Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:38:19 GMT -5
Американац Џон Перкинс, аутор сензационалне књиге "Признање једног плаћеног економског убице", говори ексклузивно за Геополитику
Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице.
Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: "С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. То се мени догодило у Панами и Омар Торијос је био убијен као резултат тога. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком.
Разговор водила: Сандра Максимовић
Међународни економски односи су такви да, добрим делом, одређују судбину међународних односа у целини, нарочито зато што је све израженија болна подела на развијене земље и на земље у развоју, на оне који могу све и на оне који не могу ништа.
Мрачна страна светске економије постаје очигледна сада када политичко позиционирање једне слабе државе у међународном институционалном систему постаје све више зависно од привредне подобности те исте државе, односно од њене безусловне отворености за улазак страног капитала. На тај начин, богати ће постати још богатији, а сиромашни још сиромашнији.
У сенци приче о улагању "у развој неразвијених" крије се друга прича, прилично сурова у својој суштини, искрен приказ стварности који даје човек, некадашњи најуспешнији Economic Hit Man (ЕХМ), односно економски плаћени убица. Џон Перкинс је сумирао своје богато професионално искуство у џунгли привредне глобализације, период у коме је у име корпоратократије и профита најмоћнијих довео многе земље у развоју на руб економске пропасти а тиме и до почетка краја њиховог политичког живота. На основу свега тога написао је и објавио 2004. године фасцинантну књигу "Признање једног економског плаћеног убице", која и дан-данас узбуђује јавност широм света. Џон Перкинс завршио је студије за руководиоце компанија на Универзитету у Бостону и врло брзо је постао занимљив, као одговарајући потенцијал, извесним политичко-привредним структурама, као што су Национална агенција за безбедност (НСА) и МАИН, мала компанија која је била консултант Светске банке, око инвестиционог програма за земље Трећег света. Преко ноћи постао је нека врста тајног агента еx оффицио, економски плаћени убица који је одлично, показало се, радио свој посао јер је дуго година опстао у сржи софистицираних привредних манипулација на међународном нивоу. Радило се на стварању низа држава економски зависних од САД-а, чиме би та иста Америка себи обезбедила регуларан пут до експлоатације ресурса државе која је економски умрла. Радило се о милијардама долара које су кружиле и које су за једне значиле почетак а за друге крај. Перкинс у својој књизи примећује следеће: "У земљама као што су Еквадор, Нигерија или Индонезија облачимо се као учитељи или власници радњи. У Вашингтону и Паризу изгледамо као владини службеници или банкари. Делујемо скромно и просечно. Посећујемо пројекте и обилазимо осиромашена села. Проповедамо алтруизам и говоримо за локалне новине о добробити коју ће донети наши хуманитарни пројекти. Конференцијске столове и владине одборе прекривамо табелама и високим прорачунима, а на Харвардовој школи за економију држимо предавања о чудесима макроекономије. Ми смо стално присутни и радимо отворено. Или, у најмању руку, тако се представљамо и такви смо прихваћени. Тако функционише овај свет." Тај његов свет укључује и Међународни монетарни фонд и Светску банку, који су и те како одиграли значају улогу у "новом економском поробљавању света" и зато Џон Перкинс верује да само јединствен одговор угрожених земаља у развоју може разбити обруч те нове светске империје без милости. Некадашњи економик хитмен, Џон Перкинс, без страха од реваншизма "шакала који су у служби привредне мафије" и са задовољством пробуђене савести, покушава да нам покаже да ствари нису увек онакве каквима се чине и да вреди се борити за бољи свет, за свет без глобалне преваре, корупције, уцене и бруталности.
Господине Перкинс, Ви сте написали књигу "Признање једног економског плаћеног убице", која је изазвала и још увек изазива бурне реакције широм света, иако је то, заправо, само истинита прича о послу којим сте се некада бавили. Можете ли да нам објасните ко су економске плаћене убице и шта је њихов задатак?
Ми примарно стварамо глобалну империју без силе. Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице. Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Од тога имају користи локалне богаташке фамилије једнако колико и америчке корпорације, али то не помаже и већини популације, која је сувише сиромашна да користи струју, није обучена довољно да ради у новој индустрији и која фактички остаје да живи ван тог економског система. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: "С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. Или нас подржите својим гласовима у УН – у или пошаљите своје трупе да подрже наше у Ираку." У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. То се мени догодило у Панами и Омар Торијос је био убијен као резултат тога. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком.
Како сте Ви постали један од њих, економски плаћени убица?
Регрутовала ме је Национална агенција за безбедност (НСА) а завршио сам радећи као руководећи економиста у приватној консултантској фирми, где сам био обучаван као економски плаћени убица. Данас економске убице и шакали обично раде за приватне компаније а не директно за НСА или ЦИА.
На који начин су, по Вашем мишљењу, Међународни монетарни фонд и Светска банка учествовали у изградњи те корпоратократије у земљама у развоју и које су последице тог њиховог деловања тамо?
Већ сам поменуо на који начин Светска банка и њене сестринске организације функционишу у читавој овој причи али треба додати да, једном када се земље задуже, Међународни монетарни фонд им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу, то је смањење дуговања али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор. Последица тога је да те државе потпадају под ту светску империју.
Да ли можете да нам кажете да ли је могуће да се земље у процесу транзиције (на пример – Србија) изборе с негативним последицама економске глобализације?
Да, могуће је. Никада нисам радио у Србији и не познајем специфичности ваше ситуације конкретно, тако да не могу ни да предложим неки јасан план. У сваком случају, најважнија ствар је да се не прихвати идеја да ви морате некоме да робујете. У кооперацији с другим земљама, колико је могуће широм света, од Африке, преко Латинске Америке, до Европе и Азије, треба одбити улазак у нове дугове или преузимање плаћања старих дугова које су направили неки бивши лидери, корумпирани од стране економских убица. Тек ако сви заједно и сложно устанете и побуните се, можете да се надате успеху.
И на крају, господине Перкинс, који је био Ваш најдубљи мотив да напишете и објавите своју књигу, посебно ако знамо да сте се суочили са пуно проблема и да сте чак били и упозорени да то не чините а да сте Ви, упркос томе, одлучили да свету откријете истину?
Након 11. септембра, док сам стајао и посматрао како гори Светски трговински центар, знао сам да морам да напишем књигу. Схватио сам колико је важно помоћи људима да схвате да америчка спољна политика није оно за шта се представља да јесте и да, у суштини, има за циљ стварање врло неправедног и непоштеног света који ће резултирати растућом нестабилношћу. Мој унук очекује да наследи један мирољубив свет, свако дете на сваком континенту мора имати иста очекивања. Да би се то догодило, морамо да отклонимо узроке тероризма, глад, сиромаштво и експлоатацију. Схватио сам да је мој први корак био да откријем причу о експлоатацији, причу о економским плаћеним убицама. Никоме нисам рекао да пишем књигу све док је нисам завршио и послао је одређеном броју издавача. У том смислу, то је била моја најбоља гаранција. Сваки шакал зна да једном када књига постане доступна јавности, чак и да ја будем убијен, то може само увећати њену продају и то је већа опасност него то што сам ја жив. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:32:46 GMT -5
Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“
Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?
- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!
Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?
- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?
Крштеница правог Јосипа Броза Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?
- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!
Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.
- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност.
Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске.
Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.
Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.
Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?
- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!
Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:
''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''
То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.
Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?
- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...
Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова.
Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије.
Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.
Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар... Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''
Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.
Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.
- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом.
Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.
Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају... Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?
- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина? Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?
- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. Димитров је био једини заслужни човек за место председника такозване БАЛКАНСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ коју је Тито желео за себе. Стаљин је то осетио и осујетио. Тито је перфидно скратио Димитрову право на живот, за време пропутовања Димитрова кроз Србију, на путу за Москву, на Топчидерској железничкој станици, био је кратак, а судбински сусрет. О томе са много детаља говорим у књизи. Што се тиче убиства Лоле Рибара, документовано сам указао на заверу Велебит Владимир и Броз, за његову ликвидацију, на Гламоч пољу приликом припреме за лет, за Каиро и војну мисију. После убиства, уместо Лоле одлетео је Владимир Велебит британски агент и Титов генерал и повереник, који је у 93. години, умро у Лондону недавно са признатим чином генерала Енглеске армије! Шта рећи?
ТИТО НИКАДА НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ, а одбио је орден Лењина и орден Октобарске револуције 1977. године од стране Леонида Брежњева док сам ја са друговима био сужањ у Спужу! Тито је био насупрот - хусарски, коњички инструктор код Колчака у Омску, када је белогардејски генерал Колчак постао господар Омска. То се догодило 26. априла 1919. године када је 4. корпус генерала Колчака освојио простор од Оренбурга до Омска. Извршена је масовна мобилизација сељака и дезертера за Белу армију и Броз је укључен за инструктора у борби против Црвених. Противник на фронту против Белих био је командант М. В. Фрунзе, касније прослављени генерал и легенда Црвеног истока и Сибира, господар Урала! То је истина. Они који су умрли за Црвену заставу у Октобарској револуцији, са овог тла, изузев часних изузетака, остали су заборављени. Они су се борили за наду човечанства коју су понизили и изневерили кадрови слични Брозу и овде и тамо. Нажалост, то је истина. Ново издање књиге, треће допуњено издање, у два тома је у припреми и биће казане истине до краја. Нема више оклевања. Мртва уста не говоре, а поколење заборавља своје часне људе и хероје градитеље историје и славе народа. На писцу је да не дозволи заборав. Геополитика број 29. 15.децембар 2008.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 14:09:45 GMT -5
Ексклузивно
Александар Дугин, један од водећих руских и светских геополитичких мислилаца, говори за Геополитику Мислим да је за Србију једини спас у интеграцији у Евроазијски савез и решавању косовског проблема с ослонцем на руско атомско оружје.
