Post by Bozur on Feb 29, 2020 21:06:09 GMT -5
САМАРЕЊЕ ЛОВЋЕНА - Сава Зоранов Станишић
Када је у ноћи 18/30. октобра 1851. године владика и владар црногорски Петар II Петровић Његош лежао на самртној постељи на Цетињу, затражио је од људи који су га окруживали да га још једном придигну из постеље, како би пошљедњи пут видио Ловћен. Било је дубоко касно у ноћ, мјесечина је била јака, његове ждраке су падале по Ловћену попут каквих срмајли нити и чињело се као да је читав Ловћен вас сребром и срмом посут.
Спустивши поново главу на јастук, Раде Томов руком скрену пажњу окупљенијем људима да ће им нешто важно саопштити, Настала је гробна тишина, а онда је владика прозборио јектичавим гласом:
"Браћо моја, Црногорци моји! Ја видим и осјећам да ми је потоња ура дошла. Мени је Бог одредио да ми брзо овоземаљска душа ојде пут небеских врата. Остављам вас да се патите ка и до сад, јер колико мним да на овијем нашијем напаћенијем просторима ђе год има српскога ува, тешко да ће бити боље. Сналазите се како знате и умијете, али вазда имајте на ум да радите за опште добро свакога Србина и српскога имена.
Но, ја овђе имам вам за казати своју потоњу жељу и од вас очекујем њено испуњење. Ја хоћу да ме сахраните у ону малену црквицу на Ловћену. Онђе је највиша висина у Црну Гору, од куда се понајвише виде само српске земље и сиње море. То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет’, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу..."
Владика Раде Томов испустио је своју овоземаљску душу ујутру, 19/31. октобра 1851. године. Велики кијамет који се навалио на простор око Ловћена сјутридан, није дозволио да се владика сахрани на Ловћену. Његово тијело је сахрањено крај Цетињског манастира. Треба рећи и да се ондашња црногорска свита прибојавала да би Турци могли преко ноћи прићи до Његошева гроба и тијела на Ловћену и оскрнавити га. Из тог разлога, владика Раде је тек 1855. године пренешен на Ловћен и сахрањен у оној капели коју је себи за живота подигао и посветио је свом стрицу, Светом Петру Цетињском.
Чињело се да је Његош коначно нашао свој мир и да је његова потоња жеља испуњена. Међутим, 1916. године, за вријеме напада Аустро-Угарске на Црну Гору, швапска морнарица је са крстарице "Зрињски" гранатирала капелу на Ловћену и тешко је оштетила. Швапска власт је наредила да се Његошеве кости макну са Ловћена и сахране на Цетињу. На Ловћену је та иста власт планирала да подигне велељепни споменик цару Фрању Јосифу. Међутим, релативно брзи слом Аустро-Угарске пореметио је ове њихове планове.
По завршетку Првог свјетског рата, Краљ Александар је наредио да се од остатака срушене капеле сагради иста ка пређашња, зашта је и краљ лично издвојио позамашан новац. Обновљена капела је свечано освјештана и пренос Његошевих костију обављен 21. септембра 1925. године. Лично је Краљ Александар носио ковчег са Његошевим костима и положио их у капелу на Ловћену.
Ратни вихор који је услиједио након непуне двије деценије није разминуо ни обновљену капелу на Ловћену. У априлу 1942. године, италијанска војска је оштетила капелу. Поново Његошевијем костима није било мира.
Развратно и безвјерно вријеме по васколики српски род које је дошло након "ослобођења" 1945. године, показаће се најпроклетијим по Његошеву потоњу жељу. Већ 1952. године, комунистичка влада НР Црне Горе доноси одлуку да на Ловћен "тури самар мјесто круне". Јер, након слома српских националних снага у Црној Гори, након стварања црногорске нације и општег уништења Српства којем се приступило у то вријеме, требало је уништити и највећи симбол Српства у Црној Гори - Његошеву капелу на Ловћену. Многи комунистички Црногорци су обновљену Његошеву капелу на Ловћену од стране Краља Александра гледали ка чин српске окупације и асимилације. Зато ју је требало макнути за сва времена и бестрагати.
Умјесто ње, комунистички развратници су дошли на идеју да подигну маузолеј, чија би изградња била повјерена великом вајару тога доба, Ивану Мештровићу. Овај је на то објеручке пристао и урадио нацрте.
Умјесто ње, комунистички развратници су дошли на идеју да подигну маузолеј, чија би изградња била повјерена великом вајару тога доба, Ивану Мештровићу. Овај је на то објеручке пристао и урадио нацрте.
Но, како је Мештровић ускоро умро (1962. године), изградња маузолеја је одложена, чему су поред Мештровићеве смрти, кумовале и економске потешкоће у то вријеме. Већ 1968. године почињу завршне припреме за рушење капеле и подизање маузолеја. Ондашња црквена власт и један мањи круг интелектуалаца дигао је свој глас против рушења Његошеве завјетне капеле. Меша Селимовић је том приликом и рекао да "не турају самар на Ловћен".
