Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:55:35 GMT -5
Дављење сопственог народа у служби НАТО пакта12. март 2013. | Зоран Чворовић / Фонд Стратешке Културе (Фото: Фонд Стратешке Културе)
Симболика дипломатских маршрута
Из географије фебруарских и мартовских дипломатских посета највиших Србијиних руководилаца може се много што шта закључити о њеној садашњој спољнополитичкој оријентацији. На овој дипломатској маршрути се по својој важности издвајају три престонице – Анкара, Берлин и Лондон, јер се ради о државама које су током историје имале велики, у појединим периодима неке од њих често и одлучујући утицај на балканске политичке прилике. Ове три престонице представљају три велике силе које су преузеле главну реч, у редоследу обрнутом од горе наведеног, у државно-правном редефинисању територијалне заоставштине друге Југославије. Иако се ради о силама чији су, како примећује Д. Калајић, „крајњи циљеви противречни до антагонизма”, оне су се, то потврђује искуство из последње две деценије, нашле обједињене у фронту против српског народа.1) Наиме, рушење Југославије искоришћено је од стране тадашњег председника Турске, Т. Озала (положио заклетву на дан пада Берлинског зида), као погодна прилика за демонстрацију нове неоосманистичке спољнополитичке доктрине. Сумирајући улогу Турске у деведесетим годинама XX века оријенталиста Д. Танасковић, подвлачи да је „та политика била објективно антисрпска без обзира на све покушаје да се ова њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање оружаних сукоба и стабилност у региону”.2) С друге стране, уједињена Немачка је „у распаду Југославије уочила идаелну прилику за коначно рушење велике препреке на путу ширења политичког и економског утицаја ка Блиском истоку”. И најзад, Лондон, као одредиште у дипломатској мартовској маршрути Србијиних званичника, представља главног експонента, с ове стране океана, интереса англо-америчке атлантистичке псеудоимперије, којој је југословенска криза служила као преседан за потврђивање редефинисане улоге НАТО пакта као светског полицајца и с тим повезано урушавање послератног међународноправног поретка.3) У завршном чину косовске драме, са којом се по схватању Вашингтона (Ф. Гордон, 2010. г. Масачусетс) „затвара последње поглавље распада бивше Југославије”, кроз деловање, речју Љ. Кљакића, „особа из круга нове европске аристократије” – Р. Купреа (са надимком Стратег) и баронице К. Ештон, лондонска атлантистичка филијала је у име глобалне корпоративне псеудоимперије преузела одлучујућу улогу.4) Ипак, не треба сметнути с ума, да се деловањем држава чије су престонице у фебруару и марту посетили Т. Николић и А. Вучић, заправо реализују балкански циљеви вашингтонских планера, тренутно непосредно преокупираних, пре свега, регионом Блиског Истока;ма како, с друге стране, Берлин и Анкара имали и своје посебне, итекако озбиљне интересе и планове. У најкраћем фебруарски и мартовски избор престоница које су посетили Николић и Вучић упућује на два закључка: обезбеђивање политичке подршке Турске, Немачка и Велика Британија представља спољнополитички приоритет за садашње руководство Србије, а коментари из Берлина и Лондона показују да је А. Вучић од свих Србијиних званичника човек од њиховог највећег поверења(„нови, јаки човек”).5) Како нам је досадашњи биланс ангажовања В. Британије, Немачке и Турске када су у питању српски национални интереси исувише добро познат, потребно је проценити реалност врло оптимистичких очекивања које у погледу будуће сарадње са овим државама изказује званична Србија. Најпре приметне су очигледне разлике када су у питању приоритетне области будуће сарадње између Србије и Турске, с једне стране, и Србије и Немачке и В. Британије, с друге стране. У односима са Турском економска сарадња је истакнута у сам врх приоритета, док су се разговори потпредседника Вучића, судећи по позицији и надлежностима саговорника највећим делом тицали Косова и Метохије, регионалне безбедоносне сарадње, заједничког учешћа у мултинационалним снагама за војне интервенције, као и сарадње у обавештајном сектору.6) Овакав закључак се може довести у везу са ресором којим примарно управља А. Вучић, као и са чињеницом да су В. Британија и Немачка као чланице ЕУ првенствено заинтересоване за испуњење услова који су у процесу добијања фантомског јунског ЕУропског датума испостављени пред Србију. Међутим, ни посао председника Републике није вођење економске политике, а према овлашћењима из чл. 13aЗакона о Влади први потпредседник би сасвим законито могао да води разговоре и из привредних ресора, што је, судећи по новинским извештајима, он уосталом и чинио, али је то била другоразредна и успутна тема. Вучићеви немачки и британски домаћини су изгледа много више били заинтересовани за безбедносна питања, него за привредну сарадњу, која је, с друге стране, потпредседнику Србијине Владе насушно потребна за домаћу употребу. Наравно, ни једног тренутка не треба сметнути с ума да турски, из прагматичних разлога наглашено економски приступ, како истиче Д. Танасковић, служи остваривању циљева неосманистичке идеологије;7)инфраструктурне инвестиције у Рашкој области, као спони између Сарајева, Приштине и Скопља, као и у аеродром Морава код Краљева, то најбоље потврђују. Исувише комплексна тема српско-турских односа мора бити предмет посебне анализе. Иделошка припрема Србијиног министра Кључ за решење енигме садржаја Вучићевих берлинских и лондонских разговора налази се у сусрету који је пре берлинског пута потпредседник Вучић имао са председником Савета за регоналну сарадњу, Г. Свилановићем. Потврда овог сусрета стигла је од Г. Свилановића, који је истакао да је „са Вучићем разговарао о његовој предстојећој посети Берлину, као и у вези са добијањем датума отпочињања преговора Србије са ЕУ”.8) Организација у којој је Вучић добио инструкције пре одласка у Немачку делује у оквиру институционалног пројекта ЕУ под називом Процес сарадње земаља југоисточне Европе, а као наследник Пакта за стабилност југоисточне Европе. Основни циљ ове организације, како стоји на њеном званичном сајту, је „подстицање и координација развојних пројеката који ће убрзати реформе у земљама региона и њихову интеграцију у европске и евроатлантске структуре”.9) Овај свој циљ Савет остварује инсталирањем наметнутих унификованих модела управљања у свим земљама чланицама, а у самом врху приоритета је област безбедности. Сам Свилановић у наведеном интервјуу истиче, како је Савет тих дана организовао окупљање руководећих људи војнообавештајних служби региона и како се ради на формирању заједничког безбедоносно-обавештајног софтвера за земеље региона. Међутим, Савет за регионалну сарадњу нема циљ да осигура безбедност у интересу држава југоисточне Европе, што би подразумевала синтагма „регионална сарадња”, већ, пре свега, у интересу евроатлантских центара моћи и старих европских држава. У основи овакве регионалне безбедоносне сарадње стоји идеја о подели држава на „постмодерне” и „предмодерне”, коју је изложио нико други до европски посредник у бриселским преговорима, британски дипломата и обавештајац Р. Купер (у својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у двадесетпрвом веку). Наиме, по Куперу извор хаоса у свету су „предмодерне државе”;да би себе заштитиле од таквог хаоса „постмодерне државе” (САД, В. Британија, ЕУ, Јапан) треба, макар и на силу, да у њима уведу свој поредак. Имајући то у виду, Савет за регионалну сарадњу нема други циљ, него да Кљакићевом речју, „пацификује предмодерни хаос кроз његово постмодерно запоседање”, које „има за постмодерне државе примарно одбамбену функцију”. У основи овакве стратегије стоји атлантистичка антиетика, коју је Купер врло успело сублимисао у реченици – Међусобно, држимо се закона, али када делујемо у Џунгли, ми такође морамо користити законе џунгле.10) После идеолошко-безбедоносне иницијације код Свилановића, уследило је саслушавање Вучићеве евроатлантске правоверности на скупу Балкан у будућности Европе: улога Србије,који су Берлину организовале евроатлантске обавештајне структуре за окупацију Балкана, под маском НВО – Фондација Роберт Бош и Европски фонд за Балкан, као и њихова београдска агентура – Фонд за политичку изузетност Соње Лихт.11) Да је однос између Вучића и његових немачких домаћина протекао у духу европске колонијалне традиције показују речи немачког министра одбране Томаса Де Мезијера, сина генаралштабног потпуковника Вермахта Урлиха Мезијера, да „цени што је све што му је Вучић до сада обећао, и испунио”. Не знамо шта чини садржај обећања које је испунио Вучић, али знамо да се немачко задовољство углавном своди на визију једног од берлинских Вучићевих саговорника, најутицајнијег саветника канцеларке Меркел, Кристоф Хојзген, који се још пре 1999. залагао да „Србију треба натерати на колена”.12) Сличан неоколонијални приступ према Балкану показао је и британски министар В. Хејг, чији кабинет је Вучић ових дана напустио са нескривеним задовољством. У једном свом ауторском тексту од 2010. г. Хејг је говорећи о приликама у БиХ истакао како је „Босни пре свега потребна захтевна европска политика много јачих мишића, која би била у стању да користи батине, исто као и шаргарепе. Ту стоји јак аргумент да се запрети циљаним санкцијама против оних политичара који подривају босанску државу”.13) Приоритети евроатлантске балканске политике Вучићеви разговори са првим британским и немачким безбедњацима били су свакако одређени са две координате евроатлантске балканске политике, које је 2010. године, како показује истраживање Љ. Кљакића, јасно представио јавности заменик државног секретара САД за Европу, Ф. Гордон, у предавању под насловом Визија обамине администрације за Југоисточну Европу.Прву координату представља расистички стереотип, са својством вредносног постулата, да је Балкан кроз историју био извор светске нестабилности, због карактера балканских народа, а не због експанзионистичких интереса западних држава(Ф. Гордон: „Помислите како је Југоисточна Европа изгледала како на почетку тако и на крају двадесетог века. Балкански ратови су претодили првом светском рату, а током деведесетих се видео регион раздиран етничким ривалством, ултра-национализмом и крвавим грађанским ратом”). Како обезбеђивање сигурног безбедоносног поретка на Југоистоку представља приоритет у балканској колонијалној агенди евроатлантских планера, укључивање овог региона у европске и евроатлантске структуре представља нераздвојан и међусобно условљени процес (Ф. Гордон: „Две институције, више од свих, делују као стубови близанци европске слободе и просперитета: НАТО и ЕУ. Сједињене државе желе да раде са нашим европским партнерима на пуном увођењу Југоисточне Европе у ове институције”).14) Изјаву коју је лорд Таверсон дао приликом Вучићеве посете Лондону, да је Балкан простор „који Европа мора да интегрише и то брзо”15), треба искључиво схватити као поруку да за разлику од 2010. евроатлантска псеудоимперија нема више времена за „прикључење Србије Алијанси (НАТО) приступом корак по корак”, какву је тактику, по речима генералног секретара Расмусена, Србија званично тражила 2010. године.16) Амбасадор САД у Србији је ових дана јасно маркирао шта се у евратлантској перцепцији види каоизвор нестабилности на Балкану: север КиМ и Република Српска. Прецизније, елементи српске државности, односно сваки облик самосталног српског национално-политичког живота ван граница Србије исцртаних у Вашингтону. Одговорност за обезбеђивање регионалне, односно НАТО стабилности на Балкану, док је Алијанса заузета активностима и даљим плановима на Блиском истоку, средњој Азији и Закавказју, додељена је Србијином руководству на његовом дугом путу ЕУропске лустрације. Следствено, од „новог, јаког човека” Вучића, Берлин и Лондон најпре очекују потпуну кооперативност у елиминисању српске државности на северу КиМ и помоћ у успостављању унитарне БиХ, кроз државноправно деградирање Републике Српске. Државноправно и терторијално касапљење Срба представља константу у балканској политици Лонодона, некада Беча, а касније Берлина, још од отварања Велике источне кризе. Гроф Биконсфилд заступајући Британску империју на Берлинском конгресу, подршку окупацији БиХ од стране Аустро-Угарске правдао је речима да је такав „предлог није поднесен у интересу енглеском него у интересу мира целе Европе”. Европским легитимисањем скривала се енглеска зебња и мржња да ће се око православне Србије као Пијемонта формирати „велика словенска државна творевина”, чиме би „искочила надмоћност племена словенског, племена које је мало расположено да другима правду одаје”.17) Наравно, крајња адреса свих енглеских циљева била је Русија. Тако је први енглески конзул у обновљеној Србији, Хоџес, по писању енглеских историчара имао само два циља: „Прво, Србија треба да постане баријера даљим злоупотребама Русије; друго, Србија треба да се отвори ширењу трговине Велике Британије”. По свему судећи ни данашња Британска очекивања од Вучића, нису одмакла даље од очекивања које је Хоџес имао према кнезу Милошу.18) НАТО батина у домаћим рукама Немачки канцелар Бизмарк је говорио 1879. да су Србија и Црна Гора „камен спотицања на путу Аустрије”, односно на пангерманском походу на Исток. Данас тај камен треба уситнити и претворити у песак који неће жуљати НАТО пакт у походу на Исток. Или речју лорда Солзберија са Берлинског конгреса, „Европа жели да се створи стално стање ствари на Истоку”.19) НАТО је непосредном применом силе и подршком терористичко-сепаратистичким организацијама хрватских, муслиманских и албанских сепаратиста завршио грубе радове на својој балканској бази. Финалне, морално, историјски и материјално скупље и дуготрајније радове преузело је под фирмом регионалне стабилности садашње руководство у Београду, на челу са „новим, јаким човеком” Вучићем. Ови радови треба на терену да помогну процес трајног државног и националног претопљавања Срба у оквире вештачки скројених држава и нација на подручју БиХ, Црној Гори и тзв. Косову. Насупрпот томе, нестабилност државних структура у БиХ и Црној Гори животни је интерес српског народа у целини. Став Т. Николића да Срби у Црној Гори не треба да имају свог председничког кандидата, као и укључивање прекодринске филијале СНС-а у страном руком формиран фронт за рушење М. Додика, односно Р. Српске, већ јасно говоре о томе какву ће политику према српским националним и државним интерсима у региону водити садашња владајућа гарнитура у Београду.20) Модел балканске политике у којој ће Србе, као највећи народ, а по западноевропском геополитичком суду и „реметилачки фактор”, дисциплиновати и кажњавати сами Срби није нов. Он је у оваквом виду први пут примењен после Берлинског конгреса од стране краља Милана, овог „крунисаног агента Беча”, како га је окарактерисао један познати енглески историчар.21) И док су тадашњи напредњаци штитили аустријске интересе и тежње на Балкану, сузбијајући сваку националну радњу усмерену на ослобођење Босне и сједињење са Црном Гором, данашњим напредњацима је пало у задатак пацификовање Срба од К. Митровице, преко Подгорице, до Бања Луке, као кључно испитно питање за добијање сертификата НАТО чланства. Једини интерес за вођење овакве политике, као што је показала Тајна конвенција од 1881. између Аустро-Уграрске и Србије, има владајућа номенклатура у Србији, која услед политичког размимоилажења са сопственим народом, тражи потпору свог положаја на страни. Модренизација као еуфемизам за духовно поробљавање Политика подјармљивања сопственог народа се и у време владавине обреновићевских напредњака и данас легитимисала тежњом за „модернизацијом” Србије. Прави смисао овог семантички вишезначног израза је насилна или револуционарне, споља наметнута промена самог духовног, идентитетског кода српског народа, као духовно-историјске заједнице која је свој етос изворно формирала на вредностима православне византијске цивилизације. Не ради се ни о чему другом него у духовном поробљавању Српства, кроз пресађивање окупаторовог вредносног и културног модела који је најдубља антитеза сопственог националног духовног образца. Својим изјавама у европским престоницама да жели „да модернизује Србију”, те да „промене у нашим главама више нико у нашој земљи неће моћи да заустави”, Вучић пред евроатлантским естаблишментом легитимише себе као „модернисту”.22) Тиме се заклиње на спремност да настави рад на брисању источног, византијског духовног кода Срба, који су започели обреновићевски напредњаци, насатвили пројугословенски политичари и интелектуалци, српски комунисти, и најзад покушао да доврши Зоран Ђинђић. И управо се овде налази кљућ за право разумевање обећања да ће и Србија, после сопствене историјске самоосуде