Разговор водио: Слободан Ерић
Уважени Александре Гељевичу, молимо Вас да за читаоце српске Геополитикепојасните позадину последњих преврата и ратова на Блиском истоку, који се у светским медијима означавају именом „арапско пролеће“. Како, у оквиру тога, оцењујете побуну у Сирији, и колико је, не само за ову земљу него и за регион и шире, важан опстанак државних структура Башара ал Асада?
- Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимпериализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД. Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД (то су такозване демократе), или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције, када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста.
На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана“. Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском истоку. Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину. Испоставља се да ствар у арапском пролећу уопште није у демократији, него у геополитици:
Запад хоће да створи режиме лојалне себи самим, Саудијцима, Катарцима и вехабистима, као и Турцима. Да створи своје плацдарме за напад на Иран, на шиитски лук, у који спадају Иран, Ирак, који сада у знатној мери прелази просто под непосредну контролу Ирана, сразмерно одласку америчких јединица одатле. Значи, у шиитски лук спадају Иран, Ирак, Сирија, Хезболах у Либану, а такође Бахреин. Све те земље држе се антиамеричке линије, не играју америчке игре, и супротстављају се америчком империјализму у исламском свету.
Зато те снаге представљају објекат мржње Запада, и све арапске револуције усмерене су против Ирана, против Сирије, против шиитског лука, а такође против Русије, која у овом случају подржава антиимперијалистичку, антиамеричку политику на Блиском истоку. Зато ту постоји најфундаменталнија геополитичка подела: с једне стране су присталице вишеполарног света оличене у Русији, Кини и другим велесилама, и шиитске земље, шиитска друштва на Блиском истоку, који се супротстављају америчкој ционистичкој експанзији. Са друге стране су присталице једнополарног света – то су САД и разне њихове субимперијалистичке, подимперијалистичке, државе. То су Израел с једне стране, Саудијска Арабија и Катар – вехабијске и радикално исламске снаге са друге, и са треће стране Турска.
Турска је та у којој се Реџеп Ердоган, након што су његови противници, нарочито војно руководство Турске, неосновано оклеветани и бачени у затвор, поново вратио на атлантистичку позицију. Наравно, ако се праве паралеле, случај са Србијом је исти такав: зато што Србија иступа на страни вишеполарног света, она је савезник Русије. Против Србије су биле бачене исте оне снаге које сада ратују против Ирана, Сирије, и баве се дестабилизацијом Блиског истока. Једна те иста игра, једни те исти учесници. Дакле, последње што се тиче Сирије, у одговору на то питање, Сирија је последње упориште. Ако режим Башара Асада падне под ударима Американаца и њихових салафитских (вехабијских) улизица, биће отворен излаз на Иран, а то значи удар и на Русију. То значи рат, рат с Ираном. Такође, вехабисти, које су створиле исте те групе у самој Русији, чекају расплет сиријске трагедије. Чим падне Асадов режим, и ако вехабисти заузму Дамаск, треба се спремати за устанак у самој Русији. У Дагестану су већ јако снажна та расположења, с апсолутно истим тим задацима: дестабилизација руске државе, конкурентне Америци у регионалним размерама, и дестабилизација прилика у Ирану и у Русији. Зато заправо иста та америчка, саудијска и катарска агентура делује на територији Руске Федерације и припрема ударац Москви и Путину у леђа.
Евидентно је да је Запад (ЕУ и Америка) у кризи, јер се производња и реална економија преселила на Исток. Какав ће бити одговор Запада на опадање сопствене моћи? Да ли ће глобалистички планери прибећи некој дугорочној стратегији или неком радикалном решењу, рецимо, изазивању сукоба планетарних размера?
- Апсолутно сам уверен да је Запад у кризи, али Запад није просто преместио средиште економског индустријског раста у трећи свет и у Азију или Латинску Америку. Запад, помоћу контроле финансијског система, наставља да контролише све процесе који се у свету одвијају. Зато Запад заправо зависи само од успеха једнополарне глобализације. Ако Америка и Запад у целини задрже контролу над тим да задају правила игре у привреди (не саму производњу, не саме индустријске капацитете, већ правила, поготово у финансијској сфери), то јест финансијски капитализам, глобални финансијски олигархијски модел, онда ће, независно од тога где ће се производња налазити, управо Запад контролисати све процесе у економији.
Пошто управо Запад штампа резервну светску валуту, све економије су везане за долар, па зато фактички читав свет ради за САД и спонзорише САД. Према томе, криза – то је криза финансијског капитала у целини, и не решава се путем техничке измене проблема на ову или ону страну. То је криза цивилизације, то је криза материјалистичке атеистичке културе, то је криза пута Запада ка либерализму и индивидуализму и такозваној слободи, који су заправо довели до нових облика тоталитаризма, изопачености и диктатуре. Зато у ствари и доживљавамо најфундаменталнију кризу; ова криза није технички квар, ова криза је у суштини последица пута Запада током последњих триста година, када је Запад одступио од хришћанства, од своје религије, и коначно кренуо путем техничке модернизације. Зато се сада приближавамо најстрашнијем, завршном акорду тог пута. Према томе, економска криза и проблеми које Запад и Европа доживљавају у управљању – то није просто технички квар, то је колапс. И многи тамо, премда се и праве као да је све нормално, како се ништа не дешава – збиља то схватају. Зато је немогућ било какав благ излаз из ове ситуације. Апсолутно сам убеђен да Америка ствар води ка трећем светском рату, ка правом правцатом светском рату. Зато Америка, доводећи радикалне исламске режиме на власт, сама ствара изговор за даље упаде, интервенције у те земље. И то врло добро схватају и сами многи муслимани и Арапи, који виде како њима манипулишу, како свесно од њих самих стварају страшило непријатеља човечанства, а после тога ће их уништавати, објашњавајући то неопходношћу спречавања те човекомрзилачке идеологије, коју сада сами Американци подржавају. Они ће образлагати будући геноцид над муслиманским народима, и то онима који немају никакве везе са тим. Према томе, одиграва се финални окршај. Задатак Америке је, наравно, глобална дестабилизација политичких система, лишавање држава суверенитета – на то су управо усмерени догађаји арапског пролећа. Све суверене државе морају бити демонтиране и морају прећи под контролу провокативних екстремних снага, које ће просто самим својим постојањем омогућити да се тамо у сваком тренутку упадне. На пример, талибански режим у Авганистану, који су такође на власт довели сами Американци преко својих пакистанских субимперијалистичких савезника. Тај циљ одговара дестабилизацији других земаља, и у првом реду Кине. Значи, одиграва се борба између глобализма САД и оних који сада покушавају да, обрнуто, сачувају суверенитет и своје генералне позиције, то јест присталица вишеполарног света. Постоје два табора: присталице једнополарног, западног света, западне хегемоније, империјализма, финансијског капитализма који хоће да себе по сваку цену спасе, па и по цену трећег светског рата и фактички уништења значајног дела човечанства. То је највероватнији сценарио; чини ми се да га не можемо избећи, премда треба учинити све могуће за то да присталице вишеполарног света изведу хармонични расплет те фундаменталне, апсолутне, финалне кризе без преседана.
У ту сврху треба се удружити, за то треба мислити, радити, али све је прожето западним мрежама утицаја – у Русији, у исламском свету, у Европи, па и у Ирану постоји пета колона; има је, наравно, и у Србији – западњачки и атлантистички издајници. То отежава могућност наших маневара. Човечанство безнадежно иде у бездан, куда га вуку представници већ глобалне и светске елите; то више нису просто САД као посебна земља – то су представници финансијског глобалног капитала, светске финансијске олигархије, која у суштини данас чини светску владу, игноришући све законе демократије. То видимо, на пример, у Грчкој. У Грчкој је већ просто уведено апсолутно директно спољно управљање, које нема никакве везе са демократијом, које располаже том земљом по сопственом нахођењу, наводно да је спаси од кризе коју су сами представници те финансијске олигархије у Грчкој и створили. И тако ће бити свугде, то јест одиграва се десуверенизација. Ради се о окупацији практично у светским размерама, окупацији суверених држава од стране светске владе и њених средстава утицаја. Мислим да је време да се светској влади објави рат. То је једини начин да се одложи или чак избегне трећи светски рат: или ћемо ми извести удар на Американце и њихове мреже које воде до те ствари, или ћемо убијати једни друге.
