Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:15:40 GMT -5
Британски гардијан: Ђинђић – квислинг из Београда
Два дана након убиства Зорана Ђинђића 2003. године, у британском листу „Гардијан“, објављен је чланак о томе шта су о Ђинђићу стварно мислили његови ментори из иностранства и какве су тековине његове владавине у Србији.
Квислинг из Београда Са свих страна стижу почасти убијеном српском председнику, председник Буш предводи у похвалама за његов „снажан руководећи пример“, док га канадска влада уздиже као „гласника демократије“, а Тони Блер се диви његовој енергији коју је посветио „реформисању Србије“. Посмртнице у западним новинама га готово једногласно називају бившим студентским лидером који је храбро водио побуну против тиранина-диктатора, да би коначно успео да преусмери своју земљу ка новој демократској ери. Али иза ове „СNN“ верзије светске историје, стварна каријера Зорана Ђинђића изгледа доста другачије. За све оне који се данас уједињују против Западне „доктрине смене режима“ важно је да запамте да Ирак није прва земља где су Америка и остале Западне земље спровеле промену режима који се није уклапао у њихове стратешке циљеве. Пре три године је „дошао ред“ на југословенског председника Слободана Милошевића. У својој недавно објављеној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како је Америка напунила цегере српске опозиције са 70 милиона долара, приликом организовања пуча против Милошевића 2000-те. По личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно је формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију“, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа“, које ће евентуално резултирати у рушење Милошевићевог режима. У исто време, постоје докази да су организоване криминалне групе, под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, извршиле серију атентата против кључних сарадника председника Милошевића, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а. Када су коначно „Слобо“ и његови социјалисти свргнути са власти, Америка је почела са „реформом“ владе у Београду онако како је то најбоље служило америчким интересима. Новог председника Коштуницу, „сви“ су дочекали са букетима цвећа, али Зоран Ђинђић- „човек америчке владе“, је био тај који је контролисао полуге власти- и у томе сигурно није разочарао своје Вашингтонске спонзоре. Први приоритет му је био да почне програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. Тада је још увек, преко 70,000 Југословенских предузећа било у друштвеном власништву, и већина је била под управом радника и руководећих комитета, са свега 5% приватног капитала. По закону нико није могао да прода више од 40% имовине предузећа, 60% је остајало увек под контролом радника. Ђинђић је кренуо убрзаном акцијом да измени те законе, тако да је велика распродаја државних ресурса ускоро могла да почне. Након две године, у току којих су хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999, (у форми извештаја Светске Банке) почели су да стижу хвалоспеви Ђиђићу и његовом „укључивању међународних банки у српски приватизациони процес“. Али овде нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, и то за награду од 100 милиона долара; без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона- чак су у ту сврху послали у Београд авион Британског ратног ваздухопловства да пребаци Милошевића у амерички финансиран суд у Хагу, где му је суђено у монтираном процесу. Када такав „човек“ (Ђинђић) распрода националне ресурсе своје државе, свог бившег председника и своје најјаче политичке противнике, шта му је друго преостало да прода? Своју земљу? У јануару ове године, Ђинђић је управо то и урадио. Упркос противљењу већине грађана своје земље, западни „весник демократије“ је поступио по налогу „међународне заједнице“, и након 74 година постојања, је избрисао државу Југославију са политичке мапе света. Стратешки гол такве акције је било успостављање шаке слабих и завађених западних протектората, што је под Зораном Ђинђићем успешно остварено. Понекад, и најбоље извршени планови могу да подбаце. Упркос Западним изливима жалости- за Ђинђићем ће у Србији туговати само мањина. За велику већину Срба он ће остати упамћен као велеиздајник који се „обогатио“ распродајом властите земље, и то онима који су против те земље водили тако дивљачки рат, пре свега неколико година. Ђинђићеве „хваљене“ реформе су једино успеле да доведу до повећања цена свих комуналија, незапослености преко 30%, паду зарада преко 20% и резултирале су у то да данас две трећине Срба живе испод границе сиромаштва. Још увек је нејасно ко је испалио хитац који је усмртио Ђинђића. Највероватније да је и то била подземна мафијашка операција; његове везе са подземљем су му коначно дошле главе. Али, ма колико то звучи сурово, данас је пуно оних у Србији који би драге воље повукли „тај обарач“. Приликом моје задње посете Београду, био сам запрепашћен, не само са поражавајућом економском кризом, него и са нивоом мржње према Ђинђићу, коју је скоро свако отворено показивао у контакту са мном. Ђинђићева је популарност у то време, према статистичким истраживањима, пала испод 10%. Лекција коју можемо да научимо на примеру Србије, а која важи за Западне „организаторе“ промена режима широм света, је веома проста. Ви можете да ломите народну вољу нехуманим санкцијама, да их засипате бомбама. Можете чак, ако желите, да силом рушите њихове владе које вам не одговарају, и да им након тога наметнете вашу вољу доводећи на власт једног Хамида Карзаиа, генерала Томи Франкса, или да поставите Зорана Ђинђића да имитира „царског конзула“. Али немојте да се заносите, да можете да натерате те понижене народе, да свим тим „царским конзулима“, на крају за „све то“ још и одају пошту.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 20:35:58 GMT -5
ДОШЛИ СМО ДА ВАМ ДОНЕСЕМО СЛОБОДУ И … ДА ВАС МУЧИМОДмитриј СЕДОВ | 11.03.2013 | 00:52 | |
Међу споразумима који су постигнути у току последње посете Х.Карзаја Вашингтону, био је и споразум о томе да ће Американци почети да локалним властима предају Авганистанце које су ухапсили и држали по затворима. Врло брзо после тога Мисија ОУН за помоћ Авганистану (МООНСА) је објавила годишњи извештај у коме је речено да су се мучења у авганистанским затворима претворила у свакодневни поступак.
Х.Карзај није успео да се одбрани тиме, да мучења представљају резултат поступака „неколико несавесних службеника“. Морала је да се формира комисија која је ту ствар истражила, али и потврдила закључке извештаја Уједињених нација. После тога је авганистанским чиновницима наређено да „извршавају препоруке“ комисије. Као препоруке предложено је да се саслушања снимају, да се казне они који су криви за мучења, да се затвореницима да право да комуницирају са адвокатима, да се обезбеди медицинска помоћ за оне који су бијени и болесни. „Нису нас само странци мучили и кажњавали, нас су терорисали и мучили и сопствени синови“ – признао је Х.Карзај говорећи слушаоцима војне академије у Кабулу. – Извештај УН је показао да чак и после 10 година наше грађане по затворима злостављају и муче“.
Затим се представа наставила. Главна управа за националну безбедност Авганистана (ГУНБ), коју највише окривљују за злочине, је телевизији отворила врата својих затвора. Затвореници су једногласно тврдили да у затвору имају скоро идеалне услове. Новинарима су показани записници комисија које су проверавале (на челу комисија су били представници јединица ИСАФ-а). А саветници Х.Карзаја ипак сумњају: када већ у тим записницима нема никаквих примедби, зашто се дигла толика прашина? „Авганистанска влада не прихвата такве прекоре“ - кажу они. – није наш метод да мучимо људе, тим пре свакодневно. Немамо ми толику ширину о којој говори МООНСА.“
Као одговор на такве изјаве представник ИСАФ-а је показао писмо које је командант удружене групације, генерал Џон Ален, приложио уз извештај МООНСА. Генерал је констатовао да је после посета његових службеника авганистанским затворима он авганистанским властима саопштио да су његови људи открили 80 случајева мучења и да је то, очигледно, само кап у мору. Од претходног извештаја МООНСА који је објављен у октобру 2011, насиље у авганистанским затворима се повећало. Овога пута је анкетирано 635 затвореника из 89 затвора и истражних затвора, и више од половине је изјавило да су били бијени и мучени. Мисија УН је открила 14 врста мучења, које користе чиновници који саслушавају у авганистанским затворима. Посебно су свирепи у затворима јужне провинције Кандахар. Више од половине анкетираних затвореника, између осталог и деца (анкетирано је 150 деце) је изјавило да су их мучили помоћу струје, батинама, вешали уз истезање и користили и друге методе физичког и моралног утицаја како би извукли жељене одговоре.
У захтевима који су поднети Авганистану је категоричан и Amnesty International. Та организација се залаже за ангажовање Међународног кривичног суда како би се испитале све чињенице у вези са кршењима људских права у Авганистану – од погибије цивила у току ратних дејстава до насиља по местима где су људи затварани. Међутим, у том случају судије ће морати да истраже и злочине војних лица ИСАФ-а, на пример, према подацима МООНСА, у 2011. је у току ратних сукоба погинуо 3021 цивил. Од њих је 77% погинуло од талибана, а 23 % због погрешног коришћења оружја од стране војника коалиције. У 2012. број таквих жртава је још већи.
А за то време Талибан, са којим се преговара, и који је избрисан из спискова терористичких организација Уједињених нација, не смањује своје борбене активности. По информацији МООНСА, за терористичке нападе џамија, пијаца и густо насељених делова талибани све чешће прибегавају експлозивним направама, а осим тога редовно нападају и сараднике међународних хуманистичких организација. Недавно су напали амбасаду САД у Кабулу, када је у току сукоба убијено 15 људи, а рањено 25.
Наведена ситуација рата без краја значи да ће мучења по авганистанским затворима да се наставе и када Американци оду. У своје време је „Патриотски акт“, који је у САД донет после 11. септембра 2001. озаконио нови кривично-процесуални кодекс по коме се при саслушањима особа за које се сумња да су терористи дозвољава цео низ мучења, између осталог и коришћење електрошока и „гажење у води“. Данас стотине саветника ЦИА обучавају у Авганистану своје авганистанске колеге како да користе те методе. Зато генерал Д.Ален не би требало да се чуди свирепости која влада по авганистанским затворима. Американци само преносе своје искуство … Они су дошли да тамошњем народу „донесу слободу“, а дали су им крвопролиће коме се не види крај…
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 20:26:35 GMT -5
Модерни робови неолибералног капитализма10. март 2013. | Волфганг Дик / Ивана Ивановић / Дојчевеле Берлин – У Њемачкој предузећа све чешће запошљавају изнајмљене раднике. Ти јефтини радници на одређено време предузећима помажу да реагују на већу потражњу. Али, сами се често морају да боре и за она најосновнија права.