на вођење политике обреновићевских србијанских размера, моћи да се укључи у евроатлантску заједницу цивилизованих држава. Наиме, историја показује да је за западну, свеједно римску или атлантску политику, било неприхватљиво постојање државе Србије која би по културном моделу била превасходно православна, а по спољнополитичкој тежњи пијемонтска, са стратегијом да око себе окупи историјске српске земље – од Дунава до Јадрана, као неопходни услов свог биолошког и економског опстанка. Србија спремна да се одрекне сопственог народа и својих крајина, без историјске свести и аутентичне духовности, погодан је материјал за претапање у процесу стварања прозападног балканског амалгама. Зато данашња регионална сарадња под управљањем и надзором ероатлантских структура има своју историјску паралелу у залагању Енглеза да се уместо уједињене српске државе створи Југославија, како би се Срби сместили „у западњачку југословенску државу у којој ће католички Запад временом преузети вођство”.23) Западњачки културни модел који је био владајући у обе Југославије, осим у кратком периоду од 1945-1948, показује тачност процене коју је на почетку живота југословенске државе дао утицајни енглески историчар Ситон-Вотсон. Док се над Србима у обе Југославије спроводио југословенски духовни инжињеринг, Хрвати и Словенци су национално и материјално јачали. Судећи по Вучићевим берлинским и лондонским разговорима и данас је српским политичарима првенствени задатак да стражаре над сопственим народа, чувајући леђа НАТО пакту, док ће се други на балканским просторима бавити економијом. Лажна дилема Вештим медијско-обавештајним спиновањем српско супростављање европској и евроатлантској орјентацији се доводи у везу са руским интересима на Балкану. Међутим, већ из крупног кадра се може видети да је уласком у ЕУ и НАТО најнепосредније угрожено биолошко и духовно биће, већ увелико десеткованог, самог српског народа. Отуда су дилеме типа шта добијамо у савезу са Русијом, а шта губимо одустанком од евроатлантских интеграција, по својој далековидости и дубини потпуно инфантилне, једнаке дечијој уцени ако ми не купиш играчку, не ћу јести цео дан. Овакве вештачки наметнуте дилеме садашње генерације нису достојне народа који се кроз историју зрело и мушки носио са непријатељима, биолошки опстајући,а чувајући неупраљаним свој духовни лик. С друге стране, искуство Берлинског конгреса и 1948. најбоље показује колико је одбрана савезничког положаја српског народа у најдубљем интересу Русије. Без активне дубинске политике на балканској средокраћи евроазијских путева Русија ризикује консолидацију непријатељског фронта према њој, а дефанзива може поново породити 1917. и 1991. годину и споља дириговану издају и унутрашње разарање руске државе. У Србији, на чијим ће аеродромима и војним базама према одредбама Споразума између Србије и САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Србији, бити стациониране трупе САД, руске инвестиције у гасно-нафтни сектор постају рањиве по свим основама. Истовремено, постојање посебних реалних и легитимних интереса на српској и руској страни, не сме Србе и Русе да остави учаурене и изоловане у кавезу сопстевеног становишта. Само свест и рад на изградњи цивилизацијске матрице будуће pahortodoxia, може дугорочно да сачува ова два духовно најближа народа од „слатке” смрти у орвеловском „рају” запане цивилизације. Пред избором Што се српског народа тиче он стоји пред избором, који је почетком дведесетих година прошлог века формулисао далековиди Д. Калајић: „Српском народу је сада наметнута окрутно једноставна алтернатива или ће се супроставити ултиматумима и агресији – или ће капитулирати. Прва опција изискује и велике жртве, али само таква перспектива води очувању слободе, независности и суверенитета државе, те њеном уздизању у политичку, економску и војну силу првог реда. Друга опција, известно, води ка затомљењу српске државности, али не гарантује мир, нити поштеду од страдања”.24) У свету високе дипломатије језик символа и гестова више говори од самих речи. Фотографисање енглеских домаћина са својим гостом из Србије испод слике Винстона Черчила, има тежину опомињуће поруке самом А. Вучићу. Најпре, на српски народ се и данас гледа из угла черчиловске политике, чију је садржину овај водећи британски атлантиста XXвека изразио речима: „У Европи постоје два милитаризма, пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а српски милитаризам такође мора отићи”.25) С друге стране, код самог Вучића, Черчилова слика би морала да изазове језиво подсећање на судбину ђенерала Михаиловића, кога су Енглези, због његовог одлучно српског становишта, хладнокрвно испоручили свом штићенику Брозу. Уосталом са Брзом их је везивало то што су се, по речима ђенерала Михаиловића, „борили до последњег Србина”.26) Временски ближу, с тога још и упечатљивију лекцију окрутности и превртљивости западних налогодаваца, према онима који за њихов рачун „модернизују” Србију, „новом, јаком” човеку Вучићу пружа судбина З. Ђинђића. Коцкање Србијиних државника у великој арени европске политике, без ослонца и заштите у свом народу, бриљантно је описао С. Јовановић. Да би се супроставио руској тежњи да га ограничи у владавини једним великашким саветом, кнез Милош је потражио подршку Енглеза. Због превласти у Србији тадашњи енглески министар спољних послова Лорд Палмерстон је ушао у чарке са Русијом и био побеђен, „али баш зато што је то за њега била само чарка, он није готово ни осетио тај неуспех. Милош га је, напротив, платио престолом, јер није био у срећном положају Лорда Палмерстона да се могао чаркати с Русијом и сваки сукоб с том силом значио је за њега борбу на живот и смрт”.27) ________________________ Напомене: 1. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, Војно дело, бр. 1-2, 1993, стр. 86. 2. Д. Танасковић, Неоосманизам:доктрина и спољнополитичка пракса, Београд, 2010, стр. 28-29. 3. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, стр. 86-87, 91; С. Аврамов, Трилатерална комисија: светска влада или тиранија, Београд, 2006, стр. 110-111. 4. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, Београд, 2011, стр. 207, 280-285. 5. www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:419841-Vucic-20-februara-sa-Vesterveleom-u-Berlinu 6. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-srbija-ima-veci-kredibilitet-u-nemackoj-nego-ikada-ranije.html; www.nspm.rs/hronika/vucic-u-dvodnevnoj-poseti-londonu.html; www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:418309-Nikolic-u-Turskoj-Izvoz-je-sansa 7. Д. Танасковић, Неоосманизам:доктрина и спољнополитичка пракса, стр. 102. 8. www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Svilanovic-Sa-Vucicem-sam-razgovarao-o-poseti-Berlinu.lt.html 9. www.rcc.int 10. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 292-293. 11. www.bfpe.org/sr/aktuelno/260-berlin2013 12. lenta.ru/lib/14207474/; www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%B 13. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 238-239. 14. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 206-2010. 15. www.nspm.rs/hronika/vucic-u-dvodnevnoj-poseti-londonu.html 16. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 235. 17. С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, С. Д. књ. 7, Београд, 2007, стр. 420. 18. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, Зборник радова за бољу Србију, т. 1, Крагујевац, 1993, стр. 75. Реч је о раду, који је заједно са горе наведеним радом Д. Калајића спадао у ретка научна штива дубинских увида и закључака, на којима се изграђивала патриотска српска студентска омладина почетком деведесетих година прошлог века. 19. В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XXвеку, Београд, стр. 1992, стр. 37;С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, стр. 416. 20. srb.fondsk.ru/news/2013/02/27/sns-u-srpskoi-protiv-dodika.html; www.nspm.rs/hronika/slobodna-bosna-vlast-u-srbiji-na-celu-sa-aleksandrom-vucicem-napravila-plan-za-smenu-dodika.html 21. С. М. Протић, Резултати владавине краља Милана, Одломци из уставне и народне борбе у Србији, Беогеад, 1912, стр. 296. 22. www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Kfor-da-ostane.sr.html 23. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 79. 24. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, стр. 88. 25. М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 854. 26. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 81. 27. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 76.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:30:19 GMT -5
50 Truths about Hugo Chavez and the Bolivarian RevolutionGlobal Research, March 11, 2013
President Hugo Chavez, who died on March 5, 2013 of cancer at age 58, marked forever the history of Venezuela and Latin America.
1. Never in the history of Latin America, has a political leader had such incontestable democratic legitimacy. Since coming to power in 1999, there were 16 elections in Venezuela. Hugo Chavez won 15, the last on October 7, 2012. He defeated his rivals with a margin of 10-20 percentage points. 2. All international bodies, from the European Union to the Organization of American States, to the Union of South American Nations and the Carter Center, were unanimous in recognizing the transparency of the vote counts. 3. James Carter, former U.S. President, declared that Venezuela’s electoral system was “the best in the world.” 4. Universal access to education introduced in 1998 had exceptional results. About 1.5 million Venezuelans learned to read and write thanks to the literacy campaign called Mission Robinson I. 5. In December 2005, UNESCO said that Venezuela had eradicated illiteracy. 6. The number of children attending school increased from 6 million in 1998 to 13 million in 2011 and the enrollment rate is now 93.2%. 7. Mission Robinson II was launched to bring the entire population up to secondary level. Thus, the rate of secondary school enrollment rose from 53.6% in 2000 to 73.3% in 2011. 8. Missions Ribas and Sucre allowed tens of thousands of young adults to undertake university studies. Thus, the number of tertiary students increased from 895,000 in 2000 to 2.3 million in 2011, assisted by the creation of new universities. 9. With regard to health, they created the National Public System to ensure free access to health care for all Venezuelans. Between 2005 and 2012, 7873 new medical centers were created in Venezuela. 10. The number of doctors increased from 20 per 100,000 population in 1999 to 80 per 100,000 in 2010, or an increase of 400%. 11. Mission Barrio Adentro I provided 534 million medical consultations. About 17 million people were attended, while in 1998 less than 3 million people had regular access to health. 1.7 million lives were saved, between 2003 and 2011. 12. The infant mortality rate fell from 19.1 per thousand in 1999 to 10 per thousand in 2012, a reduction of 49%. 13. Average life expectancy increased from 72.2 years in 1999 to 74.3 years in 2011. 14. Thanks to Operation Miracle, launched in 2004, 1.5 million Venezuelans who were victims of cataracts or other eye diseases, regained their sight. 15. From 1999 to 2011, the poverty rate decreased from 42.8% to 26.5% and the rate of extreme poverty fell from 16.6% in 1999 to 7% in 2011. 16. In the rankings of the Human Development Index (HDI) of the United Nations Program for Development (UNDP), Venezuela jumped from 83 in 2000 (0.656) at position 73 in 2011 (0.735), and entered into the category Nations with ‘High HDI’. 17. The GINI coefficient, which allows calculation of inequality in a country, fell from 0.46 in 1999 to 0.39 in 2011. 18. According to the UNDP, Venezuela holds the lowest recorded Gini coefficient in Latin America, that is, Venezuela is the country in the region with the least inequality. 19. Child malnutrition was reduced by 40% since 1999. 20. In 1999, 82% of the population had access to safe drinking water. Now it is 95%. 21. Under President Chavez social expenditures increased by 60.6%. 22. Before 1999, only 387,000 elderly people received a pension. Now the figure is 2.1 million. 23. Since 1999, 700,000 homes have been built in Venezuela. 24. Since 1999, the government provided / returned more than one million hectares of land to Aboriginal people. 25. Land reform enabled tens of thousands of farmers to own their land. In total, Venezuela distributed more than 3 million hectares. 26. In 1999, Venezuela was producing 51% of food consumed. In 2012, production was 71%, while food consumption increased by 81% since 1999. If consumption of 2012 was similar to that of 1999, Venezuela produced 140% of the food it consumed. 27. Since 1999, the average calories consumed by Venezuelans increased by 50% thanks to the Food Mission that created a chain of 22,000 food stores (MERCAL, Houses Food, Red PDVAL), where products are subsidized up to 30%. Meat consumption increased by 75% since 1999. 28. Five million children now receive free meals through the School Feeding Programme. The figure was 250,000 in 1999. 29. The malnutrition rate fell from 21% in 1998 to less than 3% in 2012. 30. According to the FAO, Venezuela is the most advanced country in Latin America and the Caribbean in the erradication of hunger. 31. The nationalization of the oil company PDVSA in 2003 allowed Venezuela to regain its energy sovereignty. 32. The nationalization of the electrical and telecommunications sectors (CANTV and Electricidad de Caracas) allowed the end of private monopolies and guaranteed universal access to these services. 33. Since 1999, more than 50,000 cooperatives have been created in all sectors of the economy. 34. The unemployment rate fell from 15.2% in 1998 to 6.4% in 2012, with the creation of more than 4 million jobs. 35. The minimum wage increased from 100 bolivars ($ 16) in 1998 to 247.52 bolivars ($ 330) in 2012, ie an increase of over 2,000%. This is the highest minimum wage in Latin America. 36. In 1999, 65% of the workforce earned the minimum wage. In 2012 only 21.1% of workers have only this level of pay. 37. Adults at a certain age who have never worked still get an income equivalent to 60% of the minimum wage. 38. Women without income and disabled people receive a pension equivalent to 80% of the minimum wage. 39. Working hours were reduced to 6 hours a day and 36 hours per week, without loss of pay. 40. Public debt fell from 45% of GDP in 1998 to 20% in 2011. Venezuela withdrew from the International Monetary Fund and World Bank, after early repayment of all its debts. 41. In 2012, the growth rate was 5.5% in Venezuela, one of the highest in the world. 42. GDP per capita rose from $ 4,100 in 1999 to $ 10,810 in 2011. 43. According to the annual World Happiness 2012, Venezuela is the second happiest country in Latin America, behind Costa Rica, and the nineteenth worldwide, ahead of Germany and Spain. 44. Venezuela offers more direct support to the American continent than the United States. In 2007, Chávez spent more than 8,800 million dollars in grants, loans and energy aid as against 3,000 million from the Bush administration. 45. For the first time in its history, Venezuela has its own satellites (Bolivar and Miranda) and is now sovereign in the field of space technology. The entire country has internet and telecommunications coverage. 46. The creation of Petrocaribe in 2005 allows 18 countries in Latin America and the Caribbean, or 90 million people, secure energy supply, by oil subsidies of between 40% to 60%. 47. Venezuela also provides assistance to disadvantaged communities in the United States by providing fuel at subsidized rates. 48. The creation of the Bolivarian Alliance for the Peoples of Our America (ALBA) in 2004 between Cuba and Venezuela laid the foundations of an inclusive alliance based on cooperation and reciprocity. It now comprises eight member countries which places the human being in the center of the social project, with the aim of combating poverty and social exclusion. 49. Hugo Chavez was at the heart of the creation in 2011 of the Community of Latin American and Caribbean States (CELAC) which brings together for the first time the 33 nations of the region, emancipated from the tutelage of the United States and Canada. 50. Hugo Chavez played a key role in the peace process in Colombia. According to President Juan Manuel Santos, “if we go into a solid peace project, with clear and concrete progress, progress achieved ever before with the FARC, is also due to the dedication and commitment of Chavez and the government of Venezuela.”