У Србији се последње деценије са великим задовољством пратио процес државотворне и економске обнове Русије. С друге стране, морам да кажем да национални кругови у Србији са забринутошћу прате протесте „опозиције“ у Русији, и процес медијског подривања ауторитета и вредности руске државе и цивилизације. Забринутост проистиче из богатог искуства у примени западнихметода оранж револуција. Како Ви оцењујете ту медијску харангу на Цркву,председника Путина?
- Да, сасвим сте у праву: то је јако опасна тенденција. Ти људи не представљају наше становништво, али то је врло, врло активна мањина коју финансијски подмазује Запад, САД, ЦИА, амерички Стејт департмент, као и европске субимперијалистичке, подимперијалистичке структуре. Ту мањину већином чине људи који су или етнички неруси, а таквих је јако много у многонационалној Русији, или су потпуно оријентисани на Запад, и они су пета колона која стреми да изведе удар на основна чворишта руске државности. То је православље, то је наш историјски идентитет, то је суверена држава, државност, која држи сложено друштво у јединству и обезбеђује територијалну целовитост Русије. То је лично председник Путин, који води политику независну од утицаја САД. Зато имамо случај са групом „Пуси Рајот“, случај с наранџастом револуцијом – све је то дело руку пете колоне, цијашких агената утицаја, либерала, као и јако моћног израелског лобија, који се различито односио према руској државности. Било је и покушаја зближавања Израелаца са Русијом, исто као и у случају Турске последњих година, али је дошло је до коначног равнања Израела према САД. Ето, „Ехо Москве“, које је просто штаб такве делатне организације, то је радио-станица у којој се налази идејни штаб за рушење руске државности. Запањујуће је што се у окружењу председника владе Медведева налази јако много људи либералне, прозападне, проамеричке оријентације, који спадају у исти тај америчко-израелски лоби унутар Русије. То је изузетно опасно, пошто они држе у рукама кључне, најосетљивије центре управљања друштвеним процесима. И поред тога што Путин води политику јачања суверенитета Русије, представници тих прозападних ултралибералних кругова мобилишу становништво, стварају атмосферу психолошког прогањања људи који се залажу за православље, за родољубиве вредности, за самобитност Русије, подвргавају их остракизму, и воде ствар ка обојеној револуцији.
Сада је та револуција пропала: борбу за улицу, за социјалне слојеве, Путин је заправо добио. Али је то ипак јако опасна ситуација, пошто је наше друштво буквално прожето петом колоном. И ви, Срби, знате колико много може да учини издајник када народ пролива своју крв: друштво свим силама штити своје интересе, а група издајника, подлегавши наговарању Запада, или просто купљена, способна је да подло зарије нож у леђа. Све то је могуће и сада у Русији, те је зато, без обзира на то што су тенденције после Путиновог повратка јако добре, створен Изборски клуб који обједињава конзервативно-родољубиве интелектуалце, политичаре, јавне личности и леве и десне оријентације, независно од идеологије, који су се сада збили да би просто спасили земљу, суочени са спољном и унутрашњом агресијом. Унутрашњом агресијом од стране пете колоне, и због које мислим да још увек постоји јако велика опасност.
Значи, на једној страни имамо значајан део руске елите, либерално и атлантистички настројен, која је утицајна у друштву и медијима, а на другој страни је патриотски блок који чине, у основи, председник Путин и већина народа... Можете ли нам ближе објаснити то сложено окружење и ситуацију у којој се налази председник Путин? На који начин подстаћи међусобну комуникацију и садејство руске националне и економске елите са председником Путином, а њих заједно са руским народом?
- То је уопште исправна оцена, и ја тако мислим. Сматрам да је Путин усамљен, он се ослања на друштво у целини, али прозападна, проамеричка елита, пета колона, блокира Путину могућност да продре до широких народних маса. Руске националне елите готово да нема, зато што је током последњих двадесет година готово сва елита изузев, можда, појединих припадника безбедносних структура и неких појединаца, практично била под утицајем западних либералних кругова. Код нас је апсолутно либерална влада, код нас су либерална јавна гласила, код нас је либерално школство, и у њима је практично постојало управљање споља, и још увек постоји. Читава елита у Русији је, уопштено речено, прозападна, и читава се супротставља Путину, или у најмању руку није заинтересована за то да његов ослонац на народ постане стабилан и озбиљан. То је зечја елита, та елита мрзи руску историју и спремна је да прода земљу у целини и по деловима. Она се тога лаћала у Јељциново време деведесетих година, и сада то наставља. Путин је усамљен, и он не може до краја да пронађе ослонац на народ. Можда ће се то кроз извесно време десити, али је изолован од елите. То се често дешавало у руској историји – да цар или вођа буде окружен издајницима, шљамом, мрежама утицаја, агентуром, петом колоном и шпијунима. Али, он засад не може да продре до Русије. Самим тим, друштво за безакоње које чине елите − корупцију, лоповлук, цинизам, проневере – за све то криви Путина. Самим тим елите дискредитују Путина својим понашањем с једне стране, а с друге стране – онемогућавају му да продре до широких народних маса и ослони се на њих. Оне све блокирају. Зато је ситуација врло трагична.
Александре Гељевичу, желимо овом приликом да изразимо похвалу једној од Ваших стратешких идеја – евроазијству. Видимо да Ваше идеје о Ероазији, које сте пре две деценије промовисали, сада на неки начин доживљавају своју реализацију. Ту мислимо на идеју стварања Евроазијске уније, односноЕвроазијског савеза, о којој је говорио и председник Руске Федерације, Владимир Путин. Да ли Ви видите место Србије у Евроазијском савезу, имајући у виду да је Србија за Русију географски Запад?
- Као прво, захваљујем Вам на том запажању, пошто су се Срби вероватно први у Европи упознали с евроазијским идејама, први превели моје књиге, или у најмању руку међу првима. Увек сам јако волео српски народ и увек сматрао да су Србија и Русија – две државе, две културе обједињене истом судбином. У том погледу, управо за Србе није тајна одакле су Путину стигле идеје евроазијства – то је заиста рад мој и мојих истомишљеника евроазијаца. Сада то нису просто речи, то је реалност стварања Евроазијског савеза: функционише Царински савез! Мислим да Србија свакако треба да уђе у Евроазијски савез, мора да постане чланица Царинског савеза, да уђе у ОУКБ, Организацију уговора о колективној безбедности, и само тако Србија може да одбрани свој суверенитет, независност, да се бурно и активно развија. То неће противречити оријентацији на Европу. Као прво, и из Русије се сада може слободно путовати, слободно може трговати, а економски односи Русије с Европом знатно су већи него што имају разне земље које су чланице Европе, на пример, из Источне Европе. Зато они који се боје да ће улазак у Евроазијски савез удаљити Србе од Европе треба да знају – то је лаж, то је пропаганда наших непријатеља. То ће приближити Србе Европи, али ће им омогућити и да достојанствено сачувају свој суверенитет. И у ствари Русија неће признати Косово – и то је такође јако важно. У Русији сматрају: Косово је Србија. И ако Русија има атомско оружје, онда то признање нису празне речи.
Историјско искуство нас подстиче на опрезност. Да ли постоји опасност да руски народ опет у некој новој наднационалној заједници као што је Евроазијски савез изгуби свој духовни и национални идентитет као што је то било у време СССР-а? Игор Панарин предлаже да централна идеологија Евроазијског савезабуде православље.
- Мислим да такве бојазни постоје, али ако Русија не обједини Евроазијски савез, она сама неће издржати притисак Запада – ето у чему је ствар. Ако не ојачамо своје позиције на постсовјетском простору, не успемо да га интегришемо економски и војно-стратешки, онда Русија нема шансу да самостално издржи сучељавање са Западом. Просто ћемо се срушити; тако да немамо другог излаза. То је ризично, и сматрам да је брига за јачање идентитета руског народа – првенствени задатак, укључујући и православни идентитет као базни и осовински. Али, ако покушамо да понудимо православље свим земљама које улазе у Евроазијски савез, наићи ћемо на врло снажан отпор јер тамо има исламских земаља: Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Таџикистан. Не можемо да их потцењујемо. Зато мислим да треба деловати упоредо, стварајући Евроазијски савез на привредно-стратешком нивоу, а радити унутар Русије и са руским становништвом на јачању православног идентитета, али то не изјављујући отворено, и не говорећи о томе као о званичној и главној идеји. То ће просто створити проблеме које никада нећемо решити.
Знамо да Ви имате респект према исламу. Обичном човеку који, условно речено, припада европској цивилизацији, а и шире, тешко је појмити и разумети радикалне исламисте који дигну у ваздух себе и ученике неке школе, или случајне путнике неког метроа или воза... Да ли је то аутентични ислам или једна његова струја , салафистичка, која је однегована од стране западних обавештајних служби у Авганистану до данас? Ово питамо јер постоји зачуђујуће поклапање циљева Ал Каиде и Сједињених Америчких Држава у многим земљама.
