Post by Bozur on Mar 27, 2013 0:52:15 GMT -5
МИОДРАГ ЛЕКИЋ – КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ЦРНЕ ГОРЕ
Владислав САВВИН | 26.03.2013 | 00:02 |
Миодраг Лекић – искусни политичар који доста дуго опстаје, и који је до сада највише радио као дипломата. Рођен је 21.11 1947г. у Бару, једном од старих црногорских приморских градова, у породици директора гимназије. У почетку се насеље звало Антибари, јер се налазило на јадранској обали преко пута талијанске луке Бари. Та невидљива веза је у многоме предодредила и судбину М.Лекића. Пошто је одлично говорио италијански (а осим њега и француски, енглески и португалски) он је у дипломатској служби бивше Савезне Републике Југославије као амбасадор у Риму (1995 – 1999. и 2001. – 2003) у дипломатском корпусу представљао једну од врло примећених фигура, не само на интелектуалном плану, већ, на пример, и као шампион у тенису. 1992. – 1995. Лекић је био министар иностраних послова у влади тадашњег и садашњег премијера Црне Горе, Мила Ђукановића. Тако му карактер и понашање његових садашњих противника нису познати само из друге руке. Док је био у Италији они су се са свом спретношћу бавили махинацијама и са подједнаком вештином „смотавали“ средства, присвојена у периоду „дивље“ приватизације. Лекић је тада чврсто одбио да тим „новим кнежевима“ Црне Горе пружи дипломатски кров или да их покрива пред италијанским правосудним органима као, на пример у ситуацији са кривичним поступком, који је нешто касније заташкан, а био је отворен у тужилаштву у Барију против М.Ђукановића због огромног шверца цигарета. Од тог тренутка су се путеви М.Лекића и садашње црногорске власти потпуно разишли. На Западу, најпре у САД, прекрасно се знало о свим перипетијама „велике криминалне револуције“ у Црној Гори. Из телеграма америчке амбасаде у Риму који су се нашли на сајту Викиликс, види се да је саветник председника Италије С.Стефанини, у разговорима са Американцима, Црну Гору називао „илегална Швајцарска усред Балкана“, која скоро сасвим опстаје захваљујући само приходу од кријумчарења.[1] Саветник – посланик САД у Риму Џери Робинс је јављао Вашингтону да Италијани имају конкретне и врло убедљиве доказе о Ђукановићевој умешаности у тај шверц. Такође је констатовано и да Миодраг Лекић, који је био завршио своју мисију амбасадора у Италији, „није био Ђукановићев пријатељ“, а покушаје да се овај последњи оправда од оптужби предузимао је специјално послати представник Црне Горе Љубомир Перовић.[2] Уопште, на Западу у периоду пред референдумом о независности Црне Горе, како то доказује преписка, у почетку нико није хтео ни да чује о њеној независности управо због криминалног карактера режима који је чврсто држао власт у својим рукама, а затим су сви заједно заузели сасвим супротан став, мада се у самој Републици није променило ништа. А све је било лако објашњиво: корумпирани руководиоци Црне Горе су изразили потпуну спремност да, не водећи рачуна о националном суверенитету, слепо прате западну политику. У тим условима се Миодраг Лекић понео потпуно у складу са оним, како се замишља достојанство Црногораца. Није се уплашио да се почетком 90-их, у време свевлашћа Слободана Милошевића, изјасни у корист независности Црне Горе, док су тадашњи лидери његове земље држали „погнуте главе“. Међутим, није сматрао да је достојно „пљувати по рањеном орлу“ и није учествовао на референдуму 2006.године о изласку Црне Горе из државног савеза са Србијом. Остао је у Италији, где је био предавач на престижним универзитетима те земље, између осталог и на дипломатској академији, о међународним односима. У његовој отаџбини се за њега због опструкције власти није нашло места. Много је писао о актуелним проблемима светске политике, између осталог и за познати геополитички журнал „Limes“. По његовом мишљењу – питање државности не сме да се одваја од тога, на који ће се начин та државност правити. Испоставило са да је бојазан М.Лекића у многоме било оправдана. За независност је на референдуму гласало 55,5% бирача, али само 0,5% преко прага, неопходног за међународно признање резултата референдума; 45,5% је гласало против. Друштво је, на тај начин, подељено и оно све до сада није успело да се консолидује. Мрље због корупције и злоупотреба Црној Гори не дозвољавају да се креће напред. 2012.