Translation by Tim Anderson
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:28:19 GMT -5
BRANKO PAVLOVIĆ: ĐINĐIĆ NIJE BIO NIKAKAV VIZIONARsreda, 14 mart 2012 21:15
Iako se čini obeliskom u odnosu na on
e koji se pozivaju na njega kao svog učitelja, Đinđić ni u najmanjoj meri nije bio vizionar
O vim tekstom objašnjavam zbog čega mislim da Đinđić nije bio nikakav vizionar i da ništa nije ostavio u nasleđe što bi se moglo podvesti pod kategoriju „ostvarenja temeljnih stvari za Srbiju“. Za političare ne važi što i za obične ljude. O njima govorimo lepo pre svega onda kada objektivno sagledavamo njihove postupke, takvi kakvi su ti postupci bili i kada oni sami više nisu živi. Sve drugo je zloupotreba ličnosti političara. Kako je uobičajeno mišljenje da je Đinđić ubistvom zaustavljen u ostvarenju reformskih promena, u daljem tekstu se podrazumeva da se celokupno razmatranje usredsređuje na pitanje: ima li u njegovim postupcima začetaka nečega što bi kasnijim redovnim tokom moglo prerasti u dobrobit za Srbiju. Radi lakšeg praćenja izlaganja, ovu analizu ću podeliti na: 1. Temeljne političke stavove Đinđića bitne za razmatranje njegovog navodnog vizionarstva; 2. Poteze koje je vukao kao premijer; 3. Kadrovska rešenja; i 4. Neformalno okruženje. 1. POLITIČKI VIZIONAR 1.1. Đinđić nije verovao u snagu državnih institucija. Verovao je u dobro organizovanu grupu pojedinaca koji preko svoje organizacije preuzimaju rukovođenje državom. 1.2. Nije dovodio u pitanje neoliberalni koncept u makroekonomiji. 1.3. Nije dovodio u pitanje uređenost EU kao nešto čemu treba bezrezervno težiti. 1.4. Verovao je da uz pomoć istih onih koji su nas bombardovali može naći prihvatljivo rešenje za Kosovo. 1.5. Verovao je da je uz pomoć zapadnih sila, pre svega SAD i Nemačke, moguće popraviti odnose Srbije i Crne Gore u zajedničkoj državi. 1.6. Šta je od toga kao moguća baština razvoja Srbije ostalo nakon samo nekoliko godina od ubistva Đinđića: a) Urušavanje državnih institucija, upravo zato što su okupirane od dobro organizovane grupe ljudi, umesto da rade po pravilima struke i po zakonu; b) Neoliberalni koncept je ocenjen kao promašen od tvoraca tog koncepta u SAD; v) EU se pokazala kao zajednica koja uopšte nije u stanju da garantuje minimum standarda i uređenosti ni za svoje tzv.stare članice, a o drugima da i ne govorim; g) Kosovo je uz podršku baš Nemačke (pored, naravno, odlučujućeg uticaja SAD), u koju je Đinđić imao bezrezervno poverenje, proglasilo secesiju; d) Crna Gora se osamostalila baš uz podršku zapadnih sila. 1.7. Ne mislim da je Đinđić naročito kriv i svakako ne za sve pobrojano zbog toga što je potpuno u svemu promašio, ali svakako ni u najmanjoj meri ne može biti smatran vizionarom. 2. POTEZI 2.1. Đinđić je, čim je shvatio da postoji opasnost da sudstvo bude izvan partijske kontrole, odmah sve prebacio na kadrovske komisije DOS. Tako je nastao mehanizam partijskog pritiska i delimične kontrole sudstva (direktni ishod te politike je Malovićka danas). 2.2. Potpuno protivzakonito tokom 2001. godine postavljen je tzv. vršilac dužnosti republičkog tužioca izvesni g. Nedić. Prosto, g. Nedić je ušao u kancelariju republičkog tužioca i rekao da je od sada on v.d. tužioca. Bez ikakvog rešenja, ali uz stoodstotnu podršku Đinđića. 2.3. Đinđić je bio promoter sveobuhvatnijeg i dubljeg partijskog kadriranja u javnim preduzećima (u odnosu na Miloševićev period) i time je ubrzao urušavanje ključnog dela privrede, na jednoj strani, i bitno doprineo povećanju korupcije, na drugoj. 2.4. Izručenje Miloševića, koje je bilo Ustavno i legitimno, zato što je to ugovorna obaveza Srbije po Dejtonskom sporazumu. Prekršene su odredbe Zakona o krivičnom postupku, i to je tako otvoreno trebalo i reći (a nije, nego se tvrdilo da je sve legalno). Ali nema tu nikakve drame da li je trebalo ili ne izručivati Miloševića. 2.5. Teška korupcija u privatizaciji za koju je direktno odogovoran Đinđić. 2.6. Potpuna nesposobnost u čitavom periodu da se ovlada državnom bezbednošću. 2.7. Partijsko kadriranje u policiji (za šta je u velikoj meri bio zadužen Beba Popović). 2.8. Izbacivanje DSS iz Skupštine. Težak protivustavni potez Đinđića kojim je potpuno urušio ono malo državnih institucija koje smo imali. 2.8. Đinđić je izašao na katastrofalan način iz protesta JSO. Na razgovoru sa komandatom JSO Zvezdanom Jovanovićem i „gospodom“ Čumetom, Legijom i Spasojevićem dogovorio je da šef DB bude smenjen, a da za formalno drugog čoveka DB, a faktički prvog, bude postavljen Bracanović, tadašnji šef obaveštajnog dela JSO (JSO je imao svoju malu državnu bezbednost unutar same jedinice, sve sa najsavremenijim prislušnim uređajima). 2.9. Odbijanje Đinđića da smeni Pavkovića kad mu se ovaj priklonio. To je takođe „promaklo“ našoj javnosti. Kada je Pavković bio lojalan Đinđiću, a Koštunica hteo da ga smeni, Đinđić to raznim proceduralnim smicalicama nije dozvoljavao. Ovo veoma dobro odslikava karakter Đinđića. Nisu stvari dobre ili loše same po sebi, nego da li su u njegovom komandnom lancu (kako je on često pogrešno mislio) ili nisu. Ako jesu, prihvatljivi su i Legija, i Čume, i Pavković. A, ako nisu, onda svi mediji imaju da kamenuju čudovište koje nije pod njegovom kontrolom. 2.10. Obezbeđivanje većine u skupštini krađom glasova i odbijanje da se nakon prve godine vlasti ide na nove izbore, kako je unutar DOS bilo dogovoreno, samo su dalje urušavali poziciju Đinđića. Za to vreme je on mislio da je sve pod kontrolom. 2.11. Potpuna zaštita Čumeta – nesumnjivo jednog od trojice najvećih kriminalaca posle Arkana – kao „zaštićenog svedoka“. 2.12. Likvidiranje domaćih banaka. 2.13. Pristajanje na naglo i sveobuhvatno obaranje carinskih stopa. 2.14. U naše visoko školstvo uveo je bolonjski proces, koji se danas u EU napušta kao potpuno pogrešan koncept itd. 2.15. Uz punu svest da ovo nije iscrpno nabrajanje, mislim da je i ovo što je nabrojano sasvim dovoljno da se vidi da se na Đinđićevoj tradiciji ne može graditi bilo kakva zajednica, a naročito ne država Srbija, u boljem smislu tih pojmova. 3. KADROVSKA REŠENJA 3.1. Narodna banka – Dinkić, finansije – Đelić, ekonomija (privatizacija) – Vlahović, energetika – Goran Novaković (pa Kori Udovički), poljoprivreda – Veselinov... I Švajcarska bi ubrzo imala problem sa ovakvim ekonomskim timom. 3.2. Kako je Đinđić nesporno bio veoma inteligentan, ovakav izbor mora imati unutrašnju logiku i ja mislim da je ona u poslušnosti prema Đinđiću lično (minus Novaković, koji je njemu iza leđa raspisao tender za nabavku ukupne godišnje količine nafte za Srbiju, koji je važio samo tri radna dana, pa ga je smenio). 4. OKRUŽENJE 4.1. Dragoljub, Čume, Cane, Cepter, Sandulović, Danko Đunić, Beba Popović, Kole – neprekidno. 4.2. Jovica Stanišić, Legija, Spasojević, Peconi, Bodo Hombah, Beko, Rodić – povremeno. 4.3. Zanimljivo je da je Đinđić svojevremeno bio u veoma dobrim odnosima sa Arkanom. 4.4. Bez imalo sumnje da gornja nabrajanja nisu iscrpna, ostavljam čitaocu na volju da sam izabere ko bi iz Đinđićevog okruženja mogao biti dragocen za razvoj Srbije. Ukratko, Đinđić se čini obeliskom u odnosu na političare koji se pozivaju na njega kao svog učitelja, a sasvim su nedovoljnih sposobnosti, i umnih i karakternih (potrebnu radnu sposobnost je posedovao) u odnosu na probleme Srbije, koje je trebalo da rešava u svom mandatu. Strukturno govoreći, Dinkić i Jovanović jesu ishodišne tačke njegove politike, tako da ta politika suštinski nije osujećena, nego se završila tačno tamo gde ju je Đinđić usmerio, u izvesnoj meri sasvim sigurno nesvestan kuda to sve zapravo ide.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:17:15 GMT -5
Језуити – владари света
Многи од најутицајнијих људи света, државници, војсковође, научници, писци, историчари, па чак и папе, тврде да римокатолички ред Језуита контролише све светске токове.
Џон Адамс (1735-1826) – други председник САД
Моја историја језуита није опширно написана, али иза ње стоје неоспорни ауторитети. Она је веома специфична, али и ужасна. Обнова (Језуитског реда 1814. године, од стране папе Пија VII) заиста представља корак ка мрачњаштву, окрутностима, деспотизму и смрти… Не волим изглед језуита. Ако постоји неко ко заслужује вечно проклетство на земљи и након ње, онда је то ово Друштво (Игњација) Лојоле. Маркиз Лафајет (1757-1834) – француски државник и генерал, служио у Америчкој континенталној војсци под командом генерала Џ. Вашингтона, током Америчког рата за независност: Моје мишљење је да ако неко угрози слободу ове земље – Сједињених Америчких Држава – да ће то бити учињено интригама језуитских свештеника Римокатоличке цркве, зато што су они највештији и најопаснији непријатељи свих цивилних и религијских слобода. Они су изазвали ВЕЋИНУ ратова у Европи. Абрахам Линколн (1809-1865) – 16. председник САД: Овај рат (тј. Амерички грађански рат 1861-1865) никада не би ни почео да није било великог утицаја језуита. Самјуел Морс (1791-1872) – амерички изумитељ телеграфа и аутор књиге „Страна завера против слобода САД“: Језуити… су тајно друштво – попут масонског реда – с тим да су они још гори и још опаснији. Едмонд Парис – аутор књиге „Тајна историја језуита“: Јавност је скоро потпуно несвесна улоге Ватикана и његових језуита у започињању два светска рата. Такву ситуацију делимично можемо објаснити гигантском финансијском моћи Ватикана, којом су стекли превласт у многим аспектима, а нарочито од времена последњег рата. Р. В. Томпсон – бивши државни секретар Америчке морнарице: (Језуити) су смртни непријатељи грађанске и религијске слободе. Наполеон Бонапарта (1769-1821) – француски цар: Језуити су ВОЈНА организација, а не црквени ред. Њихов вођа је генерал једне армије, а не обичан старешина неког манастира. Циљ ове организације јесте да стекне моћ – у правом смислу те речи – апсолутну моћ, универзалну моћ, моћ контроле над целим светом, којим ће владати један човек (тј. Црни папа, Главни генерал језуита). Тај ‘језуитизам’ је најгори од свих деспотизама, и истовремено, највећа превара од свих превара… Фјодор Достојевски (1821-1881) – руски писац: Језуити… су просто војска која помаже Риму да стекне власт над целим светом, којим би у будућности владао сам римски папа као цар… То је њихов крајњи циљ… То је једноставно само жудња за моћи, за прљавим земаљским богатствима, и доминацијом; сви би људи требало да постану њихови робови (тј. робови језуита), они се само за то боре. Они чак можда и не верују у Бога. Роберт Џеферсон Брекинриџ (1800-1871) – политичар и свештеник: Друштво Исусоваца (тј. Језуитски ред) је непријатељ човечанства. Сви људи света би требало да се уједине у борби против њих… Јер или ће они бити у потпуности уништени, или ће доћи до потпуне искварености и деградације човечанства. Џејмс Партон – амерички историчар: Ако пратите масонску хијерархију, кроз све њене редове, све док се не дође до врховног гранд-мастера и највећег масона света, открићете да је та страшна индивидуа, заправо, иста личност као и вођа Друштва Исусоваца (тј. генерал Језуитског реда). Ф. Тупер Соси – Аутор књиге „Владари зла“: …Римску инквизицију… предводили су језуити још од 1572. године. Папа Климент XIV – папа који је „заувек“ укинуо Језуитски ред 1773. године: Авај, знао сам да ће ме они (језуити) отровати, али нисам очекивао да ће то учинити на тако спор и окрутан начин. (1774) М. Ф. Кузак – бивша калуђерица, аутор књиге „Црни папа“: У круговима Римске цркве поуздано се зна да се израз ‘Црни папа’ одувек користио за језуитског генерала, пошто он носи црну одећу, за разлику од папе, који носи белу. Они римокатолици који не смипатишу језуите, а њихов број није мали, сматрају да тај Црни папа контролише ‘Белог папу’… чак и упркос томе што је овај први (Црни папа) у обавези да бар искаже послушност овом другом. Језуитски ред је једини ред Римске цркве… који делује под заставом (‘Белог’) папе, и једини који је протериван из разних земаља због мешања у политику. Стога је логично очекивати да је главни циљ Друштва (Исусоваца, тј. Реда језуита) управо стицање политичке моћи. (1896) Јеремија Џ. Краули – бивши свештеник Римокатоличке цркве у Ирској и аутор књиге „Романизам: Претња народу“: (Језуитски) генерал је главни човек ове мрачне и неме армије, која мисли, чини, ради и слуша, као пасивни инструмент његових замисли. Цео њихов живот је посвећен само једном циљу – напретку (Језуитског) Реда за који су везани. (1912) Фридрих фон Харденберг – немачки филозоф: Никада у светској историји није постојало такво Друштво (тј. Језуитски ред). Чак ни древни римски Сенат није имао тако јасан план за владање над светом. (1800) Бригадни генерал Томас М. Харис: Организацијска хијерархија (Римске цркве) представља потпуни милитарни деспотизам, којим привидно влада папа, а у ствари Црни папа (језуитски генерал) је стварни вођа. Црни папа је дакле вођа Језуитског реда. Зову га генералом. Он не само да предводи тај ред, већ контролише и општу политику (Римске) цркве. Он стоји на престолу, налази се на врху хијерархије. Читава та машинерија је под строгим правилима војне дисциплине, и све што она мисли, чини, планира и извршава, долази са врха. Ту нема појединачних мишљења или акција, сви су подређени том врху. Најважнија дужност сваког свештеника је подразумевана и беспоговорна послушност надређенима… Адолф Хитлер (1889-1945)
Највише сам научио од језуита, исто као и Лењин, колико ми је познато. Свет никада није спознао нешто тако величанствено попут хијерхијске структуре Католичке цркве. Постоје и ствари које сам просто преузео од Језуитског реда и унео их у своју (нацистичку) партију.“ …(Хајнриха) Химлера (вођу нацистичког СС-реда) видим као нашег Игњација Лојолу (оснивача Језуитског реда).“ Лорд Палмерстон (1784 – 1865) – британски премијер: „Присуство језуита у некој земљи, било да је иста католичка или протестантска, повећава ризик од настанка друштвених немира“.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:13:33 GMT -5
Болесно друштво Европске уније (видео)У Немачкој, према званичним подацима које објављују најутицајнији медији, за 15 година (1995-2009) је силовано и на други начин сексуално злостављано преко 138.000 деце. Отмице деце, иживљавање сексуалних манијака над њима, трговина људима и њиховим органима у спрези за државним органима, само су неки од показатеља стања тешке болести у којима се налазе морално разорена друштва у ЕУ.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 12, 2013 22:36:13 GMT -5
ДА ЛИ У САД МОЖЕ ДОЋИ ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА?Николај МАЛИШЕВСКИ | 13.03.2013 | 00:01 | |
Крајем 2012. The New York Times је објавио сензационалан и обиман материјал који је Американце позивао да буду спремни за… социјални колапс („Како да се преживи у предграђима док траје социјални колапс“). Као, Обама је већ предузео цео низ корака како би био припремљен за отпор „масовном грађанском рату“ и „наилазећем испољавању тоталитаризма“. У томе му помаже над-установа – Deparatment of Homeland Security (DHS) која је основана после 11.септембра 2001.године, чији персонал броји преко 160 хиљада сарадника, са буџетом од више десетина милијарди долара, и која повезује агенције ЦИА, ФБИ, пореску полицију и још многе друге федералне агенције. DHS поседује скоро неограничену власт, може да оперише и изван граница САД: да хапси, физички уклања, да име цео корпус обавештајаца и потпуну „карт бланш“ за тотално праћење и борбу у самој земљи са онима, које власти САД прогласе за „непријатеље народа“ – терористе.[1]
Амерички истраживачи James Rickards, Doug Hagmann, Gerald Celente и други шаљу информације из којих може да се закључи да и суграђани ускоро могу да се прогласе за исте такве терористе. Консултант великих финансијских структура, као и директората Националног обавештајног бироа САД (advisor to the U.S. Office of the Director of National Intelligence) J.Rickards у својој књизи „Ратови девиза: формирање глобалне кризе“[2], позивајући се на извештаје из Пентагона, тврди да је то сада већ реалан проблем за националну безбедност земље. Оснивач и генерални менаџер Socio-Economic Research Institute of America (сада The Trends Research Institute) G.Celente, који је усвоје време постао познат захваљујући предвиђањима распада СССР-а и кризе тржишта фондова 1987.године већ за следеће године прогнозира почетак „масовног грађанског рата“ у САД.