- То је сасвим исправна опаска. Бжежински је лично тренирао екстремисте Ал Каиде у Авганистану, Бин Ладен је био агент ЦИА (што је познато), и салафизам, радикални терористички ислам, просто представља пету колону ЦИА, Запада. Запад дискредитује исламске вредности, ради против интереса муслимана, представља муслимане као антиљудске, нечовечне сурове животиње, и управо салафизам и вехабизам представља као тако радикалну, заправо карикатуралну, представу о исламу. Тако да – постоји реални ислам; то је велика, древна цивилизација, коју данас најизразитије представљају шиитски, суфијски кругови, традиционални ислам, и која је веома духовни. Он није једнозначан – тамо има свега; има најразноврснијих друштава, најразноврснијих вредности. Вехабисти, опет, покушавају да створе карикатуру реформисаног ислама: ислама примитивног, ислама лишеног духовне, културне, историјске димензије. И у том погледу – то није ислам. Просто, то је продужетак америчког империјализма. Ми не можемо да сматрамо, на пример, да су ове или оне секте, које се заклањају иза Христовог имена, као што су Мунова секта, или Ом Шинрикјо, које могу да користе Христово име, да су то хришћани. Исто тако, вехабијске главосече – то уопште нису муслимани, они просто имају врло далеку везу с исламом, исто као и секташи са хришћанством. Зато се ја према исламској традицији односим с најдубљим поштовањем и уважавањем. Посебно ми је блиска иранска философија, суфијска традиција.
У Русији забрињавају убиства муфтија и исламских вођа у Татарстану и Дагестану, која су се догодила прошле године. Ко је то урадио, и како Ви гледате на ово сложено питање?
- То је сасвим очигледна ствар. Исто као што је и чеченски сукоб био регулисан пошто је део оних Чечена који су се борили против Русије схватио да их вехабисти воде у покољ, уништење, да они просто манипулишу, муфтија, суфијски вођа Ахмад Кадиров прешао је на страну Русије – то је био принципијелни моменат. У Дагестану су недавно убијена двојица муфтија, а један од њих, Саид Чиркејски, није био просто представник традиционалног ислама, него је био највиши духовни ауторитет, суфијски ауторитет који је водио апсолутно здраву, исправну, дубоку духовну политику, врло промишљену. А убили су га они који планирају да у Дагестану понове Кавкаски рат, и они, несумњиво схватајући значај традиционалног ислама, суфијског ислама, убијају оне лидере који могу кренути, и свакако би кренули, линијом Ахмада Кадирова, тј. да постану јемство победе Русије, и победе традиционалне евроазијске велесиле над непријатељем.
Зашто их Русија не заштити?
- Русија је у својој делатности паралисана тиме што је наша елита под потпуном контролом либерала. Ето, чак и о Путину обликују сасвим лажну представу.
Александре Гељевичу, како оцењујете тренутно стање у Србији и једну врсту политичког, дипломатског и економског притиска који се на Србију врши од стране Запада у последњих више од двадесет година? Шта Србија да чини поводом Косова, у условима када је озбиљно нарушен њен економски и политички суверенитет?
- Уверен сам да, као прво, Николићева влада већ представља позитиван помак, макар и не најбољи, али је то – добар потез. Сретао сам се са Николићем, оставио је на мене јако добар утисак; потом су се разне ствари догађале, не пратим баш до танчина. У сваком случају, он је родољуб, он је Србин, а не попут агената утицаја какви се код нас каткад јављају; мислим да Николић жели добро Србији. Може ли он то да учини или не – то не знам, то ви боље знате. Мислим да је за Србију једини спас у интеграцији у Евроазијски савез и у решавању косовског проблема с ослонцем на руско атомско оружје.
Нова влада и нови председник Томислав Николић показали су већу спремност за сарадњу са Русијом; међутим, у економској политици није направљенсуштински дисконтинуитет, подржавају се страни инвеститори, а многи сматрају да се превише уступака чини Западу када је у питању Косово и Метохија…
- Мислим да се можда ипак ради о реализму, пошто сам једном приликом после повратка из Србије, видевши каква ситуација је тамо могла да настане још у претходном мандату, лично о том питању обавестио руководство земље. Али ево шта сам запазио: ни са стране Русије, барем у то време, Србија није изазвала велики ентузијазам. Не треба заборављати да Русија има велика ограничења, и можда је делимично политика зближавања са Западом диктирана потребом, прагматичном потребом, пошто Москва сада није спремна да у потпуности преузме на себе прилике у Србији. Она ка томе иде, све смо ближе и ближе томе, и у одређеном тренутку... Зато ја не бих извлачио радикалне закључке у погледу Николића. Он је српски родољуб; можда он не може све, не зна баш све. Једини проблем је и у самој Москви, исто као и по питању интеграције са Казахстаном, за шта се већ одавно залаже председник Казахстана Назарбајев, и односа Белорусијом, са нашом најближом браћом. У том погледу, Србија сада, како ми се чини, треба да лавира, зближава се са Русијом, али да схвата да ни код нас није све баш тако добро. Сада постаје боље, и Николић је изванредна личност, сада оптимално одговара, чини кораке према Русији у оквиру могућег. А што се тиче Косова и Метохије, просто треба притискати одоздо, захтевати (гледао сам и на интернету) постојање разних мрежних друштвених покрета који чврсто стоје на бранику српских интереса, треба просто притискати. На крају крајева, то је питање друштвене мобилизације. Ако читаво српско друштво буде једнодушно, онда никакав властодржац, ни под претњом тренутног смењивања, не може да води политику издаје националних интереса. И уопште, само ће Русија и зближавање са Русијом решити то питање. Русија неће признати Косову и Метохији никакву независност, ништа, просто никакве албанске америчке структуре – Русе баш брига за то. Русија је нуклеарна земља, и ако она узме Србију у заштиту, онда ће се ситуација сасвим другачије решавати; тамо ће бити не само западни контролни пунктови, биће руски, српски. Радићемо; немамо куд, нема нам друге, постепено, само треба више активности одоздо.
Превод са руског: Сава Росић
Геополитика 59, јануар 2013.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 13:59:54 GMT -5
Зоран Милошевић | петак, 08. март 2013. | Приказ књиге Хане Розин „Крај мушкараца“ («The end of men»)
Данашње тржиште научних књига у САД све више доноси наслове које сугеришу доминацију жена: „Успон жена претворило мушкарце у децу“ («The Rise of Women Has Turned Men Into Boys»), „Крај мушкараца“ («The End of Men») и слично, а општи закључак оваквих студија је да хранитељице породица све више постају жене, док ће у средњој и вишој класи у кући командовати жене, а деморализовани мушкарци ће потражити спас у „вечном детињству“. Зашто се догађа уклањање мушког начела из савременог света је питање које мучило ауторицу књиге „Крај мушкараца“ Хану Розин (Hanna Rosin).
Розин сугерише се да је сумрак мушкости започео пре више од 500 година, приближно у време појаве мускетара, који су заменили средњовековне витезове. Технички прогрес је, дакле, витезове поспремио у „старо гвожђе“, иако је то време било врхунац мушкости. Технички прогрес је довео до појаве да се почне ценити мозак и адаптација на нове техничке проналаске, али време жена још није наступило. Ово тврди у својој новој књизи «The End of Men» (Крај мушкараца).
Када су последњи витезови одложили мачеве у корице, потврђивање мужевности се почело испољавати у новим ипостасима, али мушкарци свој (мушки) идеал (физичка снага и патријахална власт) више нису могли да сачувају. Капиталазам је уништио хијерахију односа између мушкараца и жене и уместо благородног мушког начела устоличио бога Мамона (новац). Фабрике су изродиле такав систем да мушкарцима више нису били потребни јаки бицепси. Морално проблематичне жене из викторијанске епохе створиле су масовну културу феминизације, у време када је америчка економија постајала најагресивнији капиталистички систем у свету. Жене су стекле право гласа и омогућен им је приступ образовању на свим нивоима. Почевши од 1950. године догодила се велика промена од економије засноване на бази добити у рударству, пољопривреди и тешкој индустрији,на економији услуга и тржишту новца, што је нарушило везу између физичке снаге и резултата рада. Потом се догодио научни (и, наравно, политички) пробој контрацептивних средстава и препарата. Стекавши власт над сопственом биолошком судбином, жене су могле да се равноправно носе на тржишту рада са мушкарцима. (Ово објашњава и понашање, за време велике рецесије, када су без посла остали бројни мушкарци, конзервативне партије су из све снаге удариле са незапамћеном злобом на слободу рађања деце какве није било никада до тада).