године Миодраг Лекић се вратио у отаџбину и као „ванпартијски“ кандидат стао на чело широке опозиционе коалиције која је добила назив „Демократски фронт“. Њен циљ је да „народ упозна са истином“ о стању у земљи, да се на демократски начин смени режим који је сада на власти, да се изврше фундаменталне промене, да се земља очисти од криминала и корупције и да ојачају моралне вредности које су „у складу са црногорским традицијама и достигнућима савремене европске цивилизације“. Друштво треба да постане „Радно, Паметно, Богато и Солидарно“.[3] Тај опширан и конкретан програм који садржи детаљно прорађених 595 мера, постала је база за намере са којима је Миодраг Лекић кренуо на овогодишње председничке изборе. Слоган његове кампање је „Миодраг Лекић - прави председник Црне Горе“, а њен смисао је у томе, да садашњи председник, и човек који иде на трећи мандат председничке власти у земљи, Филип Вујановић, не представља праву величину јер слепо иде за сваким концем који повлачи премијер М.Ђукановић. Лекић се спрема да искористи сва овлашћења која даје место председника како би могао да обезбеди ефикасну поделу власти. Али то је прва етапа, а на следећој он намерава да допринесе спровођењу превремених парламентарних избора после којих ће моћи да се влада смени. Управо се тога Ђукановић плаши више од свега, и зато покушава да помоћу медија који су под његовом контролом на све начине изблати свог противника. Али, интересантно је да међу многим измишљеним оптужбама које се са те стране упућују на Лекићеву адресу нема ни једне у вези са корупцијом или злоупотребама, јер у њих – једноставно – нико не би поверовао. Јер би се за тако нешто платило скупо! Довољна је чињеница да се Лекићева комплетна изборна кампања процењује на скромних 300 хиљада евра. Бојазан се јавља зато што постоје реалне сумње да административна машина владајуће групације припрема огромне манипулације преко спискова бирача, и сличног. Посебно је интересантан међународни програм Миодрага Лекића. Он се слаже са идејом интеграције Црне Горе у Европску унију, али није задовољан зато што се преговори о њеном ступању у ЕУ воде врло непрофесионално и у суштини – капитулантски. Власт у вези с тим више брине очување сопствених привилегија него заштита националне економије. Лекић сматра да је Подгорица дужна да сачини нову платформу за преговоре и да тачку по тачку проанализира све ставке будућег споразума са ЕУ полазећи од тога колико је свака од њих корисна за Црну Гору. Обзиром да не зависи од спољних фактора утицаја, добро владајући конкретним предметом и придајући велики значај правним и осталим детаљима у које велики број политичара не воли да улази, Лекић је спреман да се бори за сваку запету и, судећи по свему, има снаге да обезбеди најпогодније могуће услове за Црну Гору при њеном интегрисању у ЕУ. Не сумњајући у већ закључене уговоре из области међународне безбедности, Лекић претпоставља да такво принципијелно питање као што је ступање Црне Горе у НАТО може да се реши само преко општенародног референдума. При том треба да се проуче и друге варијанте за обезбеђење националне безбедности, на пример „одбрамбена компонента ЕУ“. По његовим речима, прилаз садашњих власти том проблему, подсећа на 1948.годину у некадашњој Југославији, када су народ поставили пред идеологизовану дилему избора „Стаљин или Тито“. Лекић осуђује признање независности Косова које је Црна Гора учинила „на брзину“, сматрајући да по том питању не би требало да се буде испред Србије. Односи са Београдом уопште, сматра Лекић, треба да имају приоритетни карактер. „Антисрпска политика, - каже Миодраг Лекић, - то је антицрногорска политика“.[4] Пажљиво пратећи најновије светске тенденције, Миодраг Лекић у једном од својих чланака констатује да у условима глобалне финансијске кризе без обзира на то читаве групе земаља показују сигурну динамику развоја, на пример државе које су у саставу БРИКС-а. При том он скреће пажњу на видљив прогрес који је последњих година направила Русија, чијем је „повратку“ на чврсте међународне позиције у значајној мери допринела „геополитика нафте и гаса“.[5] За јачање веза између Црне Горе и Русије, мисли Лекић, постоји још много могућности. Све у свему, по величини личности, принципијелности и особинама погледа на свет, Миодраг Лекић подсећа на познатог сингапурског државника и реформатора Ли Куан Јуа. И Сингапурац је у својој маленој земљи државнички рад започињао борбом са корупцијом и, после свега, од Сингапура направио „Радну, Паметну, Богату и Солидарну“ државу, врло поштовану у читавом свету. |