У сличне изјаве, могло би се рећи, спада и следећа: као, администрација САД и DHS одавно врше припрему – још од времена доношења „Патриотског акта“ (Patriot Act) и увођења „Информационог система за спречавање тероризма“ (Terrorism Information and Prevention System - TIPS), којима се секу грађанска права Американаца, дозвољава да се странци хапсе без навођења конкретних разлога, без судског надзора и т.д. Међутим, скреће пажњу на себе неколико догађаја који су се десили у САД у 2012 и 2013. години, пошто су се појавиле сличне прогнозе.
Прво, 2011. и 2012. председник Обама је донео два закона: National Defense Resources Preparedness (NDRP - Закон о припреми националних ресурса за одбрану) и National Defense Authorization Act (NDAA – закон о овлашћењима ради одбране), који право саслушавања и послове у вези са унутрашњом истрагом лица за које се сумња да су у вези са тероризмом, преноси у руке војске и дозвољава да се било ко хапси на неодређено време (довољно је да власт тврди да је неко терориста). Донети закони дозвољавају председнику и DHS-у да у случају „ванредне ситуације“ контролишу „основне националне функције“, да америчке грађане стављају под кључ у „Гулаг“ Федералне агенције за управу у ванредним ситуацијама (Federal Emergency Management Agency, FEMA), који је под DHS и који има читаву мрежу концентрационих логора, растурених по САД-у. У последње време „гулаг“ је великом брзином почео да се повећава (стари се на брзину поправљају), тако да сада има преко 800 затвора. На њиховој територији је припремљено преко 500.000 пластичних мртвачких ковчега који су пажљиво поређани у високе гомиле.
Друго, 16.марта 2012. на сајту владе САД је објављена владина одлука (Executive Order) о „војним уредбама у време мира“ National Defense Resources Preparedness (припремљеност ресурса за националну одбрану). Тај документ, који председника овлашћује да одузима практично све што се буде сматрало за потребно за унутрашњу „националну безбедност“ је намењен управо времену када влада мир.[3] Председник делегира шефа Пентагона и остала министарства да имају право да одузимају и врше деобу хране, стоке, технике, све врсте енергије, водене ресурсе, све облике цивилног транспорта укључујући бродове и авионе, као и све остале материјале, међу којима су и грађевински, свуда где одузимање буде могуће. Председник стиче право да преузме контролу над цивилним транспортом и државним изворима енергија, међу којима су нафта и гас.
Треће, уочи поновних избора Б.Обаме, 31. октобра – 1.новембра, у Сан-Дијегу (Калифорнија) у оквиру контратерористичког самита је извршена врло значајна војна обука. У рејон Paradise Point Resort су упале велике гомиле живих мртваца, тј. Американаца који су се претворили у зомбије и који су покушавали да униште све што им се нашло на путу. Њихове дводневне нападе је одбијало преко хиљаду специјалаца, војника и полицајаца којима су руководили владини и локални функционери. Да би обука била што стварнија имитиран је „федерални инцидент“. Сценарио обуке су разрадили ЦИА, војска и безбедносна корпорација HALO у коауторству са Центром за контролу и профилаксу болести (CDC), чије је руководство још 2011. суграђанима објавило да треба да буду спремни на упаде сваке врсте (према речима председника HALO Corporation Brad Barker, када дође до „апокалипсе са зомбијима“ - она ће имати сразмере федералног инцидента“).
Четврто, има америчких ТВ канала, на пример FoxNews који већ именују "domestic terrorists" („унутрашње терористе“) америчких становника који протестују против економске политике власти.[4] А ти становници, са своје стране, учвршћују многобројне парамилитарне формације као што су структуре „патриотске полиције“ и покрети народне војске који имају у својој активи сукобе са влашћу (Тексас) - као што је ветеран првог рата у Ираку Timothy McVeigh који је 1995. године дигао у ваздух федералну зграду у Оклахома-Ситију због чега је погинуло 160 људи.
Пето, недавно је DHS послао упит за куповину 450 милиона јединица тзв. експанзивних метака (које користе полицијски органи због смањења ризика од рикошета и који имају велику снагу заустављања при пуцању по живим незаштићеним циљевима) и извршио куповину велике количине борбених средстава: преко 1,6 милиона метака за снајпере и опрему, која је у стању да пробија зидове, као и несагориве кућице за царинске испоставе и остала специјална средства која је корисно имати при унутрашњим конфликтима.
Интересантно је да је од почетка кризе продаја ватреног оружја становништву у САД порасла за 40%. Нови, врло оштар скок преко тог показатеља је учињен после поновног избора Б.Обаме. Публикације на америчком сегменту интернета пред Нову годину су се шарениле од саопштења као што су: „Највећа продавница оружја на мало… констатовала је 1000% повећање продаје оружја“, „људи чекају више сати само да би купили пушку“, „проверите своје оружје у интернет-продавницама као www.AmmoToGo.com и www.LuckyGunner.com - скоро све је распродато“, „тако да је по читавој земљи свака продавница оружја у Америци продала фактички све“…
Према Chicago Tribune, само је компанија Brownells Inc која се оглашава као један од највећих у свету испоручилаца оружја и припадајуће опреме и прибора, само за три дана у јануару у САД продао шаржера само за АР-15 толико, колико се обично прода у 3,5 године! У саопштењу које је објављено у име председника компаније Pete Brownell тврди се да је у САД потражња убојних средстава дошла до „невероватне величине“ после масовног убиства неколико десетина малолетних ђака у држави Конектикат. У читавој Америци је за 10 дана набављено преко 10 милиона јединица оружја и преко милијарде борбених комплета! Према систему за проверу текућих података ФБИ (NICS), у јануару је био најинтензивнији период куповине ватреног оружја у историји Америке(према информацијама ФБИ, показатељ би био још скоро 10 пута виши да нема NICS која проверава постојање осуђиваности и правних препрека за стицање оружја). Према подацима за почетак фебруара 2013. једна јединица оружја у САД се набавља сваких секунду и по. .. Врло је интересантан и пројекат закона о војним трошковима за 2013. годину који је Конгрес САД одобрио крајем децембра. Представнички дом је одобрио трошкове од 1,7 милијарди више него што је тражила администрација САД. При томе се Пентагон чак пожалио на то, да су чланови Конгреса у закон о војном буџету унели цео низ чланова којима се финансира куповина наоружања „за интерно коришћење“ које Министарству одбране уопште не треба! Тај нормативно-правни акт предвиђа убрзано извођење јединица САД из Авганистана које, по плану, треба да се заврши до краја 2014. Има америчких коментатора који претпостављају да те војнике планирају да искористе за гушење могућих нереда са сукобима унутар САД. Како год да је, појава великог броја ратних ветерана са оштећеним нервним системом не може да помогне нормализацији односа у друштву. Тим пре што je DHS још у пролеће 2009. свим полицијским станицама САД послало циркулар са информацијом о порасту активности десних екстремиста у земљи, у коме се подвлачи да економска рецесија, избор председника тамне коже као и повратак ветерана из Ирака и других „врућих тачака“ доприносе развоју те негативне тенденције.
[2] Rickards J. Currency Wars: The Making of the Next Global Crisis. - New York: Penguin Group, 2011. 304 p. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 12, 2013 22:18:26 GMT -5
Уго Чавез Фриас, почивај у снази: Eres de los muertos que nunca mueren!Global Research, March 11, 2013
Шта је овај човек значио и шта још увек значи за глобални југ и за све оне који теже ка бољем путу за човечанство, не може се довољно нагласити. Ја готово немам речи да опишем колико сам тужан. Један део мене само жели да се склупча и буде тужан, али истовремено осећам да је од изузетног значаја да пронаћем речи и да их циркулишем, говорећи их опет и изнова. Viva Comandante Chavez! Viva la revolucion! Viva el socialismo bolivriano!! (Живео Командант Чавез! Живела револуција! Живео боливаријански социјализам!)
Ово је застрашујући и рањив тренутак за народ Венецуеле и за било кога ко би се одупрео империјалистичкој агресији. Реакционарске снаге предвођене Сједињеним Америчким Државама су већ више пута покушале да покрену пуч против Чавеза, а несумњиво нешто покушавају истог овог тренутка. Иде им вода на уста на саму помисао критиковања једног од највећих симбола отпора, и свако коме је стало да се супротстави империји треба бити у стању високе приправности. Ово није параноја или обична реторика. Па иако је документован случај рака био питању, не би ме зачудило да су та копилад имала неког учешћа у томе. Срање које су покушали против Фидела је скоро за неповеровати, али је добро документовано. Како год, вечна будност и тако то… Штитови горе, људи! Ускоро ћемо бити изложени правом цунамију будалаштина у америчким новинама, као део предвидљиве и дуготрајне кампање да се дестабилизује Венецуела и подрије народна револуција. НЕ ДАЈТЕ СЕ ЗАВАРАТИ! Американци, иначе у дубоком сну, врло брзо знају да прихвате глупости које наша влада шири док распирује преврате и немире широм хемисфере и света. Гватемала, Хондурас, Никарагва, Колумбија, Панама, Хаити, Доминиканска Република, Чиле… листа је бескрајна… скоро па и нема земље коју САД није покушала да зајебе у покушају остваривања своје империјалистичке агенде – БЕЗ ОБЗИРА КО ЈЕ У БЕЛОЈ КУЋИ, без обзира на своју расу, партију, или такозвану ‘филозофију’. Овако та машина функционише — држите очи, ум и срца отворене. Заправо, често баш када је такозвана ”левица” на власти (ма како смешан тај појам био за некога ко обраћа пажњу) реакционарске снаге покушавају да ушуњају брзу победу, како би рекли – под откриљем мрака. Сви сценарији који циркулишу су мокар сан десног крила, а били би незамисливи без покриља ”демократије”. На глобалном нивоу, наравно, ствари су још горе. Не може се негирати криминалитет америчке владе према сувереним нацијама сопственое хемисфере, и нема тог Белог Качкета довољно великог да би ми изгледали као добри момци. Влада САД-а и снаге које она представља једноставно, трагично и доследно били на погрешној страни у сваком могућем тренутку. Сада је време да се те разлике између ”нас” и ”њих” изоштре и разгласе. Империјализам, капитализам, Силе Које Јесу – како год желите да их назовете, напредују путем подстицања лажног ”јединства”, док у исто време сеју неслогу по било којем питању од било каквог значаја. Сада је време за јединство и солидарност са онима који се још увек одупиру империји, на овој хемисфери, али и широм света. Америчке и НАТО војне машине окружују планету као подмукле хоботнице какве јесу, и свако на путу глобалне доминације ће бити сломљен. То значи убијен ако је неопходно, као и сатанизован, жртва сплеткарења, нападнут, манипулисан, уплашен и под претњом потчињен. Људи који не схватају ово, себе дефинишу против огромне већине светске популације, за које заправо постоји стварни свет изван корпоративно-улизачког медијског мехура у коме Американци живе и спавају-углавном спавају. Реколонизација Африке, планирано и брутално уништење Либије, финансирање, наоружавање, обука и покриће за номинално исламистичке силедзије – све откривају цинизам и ароганцију који су раздражујуће познати већини грађана ове хемисфере, ван америчких граница. Једноставно говорећи – прошлост се понавља изнова и изнова, овај пут са исламистичким уместо марксистичког антихероја у реакционарној нарацији – осим, наравно, када су то “наши кучкини синови”. Биће ту још борби које долазе, још станица за овај исти воз, још лекција које требају бити научене, заборављене, игнорисане и послушане. Али бес и очај које осећамо је важно изразити у свој својој сировој снази. Слогани су сасвим у реду када нам је срцу тешко – често су једино што можемо постићи у том тренутку. Дакле, ево: САД, држи своје крваве, злочиначке руке подаље од Венецуеле и држи своје силеџије и шпијуне подаље од глобалног југа! Ово је тест народе… на којој страни глобалне борбе се ви налазите? Наставите марширати, ударати, борити се, причати, убеђивати, бранити, подржавати — то је од кључног значаја у овом тренутку. Ni un paso atras, nisiquiera para coger impulse! Te queremos, Comandante Chavez! Eres de los muertos que nunca mueren. ЖАЛИТЕ ЗА МРТВИМА и ПАКЛЕНО СЕ БОРИТЕ ЗА ЖИВЕ! Prevod: Ana Tsvidari
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 12, 2013 21:47:21 GMT -5
Није ли крајње време да се Србија окрене Русији и својим стратешким интересима? 12.03.2013. -Србија се дуже од деценије пење уз туђе уже. Уз уже које - најблаже речено - није пријатељско.