У свакој наредној деценији момци су обасипани, са разних страна, а највише преко медија, таквим информацијама које су сумњичиле, односно подстицали да сумњају у сопствене снаге и способности. Момци су доведени у стање очаја и само су повремено покушавали да умање пропаганду презира мушкости, неорганизовано, без неких добрих идеја, већ су само периодично дизали глас и указивали „на добра стара времена“, када се поштовао мушкарац и његов ратнички и заштитнички дух. Управо је кампања Републиканске партије САД ове 2012. године постала јарки пример нове верзије ове тежње. Наравно, све безуспешно. Храбри витезови, авантуристи – викинзи и бајроновски хероји су нестали са развојем телефона, а мушкарци које персонификује Арнолд Шварценегер су добили статус карикатуре. Но, овде није крај мука и проблема за савремене мушкарце. Глобализација, политичка корупција и фундаментализaм слободног тржишта изродили су велику рецесију, а она убрзала отпуштања радника са посла и наметнула потрагу за било каквим послом на илегалном тржишту, што је само увећало стрес код мушкараца. Неки од мушкараца, због економских проблема, љути на свет око себе, манифестују екстремне патријархалне реакције, што је посебно присутно у исламском свету. Овде мушкарци почињу да мрзе жене, које уместо да се радују могућностима образовања и свеколиким слободама, стрепе да им неки озлојеђени мушкарац не пљусне киселину у лице. У САД се слично догађа, доста притајеније, но бес мушкараца према женама кипи и питање је само дана када ће се пројавити у неком радикалном облику. Књига Розин је манифест новог света који се појавио на наше очи, а то је свет који је уништио мушко начело. Розин пише о свету који је економију поставио „ногама на горе“ и који је разуверио мушкарце да имају било какву мисију и снагу, већ их је упутио на економску и политичку борбу са женама. У књизи „Крај мушкараца“ ауторка тврди да је уништавање мушког начела при крају, те да рецесија из 2008. године само довршава овај процес. У западној култури се, дакле, догађају бројне промене које устоличују жене и женске принципе у свим сферама, па и у улогама хранитељице (породице). Розин осликава комичне обрасце Новог светског поретка. „Пластична жена“ (мисли се на жене које постају лепе и згодне уз помоћ пластичне хирургије) лако побеђује мушкарца у економији у којој царују услуге, а не производња.
Њој се супротставља тужни мушкарац од „шпер плоче“, са "застарелим виђењима" света, који није способан да адекватно одговори на изазове XXI века. У новом «андрогеном свету» добро образовани градски мушкарац се лакше прилагођава новим несталним улогама и са уздахом олакшања закључују да је добро што више нису храниоци породице. Имају избор да уђу у «клатећи брак», у коме ће се договорити ко ће бити хранилац породице, односно ко ће доносити новац кући. Но, перспектива мушкараца, посебно из радничке класе, јесте суморна, јер не могу да зараде довољно новца, како би равноправно и довољно учествовали у задовољавању потреба своје породице. Само пре 50 година, како је истицао социолог Конел (R. W. Connell), сваки Американац (мушкарац) уживао је «дивиденде патријархата», а сада све више градских очева одгаја децу уз образложење да следе препоручену политику «партнерских односа» и равноправности у браку, због чега мушкарци трпе притисак и приморавају да се посвети одгајању деце, уместо да раде. Другим речима, мушкарац преузима женску улога, а жена мушку.
Ради се, дакле, о систему глобалног капитализма који прождире и уништава све. Овај систем је нечовечан, јер не уважава мушко и женско начело у животу. Розин у књизи доказује да се као резултат тектонских промена формира (примитивни) матријархат, који све мери женским полом, а мушки прождире и потискује. Другим речима, овај матријархат у настајању већ исказује, уз помоћ технологије и похлепе, да се претвара у својеврсног монструма. Розин наводи као илустрацију своје тврдње речи најбогатије жене на свету Џине Рајнхарт (Gina Rinehart) која презире хуманост и назива раднике „нитковима“ (свој капитал је стекла у области рударства) предлажући да им дневница буде само два долара. У том систему плате жена се деценијама уназад увећавају, а мушкараца се смањују. На пример, рецесија започета 2008. године оставила је у 80 посто случајева без посла мушкарце.
Крај старог мушког начела у новом поретку је неминован, што многи и поздрављају, јер води потчињавању мушкараца. Просто чекају трен када ће моћи да потчињеним мушкарцима покретом руке дају наређења. Капиталистички систем који сада постоји и који прети да у потпуности овлада планетом успоставља пирамидални социјални систем у којем доминирају жене. Но, закључује Розин, то није рецепт за срећу. Угњетавање било кога, па и мушкараца, није нешто што треба да нас радује. Напротив.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 13:36:51 GMT -5
Будућност латиноамеричког социјализма налази се под знаком питањаПосле смрти председника Венецуеле Уга Чавеса експерти су почели да говоре о заласку социјализма боливаријанског усмерења. Губитак општепризнатог лидера левог преокрета може да деморалише сапутнике и велики експеримент у Латинској Америци ће постепено бити прекинут.О томе да је Уго Чавес био тактичар и теоретичар социјалних реформи у Јужној Америци не треба дискутовати. Како је рекао председник Никарагве Даниел Ортега, преминули лидер је подигао Боливаров бодеж у Венецуели, Латинској Америци, на Карипским острвима и у читавом свету. Заменик директора за научни рад Института за земље Латинске Америке Борис Мартинов сматра да је допринос Чавеса левом усмерењу континента тешко преценити.
Допринос је прилично битан. Он се не сме потценити. Пошто и одбројавање овог левог преокрета започиње доласком на васт Уга Чавеса 1998. године. Левом преокрету су почеле да се придружују и друге земље. Појавило се радикалније и мање радикално крило. Мени се чини да се леви преокрет подударио временски са разочарањем латиноамериканаца у оне неолибералне рецепте које су они у изобиљу добијали почетком 90-их. Праћење ових рецепата довело је до краха економије, увећања социјалне неједнакости, до социјалне напетости. У том контексту појава зреле алтернативе неолибералним схемама деловала је прилично природно.
Треба истаћи да Чавесов социјализам није био копија социјализма совјетског узора. Он сам је сматрао себе учеником и следбеником кубанског лидера Фидела Кастра и дивио се дугогодишњем револуционарном подвигу. Управо зато је често наводио речи команданта: Чавес, не прави другу Кубу, направи прву Венецуелу.
Између осталог, постоји стабилно мишљење да даљи развој догађаја у Латинској Америци делимично зависи од Хаване. А она подржава званичног наследника Чавеса, потпредседника земље Николаса Мадура. Али овај политичар има много мање могућности да утиче на развој догађаја него преминули председник.
Чавес је наравно оставио после себе врло јако наслеђе. Али треба узимати у обзир и то да није оставио налседника. Тачније човек акоји би се макар приближио Чавесу по степену харизме, по енергији, по верности оним идеалима које је он за себе одабрао. За месец дана ће бити заказани избори и они ће показати реални однос снага.
Не треба сумњати да ће у скорије време леви преокрет у Латинско Америци осетити прилично снажан вакуум лидерства. То ће несумњиво искористити прилично јака опозиција, коај више или мање успешно делује у свим земљама региона. Упоредо са тим не треба сумњати да после Чавеса Латинска Америка неће више бити иста као за време њега.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 13:31:14 GMT -5
Vatikan sprema pohod na Rusiju?
Stolica poglavara Vatikana ostala je prazna pošto se i zvanično pre dva dana završio pontifikat pape Benedikta XVI. Novi poglavar Rimokatoličke crkve trebalo bi da bude izabran tokom ovog meseca. Budući da je u konkurenciji oko 100 kardinala iz celog sveta, za novog šefa države Vatikan u punom su jeku tiha lobiranja, kako unutar Katoličke crkve, tako i u moćnim međunarodnim krugovima sa kojima je, što direktno što iz senke, interesno povezan Vatikan ili uticajni rimokatolički redovi poput jezuita, Malteških vitezova i elitističke organizacije Opus Dei.
Da li će novi papa opet biti neko iz Evrope ili će se Vatikan, kroz istoriju poznat kao inicijator ili učesnik iz senke velikih i prelomnih događaja, odlučiti za poglavara sa nekog drugog kontinenta, znaće se uskoro. Ukoliko katolici nastave već viđeni istorijski kurs, najveće šanse imaju latinoamerički kardinali. Namera je da ostvari veći uticaj na rastuću snagu organizacije BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), čime bi, kako se veruje, došle do izražaja i vatikanske težnje za ujedinjenje svih hrišćana, pošto je Rusija najmnogoljudnija pravoslavna zemlja u svetu. - Sasvim je sigurno da razvoj svetskih događaja ide u pravcu Istoka. Zapad je na ivici finansijskog kraha, iscrpljeni su izvori sirovina. S druge strane Kina dominira u svetskom monetarnom sistemu, prirodna bogatstva su na Istoku, ali i u Latinskoj Americi. Pored BRIK-a na južnoameričkom kontinentu ubrzano jača i pokret Porto alegro s namerom da parira aktuelnoj svetskoj oligarhiji. Pošto je u BRIK-u Brazil jedina većinska katolička zemlja, šanse latinoameričkih kardinala rastu - smatra prof. dr Smilja Avramov.
PUTIN NEĆE SEDETI SKRŠTENIH RUKU: Smilja Avramov
U tom kontekstu, naša sagovornica podseća da je Sveta stolica pred Prvi svetski rat podržala ratne trube Austrougarske, da je tokom Oktobarske revolucije iz senke stala uz Lenjina i bila akter u stvaranju komunizma, kako bi osujetila ruskog cara Nikolaja Romanova u nameri da stvori uniju pravoslavnih zemalja jer je katolička kurija htela da se stvori moćan katolički blok. Zatim da je pred Drugi svetski rat papska država podržala Hitlera, a po završetku pacovskim i drugim kanalima spasavala poražene naciste.