(Фото: Дојчевеле)
У компанијама за изнајмљивање радника у Немачкој тренутно је регистровано око 900.000 људи. Допуштењем да „своје запослене изнајме другим“ те би компаније требале да помогну предузећима када су им краткорочно потребни радници. Идеја политике је била да би немачка привреда требала да флексибилније реагује на промене коњунктуре. И истовремено би незапослени требали преко рада у компанијама за изнајмљивање радника поново да дођу до сталног запослења. Тако је изгледала теорија.
У пракси су нека предузећа уочила огромну могућност уштеде на јефтиним изнајмљеним радницима у односу на њихове стално запослене. Нарочито су компаније на подручју логистике и трговине покушавале да смање број стално запослених и ангажују изнајмљене раднике. Трговачки ланац Schlecker, који је у међувремену пропао, отпуштао је стално запослене и покушао поново да их запосли уз 30 посто мању плату. Таква пракса је у међувремену законом забрањена. Али највећи је проблем што се све више помоћног особља запошљава преко компанија за изнајмљивање радника. Чак 34 посто посла на том подручју обављају изнајмљени радници. Особе које раде преко компанија за изнајмљивање не требају никакву посебну стручност. Оне помажу на градилиштима, попуњавају полице у трговинама, у складиштима слажу робу на палете. И наравно, према њима се односе без поштовања. Не могу да прехране породице Оно што изнајмљени радници причају о свом стању, углавном анонимно због страха, звучи као прича о модерном ропству. На пример, они за време пробног рока не добијају никакву плату, а често не потписују било какав уговор пре почетка рада. Нема нити одређене сатнице. А послодавци начелно очекују да су изнајмљени радници спремни да раде викендом и празницима. Рајнер је изучени грађевински предрадник. Годину дана ради у једној компанији за изнајмљивање радника. Она га је изнајмила једној грађевинској фирми. До 14 сати на дан је морао да ради тешке физичке послове – често без заштитне одеће. И то уз сатницу од пет евра. То је могуће због једног уговора с предузећем којим се заобилазе бројни строги законски прописи. „Мој осећај самопоштовања је у међувремену на нули“, каже Рајнер. Ствар отежава чињеница да својим радом не заради довољно да би прехранио своју породицу. Зато у Савезној агенцији за запошљавање мора да затражи месечни додатак, да би могао да преживи. Немачка субвенционише изнајмљене раднике као што је Рајнер с око 500 милиона евра годишње. Ко се буни добије отказ И Петер који као изнајмљени радник ради у складишту има потешкоћа. Кад ради прековремено требао би за то да добије више новца. И ти би сати морали да буду унесени у његов попис радних сати. Али, ни једно ни друго овај 47-годишњак не добија. „Ако то затражим, добићу отказ“, каже он. То су доживеле неке његове колеге. Синдикати су документовали неколико случајева који показују да компаније за изнајмљивање радника калкулишу врло строго. Често се од радника захтева да се одрекну неких права која им припадају. Ако се разболе, то им се одбија од годишњег одмора или се искориштава као оправдање да не добију неке додатке за обављени рад. Ане Роснер из Интересне заједнице за изнајмљивање радника, која и сама има једну такву компанију, љути се на предузетникекоји се не придржавају правила и својим поступцима изнајмљивање радника приказују у лошем светлу. „То је неправедно, јер је већина позитивних примера.“ То поткрепљује подацима да две трећине изнајмљених радника без проблема раде квалификоване и добре послове – као трговци, електро-механичари или инжењери у финансијском, трговинском или аутомобилском сектору. Могући пут до сталног запослења И заиста, многи изнајмљени радници у озбиљним предузећима уживају социјалну сигурност сталног запослења које нормално тржиште готово уопште више не нуди. Ту су и додатак за годишњи одмор, божићница, заштита од отказа и 30 дана годишњег одмора. „Ја сам након проблема с пршљеном кичме заправо морао престати да радим“, говори Роланд Зајберлих. „Као изнајмљени радник добио сам нову шансу“, каже овај аутомеханичар који сад ради као возач виљушкара. И администратор канцеларије, Саша Ајзенхут види углавном само позитивне стране изнајмљивања радника. „Човјек може испробати више твртки како би нашао своје омиљено подручје рада.“ Осим тога постоји могућност да предузеће у којем ради преузме изнајмљеног радника. Институт за привреду из Келна потврђује да је око 25 посто изнајмљених радника последњих година добило стално запослење. Тренутно бранша изнајмљивања радника с два савеза послодаваца ради на побољшању стања. Већ постоје строжи законски прописи, прихваћен је и Кодекс части, Савезна агенција за рад проводи строже контроле. Тренутно се ради на одредби о истој плати за стално запослене и изнајмљене раднике, ако раде исти посао. Осим тога већ је на снази одредба да најнижа сатница за помоћне послове износи 8,19 евра.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 20:23:42 GMT -5
Службе тровале патријархе10. март 2013. | Б. Субашић / Новости Београд – Иза мистерије смрти двојице српска патријарха, Варнаве и Викентија, крију се разјашњења неких важних догађаја из наше недавне историје. Проф. др Вељко Ђурић каже да је наша историја у бурном 20. веку често личила на политичко-шпијунски трилер.
Патријарх Варнава и патријарх Викентије (Фото: Новости)
„До данас нису оповргнуте претпоставке да су патријарси Варнава и Викентије отровани“, наводи др Ђурић. „Сумња се да је патријарх Варнава убијен у ноћи 26. јула 1937, кад је југословенска скупштина изгласавала конкордат с Ватиканом, коме се он жестоко противио. Патријарх Викентије је умро под чудним околностима 1958. након Сабора архијереја СПЦ, а он је одбио да призна неканонску Македонску православну цркву.“
Др Ђурић завршава документарац о патријарху Викентију и очекује да ће он изазвати још бурније реакције од прошлогодишње премијере филмоване биографије патријарха Варнаве. Варнавино противљење конкордату Југославије с Ватиканом, у предвечерје Другог светског рата ставило га је на ветрометину, где су се укрштали интереси југословенских власти, Свете столице и моћних европских држава. Наиме, тада је Велика Британија интензивним контактима достојанственика Англиканске цркве и српских архијереја покушавала да повећа утицај на СПЦ, на шта је Хитлерова Немачка гледала с много подозривости. „Помиње се више верзија убиства патријарха Варнаве“, каже др Ђурић. „За његово тровање отворено су сумњичене највише власти Краљевине Југославије, али је и Синод забранио државним функционерима да присуствују патријарховој сахрани, свима осим министру војном. Као иницијатори убиства навођени су и Немци, па чак и Коминтерна, јер је патријарха по једној причи отровао мистериозни руски монах.“ У сенци ових прича остала је нерасветљена улога Велике Британије, која је у време Конкордатске кризе подстрекавала отварање „хрватског питања“. „Лондон гура федерализацију Краљевине Југославије, а познати су и документи о везама Британаца и Анте Павелића“, наглашава др Ђурић. Федерализацији Југославије највише се противио „пронацистички“ Милан Стојадиновић. „Стојадиновићева смена, изазвана и сумњичењем за тровање патријарха Варнаве, завршена је стварањем Бановине Хрватске, која је била увертира за Независну Државу Хрватску. Тај континуитет је веома важан. Патријарх Варнаве је, чини се, колатерална штета далеко ширих европских збивања. Смрт патријарха Викентија у социјалистичкој Југославији је потпуно другачија прича“, сматра професор Ђурић. Он наводи да је СПЦ за југословенску комунистичку врхушку била респектабилан противник против кога су коришћена готово сва могућа средства. „Убијани су свештеници, затварани поједини архијереји и свештенослужитељи, уништавани остаци храмова порушених у Независној Држави Хрватској. Није се презало ни од убистава патријарха, а по свему судећи, то се десило патријарху Викентију 1958. године“, сматра професор Ђурић. „Постоје озбиљне индиције да је он отрован јер је осујетио покушај комунистичког режима да решава национално питање у Југославији кроз пројекат стварања републичких цркава.“ Саговорник „Новости“ наводи да је, према доступној архивској грађи и сведочењима, патријарх Викентије обећавао комунистичким властима различите уступке, а онда их вешто одлагао и изврдавао. „Могуће је да је патријарх 30. маја 1958. у Белом двору, на пријему код Јосипа Броза Тита, обећао и испуњење захтева о разрешењу црквених прилика у Македонији давањем аутономије трима епархијама у тој републици. Међутим, Сабор је одложио решавање тог питања, а патријарх је непосредно затим умро под чудним околностима у ‘присуству власти’, у дедињској болници ‘Драгиша Мишовић’.“ „Врло вероватно је отрован јер аутопсија није обављена, а тело, иако је реч о патријарху, није пренето у цркву и канонски испраћено. Патријарх је брже-боље сахрањен. Колико је државна власт пожуривала сахрану, доказ је и то што није било времена да се за њега направи посебан гроб, већ је ковчег са посмртним остацима стављен у гробницу митрополита Михаила, лево од улаза Саборне цркве у Београду“, каже др Ђурић. Међу свештенством се проширила прича да је патријарха убила Удба тако што је странице његових омиљених књига премазала отровом. Ђурић наглашава да је убиство патријарха била драстична мера, а да је комунистичка власт покушавала да контролише СПЦ и суптилнијим методама. „Удба је знала како да придобије свештенике за своје потребе, имала је сараднике чак и међу архијерејима“, открива Ђурић. „Зна се да је први прислушни апарат добијен од Америке 1953. године и уграђен у телефонску централу у Патријаршији! И велика сала за седнице Сабора била је „покривена“ прислушним уређајима. Захваљујући томе, данас у Архиву Југославије у фонду Савезне комисије за верска питања можете да прочитате на стотине страница прислушкиваних разговора архијереја!“ Према речима нашег саговорника, средином педесетих година у Министарство унутрашњих послова донето је и осам кутија архивске грађе СПЦ настале у периоду између два светска рата. „Та грађа још није доступна, иако она крије велике тајне наше Цркве, на пример, о болести и смрти патријарха Варнаве Росића. После толико година био би ред да се она преда Архиву Србије на чување, под условом да буде доступна истраживачима“, закључује проф. др Ђурић. Форензичари решавају тајну Патријарх Варнава оставио је у аманет да га сахране у великом Спомен-храму Светог Саве када он буде завршен. „Архијереји на овогодишњем Сабору треба да расправе и одлуче да ли његови посмртни остаци треба да се пренесу из малог храма у крипту великог. У међувремену, могло би се захваљујући савременим медицинским достигнућима извршити анализа која би разјаснила да ли има остатака отрова у костима. У случају да их има, требало би патријарха прогласити за свештеномученика. У супротном, ставила би се тачка на ту историјску дилему“, каже проф. др Ђурић.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 13:54:35 GMT -5
KAKO NE BRANITI NISKE POREZETačerijanski i crnogorski neoliberalizam se brane istim argumentimaČesto čujemo da bogati zaslužuju ili imaju posebna prava na svoje bogatstvo jer su ga zaradili svojim radom i trudom
Na proljeće 1988. Nigel Lawson, kancelar blagajne u vladi Gvozdene dame Margaret Thatcher, smanjio je poresku stopu na dohodak fizičkih lica sa 60 na 40 odsto. Laburisti, socijalisti i većina građana gledala je na ovaj potez kao na nepravdu koja će produbiti postojeće klasne razlike.