Тражи срећу код оних који јој - за сву досадашњу историју - никад нису донели ништа добро. У сваком случају, ништа што није било више у њиховом него у српском интересу.
Није ли крајње време да се Србија окрене Русији и својим стратешким интересима?
Није ли то требало одавно учинити?
Није ли то једини начин да Србија сачува државне границе, да поврати суверенитет и право и могућност да брани своје интересе?
|
Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник, академик САНУ
Окренути се Русији, наравно, само њој је довољно што постојимо!
|
- Геостратешки би Русија могла много да нам понуди, а да је не кошта много
Ми све радимо да бисмо могли да кажемо: све смо учинили, а ви нас нећете, што практично значи да ка Русији треба да нас окрену управо ови који о свему одлучују.
Пошто нема добрих вести о Косову - а кад их је па било?! - остаје нам да говоримо „Довиђења, догодине у Призрену“.
Да ли треба да се окренемо ка Русији? Наравно! Одавно је било време за то! Њој је довољно што постојимо.
Геостратешки би могла много да нам понуди, а да је не кошта много.
Конкретно, од Јужног тока до индустријализације и електрификације земље, како се то говорило у оно доба.
|
Владислав ЈОВАНОВИЋ, министар иностраних послова СРЈ
Грешка је што смо се 12 година замајавали са Бриселом |
- Ово са Албанцима, Ештоновом и Бриселом је губљење времена, јер су то другоразредни и трећеразредни играчи, а све конце на Балкану држи Вашингтон. Још није касно: отворених карата треба да питамо - шта Америка хоће са Срибијом, да ли да настави политику одмазде или да ресетују односе и уважавају нас као малу, али партнерску земљу. Вероватно би одбили - али ми бисмо онда имали морално и политичко оправдање да се окренемо другој политици
- Алтернативна политика обухвата Русију, Кину, Индију, одређене афричке земље итд, а с Русијом као главним ослонцем у тој алтернативи. Онда бисмо могли да са њом развијемо лепезу односа, укључујући и да размотримо пројекат који је Путин изнео о Евро-азијском блоку, где је остављено значајно место и за Србију
Наш главни проблем је Америка - то сам одувек говорио - и наша је грешка што смо се 12 година замајавали с Бриселом, уместо да директно разговарамо са Вашингтоном и директно му предочимо све што би за њега било интересантно. А то је да му предочимо да би Америка са Србијом чије виталне и националне интересе уважава могла да на Балкану постигне много више него са Србијом против чијих интереса диретно иде и коју не уважава.
Америка би то по инерцији одбила и ми бисмо могли да приступимо алтернативној политици.
Ово са Албанцима, Ештоновом и Бриселом је губљење времена, јер су то другоразредни и трећеразредни играчи, а све конце на Балкану држи Вашингтон. Још није касно: отворених карата треба да питамо - шта Америка хоће са Срибијом, да ли да настави политику одмазде или да ресетују односе и уважавају нас као малу, али партнерску земљу. Вероватно би одбили - али ми бисмо онда имали морално и политичко оправдање да се окренемо другој политици.
Алтернативна политика обухвата Русију, Кину, Индију, одређене афричке земље итд, а с Русијом као главним ослонцем у тој алтернативи.
Онда бисмо могли да са њом развијемо лепезу односа, укључујући и да размотримо пројекат који је Путин изнео о Евро-азијском блоку, где је остављено значајно место и за Србију. Онда бисмо, не прекидајући економске и друге прихватљиве везе и облике сарадње са САД и ЕУ, могли да се отресемо притисака и да изградимо лик о нама као земљи која себе поштује.
Тако бисмо и друге навикли да се према нама односе са уважавањем које и ми имамо према њима.
Такву алтернативну политику сам ја предлагао последњих 10 година.
|
Милош ЈОВАНОВИЋ, народни посланик, потпредседник ДСС
Само окретањем на Исток можемо сачувати државу |
- Првенствено треба појачати економску сарадњу са Русијом, да наши производи више уђу на руско тржиште, да се поспеши сарадња у наменској индустрији и војна сарадња. То је чак можда један од приоритета
Ко год мисли да сарађује са западним светом, односно са САД и ЕУ по питању националних интереса Србије - КиМ, Републике Српске, а сутра можда о Војводине - тај греши, јер свака сарадња са њима по тим питањима за Србију ће бити погубна.
Са западим светом је свака економска сарадња добродошла, али у геополитичком смислу, ако желимо да преживимо и сачувамо државу као такву, немамо друге него да се окренемо на Исток.
И ми сами морамо да се уозбиљимо, јер ни са Истока ништа не долази тек тако: морамо да постанемо вреднији и раднији.
Шта да тражимо? Првенствено треба да се појача економска сарадња, да наши производи више уђу на руско тржиште, да се поспеши сарадња у наменској индустрији и војна сарадња- то је чак можда један од приоритета.
Шта да дамо - квалитетне производе и гаранцију да нећемо ући у НАТО. То је за почетак сасвим довољно - рећи да нећемо ући у круг атлантских интеграција које у крајњем исходишту имају циљ који је Русији неприхватљив.
|
Марко ЈАКШИЋ, народни посланик, потпредседник Заједнице српских општина КиМ
Са Русијом ћемо се уздићи и усправити |
- Крајње је време да се Србија окрене правом пријатељу. А то је Русија, плус земље као што је Кина. Без тога ћемо као земља пропасти у сваком смислу: економском, политичком, војном...
Америка нас уцењује! Она је коловођа свега што нам се лоше дешава!
Прво нас је бомбардовала са савезницима, а онда као финале нам отима 16 одсто територије. То значи да је - после свих ових година, понижења, малтретирања и мрцварења, уназађивања државе Србије - крајње време да се Србија окрене правом пријатељу. А то је Русија, плус земље као што је Кина. Без тога ћемо као земља пропасти у сваком смислу: економском, политичком, војном...
Треба неговати економске односе на завидном нивоу и тражити да се и Србија и Русија држе међународног права - јер је оно потврда да је КиМ неотуђиви део Србије.
Треба наставити тамо где смо стали после потписивања уговора о специјалним економским везама.
То ће бити сасвим довољно да се наша земља подигне, усправи и живи као свака нормална држава.
Шта понудити? Руку пријатељства. За почетак, нема потребе да улазимо у неке војне блокове, али треба озбиљно размишљати да Србија приступи Евроазијској унији. То је огромно тржиште на којем за нас има места. Ако један Исланд, Нови Зеланд или Вијетнам траже да буду део те Уније, зашто не би била и Србија?!
|
Владимир КРШЉАНИН, председник Покрета за Србију
Велики су домети православног света који предводи Русија |
- Економске, политичке и војне моћи нашег стварног савезника, Русије, су такве да Србији ни од англоамериканаца не прети никаква реална опасност, а камо ли од њихових приштинских криминалаца. Бриселска представа је бљутави бућкуриш лажи, дилетантизма и издаје
- Не постоји ни најмања могућност да се у режији англоамериканаца постигне било шта добро за Србију. Сваки „споразум“ евентуално постигнут у Бриселу значио би смрт Србије
Што се тиче (англо)американаца - они су главни и одговорни за све српске недаће и несреће у последње две деценије (а и много дуже).
Кад је у питању Косово и Метохија - ми се ту не суочавамо са неким „нерешивим вишевековним спором“ Срба и Албанаца (а сетите се Скендербега, добротвора Хиландара и свете мајке Ангелине, за које историчари никако да се сложе јесу ли били Срби или Албанци). Тај „спор“ ето, беспотребно оптерећује Србију, па га се треба решити да би јој будућност била олакшана.
Не, овде се ради о једном хорор-трилеру режираном у Пентагону, Ленглију и Лондону, у коме ми имамо посла искључиво са англоамерикацима и њиховим подручним касапима и наркотрговцима, нашминканим да глуме „власти из Приштине“, са којима ће најновији београдски глумци да се „историјски помире“ и потпишу сагласност за операцију вађења срца Србији, пошто се већ навикла да се срца и остали органи „демократски“, „еуропски“ и „хашки праведно и заслужено“ ваде њеним грађанима.
Све то зачињено са афлатоксинима и масовним изумирањем од рака, неплодношћу и другим болештинама изазваним пријатељском НАТО агресијом, чије се последице не смеју истраживати - а умиру и Срби и Албанци. Толико о англоамеричкој „демократији“, бриселским „преговорима“ и „властима из Приштине“, које не представљају никога.
Све је то СКРОЗ погрешно и не може имати НИКАКВЕ позитивне последице по Србију. Напротив, сваки дан останка у тој „причи“ Србији наноси велике штете и ту ужасну авантуру треба што пре прекинути. Не постоји ни најмања могућност да се у режији англоамериканаца постигне било шта добро за Србију. Сваки „споразум“ евентуално постигнут у Бриселу значио би смрт Србије.
Е, сад, врхунац апсурда је што се тај бриселски „данс макабр“ дешава не као „прихватање реалности“ од стране челника Србије, већ као њихово вапијуће бежање од реалности.
А реалност је следећа: економске, политичке и војне моћи нашег стварног савезника, Русије, су такве да Србији ни од англоамериканаца не прети никаква реална опасност, а камо ли од њихових приштинских криминалаца. Бриселска представа је бљутави бућкуриш лажи, дилетантизма и издаје. Има ли уопште у сада владајућим структурама Срба, показаће можда већ следећи дан, али је сигурно да би баш било и реално и праведно да Срби буду на челу Србије.
А кад се то деси, наравно, биће опет у Србији и индустрије и војске и пољопривреде и здравља и правде и части и поноса. А имаћемо и на кога да се угледамо, па и у шта да се интегришемо.
Духовни, стваралачки, цивилизацијски, морални домети православног света који предводи Русија, данас су у свему далеко изнад англосаксонске болештине...
Диана Милошевић,
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 12:24:28 GMT -5
Вечерње новости: Пропаст јавног морала у СрбијиСандо наводи да људи који раде у образовању, у култури, имају улогу у јавном животу, народне вође су и духовници и имају "обавезу више" од обичног грађанина да чувају усмене и писане критеријуме живота. Они, истиче наш саговорник, свесно или не, оличења су свих видова живота за многе који им "гледају у леђа" и у њима траже оријентире у компликованом и тешком времену.
Слободан Антонић истиче да јавни морал одређује елита, односно група људи која је на кључним позицијама, не само у политици него и у економији, медијима, на факултетима... - Проблем настаје у два случаја - сама елита напушта норме и то се рефлектује и на јавни морал. И друго, када имате део елите који, у ствари, живи по другачијим правилима од оних која су проглашена за нормална. Када елита крши норме, онда она или то негира или каже: јесам, па шта. То доводи до ревизије норми - појашњава Антонић. Теолог Сандо оцењује да су жиг нашег времена интерес и лагодност живота и они потиру све баријере. - Мало је оних који би одолели искушењима злоупотреба положаја и друштвеног статуса. Знамо да је у историји увек било настраности и друштвених деформација, али су моралне лествице за скок увис биле високо уздигнуте - подсећа Сандо.
Када је реч о злоупотреби положаја, као једном од већих моралних проблема у нашем друштву, Антонић каже да је тога било и у комунизму, и за време Милошевића, и у време ДОС, али да нико није рекао - нема везе што се, на пример, краде, а сада - одједном се сматра и јавно говори да то "није ништа страшно". Овакво друштво прво све сведе на закон, а онда напусти и закон. - На нашу несрећу, све што је дубоко неморално, а није обухваћено мерама закона, постаје оправдано и могуће. Неписани закон људског ума, свести и савести, као и закон срца, остају на маргинама живота. Другим речима, са правом је рекао умни хришћански етичар да се данас налазимо на сметлишту моралне цивилизације - каже Сандо. А шта је утицало на толики пад морала? Економска криза, ратови, транзиција, трчање за западним вредностима...
Културолог Ратко Божовић твди да је невоља што је код нас морал пострадао на свим местима, па чинимо другима то што себи не бисмо желели.