Takođe, u novijoj istoriji, Vatikan je, za vreme Poljaka pape Jovana Pavla Drugog imao značajnu ulogu u krahu istočnoevropskog komunizma i Varšavskog pakta, kao i u padu Berlinskog zida i razbijanju SFRJ, dok za vreme pontifikata Bavarca Benedikta XVI dolazi do apsolutne dominacije Nemačke u Evropskoj uniji koja je u suštini delo Vatikana... - Vatikan je trenutno u procepu. Pitanje je da li novi papa može biti lutka u grupi aktuelnih moćnika Zapada, koji posrće, sa zadatkom da iznutra razbija ili oslabi BRIK i organizaciju Porto alegro, ili će se idući za sopstvenim interesima prikloniti onima čija moć nezadrživo raste. Jer, ovo više nije ni 1914. ni 1917. ni 1941. Današnja Rusija s Vladimirom Putinom na čelu, koji ide za tim da stvara savez pravoslavnih zemalja, nije isto što i Sovjetski Savez iz doba Mihala Gorbačova niti je to Rusija u vreme Borisa Jeljcina. Ukoliko bi se dogodilo da Brazil prinudno i odstupi iz BRIK-a, te da se Vatikan diskretno umeša u oružano razbijanje BRIK-a, pitanje je kako bi odreagovale vodeće zemlje te organizacije, koje imaju atomsko oružje - kaže dr Avramov
Ko su mogući naslednici?Odmah nakon Racingerove ostavke (Benedikt XVI), kao najozbiljnii kandidati za njegovog naslednika pominjani su kardinali afrički Piter Turkson iz Gane i Fransis Arinze iz Nigerije, Kanađanin Mark Ule i Amerikanac Timoti Dolan, ali i Italijan Anđelo Skola. Poznavaoci prilika u Katoličkoj crkvi veruju da bi oni mogli povrate već dobro urušen ugled Vatikana i rimokatoličkog sveštenstva u svetu, ali poslednjih dana u vrh prognoza izbili su latinoamerički kardinali Odilo Serer iz Brazila, Kolumbijac Ruber Gomez. i Leonardo Sandri Argentinac italijanskog porekla. Tvrdi se da bi njihovim izborom bili zadovoljeni i evropski i prekomorski katolici. Po proročanstvu dolazi "crni papa"
Staro katoličko proročanstvo navodi da će poslednji u nizu poglavara Rimokatoličke crkve biti "crni papa". Nije međutim jasno da li se misli na boju kože, ili na "crnog papu" iz jezuitskih redova, ili će poslednji papa zacrniti čovečanstvu i ostati upamćen kao onaj koji je doprineo totalnom krahu ove civilizacije.
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 8, 2013 13:25:14 GMT -5
ЈАСЕНОВАЦ: ПО НАРЕДБИ Комунистичке интернационале и Ватикана УГОВОР О ЋУТАЊУ потписали Моша Пијаде КПЈ и Миле Будак НДХВести | 08.03.2013 | 18:49 | | ЈАСЕНОВАЦ: ПО НАРЕДБИ Комунистичке интернационале и Ватикана УГОВОР О ЋУТАЊУ потписали Моша Пијаде КПЈ и Миле Будак НДХПредавање професора Србољуба Живановића – ИСТИНА О ЈАСЕНОВЦУ! било је у среду, 6. марта у библиотеци града Београда. Два дана касније, 8 марта, нема ни речи у дневним листовима да се ово догодило… У уторак, само дан раније на ФБ страници (са латиничним називом?!) Biblioteka grada Beograda најављено је предавање (такође латиницом): “Sreda, 6. mart u 19 časova; Biblioteka grada Beograda Ciklus predavanja „Iskorak u smisao“ Predavanje: „Istina o Jasenovcu“ Predavač: Prof. dr Srboljub Živanović – član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu. O predavanju: Profesor Živanović će svoje predavanje najvećim delom posvetiti dokazima koji potkrepljuju podatke o broju nastradalih u logoru „Jasenovac“. O predavaču: Prof. dr Srboljub Živanović (1933, rođen u Sarajevu, živi u Londonu) srpski je antropolog, paleontolog, profesor Londonskog univerziteta, član Kraljevskog antropološkog instituta i Kraljevskog medicinskog instituta u Londonu, direktor Evropskog instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena u Londonu. Profesor Živanović je član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu i predsednik Fonda za istraživanje genocida. Član je Slovenske akademije nauka i umetnosti. Godine 1964. bio je član ekipe antropologa koja je istraživala grobnice žrtava ustaškog genocida iz Drugog svetskog rata, u kompleksu koncentracionih logora Jasenovac i Gradina.” Тако смо и сазнали за ово предавање па смо направили најаву, надајући се да ће бар неко ко прочита на ФБ-у отићи на предавање… Да је, као што није, другачије, да се овом предавању да ПАЖЊА КАКВУ ЗАСЛУЖУЈУ ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА И НАША ИСТОРИЈА, па да се уместо обележавања неког ЕДИКТА те паре употребе на пример за МУЗЕЈ СТРАДАЊА СРБА У ПРОШЛОСТИ: НАЈАВА: ИСТИНА О ЈАСЕНОВЦУ, проф. Србољуб Живановић – предавање, среда 6.март у 19 ч. Београд Преносимо са Форума Видовдан запис једног пажљивог слушаоца на овом предавању… 08.03.2013. извор: ФОРУМ Видовдан, за ФБР приредила Биљана Диковић ***** Јасеновац… Наизглед обична реч од 9 слова, али… колико је само појмова, осећања, мржње, страхота и ужаса уткано у ту једну реч. Колико је само књига написано, направљено фотографија… Колико је забележено исповести логораша који су преживели тај пакао на земљи. Нешто гротескно, изузетно потресно… а ја бих додао и скривено већ 7 деценија од јавности не само овог нашег балканског поднебља, већ и од светске јавности.
У Београду, у Библиотеци Града 6. марта 2013. у 19 сати почело је предавање под називом “Истина о Јасеновцу”, предавача Академика Проф. др Србољуба Живановића (који је српски антрополог, палеопатолог, професор лондонског Универзитета, члан Краљевског антрополошког института, и Краљевског медицинског института у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена у Лондону, председник Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида, и члан Словенске Академије Наука и Умјетности)… Истини за вољу, релативно сам касно сазнао за ово предавање (буквално 20 сати пре почетка), сасвим случајно, недовољно да обавестим пуно људи, како би што више људи било упознато са историјским чињеницама овог аветног дела наше тужне историје коју су исписивали мрачни умови задојени невероватном мржњом. Мислио сам заправо да одемо у већем броју, слично као на изложбу “Моје Јадовно” које је организовано 7. фебруара 2013. у Руском Дому у Београду. Тек то јутро сам послао позиве људима који воде порекло са простора Крајине, чији су преци били убијени не само у концентрационом логору Јасеновац – Доња Градина, већ и другим сратиштима злочиначке НДХ. Неки су имали обавезе, а неки су ми рекли да не би да посећују то предавање јер после имају ноћне море. Разумљиво. Долазим нешто пре 19 сати на крај Кнез Михајлове улице, и видим да нема баш пуно људи испред самог улаза Градске Библиотеке, као ономад пред Руским Домом. Некако нађох са једном женом ту салу где ће бити предавање. Сала додуше није била мала… али су ставили већи број столова и столица, вероватно мислећи да и неће доћи већи број људи, иако је испало да су организатори тако и желели. То ме мало и зачудило. Али добио сам и објашњење на моје питање. Рекоше, ако огласе јавно предавања и када се чује ко долази као предавач, персона која је жива архива веродостојних података везано за логор ужаса Јасновац… често знају да се убацују провокатори (?!), који су у стању да праве велике проблеме. Постоје још увек особе помрачених умова у Србији, којима је циљ сакрити истину о Јасеновцу и онда су спремни на овакве ствари, ма колико то чудно изгледало. Испоставило се да је та сала ипак премала, јер је добар део људи стајао на ногама док су сви ћутке слушали невероватне ствари из наше (забрањене) историје. А имали су шта и да чују. Проф. Др. Србољуб Живановић је рекао и неке нове детаље, за које нисам ни чуо. Почео је своје излагање како деца у Израелу, више знају о холокаусту и геноциду над Србима, Јеврејима, Ромима у време НДХ (1941-1945), него деца и омладина у Србији и подучију бивше Југославије. Искрен да будем поражавајућа чињеница, па онда и не чуди што нам се овакве ствари и понижења дешавају када младе генерације које долазе, у школи сазнају о Јасеновцу из историјске читанке тек неколико пасуса?! Каже да се о конценреационом логору Јасеновац први пут почело озбиљније причати тек почетком 1960-их година, и то услед притиска јавности, односно жеље породица настрадалих да се сазна све о том ужасном сратишту. Оно што је занимљиво јесте да су усташе када су виделе да ће изгубити рат, како партизанске јединице надиру, почеле да уништавају све што може да се докаже против њих на суду. А док је трајао тај ужас Јасеновца, усташки кољачи су се хвалили својим немачким шефовима са цифрама убијених православних Срба, Јевреја и Рома. Навео је и то да је претеча Јасеновцу био концентрациони логор Јадовно, које су италијанске војне снаге затвориле у августу 1941. године, схвативиши о каквом ужасу се ради. Једна занимљива информација је и то да су неки новинари на ослобођеној територији Кордуна, новембра 1942. године, штампали у новинама приче о Јасеновцу. Након неколико дана били су од партизанског војног суда осуђени на смрт стрељањем?! Почетком 1964. године требала је да се оформи Комисија за детаљно испитивање шта се дешавало и колико је људи убијено у концентрационом логору смрти Јасновац – Доња Градина. Још једна невероватна информација од проф. др. Србољуба Живановића… хрватски научници и антрополози нису желели да учествују у раду те комисије?! А крајње дрска и безобразна чињеница из тог времена је одлука тадашњих комунистичких власти то да се не дозволи члановима Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу било каква комуникација са новинарима, нити им је дозвољено фотографисање за време боравка тамо. Могли су само да прегледавају јаме и да праве записнике. Иако је и у томе било великих проблема. Проф. Др. Србољуб Живановић се дотакао и броја настрадалих у логору Јасеновац.