биће руски, српски. Радићемо; немамо куд, нема нам друге, постепено, само треба више активности одоздо.
Геополитика 59, јануар 2013.
|