Осврћући се на низак морал у политици, и случај министра који има "и девојку и жену", Божовић шаљиво пита: - А шта ако је то најбоље што он зна да ради? Теолог Драгомир Сандо тврди да су разлози суноврата хетерогени. - Депо светског ђубрета, сличан ономе као када смо аутомобиле-олупине увозили, и у моралном и културном смислу је идентичан. У Европи и свету постоје разни нивои етичких критерија, а ми смо, што својом, што наметнутом вољом, широм отворили капије својих градова и села и све оно што је најгоре из других светова свесрдно "увезли" и присвојили. Тако су се срели посебно имајући у виду младе генерације: незапосленост и лењост, сладак ноћни живот и неамбициозност, осећај самоодговорности и одговорности наспрам егоизма, изгубљених аршина поноса наспрам похлепе, лажи, обмане, крађе... Да би се стање поправило, по мишљењу овог теолога, неопходно је враћати се изворном добру: - Стварати и паралелно враћати поверења у истинске наставнике, лекаре, интелектуалце, раднике. Никада у историји нисмо имали више школованих људи, а окренете ли се око себе, све проблем до проблема, од економије, права, привреде, индустрије, технике, људских права... Медији имају невероватну моћ. Не треба увек подилазити мњењу из ниских побуда, него би све требало довести у функцију заједничке бриге. Једна стара педагошка крилатица каже: лакше је једноме свући десеторицу у блато, него десеторици извући једнога из блата. Сандо спас види и у нашој традицији и каже да још увек има много тога доброга у нашем народу. - Традиција је чудо! Увек нас врати добру кад год помислимо да нас више нема - оптимистично закључује. ТРОЈАНСКИ КОЊ Драгомир Сандо наводи да нам је демократичност у тројанском коњу донела све облике моралног зла, и наркоманију, и хомосексуалност, и лажну трговину и силне обмане и преваре: - Глобализација доводи до тога да се све окреће као рулет и може свако да је тумачи са места где се куглица заустави. Глобалан поглед на свет подразумева облик отворености и разумавања кроз савремену визију, али није подразумевао рушење водоравне нити вертикалне димензије културе, уметности, морала, науке, прогреса. ЈАВНИ МОРАЛ У СВЕТУ У Европи је без премца Силвио Берлускони, кога годинама прозивају због раскалашних забава, а афера са једном од забављачица - мароканском плесачицом Руби - коштала је Берлусконија брака. У Француској је Николу Саркозија успешно наследио Франсоа Оланд, бар када су афере у питању. Саркози, који се одмах по ступању на председничку функцију, оженио са фотомоделом и певачицом Карлом Бруни, током мандата суочио се са питањем - да ли је он отац детета министарке Рашиде Дати, која је родила девојчицу док је била на челу Министарства правде. Садашњи председник Оланд је пре неколико година био у љубавном троуглу с једним министром из Саркозијеве владе, јер су обијица била у вези са садашњом Оландовом пратиљом Валери Тривајлер. Још се сећамо Била Клинтона и афере са Моником Левински. Бројни амерички сенатори и конгресмени су, такође, оптуживани за афере. Љ. Бегенишић
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 12:12:46 GMT -5
ГМО је оружје општег геноцидаПри стварању ГМО, гени могу бити уграђивани помоћу разних вируса
Генетски модификовани организми (ГМО) – то су нови организми, вештачки створени као резултат уношења једног или неколико гена, другог вида или класе животиња или биљака, ради добијања нових својстава или особина. На огромне ризике за људско здравље, које носи употреба „трансгенских“ производа, указивало се у радовима руских научника (О.А. Монастирски, А.В. Јаблоков, А.С. Баранов, В.В. Кузнецов, А.М. Куликов и многих других), у „Обраћању научника свету“ (World Scientists Statement. Supplementary Information of the Hazards of Genetic Engineering Biotechnology), у отвореном писму научника владама свих држава о опасностима од ГМО (Open Letter from World Scientists to All Governments Concerning Genetically Modified Organisms (GMOs)), у прегледу научника Енглеске и Немачке – то су и снижавање имунитета, и алергијске реакције које иду чак и до смртних случајева, онколошке болести и др. Један аспект је нарочито изазвао панику: ГМО могу довести до неплодности практично свих живих организама и као последицу до наглог смањења био-разноликости и уништења биосфере.
Први трансгенски производи били су произведени још крајем 80-тих година прошлог века у САД, од стране бивше војне хемијске компаније Монсанто.Од 1996. године укупна површина засејана трансгенским културама, порасла је за више од 50 пута и већ 2009. год. износила је око 20% од свих обрадивих површина. А ако се овоме додају и жаришта генетске контаминације као резултата ширења ГМ-семена и ГМ-полена, онда је површина још већа. Познато је да је највише површина засејано у САД, Канади, Бразилу, Аргентини, Кини и Индији. При том 96% свих обрадивих површина засејаних овим културама је у САД. У свету је дозвољено за производњу више од 140 линија генетски модификованих биљака. Разлози опасности ГМО Опасност ГМО може бити узрокована неколиким разлозима. У првом реду, има значај, какви се конкретно „туђи“ гени, уграђују, и каква се, захваљујући овоме, нова својства појављују код биљака. При том, у процесу уграђивања, туђи гени (или трансгени) се могу како сами изменити, тако и имати негативан утицај на геном, који је програм развоја и изградње организма-примаоца. Сем тога, као резултат активности унетих гена, могу се појавити непознате беланчевине, које изазивају тровањa или алергију код људи и животиња. Веома важан моменат је и то, да биљке које су отпорне на хербициде или инсектициде, могу да их акумулирају у себи, тако да потом заједно са тим биљкама, човек или животиња конзумирају и отровне хемикалије. Али главну пажњу треба обратити на начине уградње гена, који, по мишљењу научника, и представљају основну грешку при стварању ГМО. О томе ћемо подробније говорити ниже. Експериментална истраживања
Независни научници из разних држава су евидентирали патолошке промене на унутрашњим органима и нарушавање репродуктивних функција код лабораторијских животиња када им се у храну додају ГМ-кромпир, ГМ-соја, ГМ-грашак и ГМ-кукуруз. Тако је познати енглески научник А. Пуштај евидентирао, да је додавање у храну лабораторијских пацова, ГМ-кромпира са геном лектина висибаба, доводило до оштећења имунолошког система, смањењу тежине унутрашњих органа и патолошких промена на јетри, пробавном тракту, штитној жлезди, слезини и т.д. у поређењу са пацовима, који су храњени обичним кромпиром. Група италијанских научника, предвођена М. Малатестовом приметила је патолошке промене на јетри, панкреасу и семеницима код експерименталних животиња када се у храну тих мишева дода ГМ-соја, која је отпорна на хербицид „раундап“. Запаљење плућа и промене на имуном систему су примећени од стране аустралијских научника, при додавању у храну експерименталних животиња, ГМ-грашка. Њихове француске и аустријске колеге су описале негативан утицај ГМ-кукуруза, на унутрашње органе пацова (патологија је нађена на јетри, бубрезима, панкреасу и др.) и на репродуктивни систем. Познати немачки научник У. Дофлер и енглески истраживачи С. Ивен и А. Пуштај презентовали су доказе, да ГМО могу довести до стварања тумора и постати узрок онколошких оболења.
Провера утицаја које има ГМ-соја отпорна на хербицид „раундап“, на потомство лабораторијсих пацова, које су спровели руски научници (И.В. Јермакова), показала је повећану смртност кунића у првом покољењу, неразвијеност преживелих пацова, патолошке промене на органима и одсуство другог покољења. При том смо ГМ-сојом ми хранили само женке, и почињали смо да им додајемо ГМ-соју, две недеље пре парења и лактације. При храњењу ГМ-сојом не само женки већ и мужјака, нисмо успели да добијемо нормално ни прво покољење (А.Г. Маљигин, И.В. Јермакова). У радовима других руских научника изолат беланчевине ГМ-соје је доводио до патологије унутрашњих органа и гојазности (М.А. Коновалова и В.А. Блинов). Помор стоке
Из разних држава су добијене информације о помору стоке која је храњена ГМ-храном. Информација о томе је сакупљена у књизи америчког новинара и научника Џ. Смита „Генетски рулет“ и у књизи америчког писца В. Енгдала „Разорно семе. Тајна позадина генетских манипулација“. Наводе се чињенице о угинућу 20 крава у Француској, о смањивању потомства код свиња и неплодности крава у Канади.Нарочито је шокантна информација добијена од немачког фармера Г. Глокнера, који је изгубио цело стадо крава, пошто је почео да их храни трансгеним Bt кукурузом, који је сам и одгајио. Описујући овај случај, У. Енгдал је написао: „Глокнер, фармер са универзитетским образовањем, је испричао аустријском новинару, да је био потресен када је затекао своје краве, да леже у белом лепљивом измету и како пате од јаке дијареје.
Њихово млеко је садржало крв, што је нечувено код лактације. Неке од крава су напрасно престале да дају млеко. Затим је између маја и августа 2001. године, једно за другим угинуло пет телади, што је веома узнемирујуће. Глокнер, је на крају крајева изгубио скоро цело своје стадо од 70 крава“. На конференцији , коју је јуна 2009. године организовао Центар за Руски бизнис у Европи, Глокнер је пред руским стручњацима испричао о смрти животиња, показао фотографије са дегенеративним променама у мишићима и полу-усахлим вименом код крава. ГМО – оружје
Један од комитета НАТО је, 2004. године, за време заседања у белгијском граду Лијежу, изјавио, да генетски модификовани организми (ГМО) могу бити искоришћени као биолошко оружје, на пример од стране терориста. При том, основна пажња је била усмерена на гене који се уграђују и на отровност беланчевина које се стварају као резултат генетских мутација (промена).
Средства масовних информација обраћају пажњу и на могућност уграђивања тако званих „етничких“ гена, чије уграђивање може довести до стварања организама, специјално усмерених против одређене расе или нације или људи, који живе на одређеној територији. Према мишљењу низа научника, помоћу етнички усмереног генетичког оружја могу се напасти чак и одређене групе унутар неке популације. Мада неки научници сматрају, да је технолошки немогуће створити етничко оружје. При стварању ГМО, гени могу бити уграђивани помоћу разних вируса. У „Обраћању научника свету“, скреће се пажња, да се као „инструмент“ за уношење туђих гена, користе вируси као што су антракс, куга, СИДА, који су наравно претходно обезвређени. Али ко може гарантовати да су ти коришћени вируси апсолутно безопасни?ГМО се могу применити не само као биолошко већ и као хемијско оружје, јер ГМ-пољопривредне културе, отпорне на пестициде и друге отровне хемикалије, ове супстанце акумулирају у себи. Познати је да су пестициди (од лат. pestis – зараза и лат. caedo – убијају) – отрови, који трују циљани организам, или стерилизатори, који изазивају неплодност. Међу њих спадају: хербициди, који уништавају коров; инсектициди, помоћу којих се уништавају инсекти – штеточине; фунгициди, који утичу на патогене гљиве и зооциди, који уништавају топлокрвне животиње, међу које спада и човек, и т.д. Негативан ефекат може бити изазван утицајем и малих количина (у траговима) пестицида, према којима су ГМ-културе отпорне. Тако је на пример, у недавно објављеном истраживању показано, да хербицид „раундап“, на који су отпорне најраспрострањеније ГМ-културе, чак и у минималним количинама (0,000001%) доводи до смрти ћелија ембриона, ћелија крви из пупчане врпце и плаценте човека, превремено изазивајући програмирану смрт ћелија (апоптоза).
У књизи „Разорно семе: тајна позадина генетских манипулација“ амерички аутор В. Енгдал скреће пажњу на још један важан моменат – прехрамбену зависност разних држава од гиганата биотехнологије. Зашто је ова зависност потребна корпорацијама: ради управљања или уништавања? Поред тога В.Ендгал подвлачи, да решавајући проблеме хране и друге проблеме помоћу ГМО, успут се уништава биоразноврсност планете.
ГМО – научна грешка
По мишљењу научника, један од разлога опасности ГМО, може бити несавршеност самих технологија за добијање трансгенског организма. Нарочиту пажњу треба обратити на саме начине уграђивања туђих гена, који су још увек веома несавршени и не гарантују безбедност биљака које се помоћу њих добијају. Ген на неки начин треба уградити у ДНК домаћина. За уградњу гена се користе, у већини случајева, вируси или плазмиди (прстенасте ДНК), способне да продру у ћелију организма и да затим искористе ћелијске ресурсе за стварање великог броја својих копија или да се уграде у ћелијски геном (као и да „искоче“ из њега) (извор „Обраћање научника свету“). Најраширенија су два начина за уградњу гена: уз помоћ агробактерије и уз помоћ биобалистичког топа. Плазмиди страшнији од вируса
Плазмиди су раније сматрани безбеднијим носиоцима гена, него вируси. Али се показало да то није тако. У књизи „Време химера или велике генске игре“ Ј.Г. Чирков је обратио пажњу на то да ће доћи време када ће цео свет сазнати за плазмиде. То време је дошло. Плазмид у бактерији служи као транспорт за допремање било ког гена. Обично бактеријски плазмиди лако прелазе од бактерије до бактерије, али не и до биљака. На срећу или на несрећу пронађена је бактерија, која „уме да уводи“ гене у биљке и „тера“ их да синтетишу потребне јој беланчевине. Таква бактерија је била бактерија из земљишта Agrobacterium tumefaciens, која је кривац за стварање биљних тумора. После заражења биљке одређени део плазмидне ДНК (Т-ДНК) уграђује се у хромозомну ДНК биљне ћелије, и постаје део њеног наследног материјала. Биљка почиње да производи хранљиве материје које су потребне бактерији. Научници су научили како да замене гене у Т-ДНК плазмиду бактерије потребним генима, које планирају да уведу у биљке. При коришћењу плазмида агробактерије у процесу биотехнолошких процедура „научник не зна априори, која се ћелија експлантата трансформише, колико копија Т-ДНК се угради у геном и у које хромозоме, и нема могућности да то контролише, већ модификујући истовремено много експлантата, касније изабирају оне регенерисане биљке које представљају интерес“.
Остаје отворено питање, куда иду „неупотребљени“ плазмиди са генима? Поред тога, појавила се и информација, да векторни плазмиди могу доспевати у митохондријалну ДНК, бити усвојени од стране митохондрија (енергетска структура ћелије), нарушавајући њен рад. Надаље је било разјашњено да су плазмиди способни да уносе гене и у ћелије животиња. ГМ-имплантати у ћелијама унутрашњих органа и неплодност
Прилично озбиљне промене су биле уочене не само у самим ГМО, већ и у организмима оних који их једу. Присталице ГМО тврде, да се туђи уметци у потпуности разграђују у пробавном тракту животиња и човека. Ипак, по мишљењу руских генетичара „… међусобно прождирање организама може бити у основи хоризонталног преноса, јер је доказано, да се ДНК не вари у потпуности и да поједини молекули могу доспевати из црева у ћелију и у једро, а да се затим интегришу у хромозом“ (В.А.Гвоздев). Што се тиче плазмидних прстенчића, прстенаста форма ДНК чини је отпорнијом на уништавање. И заиста, ГМ-уметци су били пронађени у микрофлори црева. При истраживањима групе британских генетичара предвођених Х. Хилбертом пронађено је да се ДНК из ћелија генетски модификоване хране преузима од стране бактерија микрофлоре црева људи. На усвајање гена и ГМ-плазмида у микрофлору црева указивано је и у радовима других истраживача.
Трансгенски уметци су били пронађени и у пљувачци и микрофлори црева човека, у крви и у ћелијама разних органа (црева, слезине, полних органа, срца, мозга, коже и др.) мишева и њиховог потомства. По подацима Центра за контролу млечних производа у немачком граду Вајнштефану, ГМ-уметци су били пронађени у млеку крава, које су храњене ГМ-храном.