Njihova predviđanja su se obistinila. Treći uzastopni mandat torijevaca obilježilo je povećanje prihoda bogatih a smanjenje siromašnih, što je, uz druge ekonomske probleme, bio jedan od glavnih uzročnika odlaska Thatcherove s mjesta premijera dvije godine kasnije. U Crnoj Gori je trenutno na snazi poreska politika pored koje i Lawsonov model liči na socijalistički. Stope na profit preduzeća i na dohodak fizičkih lica jedne su od najnižih u Evropi (25, odnosno 9 odsto). Čak je i novi krizni porez - kojim se za dodatnih 15 odsto oporezuje razlika između prosječnog i oporezovanog iznadprosječnog primanja, a koji se, od strane Vlade i nekih sindikalnih udruženja, bestidno predstavlja kao rješenje gorućih socijalnih problema - samo varijanta linearnog (iliti proporcionalnog) oporezivanja koje čini da, u relativnom smislu, bogati i dobar dio siromašnih plaćaju isto. Uz sve to, jaz između bogatih i siromašnih u današnjoj Crnoj Gori je mnogo veći od onog u Britaniji u 80-tim. Iako se tačerijanski i crnogorski neoliberalizam razlikuju u nekim politikama koje sprovode (ovaj crnogorski je, bez sumnje, veći katolik od pape), oba se brane identičnim argumentima. Često čujemo da bogati zaslužuju ili imaju posebna prava na svoje bogatstvo jer su ga zaradili svojim radom i trudom. Nekoliko je važnih argumenata koji razrađuju tu tvrdnju i o njima sam govorio i kritikovao ih u prethodna dva članka. Argument iz podsticaja Pored argumenata ovog tipa, postoji još jedan popularniji argument u prilog niskim porezima. Po tom argumentu, boljestojeći su motivisani da rade i zarađuju visinom prihoda koje ostvaruju. Pod pritiskom visokih poreza, smanjuju se podsticaji za rad, što dovodi do manje produktivnosti talentovanih boljestojećih građana. Kako se njihova smanjena produktivnost negativno odražava i na dohodak lošestojećih, u interesu je svih, pa i lošestojećih, da porezi budi niski a stopa linearna. Ovaj argument se često naziva argument iz podsticaja (eng. the incentive argument). U ovom tekstu želim da pokažem žašto je argument iz podsticaja neodrživ. Razmotrite opravdanje smanjenja poreske stope po Lawsonovom modelu, sa 60 na 40 odsto od poreske osnovice. Argument bi tada glasio: 1. Ekonomske nejednakosti su opravdane samo ako idu u prilog poboljšanju materijalnog položaja lošestojećih građana. 2. Boljestojeći su podstaknuti da rade i proizvode više ako je poreska stopa 40 nego ako je 60 odsto. 3. Kada boljestojeći rade i proizvode više materijalni položaj lošestojećih se poboljšava. Dakle, poreska stopa od 40 odsto je opravdana. Prva premisa ovog argumenta je normativna i njen duh je ljevičarski (ona je ništa do tkz. princip razlike kojeg John Rawls i ostali lijevi liberali smatraju kriterijumom pravednosti distributivnih politika). Desničari stoga ne moraju nužno vjerovati da je ova premisa istinita. Primjerice, za libertarijance, poput Roberta Nozicka, tržišna utakmica koja pogoršava položaj lošestojećih nije nepravedna ukoliko je profit boljestojećih posljedica dobrovoljnog prenosa (kupovine, prodaje) legitimno prisvojenih dobara između učesnika te utakmice (kritiku Nozickovih argumenata dao sam u prethodnom tekstu).
Branioci argumenta iz podsticaja ipak pretpostavljaju uslovnu istinitost prve premise. Oni žele da kažu je da je pozicija ljevice nestabilna. Ukoliko druga i treća premisa stoje, ljevičari ne mogu, u isto vrijeme, tražiti povećanje poreske stope i smatrati da su ekonomske nejednakosti u redu ukoliko vode boljitku lošestojećih. To je glavni razlog zašto je argument iz podsticaja toliko uticajan.
Boljestojeći bi radili isto i sa pet puta većim porezom Druga i treća premisa su empirijskog karaktera. Da li je tačno da će, s povećanjem poreske stope, produktivniji građani raditi manje i obratno? Desničarima se pozitivan odgovor čini očiglednim. To je i osnovna tema distopijskog romana i svojevrsne Biblije libertarijanizma Atlas je slegnuo ramenima (Atlas Shrugged), američke spisateljice Ayn Rand. Vrhunac romana je generalni štrajk u koji stupaju preduzetnici, pronalazači i ostali produktivni građani SAD, predvođeni inžinjerom i filozofom Johnom Galtom, kako bi odgovorili na intervencionističku politiku vlade i privredu doveli do kolapsa. Istina, ipak, izgleda drugačije. Produktivnost zavisi od niza činilaca, a visina poreza je samo jedan od njih. Premda su novčani podsticaji bitni, neki ljudi rade nezavisno od visine neto prihoda zato što uživaju u svom poslu ili ga vrednuju na poseban način.
Štaviše, efekat poreza na produktivnost je dvojak (tkz. efekat suptitucije i efekat dohotka). S jedne strane, viši porez smanjuje oportunitetni trošak dokolice, pa neki građani rade manje. Takav trend je vidljiviji kada je porez izrazito visok (npr. nedavna Depardieuova promjena državljanstva pod pritiskom stope od 75 odsto). S druge strane, kako viši porez snižava dohodak, „kupovna moć“ dokolice opada. To podstiče neke građane da rade više nego što bi radili kada bi porez bio niži. Koliki je broj jednih a koliki drugih građana i koji je od dva efekta dominantniji nemoguće je reći a ne uzeti u obzir društveni kontekst u kome se neka poreska stopa primjenjuje. Ipak, malo je vjerovatno da produktivniji boljestojeći građani Crne Gore ne bi radili isto kada bi porez na dohodak bio i petostruko veći od sadašnjeg.