Године 1970. припремљен је терен за градњу маузолеја и приступна инфраструктура. Двије године касније започето је рушење капеле и градња маузолеја. Да би се донекле смириле црквене власти, дио народа и интелектуалаца, комунистичке власти су излазиле са приједлогом да Његошеву капелу неће сасвим уништити, већ ће сваки камен обиљежити и спустити на Иванова корита, како би се неком другом приликом капела поново могла подићи.
Тако је и урађено. Само, за оне који то не знају, та камена гомила и дан-данас стоји на Ивановијем коритима. Само што је данас та камена гомила много мања, но прије пола вијека. Отпадници од српског рода и вјере су је годинама скубли и развлачили на четири стране свијета и од ње зиђели магазе, трапове и још што шта, што није за зборење, тако да се од оне првобитне гомиле камења данас не би могла озидати ни каква најобичнија чесма крајпуташица да се уморни путник љети освјежи и не скапа од жеђи.
Љета 1974. завршена је изградња маузолеја на Ловћену и Његошеве кости су пошљедњи пут (за сада), премјештене и положене у нову гробницу. Ловћен је тада коначно осамарен и од тада стоји попут каквог осамареног кљусета или мазге на пазару, чекајући неку бољу судбину. Ето шта шака безбожника и отпадника може учињети од "Олимпа српскога".
А кад већ споменух отпаднике, ред је и да о њима речем коју. Главни предводник ове развратне братије је био Вељко Милатовић, тадашњи високи функционер Црне Горе, затим не треба заборавити Блажа Јовановића, Видоја Жарковића, Андрију Мугошу и читаву плејаду "народних хероја" који су одмах за овијема првима том истом народу са Ловћена скинули круну, а самар турили.
Као што је претходних неколико деценија показало, ниђе се Српство тако није расрбило ка у Црној Гори. Зашто је то тако, Бог свети зна. Некад ми се чини да је све то остварење оне самртне клетве Рада Томова да ће проклети Црногорце ако му не испуне потоњу жељу. Хајвани људски не знају за то и ништа им није свето. Од кад је свијета и вијека, поштовала се самртна жеља сваког човјека, ма ко он био и ма ком Богу се молио.
Само се у напаћеној Српској Спарти није десило да се највећем Србину и највећем Црногорцу испоштује потоња жеља. И, по свему судећи, неће се скорије ни испунити. Јер, Црна Гора попут каквог бангавог кљусета одавно иде планинском, козјом стазом, кроз маглу и кијамет. С лијеве стране јој је стијење, с десне стране провалија. Назад има куд, но - неће. А напријед - не зна (или зна!?) ђе иде.
Сигуран сам да све то владика Раде гледа однекуд са небеских висина и кроз зубе циједи: "Бог вас клео, погани изроди!".
***
***
ПОДВИГ ИСА МАХМУТОВИЋА
Када је Мирко Живковић, управник градилишта на Ловћену, окупио раднике да им подијели задатке непосредно прије рушења капеле, из групе се издвојио млађи, снажни, кошчати човјек и поносно рекао:
- Ја то нећу да чиним! Моја рука неће ударити на влашку цркву! Нећу да бачам проклетство на ђецу и фамилију!
Био је то поносни муслиман Исо Махмутовић, од Бијелог Поља. Рекавши ове ријечи, додао је да одмах даје отказ и да нема силе која би га наћерала да удари руком и крампом на нечију светињу. Дао је отказ, отишао кући у Бијело Поље, а затим за Француску. Умро је крајем прошлога вијека.
Митрополија црногорско-приморска је поводом освећења цркве Светог Петра Другог Петровића Ловћенског Тајновидца у Бару, постхумно одликовала Иса Махмутовића за његов људски чин којим је себи обезбједио вјечно мјесто међу људе часнога срца и образа. Умјесто Иса Махмутовића, признање је примио његов син Ћазим.
ЊЕГОШЕВЕ КОСТИ
Непосредно прије пресељења Његошевих костију у крипту новоизграђеног маузолеја, 10. јула 1974. године, приступљено је научној анализи и мјерењу костију најумније српске главе. Испитивања нијесу показала ништа спектакуларно, осим онога што је већ било познато. Одређена је Његошева висина за живота, која је варирала између 185-225 центиметара.
Његошева лобања је имала дужину од 19 центиметара, висина 11,4 центиметара, Самим им је запремина лобање, односно величина мозга, процијењена на 2.010 кубних центиметара. Овакве вриједности величине мозга и лобање су превазилазиле све просјечне вриједности које је наука до сада забиљежила. Рекох већ да ово није било ништа спектакуларно, јер је свакоме ко је прочитао било које Његошево дјело било јасно да се ради о особи изванредних физичких и интелектуалних вриједности. Наука је то само потврдила.
Сава Зоранов Станишић