Поједини научници погрешно предлажу да се трансгенизација разматра као „убрзана“ селекција. Јер ипак,помоћу селекције се могу добијати хибриди једино сродних организама, то јест укрштати кромпир разних сорти је могуће, а добијати, на пример, хибрид кромпира и јабуке или парадајза и рибе – није могуће. У природи, сем ретких изузетака, не долази до укрштања разних видова а тим пре класа биљака или животиња. Ако се такво укрштање ипак догоди, онда је потомство неплодно, као на пример мула код укрштања коња и магарца, или потомство добијено укрштањем тигрице и лава, тетреба и фазана и тако даље. Доказано је да ГМ-уметци могу доспевати у полне ћелије човека и животиња. После оплодње из „трансформисаних“ јајних ћелија ће се појавити деца са генима других видова и класа животиња или биљака, то јест појавиће се генетске „химере“, већина којих ће, уз то бити и неплодне. Као потврда овога могу бити истраживања немачког научника Р. Шуберта са сарадницима. Научници су после додавања у храну скотних мишица, плазмида са геном зелене флуоросцентне беланчевине, нашли ГМ-уметке и зелену беланчевину у ћелијама разних органа нерођених плодова и новорођених мишића (цревима, крви, мозга, јетре, слезине, семеницима, кожи и др.). Аутори изводе закључак о опасности, коју ГМО могу представљати не само за оне који их једу, већ и за њихово потомство.
Болест Моргелона и ГМО
У данашње време је нађена веза између нове болести Моргелона (Morgellon’s) и ГМО, а тачније, са плазмидима туморне земљишне бактерије (агробактерије). Нападнут је цео организам, али човек почиње да обраћа пажњу на своју болест тек пошто се на кожи појављује обољење. Људи са болешћу Моргелона, то описују као осећај, као да су под кожом живи организми који је раздиру. Свраб је праћен отвореним ранама, које споро зарастају. У ранама се налазе разнобојна влакна, која могу бити дугачка неколико милиметара. По подацима проф. Вајмора, ове нити се стварају унутар тела, могуће као резултат неке инфекције. При том се код човека јавља осећај умора, приметан је поремећај кратковременог памћења, квари се вид и т.д. Један од оних који су приметили везу ове болести са ГМО био је професор В. Цитовски из Универзитета у Њујорку. Проучавајући ова влакна, он је пронашао, да она садрже супстанцу агробактерије.
Управо плазмиди туморне земљишне бактерије су способни да генетички трансформишу не само биљке, већ и ћелије виших организама, укључујући и човека, мењајући инфицирано ткиво. На данашњи дан, помоћу агробактерије је успешно моделирана болест Моргелона на животињама.
Закључак
У овој етапи развоја биотехнолошких проучавања, већа дистрибуција ГМО је преурањена и може бити реална опасност постојању живих организама на Земљи. Сваки научни проблем треба да прође свој пут развоја, везан за скрупулозна истраживања и многобројне провере.
Са друге стране, истраживачи који су пронашли негативан утицај ГМО на живе организме, били су под нападима од стране компанија произвођача ГМО. Њихови експерименти су се сматрали некоректним, резултати су сматрани неваљаним, појављивали су се проблеми са објављивањем научних радова. Саме научнике су лишавали донација, неки су добијали отказе. Први су пострадали амерички научници И. Чапела и Д. Квист, који су доказивали доспевање трансгеног полена у друге биљке. Научници су имали озбиљан проблем у Универзитету на коме су радили. Али већ неколико година, после тога, објављени су подаци о откривању 142 жаришта генетске контаминације у 44 државе света, чак и у неким државама у којима се ГМ-културе нису ни гајиле. Из Института у коме је радио, био је отпуштен А. Пуштај, енглески научник који је први објавио о патологији унутрашњих органа код животиња, које су храњене ГМ-кромпиром. У својој књизи В. Енгдал је описао, како је А. Пуштај добио отказ зато што је испричао о резултатима својих истраживања: „ … Било је потребно пет година и неколико срчаних напада, пре него што је скоро уништени Пуштај, успео да сложи детаље онога што се догодило у тих 48 сати после његовог првог појављивања на ТВ 1998. године и отказ са Института „Роует“, који је уследио. „… Компанија Монсанто је имала разговор са Клинтоном, који је са своје стране, затим имао директан разговор са Блером о „проблему Пуштај“. Блер је потом поразговарао са директором Института Роует, Филипом Џејмсом. Двадесет четири часа после тога, доктор Арпад Пуштај се нашао на улици, било му је забрањено да говори о својим истраживањима и да разговара са својим колегама. .. То је значило да је приватна компанија помоћу једног простог телефонског позива могла да обезбеди подршку председника Сједињених Америчких Држава и премијера Велике Британије за своје приватне интересе.Један једини телефонски позив из „Монсанто“ је успео да уништи репутацију једног од водећих независних научника на свету. То је повукло за собом узнемирујуће закључке по будућност академске слободе и независност науке. Али је ово такође имало огромне последице по ширење ГМО-култура по целом свету“ (Разорно семе: Тајна позадина генетских манипулација“ с.38). Група италијанских научника Малатести, је изгубила донације, јер је пронашла структурне промене у органима мишева који су храњени ГМ-сојом. Неоснованој критици су били подвргнути и руски научници, који су објавили резултате својих истраживања о високој смртности новорођених животиња и нарушавање репродуктивних функција код животиња при додавању у храну, те исте линије ГМ-соје. Покушаји да се та истраживања понове, како од стране тих али и других истраживача, били су сасецани у корену. Владе и научници разних земаља, добро схватају да ГМО могу бити искоришћени као биолошко и хемијско оружје. Па ипак, потцењују чињеницу да научна грешка у генетској технологији може довести до још негативнијег утицаја ГМО на живе организме, до стварања оружја масовног уништења. И при том више нема значаја, са којим циљем су се уграђивали гени: са добрим или лошим. 21. век је донео човечанству не само нова достигнућа, већ и нове опасности. Хоћемо ли смоћи снаге да проценимо реалну опасност и да изађемо на крај са овим опасностима? Хоћемо ли успети да сачувамо своју планету и живот на њој?
Термини: Бактерије – обично једноћелијски микроорганизми, за које је карактеристично одсуство оформљеног једра. Вид – укупност популације јединки, способних за парења са рађањем плодног потомства, које имају низ заједничких морфофизиолошких особина и које насељавају одређену територију. Ген – јединица наследности; фрагмент ДНК, који је одговоран за неку особину. Геном – потпуни скуп гена, који одређује све особине организма. ДНК – дезоксирибонуклеинска киселина, основни материални носилац наследности. Плазмид – ванхромозомни генетски елемент; прстенасти самопроизводећи молекул ДНК; користи се у генетском инжењерингу за пренос гена од донатора ка реципиенту. Трансгенски – организам, у који је уз помоћ генетског инжењеринга унет туђ генетски материјал. Трансформација – (од лат. transformatio – промена), у молекуларној генетици, промена наследних особина ћелија као резултат уноса у њих туђе ДНК. Хромозом – структура, која садржи линијски след гена. Код сваког вида биљака и животиња постоји одређени скуп хромозома. Ауторка: Ирина Јермакова
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 12:04:07 GMT -5
Требиње: Руси купују некретнине, не питају колико кошта10. март 2013. | Р. Гутић / Новости
Требиње – Руси у околини града на Требишњици купују земљиште и не питајући за цену. Засада су узели више атрактивних локација близу воде.
У локалној агенцији за некретнине „Твико“ кажу да их највише интересују велике парцеле на граници са суседном Црном Гором, у насељима Аранђелово, Ластва и Јазина, где намеравају да граде луксузна имања и пословне објекте. На мети Руса су и парцеле са погледом на Билећко језеро, као и куће у насељу Иваница, које се налази на самој граници са Хрватском. „У последња два месеца поседовали смо у преговорима за продају двадесетак парцела само у Аранђелову и Јазини. Интересују их локације око речице која протиче кроз та насеља“, каже Васо Милић, власник поменуте агенције. „Траже што већу квадратуру.“ Руси су парцеле око Билећког језера плаћали 3.000 евра, без грађевинских и урбанистичких дозвола. Након њиховог огромног интересевања, цене земљишта су порасле. Локације око Требиња су дупло скупље и крећу се и до 25 евра по квадрату. „Велика је навала зато што Руси могу без проблема да добију једногодишњу дозволу за боравак, имају могућност да региструју аутомобиле на своје име, а посебно зато што је убрзана процедура за добијање грађевинске дозволе“, истиче Милић. Неки од руских купаца само желе уживати у чистом ваздуху, доброј клими и нетакнутој природи, па куће и викендице праве за одмор и рекреацију. Други су у херцеговачком кршу видели скривене потенцијале. У њих се уздају мештани требињских насеља и надају се по неком радном месту или макар доброј дневници. „Русе, па и остале купце из света, на ове просторе привлаче и повољни услови за куповину“, вели власник требињске агенције за некретнине „Твико“. Клима и храна Пре пола године је на крајњем југу Херцеговине имање купила Рускиња Марина Вилов. И сама признаје да се за ово поднебље одлучила због добре климе и здраве хране, али првенствено због „јефтиних некретнина“.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:57:30 GMT -5
Posljednje predavanje Zorana Đinđića-Nacionalizam i patriotizam |
11. mart 2013.
|
Izvodi iz predavanja studentima banjalučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM. Ovo je bilo posljednje obraćanje studentima prof. dr Zorana Djindjića, održano 21. februara 2003. u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Novinari BUKE su tog dana bili u Maloj vijećnici Banskog dvora i jedini zabilježili ovo, kako se ispostavilo, posljednje predavanje premijera Srbije Zorana Đinđića
Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.
Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje.
U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi.
To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.
Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija.
Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu.
Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni.
Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni.
Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti. Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance.
Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend.
Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom.
Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno.
Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve.
Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.
Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma.
Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.
Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja.
Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo.
Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.
Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu....
Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito.
Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare.
Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.
Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika.
To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu.
Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite.
Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program.
Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.
Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo.
Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše.
Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama.
Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno.
I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda.
Preuzeto sa portala 6ukalink |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:54:41 GMT -5
И после Тита, Ђинђић – другосрбијански култ личности
Десет година од убиства Зорана Ђинђића, у Србији је и даље немогуће отворити полемику о политичком учинку трагично настрадалог премијера Србије.
И поред тога што је Ђинђићу живот окончан на бруталан начин, његово убиство не би смело да у Србији направи цензуру према сваком критичком мишљењу о бившем председнику Демократске странке. Плакати које је по Београду поставио покрет СНП Наши – “Зоран Ђинђић, страни агент, не државни херој”, можда нису прикладни за десетогодишњицу од његовог убиства, али свакако не могу да буду оцењени као “терористички акт клерофашиста”, како то покушава ових дана да представи другосрбијански картел. Слична ситуација се догодила и прошле године када су у Крагујевцу префарбане уличне табле са именом Зорана Ђинђића. И тада је покренута лавина по медијима. Jедноставно, невероватна је реакција српских „титоиста“, који су после оплакивања Маршала (изашло из европске моде) нажалост добили нову прилику за идолопоклонством у лику трагично убијеног премијера. Интересантно је како исти они који се саблажњавају над плакатима и префарбаним таблама са Ђинђићевим именом, из свег гласа подржавају руске панкерке „Пуси риот“, које су сатанистичким наступом у Цркви Христа Спаситеља у Москви (светог места где се обављају крштења и помени) најгрубље увредиле свеце и православне вернике. Јер, ето то је слобода изражавања и политичког мишљења. Поставља се питање зашто онда кречење уличне табле са Ђинђићевим именом и лепљење плаката са другачијим мишљењем, другосрбијанци такође не схвате као слободу изражавања? С обзиром на то да не верују у Бога, другосрбијанци и еврофанатици (преобучене комуњаре) су принуђени да створе култ личности. Некада су имали Тита, а сада несрећног Зорана Ђинђића. Тако је претходних година сваки град у Србији добио централну улицу, булевар или трг са именом покојног премијера, баш као што је то некада био случај са Јосипом Брозом. У исто време, многи српски великани немају ни своје сокаче. Пуно се улагало и у стварање култа Зоранове личности, па је од његових цитата створена нека врсте другосрбијанске „библије“. Наравно, оспоравање Ђинђићевог политичког деловања је строго забрањено. Звучи познато? Убиство премијера јесте била велика трагедија, али то не може да амнестира све Ђинђићеве лоше политике одлуке, од оних када је деведесетих година водио тајне преговоре са Милошевићем током демонстрација опозиције, до сумњивог финансирања Демократске странке, давања зеленог светла за пљачкашке приватизације, разарање домаћих банака и судства. Данас је у Србији забрањено да у јавном наступу подсетите на изјаву покојног премијера из 1999. године, када је са безбедне удаљености позвао НАТО да настави да бомбардује Србију, „јер Милошевић само што није пао“. Оно што ће остати забележено је чињеница да је под Ђинђићевом Владом, враћена веронаука у школе. Ипак, тадашњи премијер није у почетку био за ту идеју, али када је видео да ДСС због тога убира политичке поене, брзо је схватио да је кокетирање са црквом добро за рејтинг. Најгоре је од свега што Ђинђићев култ граде исти они, којих се пред крај живота Ђинђић одрекао. Јасно је да је већ пред крај 2002. године, покојни премијер схватио какав се косовски сценарио спрема Србији у Бриселу и Вашинготну. Да ли би он другачије водио косметску политику, никада нећемо сазнати. О његовој улози у српској политици, требало би да суди историја са одређене временске дистанце, а не да се сваки 12. март у Србији претвори у некадашњи 4. мај. Право је чудо да Демократска странка претходних година није увела и сирене у време Ђинђићеве смрти… Другосрбијански картел покушава да на некрофилској политици оживи свој мртви рејтинг. Ипак, проблем за њих је што све више Срба почиње да схвата да живи у окупацији.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:45:46 GMT -5
Атеиста Ричард Докинс: Живот на Земљи настао интелигентним дизајном (видео)Ричард Докинс, атеиста и еволуциони биолог, професор на Оксфорду, говори како је живот на нашој планети настао интелигентим дизајном. Иако негира постојање Бога, Докинс истиче да је живот на Земљи могао да настане само дизајном интелигентног бића које се налази негде у свемиру, чиме је оповргао основну хипотезу теорије еволуције да је живот на нашој планети настао случајно.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:43:22 GMT -5
СНП Наши: Демократска странка je политички сервис под контролом ЦИА
СНП НАШИ јавно поручују Демократској странци да лажи које пласирају о СНП НАШИ не могу променити историјску чињеницу да је Зоран Ђинђић био амерички плаћеник под контролом Бил Клинтона и да је кроз оперативни ЦИА центар у Будимпешти био ангажован на спровођењу америчког плана за Србију.