Treća premisa je tkz. ekonomija prelivanja (eng. trickle-down economics), jedna od standardnih dogmi neoliberalizma. Ekonomija prelivanja se u stvari sastoji od dvije tvrdnje. Prva je da, ako bogatima date veći dio društvenog kolača, oni će praviti sve veći i veći kolač. Druga je da će se veće bogatstvo u rukama onih s vrha društvene ljestvice, poslije nekog vremena, nužno preliti onima s dna te ljestvice (kroz investicije, nove poslove, itd.). Imamo razloga za sumnju u obje tvrdnje. Prvo, po statistici Svjetske banke, ekonomski rast per capita u svijetu tokom 60-tih i 70-tih bio je 3 odsto, da bi tokom 80-tih, dekade neoliberalizma, pao na 1,4 odsto. Objašnjenje je jednostavno: bogati povećavaju opšte bogatstvo ako investiraju više nego ranije; hoće li ili ne to uraditi je na njima a ne na sistemu da odluči. Drugo, čak i kada se kolač uvećava, ako je tržište neregulisano, nema garancije da će siromašni dobiti išta više od mrvica. Za ovo nema boljeg primjera od eksponencijalnog rasta prihoda uskog kruga najbogatijih građana SAD (čuvenih “1 odsto“) s kraja 70-tih naovamo. U sistemu neregulisanog tržišta, dakle, bogatstvo se preliva ali ne na siromašnoga. Neću nije opravdanje ako mogu Kako su druga i treća premisa netačne, argument iz podsticaja je neodrživ. Međutim, tu nije kraj problema s njime. Britanski marksistički filozof Gerald Allan Cohen iznio je snažne primjedbe protiv same forme argumenta iz podsticaja (najvažniji Cohenovi radovi na tu temu su u kolekciji eseja Ako ste egalitarijanac, kako ste toliko bogati? (If You're an Egalitarian, How Come You're So Rich?, 2000) i knjizi Spasavanje pravde i jednakosti (Rescuing Justice and Equality, 2008), obije u izdanju Harvard University Pressa). Cohen smatra da je razlog za prividnu uspješnost ovog argumenta u činjenici da se on obično predstavlja u trećem licu. Takva impersonalna forma prikriva određene nedostatke samog argumenta. Čim isti argument predstavimo u prvom licu, Cohen tvrdi, uvidjećemo te nedostatke. Cohen ima u vidu u logici znan fenomen da valjanost jednog argumenta može zavisiti od toga je li izrečen u impersonalnoj ili interpersonalnoj formi. Cohen daje dramatičan ali slikovit primjer argumenta za plaćanje otkupa otetog djeteta: 1. Djeca trebaju da budu sa svojim roditeljima. 2. Otmičar neće vratiti dijete roditeljima osim ako mu oni ne plate traženu sumu. Dakle, roditelji trebaju da plate traženu sumu otmičaru. Ovaj argument ima impersonalnu formu i strukturom podsjeća na argument iz podsticaja (prva premisa je normativna, druga deskriptivna). Argument izgleda valjan upravo jer je problematična deskriptivna premisa predstavljena u trećem licu. Zamislite da, saznavši vijest o ovoj otmici, vi i ja raspravljamo treba li roditelji da plate otkup ili ne. Ja tvrdim da ne treba kuražiti otmičare povinujući se njihovim prijetnjama a vi da roditelji nemaju izbora jer ne smiju rizikovati život djeteta. Da bi ste naglasili vaš stav kažete mi argument od gore. U tom kontekstu, vaš argument zvuči ubjedljivo. Zamislite sada da sam ja otmičar i da razgovaram sa uplašenim roditeljima, ponavljajući identičan argument ali u interpersonalnoj formi: 1. Djeca trebaju da budu sa svojim roditeljima. 2. Neću vam vratiti dijete, osim ako mi ne platite traženu sumu. Dakle, trebate da mi platite. Argument više nije ubjedljiv. Razlog za to je u činjenici da istinitost druge premise zavisi od mene samog. Ja sam taj koji, ako hoće, može vratiti dijete roditeljima. Nemoguće je opravdati se govoreći da neću to da učinim jer je očigledno da to mogu da učinim. Rasprava bogatih i siromašnih Cohen tvrdi da argument iz podsticaja pati od istog problema. Argument zvuči ubjedljivo u formi u kojoj je predstavljen na početku teksta. Zamislite sada da grupa siromašnih i grupa bogatih građana Crne Gore raspravlja o pravednosti niskih poreza. Bogati kažu siromašnima: 1. Ekonomske nejednakosti su opravdane samo ako idu u prilog poboljšanju materijalnog položaja lošestojećih građana. 2. Ako je poreska stopa više od 9 odsto, radićemo i proizvoditi mnogo manje. 3. Kada boljestojeći rade i proizvode više materijalni položaj lošestojećih se poboljšava. Dakle, poreska stopa od 9 odsto je opravdana. Uvecaj!
Istinitost druge premise zavisi od samih bogatih. Cohenova poenta je da nije dovoljno da bogati kažu da će raditi manje. Bogati moraju da se opravdaju dajući prihvatljive razloge zašto ne mogu da rade isto kada je stopa 9 i kada je 60 odsto. Kako bi to opravdanje glasilo? Ne mogu da rade jer će imati manje novca za dokolicu? Jer visok porez ne poštuje njihov rad? Pred gladnim i ubogim takva opravdanja su licemjerna. Argumenti o redistribuciji i drugim javnim politikama, Cohen kaže, moraju proći interpersonalni test, tj. test opravdanja prema članovima društva koje argument dotiče. Argument iz podsticaja ne prolazi taj test. Kako smo ranije vidjeli, i u impersonalnoj formi argument ne drži vodu. Zato nema razloga da smatramo da je progresivno oporezivanje nepravedno. Promijenom poreske politike u Crnoj Gori napravili bi pravedan i civilizacijski iskorak.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 13:49:44 GMT -5
Тајне Борке Вучић: Како су америчке банке уништиле српску привредуВести | 10.03.2013 | 14:20 | | С Борком Вучић сам се упознао док сам радио у Београду. Она је дуго времена била директор Централне банке Југославије и министар финансија ове земље. И до дан-данас се прича да је кроз њене руке прошло на стотине милијарди долара.
Управо уз подршку госпође Вучић Слободан Милошевић се нашао у политици и од обичног банкара се претворио у човека за којег је сазнао цео свет. „Са Слобом сам 30 година. Звао ме је касно увече дан пре него што је умро,“ признала ми је госпођа Вучић. Наш разговор који је трајао два сата почела је причајући о себи: Ја сам стар човек, имам 82 године, ветеран сам Другог светског рата и борила сам се против фашиста. Живела сам још у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца за време краља Александра. Одрасла сам у партизанској породици и као још сасвим млада девојка учествовала сам у покрету отпора. Добро сам познавала маршала Тита. Други светски рат смо дочекали у Београду. Сестра, брат и ја смо отишли у партизане. Добро се сећам Хитлерове окупације, страхота фашизма и стрељања недужних грађана. Природно, наш разговор је прешао на успомене о томе како се живело у СФРЈ за време маршала Тита: У Титово време је стандард у Југославији био висок – виши него 60-их година у Италији и Шпанији. Наши суседи, Мађари и Румуни су тада живели врло сиромашно и често су долазили код нас да купују намирнице и одећу. Код нас се нагло развијала индустрија, добијали смо јефтине кредите и улагали их у развој земље – у индустрију и пољопривреду. Кад сам доспела на сам врх политичке и финансијске власти упознала сам се са свом светском банкарском елитом, јер је Југославија била лидер несврстаних и сретали смо се с многим шеицима нафташима и водећим бизнисменима. Још увек одржавам тесне везе с Рокфелером, дописујем се с главним светским финансијерима. И сад имам пријатеље у Светској банци, у Међународном монетарном фонду. Иако се Рокфелер повукао из посла, стално се дописујемо. Финансијери су затворени људи и ретко откривају своје „комерцијалне тајне“. Тако да је о својим везама и утицају, као и о томе како се стварао сложени банкарски систем у Југославији госпођа Вучић говорила први пут: У то време сам била један од финансијских руководилаца СФРЈ и стекла сам прилично много информација. Не само то, била сам председник енглеско-југословенске банке. Она је основана 1979. године и налазила се у Лондону. Тада смо основали банкарски конзорцијум с „Чејз Менхетн банком“. Укупно сам основала седам мешовитих банака с нашим и страним капиталом. То су биле банке у Лондону, Паризу, Франкфурту, Бечу и Њујорку. И тако сам почетком 90-их година хитно позвана у Лондон и речено ми је да САД и Велика Британија намеравају да затовре мешовите банке и да повлаче из њих свој капитал. Тако су од нас пре почетка распада СФРЈ САД направиле дужнике. Затим су затворили све филијале и повукли свој капитал из српских мешовитих банака. Узимали смо кредите за развој индустрије, редовно смо враћали и зајмове и високе камате. Они су учинили све како би наша индустрија престала да ради, како не бисмо имали производњу коју бисмо могли да понудимо страним потрошачима. Није било извоза и упадали смо у велике дугове. Кад сам питала колеге зашто не прекидају банкарску сарадњу с Румунијом, која нема такав економски потенцијал као ми ништа ми нису одговорили. Мислим да је Запад од самог почетка пружао финансијску помоћ Словенији и Хрватској. Нас су одбили, а њима су помагали. Пре распада СФРЈ одиграо се банкарски рат – главно је било уништити економију Србије, изазвати незадовољство људи који су остали без посла. Стварали су се услови за инфлацију и хиперинфлацију. После финансијске блокаде уз подршку Запада на Балкану је почео, сад већ не банкарски, већ стварни рат. Борка Вучић је ове догађаје оценила на свој начин: Рат 1991. године, затим рат у Босни и агресија НАТО 1999. године су коначно уништили земљу. Народ се разишао по својим ћошковима, престао је нормално да ради. Многи Срби су изгубили земљу у Босни и Хрватској и на Косову и постали су сиромашне избеглице. 1999. године натовци нису само уништавали инфраструктуру земље, убијали су децу. У мају 1999. године на Варваринском мосту пилот је ракетом гађао две девојчице које су ишле у цркву. Погинула је најбоља математичарка Југославије, она је освојила награде на многим међународним математичким олимпијадама. Код нас засад није процењена штета коју смо претрпели у НАТО бомбардовању, али људи данас све чешће обољевају од леукемије, има много болесне деце, нацији је причињена генетска штета. Последице ћемо још дуго осећати. Србија је већ јако заостала за другим земљама. Код нас лоше ради пољопривреда, немамо шта да понудимо за извоз. Зато све више тонемо у дугове, а немамо чиме да их враћамо. Овај интервју је снимљен у пролеће 2009. године у Београду. Неколико месеци после нашег сусрета госпођа Борка Вучић је трагично погинула у саобраћајној несрећи. 1. августа 2009. године у близини града Ниша доживела је несрећу с леталним исходом. |
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 13:43:50 GMT -5
НЕДЕЉА, 10 МАРТ 2013 07:40 ВИЈЕСТИ
Држава Црна Гора учиниће све да се злочини из блиске прошлости процесуирају, а они из даље прошлости уђу у читанке, рекао је јуче на округлом столу у Плаву, у име предсједника Филипа Вујановића, његов савјетник Амер Халиловић.