Последњих деценија управо та бројка жртава је била предмет бројних шпекулација, јер како и сам каже нека Саборска комисија Хрватске је утврдила да број настадалих у Јасеновцу не већи од 2.200 Срба… с тим да је један аутор (рече проф. др. Живановић и име, али сам заборавио)утврдио да је било и преко 1.000.000 жртава у Јасеновцу. Међутим, оно што је проф. др Србољубу Живановићу и његовој комисији био релевантан и недвосмислен доказ о броју жртава јесте број десних бутних костију у тим масовним гробницама. Наравно, нису све десне кости биле избројане, али је та бројка од 700.000 жртава и била процењена. Праву бројку свакако није могуће утврдити из више разлога, а проф. др. Србољуб Живановић наводи да је један од главних разлога био то да због “братства и јединства” јужнославенских народа, комунистичке власти нису дозволиле утврђивање целокупне истине о Јасеновцу. Већина тих научних радова о концентрационом логору смрти Јасеновац, као и детаљан извештај из рада Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу рађен 1964. године, је био доступан јавности тек 1992. године. За време владавине Брозових комуниста, јавност СФРЈ није никада имала детаљан увид у то шта се заправо дешавало у том логору смрти. Проф. др Србољуб Живановић је навео и неке податке од пре Другог светског рата, када је описао како је дошло до сарадње хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије. Рече да је још 1924. године потписан документ између ове две организације, који је за КПЈ потписао Моша Пијаде (каснији председник Скупштине СФРЈ), а за Усташки покрет Миле Будак (министар у Влади Павелићеве НДХ). Те две организације имале су исти циљ: Требало је на простору Краљевине Југославије, уништити све што је српско и православно. Комунисти су такву директиву добили од Комунистичке Интернационале, а Усташки покрет од Ватикана. Проф. Др. Србољуб Живановић је на предавању такође навео и неке од 40 начина мучења затвореника у Јасеновцу, довољно да се свима нама окрене желудац. Рекао је и то да већином их нису стрељали јер је тобоже требало чувати муницију. Затим је навео како су логораши који су довођени у логор Јасеновац, на левој обали Саве пре уласка у казамате пљачкани, поготово злато које су имали на себи (крстиће, златне зубе, давидове звезде). То злато је било након ослобођења заплењено од комунистичких власти, али како предавач каже, никада није утврђено где је тачно завршило то опљачкано злато. Док они затвореници у Доњој Градини на десној обали Саве нису чак ни пљачкани, већ су одмах били убијани. Проф. Др. Србољуб Живановић је синоћ на предавању рекао мени једну новину, а то је да код Небојшине Куле на београдској тврђави Калемегдан постоји једна масовна гробница преко 2.000 лешева, у којој су сахрањане јасеновачке жртве, које су Савом допловиле до Београда, па су их онда ту у тој гробници неколико година након завршетка рата сахрањивали. И не само то, ту гробницу су агенти југословенске УДБ-е дуго година строго чували и забрањивали посетиоцима Калемегдана да се ту шетају и(ли) окупљају. Бојећи се да не сазнају истину. Шта рећи после свега? Концентрациони логор Јасеновац и његове жртве још дуго неће бити откривене нити ће истина о њима бити доступна широј јавности. Проф. Др. Србољуб Живановић живи у Лондону, у Београд не долази често. И уместо да тај научник држи предавање о Јасеновцу у Сава Центру пред више хиљада људи, ми долазимо до поражавајуће чињенице да његово предавање у Београду слуша једва 200 људи. Докле год будемо истину сакривали под тепих и научници од струке и заната попут Живановића гурани у страну, неће нама ни бити бољитка. Данас нам се уместо “Братства и јединства” подмећу нове идеје и идеологије помирења, сарадње у региону, мира и толеранције, европске будућности и сл. Ако ми нашу будућност градимо на ћутању и лажима тј. страху од истине, не верујем да ће нам наша будућност бити лепа и радосна. Напротив, мислим да ће нас Учитељица живота натерати на понављање историјских лекција на најгори могући начин, хтели ми то или не. ****** ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: НАЈАВА: ИСТИНА О ЈАСЕНОВЦУ, проф. Србољуб Живановић – предавање, среда 6.март у 19 ч. Београд Академик др Србољуб Живановић – Србија је једина земља на свету која нема музеј холокауста и геноцида и нема ниједан споменик јасеновачким жртвама! Проф. Др. Србољуб Живановић: Поводом посете патријарха Иринеја и Синода СПЦ Хрватској – Нико нема право да даје опроштај Римокатоличкој цркви и Хрватима за учињене злочине и то у име невиних жртава! Србољуб Живановић: “Истина о Јасеновцу се скрива деценијама” – Хрватски хелсиншки одбор: “Подаци о Јасеновцу су језик мржње”!!? БИО САМ ПОТРЕСЕН ЧИЊЕНИЦОМ ДА У ДАЛЕКОМ ИЗРАЕЛУ ДЕЦА ЗНАЈУ О ГЕНОЦИДУ И ХОЛОКАУСТУ НАД СРБИМА И ЈЕВРЕЈИМА, ДОК У СРБИЈИ ДЕЦА О ТОМЕ НЕМАЈУ ПОЈМА Страдање србске деце: AНЂЕЛИ У ПАКЛУ “НДХ” МЕЂУНАРОДНА КОМИСИЈА ЗА ИСТИНУ О ЈАСЕНОВЦУ: ИСТИНА СЕ СКРИВА ДЕЦЕНИЈАМА И срамота и грехота! Документарни филм “Правда за Јасеновац” – волонтерски снимају проф. Живановић и редитељ Јовановић! Државу Србију то – НЕ ЗАНИМА! Мр Спасоје Јовановић, Србин, борац за истину упокојио се у Прагу, Чешка Спасојe Јовановић, магистар ТВ монтаже – Тијанић је срозао РТС на копију Б92 На дан Светих мученика јасеновачких, заједничким молитвама у походу највећем српском стратишту… Б. Живковић Нацисти имали много више логора: Документовано чак 42.500 локација смрти facebookreporter.org/ LINK
link |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 22:22:51 GMT -5
Neki od dogovora:
"Не плаши се Путин народа него бандита који би државу продали и продају за шаку долара, како си је ти продао.Ово је невероватан калибар лицемера, за време тзв. перестројке боравио сам у Москви , Горбачов је био најомрженија личност, анкете показују да је и сада!"
"Gle tko se javio da priča o narodu! On veli da se Putin ne treba plašiti vlastitog naroda!?! Pa baš Gorbačova i sve ono što on predstavlja (privatizacijsku pljačku Rusije, osiromašivanje građana Rusije, uništavanje SSSR-a) njegov vlastiti narod prezire i to duboko. A Putina velika većina i poštuje i voli, makar i on ima svoje mane i nedosljednosti."
"Ko je citao -Zapadni put u apokalipsu- mogao je da procita u kakvom je stanju Rusija bila posle Gorbacova. Primera radi Rodbina povredjenih gradjana u nekoj nezgodu utrkivala se sa radnicima hitne pomoci jer je trafik ljudskim organima bio na veliko organizovan, privreda, kriminal, korupcija dno dna. Medjutim na primer Gorbacova mi bi mogli da sagledamo moral mnogih nasih politicar. Nema granice gde bi oni stali, za njih nista nije sveto neverovatna dubina izdajstva. kada bi sve satrli i unistili jos bi nam psovali majku i bili kivni sto nema jos neceg sto bi bilo za tlacenje i unistavanje. Eto ovakvi tipovi su nas zajahali a mi mislimo da ih na izborima mozemo zameniti. Ne shvatamo da je to jedan buljuk uigran i da u stvari nema pozicije i opozicije. Naj bolji primer je promena vlasti kod nas. Zamislite da ste prespavali izbore i promenu vlasti. Ima li razlike pre i sad? Ruku na srce."