Демократска странка је једна од странака која је под потпуном контролом америчких обавештајних служби и америчких државних агенција, а о томе сведочи и чињеница да су све предизборне кампање Бориса Тадића и Демократске странке у последњој деценији спровеле америчке државне агенције НДИ и ИРИ које функционишу као оперативне институције фондације НЕД којом управљају ЦИА и Стејт Департмент. Фондација НЕД, у случају Демократске странке и Бориса Тадића, финансирала је едукацију и деловање менаџмента странке, осмислила кампању до најмањег детаља, укључујући и слоган кампање, штампала и дистрибуирала промотивни материјал, обучавала чланове главног и локалних одбора, једном речју, потпуно управљала политичким изборним и другим кампањама, имајући у Србији сопствени политички сервис у виду домаће странке, у овом случају, Демократске странке. По истом принципу, са истим циљем и од истих људи је финансиран и координиран рад некадашњег главног америчког човека, др Зорана Ђинђића, и организације ОТПОР чији чланови су, према званичним информацијама ЦИА, ФБИ и Стејт Департмента, обучавани у оперативном ЦИА центру у Будимпешти који је уједно служио и за директну безбедну комуникацију Зорана Ђинђића са Бил Клинтоном и Медлин Олбрајт. СНП НАШИ позива ДС и друге америчке марионетске испоставе да буду спремни на процес века који ће отпочети ускоро кроз објављивање документа „Бела књига антисрпских невладиних организација“, а којим ћемо раскринкати целокупну америчку машинерију која већ дуги низ година кроз невладине обавештајне политичко-друштвене структуре ради на унутрашњем разбијању Србије.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:39:45 GMT -5
Понуда Брисела: северу специјални статус, Србији датум?БЕОГРАД/БРИСЕЛ- Државном врху Србије вечерас ће у разговору са шефицом европске дипломатије Кертрин Ештон у Бриселу бити понуђено највише што Србија тренутно може да добије, а то су одређене институције власти на северу Косова и Метохије и нека врста специјалног статуса за ту област, а прихватање те понуде отворило би пут за добијање датума, сазнаје Танјуг.Извор Танјуга упућен у преговарачки процес наводи да, уколико то што Брисел понуди буде прихватљиво за Београд, Ештон би у извештају са којим 16. априла излази пред Савет министара препоручила да се Србији одреди датум за отпочињање преговора о чланству у ЕУ. Поред питања заједнице српских опстина, тема разговора вечерас ће бити и приближавање ставова Београда и Приштине о имплементирању досадашњих договора, али ће представници ЕУ тражити и јасне гаранције за њихову примену. Остаје, наводи извор Танјуга, да Ештонова 14. марта у Приштини покуша да утиче на косовске преговараче да „смање апетите“. При томе, наводи извор, цео тај посао мора бити завршен до 6. априла, како би Ештон могла да припреми свој извештај за Савет министара. Он, такође, напомиње да би одбијање Београда значајно удаљило земљу од намере да добије датум за отпочињање преговора. Председник Србије Томислав Николић данас је уочи важног састанка у Бриселу изразио бојазан, односно своју претпоставку, да би Србији могао бити понуђен „папир“ чији је нацрт он видео и за који истиче да је неприхватљив, ако не буде измењен, а реч је о нацрту права која би имала српска заједница у оквиру приштинске администарације. -Ако нам понуде папир који је препис закона који су у међувремену донети у Приштини, без икаквог размишљања о томе шта су права Србије, ако из тог папира буде јасно да они безмало признају Косово као државу, а о Србији не воде рачуна, онда значи да нас ЕУ ипак неће у свом саставу, казао је Николић новинарима. Из седишта ЕУ тврде да бриселска страна неће понудити никакав папир, те да није предвиђено потписивање било каквог документа. -Видела сам у медијима информације о нон-пејперу, али нема никаквог нон-пејпера. Данас су консултације у оквиру дијалога. Дијалог је у кључној фази и за напредак Србије важно је да у том дијалогу имамо напредак и у том правцу иду наше консултације данас, рекла је портпаролка Ештонове Маја Коцијанчић новинарима у Бриселу. Како наводи извор Танјуга, папир о којем се говори у медијима, документ је о нормализацији односа Београда и Приштине, о њему сигурно неће бити речи данас у Бриселу, а у медијима се, како каже, ненадано нашао, мада је првом потпредседнику Александару Вучићу био предочен приликом боравка у Берлину. Разговор на ту тему, међутим, наводи извор Танјуга, остаје у опцији за април или тек за јесен. Извор Танјуга објашњава и да се, кад је реч о гаранцијама које тражи ЕУ, оне односе на спровођење већ постигнутих договора, али и на све што буде договорено у две пеостале рунде дијалога, 20. марта и 6. априла. Обе стране, наводи извор Танјуга, свесне су да се договорено мора применити, уз напомену да су нека решења већ практично имплементирана, попут договора о официрима за везу или финансирању прекограничних општина. Разлике се, међутим, испољавају у погледу гаранција и ту све три стране имају своје виђење. Српска страна би да донесе неки закон па да се имплементација спроводи кроз такав документ. Приштинска страна је за потписивање међународног документа, уговора, чиме би могла да пред домаћом јавношћу оправда промену устава, која предстоји. Трећа страна, односно Брисел, или тачније сарадници Ештонове, су за варијанту да се процес договарања не заврши никаквим писаним документом, већ да се пропишу обавезе које Београд и Приштина треба да реализују, а да онда сектор за проширење ЕУ брине о томе. Тиме би се, како наводи, извор Танјуга, обе стране „чешљале“ стално кроз процес имплементације. У таквој поставци ствари, Унија се на неки начин залаже, каже саговорник Танјуга, да се странама у дијалогу препусти примена, а да их ЕУ у томе стално контролише, док су Немци, Американци и Британци пре за варијанту да се примена договора гарантује неким документом. У том смислу и уочи данашњег састанка с државним врхом Србије постоји стална комуникација на релацији Ештон – Берлин и Вашингтон – Лондон.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:36:15 GMT -5
Енергетски рат у Украини и светска „златна грозница“Из кругова швајцарских банкара стижу информације да је током 2012 године у свету забележен историјски феномен – „златна грозница“ - као последица одлуке већине централних банака „да повећају резерве златних полуга и кованих новчица“ а у светлу глобалне финансијске и економске кризе..Банкари подсећају да се „велики део финансијских трансакација одвија уз гаранције чије покриће је махом у злату. Најбоље је да се имају златни новчићи. Зашто ? Када дође до неког „тржишног поремећаја лакше је продати златне новчиће јер су физички мањи него полуге. Полуге служе више као државне резерве. Шта ћете са полугом од 12,5 кг? Једино да је претопите“ . „ Инвеститори третирају злато као „ здрав начин осигурања инвестиција“ а на саму цену злата утићу разни елементи, попут стратешких политичких одлука Кине, Русије и Индије да повећају своје резерве злата“ . Реч је о другорочним процесима који су последица глобалне политичке несигурности“ - тврде банкари .
У том светлу треба посматрати и одлуку немачке Бундесбанке да своје резерве злата врати у трезоре немачких банака као и феномен о којем се још увек дискутује – реч је о одлуци Циришке берзе да се злато не користи само као „депозит“ код трансакција већ и као директно средство плаћања уместо валута попут америчког долара или еура.
Овај феномен, иако још увек ограничен на одређене врсте берзанских трансакција, тврде познавоци прилика, може имати несагледиве последице по глобално финансијско тржиште, нарочито уколико се и друге светске берзе (оне у Азији пре свега) определе за злато као средство директног плаћања уместо валута. У том случају „амерички долар изгубио би још један примат који је имао до сада“.
Централне банке Бразила, Русије и Кине биле су највећи купци златних полуга у 2012 години. А према подацима Међународног монетарног фонда, укупне резерве злата које посеђују банке у свету крећу се око 33.000 метричких тона, што је својеврсни рекорд.
Руска централна банка купила је додатних 90 тона злата и тиме своје резерве заокружила на близу 1100 метричких тона.Када је реч о међународном банкарском споразуму из Базела, о продаји златних резерви, тврде швајцарски банкари „већина држава по том питању није ништа радила“ тј злато није изношено на продају.
О томе се говорило и на СЕФ-у у Давосу па је Аксел Вебер, председник швајцарске УБС банке, нагласио „ да није проблем у глобалним механизмима финансијске контроле већ у њиховом непримењивању. Споразуме имамо, али се они у пракси или јако мало или никако не поштују и онда нам опоравак финансијског и економског тржишта иде веома споро. Једно вуче друго.“ Банкари даље тврде да највеће резерве злата у свету, годинама уназад поседују : Америка ( 8 000 тоне ), Немачка ( 3.800 тону) и ММФ (Међународни монетарни фонд - 2.900 тона) а њих „у стопу“ прате Италија, Француска, Кина, Швајцарска и Русија. У свету су данас Русија и Кина не само највећи купци злата већ и његови највећи произвођачи.Ово додатно појашњава, тврде швајцарски банкари, одлуку Велике Британије и Холандије да се „интензивира ратификовање споразума о слободној трговини између Европске Уније и Америке чиме би се постигао баланс снага између Азије, у којој све више доминирају Кина и Русија, и Америке“.
Чека се, твде банкари, одлука Немачке која уколико се определи за „тешњу сарадњу ЕУ-а са Азијом а не Северном Америком водити ЕУ ка годинама тешких унутрашњих ломова “ . Први сигнали даљих „праваца кретања“ биће видљиви на тржишту злата и енергената. Пример је, де факто присутан, енергетског рата који се распламсава у Украини између Роyал Дач-Шела и Гаспрома а о коме се интезивно дискутује у дипломатским и банкарским круговима Европе.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:31:50 GMT -5
Русија предлаже да се ојача утицај БРИКСРусија предлаже да се ојача глобални утицај неформалног клуба БРИКС, у који такође улазе Бразил, Индија, Кина и ЈАР. Иницијативе су формулисане у реферату руских експерата, припремљеном за самит БРИКС који ће се одржати 26-27. марта у јужноафричом Дурбану.Експерти сматрају да не неопходно формирати стални секретаријат БРИКС. Прво виртуални, затим пуног формата. Прошле године Индија је предложила да се формира Развојна банка. Реферат развија ову иницијативу, предлажући да се формира седиште банке у Москви, а оснивачки капитал да се одреди на 50 милијарди долара.
На пролеће прошле године на самиту у Њу-Делхију је била донета одлука о трговинским и другим прорачунима међу партнерима не у доларима, већ у националним валутама. У вези са тим руски експерти предлажу да се формира Банка међународних прорачуна, како би се осигурале економије земаља БРИКС од наглих колебања курса долара и валутних ратова. Формулисана је и друга иницијатива – на другом таласу глобалне финансијске кризе формирати специјални антикризни фонд од 240 милијарди долара.
Суштина руске иницијативе је јачање интеграције, сматра експерт Дипломатске академије МИП РФ Андреј Володин: Економска интеграција међу земљама чланицама БРИКС-а је данас очигледно недовољна. Она врло јако заостаје од оног идеалног модела са моје тачке гледишта који је постојао у Европској економској заједници. Касније се он проширио до оквира ЕУ. БРИКС жели да успостави такву интеграцију.
Руски експерти предлажу да се интеграција у економији допуни заједничким решењем проблема у сфери безбедности. То је између осталог борба против распростирања оружја за масовно уништење, сајбер криминала, трговине наркитицима, и пиратерије. Ради повећања истог тог хуманитарног и међуцивилизацијског потенцијала предлаже се да се у БРИКС прими исламска земља. На пример Индонезија или Турска.
Реферат експерата скреће пажњу на противречности унутар БРИКС-а. Минама са одложеним паљењем аутори реферата називају територијалне спорове између Кине и Индије, супарништво за сировинске ресурсе, трговинске противречности, разлике у прилазима промени климе. Између осталог, аутори реферата не сумњају да је Москва у стању да деактивира ове мине. Захваљујући свом угледу Русија је у стању да стимулише партнере из БРИКС на превладавање трвења, слаже се са мишљењем аутора реферата копредседник Савета за националну стратегију Јосиф Дискин:
У Русији се појављује јединствени захтев од стране партнера за њеним активним економским и спољнополитичким ставом, за неким креативним дејствима. И данас је питање у којој мери ће њени предлози одговарати потражњи у контексту сасвим јединствнеих могућности мултипликовања свог економског и политичког утицаја.
Експерти истичу да Запад види у БРИКС свог геополитичког супарника. Зато ће се потрудити да не дозволи петорки да ојача на светској сцени. Такав развој ситауције треба да омете документ који су руски експерти припремили за владе. Он ће бити остнова националне стретегије Русије у оквиру БРИКС која је у припреми.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:28:12 GMT -5
Инвеститори очекују распад еврозоне и још банкрота13. мај 2012. | Танјуг
Атина – Економисти настоје да разјасне шта ће бити узрок сумрака еврозоне – прекомерни буџетски издаци или смањење тих издатака, мада инвеститори, изгледа, већ оцењују да су обе варијанте „погубне“ и очекују распад тог монетарног блока и нова банкротства.
Еврозона се поделила на два табора. Један део економиста и политичара, углавном из северних богатих чланица еврозоне и међународних организација, покушавају да нађу нове аргументе како би доказали неопходност настављања строге буџетске штедње.Супротан табор, чије се чланство и географска разноврсност неумољиво повећавају, уверен је да су испуњавање захтева Међународног монетарног фонда (ММФ) и Европске уније за „затезање каиша“ гурнули еврозону у тако дубоку кризу, објављено је Интернет страници Finmarket.ru. Прва група указује да без смањења трошкова не може бити ни смањења дугова, а тиме ни стабилног развоја, док опоненти с гневом постављају питање како се могу смањити дугови ако слаби економија која је остала без буџетске потпоре. Инвеститори, који су раније листом подржавали присталице финансијске дисциплине, сада већ нису уверени ни у шта. Грчку, измучену буџетским кресањима, већ су прецртали на листи чланица еврозоне. Да ће та земља напустити евро већ ове године уверено је 57 одсто од 1.253 инвеститора, аналитичара и трговаца које је анкетирала агенција Блумберг, док 80 одсто њих сматра да ће Португалија или Шпанија поћи стопама Грчке, при чему допуштају банкрот једне од њих. Инвеститори такође и даље не верују ни онима који не желе да штеде и указују да су обвезнице Француске престале да привлаче купце после победе Франсоа Оланда, противника стоге штедње, на недавним председничким изборима .
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 11, 2013 11:25:37 GMT -5
Четвртина Немаца за излазак из еврозоне11. март 2013. | Танјуг
Берлин – Четвртина Немаца би подржала излазак своје земље из еврозоне на предстојећим септембарским парламентарним изборима, према резултатима анкете института ТНС-Емнид.
Анкета објављена у немачком магазину Фокус показује да је 26 одсто гласача спремно да подржи политичку групацију која би у свој предизборни програм уврстила питање изласка Немачке из еврозоне, што је показатељ да је су Немци све уморнији од пружања помоћи презадуженим чланицама заједничке монетарне уније. Четири од 10 испитаника од 40-49 година је одговорило да би подржало политичку опцију која се залаже да Немачка напусти евро. У анкети спроведеној 6. и 7. марта учествовало је 1.007 особе. Евроскептичке политички оријентисане партије нису досада имале велики упориште у Немачкој. Једино је партија Слободних бирача успела да уђе у баварски парламент, док остале не учествују у креирању званичне политике. Недавно је формирана нова партија Алтернатива за Немачку евроскептичке оријентације коју подржава велики број пословних људи и интелектуалаца и чији челници тврде да ће успети да се кандују за учешће у септембарској изборној трци.
link
|
|