О злочинима и покрштавању муслимана тог краја 1912/1913. године говорило је двадесетак учесника, што је дио обиљежавања стогодишњице злочина припадника тадашње црногорске војске над Албанцима и Бошњацима. Оно око чега сви историчари нијесу сагласни јесте да ли је злочин циљано вођен са Цетиња, под командом краља Николе, или се ради о недјелима која су настала мимо политичког диктата и државног наређења. Један од организатора скупа у Плаву, професор Шербо Растодер рекао је да је покрштавање муслимана у Плаву и Гусињу "планетарна тема". "Ово је само почетак једне приче која ће у једном логичном научном развоју доживјети свој коначан крај" рекао је Растодер. Градоначелник Плава Орхан Шахмановић (БС) оцијенио је како данашње генерације немају право да опраштају давне злочине, него имају обавезу да их осуде, "да према њима имамо једнак однос, ма ко био њихов починилац или жртва". Некада горљиви заговорник четничке идеологије, бивши лидер Народне странке, професор Новак Килибарда, говорио је о негативном утицају "Горског вијенца" који се више пута користио у нечасне сврхе. "Неписмени људи имали су у својој свијести и на својим уснама да треба ломити мунаре и џамије, и сматрали да тако чине најљудскије ствари и да је то њихова дужност јер је 'Горски вијенац' прерастао у Библију. Када се приступа 'Горском вијенцу', мора се узети у обзир да ниједно дјело у свјетској литератури није јаче надојено антиисламизмом и антитурством него што је 'Горски вијенац'", рекао је Килибарда. Као изасланик предсједника Вујановића, Халиловић је на скупу у Плаву саопштио став данашњег Цетиња. "Увјеравам вас да ће сви који се баве утврђивањем истине о плавско-гусињском прогону и страдању невиних људи на овим просторима и нешто шире, од државе Црне Горе имати потпуну и адекватну подршку", рекао је Халиловић. Џемо Хот из Њујорка казао је да је битно указати на злочин ради будућности у којој се то не би поново догодило, те да је циљано покушавано муслимане на Балкану истријебити разним методама и то од комшија "које је у овом случају намјенски организовала власт краља Николе Петровића, владара Црне Горе". "Заправо, оног краља којег су до тада Бошњаци и Албанци неизмјерно поштовали, због прокламовања реторике 'толеранције', што се показало супротним у данима присилног покрштавања муслиманског народа овог краја". Хот је оцијенио да је процес био потпомогнут војним и жардармеријским формацијама, пријеким судом без доказивања кривице, уз подршку православне цркве која је за тај посао ангажовала одређени број попова. Др Шемсудин Хадровић рекао је да кроз научни процес, треба утврдити је ли се у Плаву и Гусињу десио геноцид или не. "Једино на тај начин можемо искорачити даље у будућност и правити амбијент за суживот онако како захтијева вријеме данас и како то званична Црна Гора најављује". Скуп је организовала Општина Плав, Мешихат Исламске заједнице у Црној Гори и Издавачки центар „Алманах". Округли сто је одржан под називом „Вакат зулума" поводом стогодишњице злочина и покрштавања муслимана Бошнака и Албанаца у Плаву у Гусињу. "Ми ћемо сва саопштења са овог скупа објавити у Алманаху и све ће бити доступно свима заинтересованима, што чини наш рад јавним. Јер оно што је било не може се промијенити, мијења се само наш однос према томе. Прије свега нашим црногорским колегама из струке, јер је ово заједничка прошлост", рекао је Растодер. Прије неколико дана у спортској сали у Плаву под називом "Вакат зулума, опростити не заборавити" организована је колективна молитва-клањана џеназа жртвама из 1912/13. на коју је дошло око 2.500 људи. Растодер је јуче казао да је лаичкој јавности познат став да је данашња застава Црне Горе она иста под којом се десио злочин над Плављанима и Гусињанима, као и масовно покрштавање. Градоначелник Шахмановић је казао да је скуп лишен било каквог политизирања и условљен је првенствено стручним и научним приступом, убијеђен да ће се један злочин научно расвијетлити. „Како са правне, тако и са вјерске стране, и дати одговор, зашто је осуђено и стријељано око хиљаду грађана у Плаву, који су црногорску војску дочекали без испаљеног метка. Циљ скупа је да се научно разматрање ове тематике супротстави разним квазинаучним, тенденциозним и дневнополитичким причама", рекао је Шахмановић. Скупу у Плаву присуствовали су представници партија и реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић. Обама обавијештен о истрази потурицаГрупа НВО и појединаца, предвођена Бошњачком културном заједницом у Црној Гори, послала је почетком фебруара на највише међународне адресе писмо у коме пише да званична Подгорица води политику против тог народа. Међу потписницима документа "Положај Бошњака Црне Горе у континуитету политике истраге потурица" налазе се и чланови Организационог одбора обиљежавања сто година злочина у Плаву и Гусињу. Наводи се да црногорски естаблишмент сматра да је територија Црне Горе "територија искључиво црногорског православног народа и свим се средствима упире учинити је етнички монолитном и вјерски једнообразном". "Проблем који се данас приказује као проблем са припадницима српског народа у Црној Гори, заправо је само вјешто осмишљена маска за стварне циљеве 'етничког чишћења' преосталог броја Бошњака, који су у ближој и даљој заједничкој прошлости на овом простору били жртва бројних злочина и геноцида, и за црногорску политичку елиту, још једино преосталог народа на терет чијег егзистенцијалног интереса се на овом простору може обезбјеђивати национална, српско-црногорска и вјерско-православна хомогенизација територије и народа". У писму које је послато на адресу лидера САД, Европског парламента, Европске уније и више западних европских држава, наводи се како је Бошњацима након референдума о државној независности Црне Горе додијељена улога „чувара" Црне Горе. "И то преко добро осмишљене замке политичког подаништва, уз привидну пријетњу сталне опасности од Велике Србије, која Бошњаке директно асоцира на геноцид. Тиме је овом народу кроз дистанцу од „пријетеће" Велике Србије, на вјешт начин изнуђено праштање или бар прешуткивање злочиначког учешћа и улоге црногорске политичке елите и институција у почињеним злочинима над Бошњацима током ратних деведесетих година". На тај се начин, како пише, жртвују стратешки интереси бошњачког народа" који је у нову Црну Гору уложио своју санџачку територију и тиме, макар и само по том основу, стекао право на сувласништво у њој".
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 13:33:14 GMT -5
Venezuela: Economic and Social Performance Under Hugo Chávezby Jake Johnston and Sara KozamehGlobal Research, March 10, 2013
Venezuelan president Hugo Chávez passed away after 14 years in office.
Below is a series of graphs that illustrate the economic and social changes that have taken place in Venezuela during this time period. 1. Growth (Average Annual Percent)
Source: Banco Central de Venezuela This graph shows overall GDP growth as well as per-capita growth in the pre-Chávez (1986-1999) era and the Chávez presidency. From 1999-2003, the government did not control the state oil company; in fact, it was controlled by his opponents, who used it to try to overthrow the government, including the devastating oil strike of 2002–2003. For that reason, a better measure of economic growth under the Chávez government would start after it got control over the state oil company, and therefore the economy. Above you can see this growth both measured from 2004, and for the 1999-2012 period. We use 2004 because to start with 2003, a depressed year due to the oil strike, would exaggerate GDP growth during this period; by 2004, the economy had caught up with its pre-strike level of output. Growth after the government got control of the state oil company was much faster. 2. Public vs. Private Growth – 1999-2012 (Average Annual Percent)
Source: Banco Central de Venezuela This graph shows the growth of the private sector versus the public sector during the Chávez years. 3. Inflation: Pre-Chávez vs. Chávez Years
Source: Banco Central de Venezuela Inflation in Venezuela, consumer price index. 4. Unemployment Rate: Before and After Oil Strike
Source: Banco Central de Venezuela, INEC After the oil strike (and the deep recession that it caused) ended in 2003, unemployment dropped drastically, following many years of increases before Chávez was elected. In 1999, when Chávez took office, unemployment was 14.5 percent; for 2011 it was 7.8 percent.
5. Poverty and Extreme Poverty Rate
Source: INEC Poverty has decreased significantly, dropping by nearly 50 percent since the oil strike, with extreme poverty dropping by over 70 percent. 6. Gini Coefficient, 2001-2003 – Latin America
Source: Economic Commission on Latin America and the Caribbean The Gini coefficient, measuring income inequality, fell from 0.5 to 0.397, the lowest Gini coefficient in the region. 7. Social Spending as a Percent of GDP
Source: SISOV Social spending doubled from 11.3 percent of GDP in 1998 to 22.8 percent of GDP in 2011. 8. Education: Net Enrollment
Source: SISOV 9. Graduates from Higher Education
Source: Ministerio del P.P. para la Educación Universitaria 10. Child Malnutrition- Age 5 and Under
Source: Instituto Nacional de Nutrición 11. Venezuelans Receiving Pensions
Source: Instituto Venezuela de los Seguros Sociales The number of Venezuelans receiving pensions has increased from less than 500,000 in 1999 to nearly 2 million in 2011.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 1:22:09 GMT -5
СУБОТА, 09 МАРТ 2013 23:17 ВЕЛИША КАДИЋ, НОВОСТИ
На некадашњем попријешту чувене битке, натопљеном крвљу Црногораца и Херцеговаца, ниче православна богомоља. Градњом овог храма испуњава се завjет краља Николе. На вучедолској ледини која је прије 137 љета натопљена крвљу Црногораца, Херцеговаца и турских освајача, у славу свијетлих жртава за ослобођење Херцеговине и проширење Црне Горе почела је да ниче православна црква. Тек "искочио" из темеља, овај храм посвећен светом свештеномученику Антиногену, а када буде потпуно завршен, плениће љепотом цијелим крајем. Иако још није "засио" у звонику, са Вучјега дола се ка истоку и западу увелико шири звук звона, дар приложника Бранислава и његовог сина Миљана Баћовића, Весељка Мирковића, Неђељка Комненића и Црквене општине Прељина. "Због боја који се збио на овом мјесту, Вучји До је ушао у историју, у наше памћење, у поезију, а најбољи начин да се он прослави и они који су за крст часни и слободу златну живот свој положили је овај који смо изабрали да овде подигнемо свети храм, дивну и красну задужбину, нашу светињу коју ћемо оставити у завјештање нашем потомству да зна којем народу, којој вјери и којој култури припада", каже епископ -будимљанско-никшићки Јоаникије. " Заслужују вучедолски јунаци, Црногорци и Херцеговци због њихове жртве и спремности да главе своје положе за своју вјеру и за одбрану свог отачаства, да се подигне храм за покој њихових душа. Али, имамо још један разлог. Тог дана су Црногорци и Херцеговци, Срби православне вере ође били једне мисли, једног осјећања, једне спремности да се боре и да се ослободе. Имали су велико поуздање у Бога и Светог Василија да ће им помоћи, а побожни краљ Никола, по предању, те ноћи уочи битке није спавао, него се молио Богу. Млади, свијетли књаз Црне Горе, у кога је цијело српство тада полагало наду, када је видио да му је Бог дао побједу, славио је говорећи - Слава ти Боже и Свети Василије Острошки". Видимо, дакле, указује преосвећени владика, каква је вјера, каква храброст, каква слога била код њих, па се надамо да је нешто од тога остало и у нама: - Да бисмо то што је племенито, свето и узвишено ојачали, треба сви заједно да се уградимо у ову светињу, да нас Бог благослови. "И, ево, хвала Богу, кренуло је лијепо, сложно, без подјела, без ината, широког срца према свима" - каже владика, наводећи да се градњом овог храма испуњава завјет краља Николе. "Тадашњи књаз, предводећи Црногорце и Херцеговце, прославио се на Вучјем долу, па је његова главна ратна заслуга побједа у Вучедолској бици. Ступајући у Бањане, он се завештао Богу да ће на овом мјесту подићи цркву Светог Саве, па је овај храм уједно и храм Светог Саве. Црногорском и херцеговачком војском на вучедолској бици (28. јула) 1876. године командовао је књаз Никола, уз помоћ сердара Јола Пилетића и Баја Бошковића, војвода Петра Вукотића и Пека Павловића. Хроничари су забељежили да је у овој бици погинуло и рањено 4.000 Турака, а међу погинулима су поред Селим-паше била и три миралаја (пуковника), три потпуковника и 168 нижих официра. Заплењено је око три хиљаде пушака, 21 застава. Погинулих Црногораца и Херцеговаца је било 70 и 118 рањених...Добили судски спор
Управни суд Црне Горе два пута је поништавао решење које је "кочило" извођење радова на цркви, јер је светиња, наводно, подизана без дозволе. Храм је ипак остао на темељима, дозвола од надлежних је одобрена и уз помоћ донатора, приложника, Вучедолци и потомци јунака ове славне битке радују се наставку радова на богомољи.link
link2
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 1:07:30 GMT -5
Komentari: "Kapitalizam je sam sebe sahranio ! Novac je kod malog broja ljudi ! Nema potrosaca , ocerupani ! Kapitalisti zapada proizvode preskupu robu ! Kinezi prodaju robu jeftino i polako popravljaju kvalitet ! Sto se tice Italije , Grcke , Spanije , ma da ne nabrajam ima ih jako mnogo ! Taman da im novac za dugove padne sa neba i da vrate sve dugove , opet su na nuli , i opet ce ici u dugove ! Koliki god iznos da im padne sa neba , pa cak i trostruki , pojesce ga mrak, jer je zavladala grabez , a to je rak ! Narod se vec dugo muci, i nekako ce se izvuci , ali banke i bogati nece , pojesce se medjusobno ! Do sad su cerupali potrosace , a sada ce jedni druge do istrebljenja"
"Шта год да се догоди југ Европе и медитерански басен неће да пропадну. Живеће се некако, а љубав према животу и урођена веселост надмашиће последице кризе. Притом, на Медитерану је још увек јака институција породице и осећај заједништва, тако да уз хиљадугодишње искуство које вуку за собом, ти народи не могу да пропадну. Све ово што сам набројао за медитеранске народе, такозвани Американци, скупљени с коца и конопца немају. Ни традицију, ни историју, ни заједништво, ни породицу. Више бих се ја за њих забранио, него за старе европске народе."
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 0:54:56 GMT -5
Rubini: Italija je novi cunamiIZVOR: SEEBIZRim -- Evrozona prolazi kroz ozbiljnu društveno - političku fragmentaciju koja bi mogla da vodi daljoj destabilizaciji tog monetarnog bloka, upozorio je Nurijel Rubini
Ekonomista - nobelovac koga često zbog njegovih pesimističnih predviđanja zovu i "Dr Propast", kaže da politička situacija u Italiji predstavlja rizik poput cunamija i da je ona odraz širih problema s kojima je suočena evropska monetarna unija. "U Italiji je počela politička oluja. Rezultat italijanskih izbora signal je da je većina ljudi protiv štednje i to ne samo u Italiji: nemirno je i u Portugalu gde je pola miliona ljudi izašlo na ulice, iu Grčkoj gde je stopa nezaposlenosti 25 odsto, i u Španiji gde je 50 odsto mladih bez posla", rekao je Rubini.
Na parlamentarnim izborima prošlog meseca u Italiji nije bilo pobednika, te je pitanje da li će moći da se sastavi koaliciona vlada. Rubini smatra da su novi izbori u Italiji najverovatniji scenario u idućih pola godine, no to će rezultirati ekonomskom stagnacijom.
"U ovom trenutku privreda će se pogoršati s obzirom na političku neizvesnost, manja ulaganja, manje zapošljavanje i manju potrošnju. Velika je verovatnoća da će nova politička snaga u Italiji, o kakvoj god da je reč kombinaciji stranaka, biti snažno protiv štednje te da će zbog toga doći do sukoba između Italije, Nemačke i Evropske centralne banke", smatra Rubini .
Ipak, on smatra da Italiju neće zadesiti grčki scenario, koji je vrhunac dostigao prošle godine kada su se pojavili ozbiljni strahovi da će ta zemlja napusti evrozonu. Kako Roubini ističe, to se Italiji neće dogoditi zbog težine koje ima ta privreda u evrozoni .
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 10, 2013 0:43:06 GMT -5
Моралес „скоро сигуран“ да је Чавес отрованСУКРЕ – Председник Боливије и један од најближих пријатеља и савезника преминулог венецуеланског председника Уга Чавеса, Ево Моралес, изјавио је данас да је „скоро сигуран“ да је Чавес био отрован.
„Наша браћа – (вршилац председника Венецуеле Николас) Мадуро и друге власти Венецуеле – спровешће детаљну истрагу, али сам ја скоро сигуран да је Чавес био отрован“, рекао је Моралес у владиној палати у Сукреу, пренела је агенција РИА Новости. Према речима Моралеса, чије је обраћање пренео латиноамерички ТВ канал Телесур, „империја има све инструменте да планира активности за свргавање влада, лидера, социјалних покрета, који се противе капитализму“, али када не успеју да победе „империја (…) преузима задатак да оконча живот одређеног лидера“. Боливијски председник је указао да је Чавес био „војник са добро физичком припремом“ а његова служба безбедности је увек функционисала ефикасно. Моралес је додао да је могуће сумњати да је тровање било узрок смрти и палестинског лидера Јасера Арафата и хероја борбе за ослобођење Латинске Америке Симона Боливара. Руска агенција наводи да је и Мадуро у парламенту после полагања председничке заклетве скренуо пажњу да се „болест Чавеса развијала у чудним околностима“. Чавес је преминуо у уторак 5. марта, у 58. години у војној болници у Каракасу где се вратио из Хаване где се лечио од рака након последње операције децембра 2012. године, подсећа РИА Новости. Агенција Ројтерс наводи, позивајући се на изворе, да је Чавес пао у кому дан пре смрти од респираторне инсуфицијенције пошто се рак проширио на његова плућа. Британска агенција наводи да је право стање Чавеса била једна од најчуванијих тајни на свету од када му је откривен канцер јуна 2011. године. Извор: Танјуг
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 23:24:34 GMT -5
Bodinov olovni pečat zlatnog sjaja |
09. mart 2013. |
U skladu sa shvatanjima tradicionalističke, hegemonijske istoriografije- dukljanskoga kralja Bodina tretiraju kao srpskoga vladara, premda je iz same Bodinove titule zasvjedočene na pečatu jasno da je Srbija osvojeni, dakle pridodati entitet. Podsjetimo da je Dukljaninova vijest da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu, najvjerovatnije oko 1083/1084. godine, u istoriografiji gotovo bezrezervno prihvaćena.
Nedostatak dokumentarnih izvora za crnogorsku istoriju srednjega vijeka, osobito za periodVojislavljevića, predstavlja veliki problem za našu istoriografiju. Tim prije otkriće olovnog pečata dukljanskoga kralja Bodina, pronađenog u Istanbulu, koji je naučnoj javnosti 2008. godine predstavio francuski medijevalist Žan-Klod Šene, predstavlja prvorazredni događaj za crnogorsku medijevalistiku, sfragistiku i istoriografiju.
Pečat je pronađen u Arheološkome muzeju u Istanbulu. Djelimično oštećeni kružni natpis na aversu i reversu pečata na grčkome jeziku: „Konstantin, protosevast i eksusijast Duklje i Srbije“ jasno je uputio na dukljanskoga kralja Bodina. Detaljnom analizom pečata, na osnovu njegovih sigilografskih karakteristika, Šene je njegov nastanak smjestio u sam početak Bodinove vladavine, kad su odnosi između njega i novoga vizantijskog cara Aleksija I Komnina (1081–1118) bili dobri. To dragocjeno Šeneovo otkriće prati i vrijedna analiza nekoliko problema vezanih za sam pečat – od datacije i ikonografije do pitanja titula koje se javljaju na pečatu. Nakon Šenea, problemu titula eksusijastis i dostojanstva protosevast u posebnome prilogu pažnju je posvetio Predrag Komatina.
Bodinova osvajanja: No, i jedan i drugi autor prave istu metodološku grešku – u skladu sa shvatanjimatradicionalističke, hegemonijske istoriografije- dukljanskoga kraljaBodina tretiraju kao srpskoga vladara, premda je iz sameBodinove titule zasvjedočene na pečatu jasno da je Srbija osvojeni, dakle pridodati entitet. Podsjetimo da jeDukljaninova vijest da je Bodin zauzeo Rašku i Bosnu, najvjerovatnije oko 1083/1084. godine, u istoriografiji je gotovo bezrezervno prihvaćena. Ukoliko bi se takva datacija Bodinove ekspanzije prema sjeveru uzela kao pouzdana, to bi značilo da je 1083/1084. godina donja granica mogućeg nastanka pečata.
Naznačiću najbitnije karakteristike pečata, donoseći u dodatku njegovu rekonstrukciju, koju je uradio Milutin Marković. Na aversu pečata nalazi se poprsje Svetoga Teodora koji u desnoj ruci drži koplje, a u lijevoj štit, u čijem je središtu prikazan biser od kojega se prema rubovima štita šire zraci. S jedne i druge strane lika smješten je natpis: ʘ|Θε|Ο – Δ|ω|ΡΟ ‘Ο, odnosno u Šeneovoj rekonstrukciji (ἅγιος) Θεόδωρο(ς). U prostoru koji okružuje poprsje sveca, oivičen prstenovima, nalazi se djelimično oštećen natpis: + ......εΙΚωΝC....ΙΝω.CεΒΑCTω, po Šeneu: [Κ(ύρι) ε βοήθ]ει Kωνσ[ταντ]ίνφ [(πρωτο)]σεβαστφ. Na reversu je poprsje Svetoga Đorđa, koji drži koplje i izduženi štit. S jedne i druge strane lika nalazi se natpis: ʘ|Γε – ω|Ρ|Γ̷ ‘O,odnosno: (ἅγιος) Γεωργ(ιος). Oko središnje kružnice u kojoj je lik sveca smješten je natpis: ΚΑΙεZɄCΙΑCΤ̷ ΔΙΟΚΛIΑCSCεΡR, ili u Šeneovoj rekonstrukciji: καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας (καὶ) Σερβ(ίας).
O tituli eksusijastis i dvorskome dostojanstvu protosevast, opširnije su pisali Šene iKomatina. Pozivajući se na tzv.Listu titula, odnosno 46. poglavljeKnjige o ceremonijamaKonstantina Porfirogeneta,Komatina zaključuje da je titulaἐζουσιαστῄς „predstavljala jednu od najviših vladarskih titula koje je carski dvor priznavao vladarima susjednih naroda, višu i značajniju od titule ἄρχων i ostalih iz nje izvedenih titula, koje se pobrajaju u Listi adresa.“
Dostojanstvo protosevasta, kao jedno od najviših u hijerarhiji dvorskih dostojanstava, uveo je upravo Bodinov savremenik, carAleksije Komnin, odmah nakon stupanja na prijesto. Poznato je da je Bodinnaslijedio kraljevsku titulu od svoga oca Mihaila, što potvrđuju i latinski izvori toga doba, no činjenica da se na novopronađenome pečatu potpisuje vizantijskom titulom, kako s pravom pretpostavlja Komatina, svjedoči da je on, najvjerovatnije na početku svoje vladavine u vrijeme održavanja dobrih odnosa s novim caremAleksijem Komninom, titulu ἐζουσιαστῄς „smatrao odgovarajućom zamijenom za svoju kraljevsku titulu prilikom obraćanja carskom dvoru, ne narušavajući carske obrasce.“ Pismo caru: Šene pretpostavlja da se pečat nalazio na nekom pismu kojim seBodin obraćao caru, te da je u korespondenciji s imperijalnom kancelarijom morao koristititi titulu koju mu je priznao car.
Kad je riječ o ikonografiji, Šenekonstatuje kako nije neobično što je jedan kralj ratnik za svoj pečat odabrao prikaze dva sveta ratnika. No činjenica da je riječ o kultovima raširenim na Istoku, kod ovoga autora izaziva nedoumice i pitanja na koje ne daje odgovor. Šeneovepretpostavke da je Bodin kult Sv. Teodora mogao donijeti iz Antiohije, đe je bio u progonstvu kao vizantijski zatočenik, ili da je izbor Sv. Đorđa svojevrsno odavanje počasti dinastijiKomnin, možemo sasvim odbaciti. Po svemu sudeći, Šenenije podrobnije upoznat s crkvenim prilikama u Duklji XI vijeka. Naime, kako je poznato iz istorijskih izvora, 10 patron katedralne crkve u Baru bio je upravo Sv. Teodor. Ta je crkva izgorjela u požaru krajem XI vijeka i na njenim temeljima sagrađena je crkva Sv. Đorđa, prvi put notirana u istorijskim izvorima 1125. godine. Poznato je da je Sv. Đorđe smatran zaštitnikom Bara, prijestonoga grada Dukljansko-barske nadbiskupije, a iz perioda XI–XII vijeka s teritorije Duklje poznate su još dvije crkve posvećene tome svecu – ona u Podgorici iz XI vijeka i benediktinska opatija na ostrvcu pored Perasta koja se prvi put pominje 1166. godine.
Uostalom, i površan uvid u registar kultova rasprostranjenih u Duklji X–XII vijeka ukazaće na dominaciju upravo istočnjačkih kultova. Prikaz Sv. Teodora naBodinovu pečatu odgovara njegovom ikonografskom prikazu na fresci iz XI vijeka u Zemenskome manastiru u zapadnoj Bugarskoj. Zanimljivo je da se lik Svetog Đorđa javlja i na olovnome pečatu Bodinova sina, kralja Đorđa, pronađenom kod Borisovgrada u južnoj Bugarskoj i naučnoj javnosti predstavljenom 1938. godine. Nesumnjivo da opisom novootkrivenog olovnog pečata dukljanskoga kraljaBodina, koji je pronađen u Istanbulu, nije data završna riječ, već je, prije svega, prikazan jedan dragocjen, javnosti nepoznat, i još uvijek nedovoljno proučen dokumentarni izvor s kraja XI stoljeća. Aleksandar RADOMAN
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 23:09:40 GMT -5
петак, 08. март 2013. | Европски пројекат, ма колико био идеалистичан, одувек је био пројекат који је водила елита. Али сасвим је друга ствар подстицати технократе да руководе државама, наизглед избегавајући демократске процесе и наметати им политику која доводи до широко распрострањене беде. Чињеница је да је велики део Европске уније у депресији иако европски лидери зазиру од те речи. Пад економског учинка у Италији од почетка кризе еквивалентан је оном из 1930-их. Стопа незапослености у Грчкој сада превазилази 60 одсто, а у Шпанији је изнад 50 одсто. Уништењем људског капитала цепа се европско друштвено ткиво а будућност је доведена у опасност. Економски „лекари“ кажу да „пацијент“ мора да буде издржљив. Политички лидери који дају другачије предлоге жигосани су као популисти. Чињеница је, међутим, да лек не делује, а нема ни наде да хоће, односно неће имати горе последице од болести. Заправо, биће потребно десет и више година да се поврате губици настали у овом процесу штедње. Укратко, грађане није навео ни популизам ни ускогрудост да одбаце политику која им је наметнута. Уврежено је схватање да је та политика веома обмањујућа. Поједностављена дијагноза европских проблема да кризне земље живе ван оквира својих могућности очито је бар делимично погрешна. Шпанија и Ирска су пре кризе имале фискалне суфиците и мале односе дуга и БДП. Када би Грчка била једини проблем, Европа би могла лако да изађе с њим на крај. Европи је потребан већи фискални федерализам, а не само централизован надзор националних буџета. Европи дефинитивно не мора да буде потребно да однос између трошкова на федералном и државном нивоу буде два према један као у Сједињеним Државама. Такође је потребна банкарска унија. Али потребно је да то буде права унија са заједничким осигурањем депозита и заједничким процедурама за налажење решења као и заједничким надзором. Такође су потребне еврообвезнице или неки еквивалентни инструмент. Европски лидери признају да ће без раста наставити да се повећавају терети дуга и да су мере штедње саме по себи стратегија против раста. Ипак, пролазе године а стратегије раста нема на столу, иако су њене компоненте добро познате – политика која се бави унутрашњом неравнотежом у Европи и огромним спољним суфицитима Немачке, који су сада раме уз раме с кинеским (и више него двоструко већи у односу на БДП). То конкретно подразумева повећање плата у Немачкој и индустријску политику која промовише извоз и продуктивност у европским периферним економијама. Оно што неће да функционише, бар у већини држава еврозоне јесте унутрашња девалвација, односно смањење плата и цена јер би то повећало терет дуга за домаћинства, фирме и владе. А с поравњањима у различитим секторима који се одигравају различитим брзинама, дефлација би подстакла масовне деформације у економији. Европски пројекат је био и остао велика политичка идеја. Он има потенцијала да промовише и просперитет и мир. Али, уместо да јача солидарност у Европи, он сеје семе раздора у оквиру држава и између њих. Европски лидери стално обећавају да ће учинити све што је неопходно да се спасе евро. Обећање председника Европске централне банке Марија Драгија да ће учинити „све што је потребно“ успело је да успостави привремени мир. Али Немачка стално одбацује сваку политику која би обезбедила дугорочно решење. Стиче се утисак да ће Немци учинити све осим онога што је потребно. Наравно, Немци невољно прихватају чињеницу да је неопходно постојање банкарске уније, која укључује заједничко осигурање депозита. Али брзина којом они приступају таквим реформама никако није у сагласности с тржиштима. Банкарски системи у неколико земаља већ се једва одржавају у животу. Колико ће их још бити на интензивној нези пре него што банкарска унија постане реалност? Да, Европи је потребна структурална реформа, као што тврде заговорници мера штедње. Али највећи ефекат ће имати структуралне реформе институционалних аранжмана еврозоне, а не реформе у оквиру појединачних земаља. Ако Европа не жели да спроведе ове реформе, можда ће морати да пусти евро да умре да би се спасла. Економска и монетарна унија ЕУ била је средство за постизање циља, а не циљ сама по себи. Стиче се утисак да је европско изборно тело схватило да према актуелним аранжманима, евро поткопава оно због чега је створен. То је једноставна чињеница коју европски лидери тек треба да схвате. Аутор је добитник Нобелове награде за економију и професор на Универзитету Колумбија (Данас)
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:54:05 GMT -5
Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан
Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“.
пише: Мирољуб Петровић Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч јр о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно...
На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања:
(Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?"
Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно."
Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?"
Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца."
А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори: (Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?"
Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено.
Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу."
И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио:
"Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена."
Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста.
Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива.
Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу.
Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница.
У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања.
Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко."
Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији.
Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати." Ускоро књига др Флуа и на српском Књига "Признајем: Постоји Бог!" др Ентони Флуа ускоро излази из штампе на нашем језику. Такође, препоручујемо друга најбоља светска издања објављена на нашем језику повезана с истом темом:
- Наука открива Бога, Аријел Рот - Библијски потоп, Хенри Морис - Највеће чудо природе: Кањон Колорадо - споменик катастрофе, Стивен Остин - Наука и проблем смрти, Мирољуб Петровић
Све поменуте књиге могу се набавити у књижари Метафизика, Солунска 10, Београд, тел. 011/292-0062 За више информација о повезивању науке и религије може се посетити веб сајт Центра за природњачке студије: www.cration6days.com
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:50:41 GMT -5
Краткорочни циљ несуђене геј параде у Београду био је тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором.
Дугорочни циљ пак јесте револуционаран: да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма, по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили.
Аутор: др Срђа Трифковић
Да бисмо разумели шта је био циљ несуђене геј параде у Београду, потребно је да будемо начисто шта јој није био циљ. Она није тежила афирмацији разноликости нити заштити права угњетених жртава дискриминације. Да јесте, била би одржана на понуђеној локацији. Та је понуда одбијена јер је њен непосредни циљ био да се упути изазов већинској Србији – која није ни „прва“ ни „друга“, већ је, и даље, упркос свим поразима, тврдоглаво своја.
Краткорочни циљ био је тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором. Узор пружа годишња „Парада поноса“ улицама Рима, која редовно укључује „венчања“ парова истог пола, активисте скарадно обучене у пародије одора католичких свештеника или часних сестара и скандирање парола против папе Бенедикта који се – којег ли скандала! – и даље држи става да је содомија грех. Дугорочни циљ пак јесте револуционаран: да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма. Стратешки циљ је да се Србија учини „савременијом“, „прогресивнијом“ и „европскијом“ по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили. Конкретних примера жељеног исхода има на десетине, попут прошлогодишње одлуке енглеског суда да англиканског епископа Херефорда др Антонија Придиса казни са 47.000 фунти (53.000 евра) због тога што је одбио да „геј“ активисту Џона Ринија запосли као епархијског референта за рад са омладином. Осим новчане казне, суд је наредио да епископ похађа курс толеранције, „што ће му помоћи да развије осетљивост према потребама мањинских група у друштву“. Насмејани г. Рини је пресуду пропратио коментаром да семинар из толеранције обично траје пола дана, „али ће епископу можда требати интензивнији третман, јер кључни приоритет није само новчана надокнада већ пре свега измена вредносних ставова“. У том духу, НВО за „геј права“ на чијем је челу г. Рини понудила је епископу Придису да му „помогне у савлађивању градива за успешно похађање курса“. Такви курсеви су у Великој Британији већ годинама обавезни за просветне раднике, који скупо плаћају евентуално испољавање неслагања са ставовима предавача. Тако је 54-годишњи професор историје Квабена Пит – иначе пореклом из Африке – изгубио посао и плату од 5.000 евра месечно у једној школи у северном Лондону зато што је ушао у полемику са водитељком курса (иначе активисткињом за „права“ лезбијки) која је изнела „чињенични став“ да је хомосексуалност природна, а да они који то не прихватају имају проблем који мора да буде решен.
У Ванкуверу пак група родитеља је покушала да се избори за право да своју децу повуку са похађања часова у којима се секс са особама истог пола третира као нормална или чак хвале вредна појава. Јуна 2008. Управа за образовање их је обавестила да то није могуће, јер је влада канадске провинције Британска Колумбија законски обавезна да у наставне планове и програме укључи афирмативни третман питања која се тичу геј, лезбијских, бисексуалних и транссексуалних питања. У Енглеској пак слично је питање увелико решено тако што родитељима деце која неоправдано изостану са часова лезбијске и геј историје прете кривичне пријаве. Додуше, има све више „родитеља“ који неће имати ништа против таквог образовног програма. У Аустралији је до јула прошле године 125 хомосексуалних парова уплатило по 80.000 долара у оквиру шеме познате као беби-шопинг коју води Клиника за оплодњу из Калифорније. Семеном једног од партнера вештачки се оплоди жена која за новчану накнаду роди дете, које потом геј пар усваја и по свом нахођењу одгаја. Процес допушта и избор пола детета... У Холандији НВО ”ПроГеј” и ове године припрема прославу „ружичастог Божића“. Њен директор Франк ван Дален прошлог децембра је привукао пажњу оригиналном идејом да се сцена Исусовог рођења обогати фигурама два „Јосифа“ и две „Марије“. Наравно, евентуални протести верника су у тој земљи већ одавно ућуткани законима против „дискриминационизма“ и „говора мржње“... Из свега наведеног, разумљивија је гневна фрустрираност свих оних који желе да и Србија крене овим путем. Они, ето, још нису у стању да добрано оглобе митрополита Амфилохија, који се дрзнуо да цитира Содому и Гомору из Светог писма – и да га приде натерају да похађа часове „толерантности“ које би водили активисти Хелсиншког одбора, а уживо преносио Б92. Они су свесни да им је Црква последњи озбиљан противник на послу глајхшалтовања Србије по узорима западне постмодерне. А шта се то десило са Западом? Одговор је немогуће пружити ако не сагледамо радикални карактер саме западне цивилизације. Развој те цивилизације, започет на рушевинама Западног римског царства, узима маха после велике шизме (1054) као револуционарног чина заснованог на додавању filioque у никејски Символ вере. Кажемо револуционарног, јер је filioque представљао суштински битну новотарију која је била у супротности и са васељенским саборима и са Светим писмом („А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене“ – Јован 15:26). Тврдња стара хиљаду година да је Црква оно шта епископ римски каже да она јесте, представљала је револуционарно порицање православног става да је Црква трајна институција божанског порекла неподложна промени људском вољом. Јереси које су после шизме захарале Западом, попут патаренства и протестантизма, неминовно су уследиле из папског става да једно трошно тело може да врховним ауторитетом заступа вољу Божју на овоме свету. Тома Аквински је покушао да умањи штету сједињавањем вере и разума, али и он – трагајући за решењем проблема – индиректно признаје да проблем постоји и да је он у томе што су вера и разум Западњака уопште постали раздвојени. То није био случај све док су и они били православни. Има ироније у чињеници да се Света столица на данашњем Западу поима као тврђава конзервативизма, али то није први пут да покретачи револуције постану „реакција“ у очима каснијих, далеко радикалнијих поборника промена. Како каже амерички православац и мој пријатељ Грег Дејвис (иначе познат читаоцима Геополитике), по плодовима их познајемо: „Плод одвајања Рима од православља је виђен у јересима и верским ратовима 16. и 17. века, који су однели милионе живота и раздирали Европу деценијама. Касније су носиоци субверзије превели револуционарну логику у изразито антихришћански контекст, попут француске и бољшевичке револуције, са монструозним резултатима. Премда распад западног хришћанства траје већ скоро хиљаду година, ухватило је страшног маха у наше време. Други ватикански концил (1962-1965) нанео је католичким традиционалистима страшан ударац, док протестанти крупним корацима грабе у Содому... или се препуштају чарима Мамона“. Тиме је остављен широм отворен простор револуционарном тоталитаризму либералне демократије. Његова природа јасно произилази из примера геј тираније са почетка овог текста. И на Западу и у Србији он на нишану има верујуће хришћане, који треба да буду спремни на мучеништво у судару са државом која следи зло, штити зло и заговара зло. Да би били спремни за судар који следи, верници треба да схвате да су закони световне државе обавезујући само ако нису у супротности са вишим законима. Није могуће избећи ову дилему тврдњом да душа припада Цркви а тело држави, јер је таква подела могућа само у апстрактном смислу. У стварности душа и тело су нераздвојни у овоме свету. Стога ако повиновање правним нормама државе прети спасењу и изискује апостазију или чињење греха пред Богом и људима, православни хришћанин је дужан да исповеда веру зарад Божје истине и спасења своје бесмртне душе. Он мора да се супротстави кршењу Божје воље од стране државе или друштва, наравно унутар законских норми ако то може, али и путем грађанске непослушности ако то мора. Лојалност држави и повиновање њеним законима није, не може и не сме да буде апсолутно, јер повиновање Божјим заповестима и императив спасења увек морају бити на првом месту. Како кажу епископи Руске православне цркве у јубиларној посланици из 2000. године, „ако власт приморава православне вернике на апостазију од Христа и Његове Цркве прихватањем или чињењем грешних дела, Црква је дужна да откаже послушност држави. Ако следи казна, треба следити пример исповедника и мученика“. Ово је пут спасења, по узору на Онога ко је дошао на свет да сведочи истину, и сваки који је од истине слуша глас Његов (Јован, 18:37). Тај пут захтева да се парада срама у Србији никада не одржи, ни ове, ни идуће, нити ма које друге године. Срби толико могу и морају. link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:46:05 GMT -5
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:45:15 GMT -5
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:42:49 GMT -5
Ексклузивно Проф. др Мишел Чосудовски, познати канадски и светски економиста, говори за Геополитику
Многи људи у Југославији у једном моменту нису схватили да средином и крајем осамдесетих почиње банкрот индустријског сектора, који није био активиран неким тржишним механизмом, већ правним. Дошао сам до оригиналног документа у ком се јасно види да је Светска банка обележила области југословенске економије које је, по њиховом мишљењу, требало затворити. Назвали су то програмом банкрота, а затим рекли да им треба механизам којим би изазвали банкрот ових фирми. У року од неколико година 600 000 радника у Југославији изгубило је посао.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:39:15 GMT -5
|
|