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 22:20:49 GMT -5
четвртак, 07. март 2013. | Москва – Бивши совјетски лидер Михаил Горбачов критиковао је нове законе донете у Русији као „напад на права грађана”, позивајући у интервјуу за Би-Би-Си председника Владимира Путина „да се не плаши сопственог народа”. Горбачов је такође критиковао најужи круг људи око Путина рекавши да је он пун „лопова и корумпираних званичника”. Поменути закони укључују кажњавање због организовања ненајављених протеста, оштрије казне за клевету, шире дефинисање издаје и ограничења на веб-сајтовима. Организација „Хјуман рајтс воч” је у јануару оптужила председника Путина због покретања „најгорих политичких обрачуна у постсовјетској историји Русије” откако се вратио у Кремљ преузимајући трећи мандат у мају 2012. Организација је такође саопштила да је он надгледао „оштар заокрет у односу на обазриво напредовање бившег председника Дмитрија Медведева према политичким слободама”. Горбачов, који има 82 године и нарушеног је здравља, и даље је спреман да каже шта мисли о догађајима у својој земљи. Он каже да је био „запрепашћен” бројем контроверзних закона усвојених у Русији откако се Путин вратио на место председника. „Заједничка потка која се провлачи кроз све законе јесте напад на права грађана. Забога милога, не би требало да се плашите сопственог народа”, рекао је Горбачов. „Оно што људи желе и очекују од свог председника јест ето да са њима обнови отворени, директан дијалог. Не би због тога требало да се вређа. Требало би да се усмери и покуша да Русију извуче из тешке ситуације у којој се налази.” Горбачов подсећа да је подржавао Путина током његовог првог мандата, али су се после тога односи „погоршали”. Њих двојица ретко разговарају и нису се срели дуже од годину дана. „Често сам га јавно критиковао. Он понекад изгуби такт. Једном је рекао да би ’Горбачову требало одсећи језик’. Имам утисак да је веома напет и забринут. Не иде све како треба. Мислим да би требало да промени свој стил и приушти нека прилагођавања.” Упркос критикама, Горбачов верује да Путиново окружење може да га сачува на власти и смањи ризик неког пуча или побуне. „Путиново окружење је право за њега. Он их је одабрао и они функционишу како он хоће. Чак и у оном ужем кругу уз њега има много лопова и корумпираних званичника. Уколико се ствари не промене, Русија ће наставити да плута као санта леда у Арктичком океану.” Горбачов није ослобођен критика. Многи Руси га оптужују због распада совјетског режима и статуса велесиле. Али, и 20 година после тога, Горбачов одбија да прихвати кривицу. „Често ме оптужују да сам препустио централну и источну Европу. Коме сам их дао? Пољску сам, на пример, вратио Пољацима. Коме другом је она припадала?” Прошле године једно истраживање јавног мњења садржало је питање: „Под чијом је влашћу Русија имала најпозитивнији развој?” Владимир Путин био је на врху, Михаил Горбачов на дну, испод Јосифа Стаљина. (Политика)
| www.nspm.rs/hronika/mihail-gorbacov-putin-ne-treba-da-se-plasi-sopstvenog-naroda.html
|
</a></table> </span>
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 22:07:18 GMT -5
четвртак, 07. март 2013. | КАРАКАС – Више од два милиона Венецуеланаца одало је до сада последњу пошту преминулом председнику Угу Чавесу, чији ће се ковчег с посмртним остацима налазити у војној академији у Каракасу до сутра, када ће бити сахрањен. Људи чекају у дугим редовима испред зграде војне академије да би последњи пут видели свог вођу, а сви, од високих званичника до војника и становника сиротињских четврти, поручују да Чавесова социјалистичка револуција неће умрети и да ће на новим изборима подржати његовог наследника, вршиоца дужности председника Николаса Мадура. Чавес је у једноставан дрвени ковчег, са стакленим поклопцем, прекривен цвећем и заставом Венецуеле, положен у војној униформи и са препознатљивом црвеном беретком на глави, попут оне коју је носио током говора из 1992. године, који је обележио почетак његове политичке каријере, након што је предводио војни пуч. Чавес је преминуо пре два дана у војној болници, у 58. години, након двогодишње борбе с канцером. (Танјуг)
www.nspm.rs/hronika/vise-od-dva-miliona-venecuelanaca-odalo-postu-cavesu.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 22:05:37 GMT -5
Владимир Јевтић | четвртак, 07. март 2013. |
У уторак 5. марта преминуо је, на велику жалост свих бораца против америчког империјализма, највећи револуционар Венецуеле Уго Чавез. Његова смрт означава почетак новог раздобља за регион који је најбогатији нафтом на свету[1]. Милиони грађана Венецуеле, углавном припадници сиромашног слоја, имају прилику да одају последњу почаст великом социјалисти јер ће његов отворени ковчег бити изложен у Каракасу.
Колико је Уго Чавез био омиљен међу обичним грађанима Венецуеле најбоље говоре наводи агенција. По објављивању вести о његовој смрти и проглашењу седмодневне жалости, хиљаде ожалошћених Венецуеланаца изашло је на улице у центру Каракаса плачући, грлећи се и узвикујући слогане подршке. Групе уплаканих жена држале су се једна за другу поред председничке палате Мирафлорес. Неке од њих су носиле мајице на којима је писало: „Напред комаданте!“ Поред њих намрштени мушкарци су дизали песнице у ваздух и викали: „Нека живи, живи Чавез! Нека живи чавизам“. Људи су се окупили и испред војне болнице у којој је Чавез умро. „Осећам толики бол да не могу ни да говорим. Он је био најбоље што се овој земљи догодило. Обожавам га. Надајмо се да ће се земља смирити и да ћемо моћи да наставимо са задацима које нам је оставио“, рекла је службеница Хамилиана Бариос.[2] Кључно је питање хоће ли Венецуела моћи да настави са „задацима“ које је у наслеђе оставио харизматични и речити борац за права сиромашних Уго Чавез? „Ел комаданте“ је био омиљен међу сиромашним грађанима Венецуеле које је искрено поштовао и којима је несебично помагао. Чавез, који је био у кабинету 14 година, поново је изабран по трећи пут у октобру 2012. Предвиђено је да он положи заклетву још једном 10. јануара[1], али Чавез је болестан од канцера још од 2011. и након вишемесечних извештаја штампе да се његово здравствено стање поправља из дана у дан, влада је 30. децембра објавила да су се нове компликације јавиле након четврте операције у Хавани.[3] Актуелни потпредседник Венецуеле Николас Мадуро објавио је лично да је харизматични лидер преминуо. Шта очекује Венецуелу након Чавезове смрти? Кабинет ће преузети председник Националног већа Диосдадос Кабело који ће бити у обавези да након 30 дана распише нове изборе. Поставља се питање ко ће најпре преузети контролу над Уједињеном социјалистичком партијом Венецуеле. Да ли ће то бити Мадуро или председник Националног већа Диосдадос Кабељо? Уго Чавез је јавно изјавио да би желео да га наследи управо Мадуро, али се остатак партије не слаже са том одлуком. Остали чланови партије сматрају да је Николас Мадуро превише близак с Кубом, а да је с друге стране превише удаљен од Венецуеле. Истина, Мадуро је у протеклих неколико година много времена провео ван своје земље, али и Кабело има своје противнике који га оптужују да је „у савезништву са мање славним елементима револуције у Венецуели: корумпираним бизнисменима и војним званичницима који су профитирали у својим односима са државом.“ Ко год буде преузео кормило партије мораће да настави са истим курсом који је зацртао покојни Уго Чавез, или ће у супротном партија изгубити свој углед међу сиромашним становницима Венецуеле и међу социјалистима, што може довести до распада партије и несагледивих политичких последица. То ће такође пружити прилику опозицији да преузме власт, што би усрећило Вашингтон и крупне власнике капитала у земљи против којих се Чавез директно борио. Чавез је национализовао огромне нафтне корпорације и протерао из земље америчке капиталисте. Ту прилику су искористили и припадници више и средње класе који су емигрирали у САД. Данас, Мајами је град који има највећу популацију Венецуеланаца. На хиљаде окупљених грађана уједињених у жалости „Венецуеланци који су побегли у САД су славили, изражавајући опрезни оптимизам да смрт популистичког лидера може довести до политичке промене у њиховој домовини. После објављивања вести о Чавезовој смрти, Венецуеланци су похрлили у венецуеланске ресторане у Мајамију. „Коначно! Коначно могу да видим светло на крају тунела“, изјавила је Марија Елена Прати. Мишљења, као и изјаве у свету су различите, јер је за једне Чавез и његова идеологија представљала примарног непријатеља, док други искрено жале због смрти великог револуционара. Чињеница је да ће САД сасвим сигурно настојати да унесу поделу у социјалистичку партију Венецуеле и да ће интензивно, отворено или тајно, помагати опозицију у Венецуели која има подршку имућнијих грађана. Највећи интерес САД је да уколико могу поврате контролу над што већим делом Јужне Америке која је таман почела да се ослобађа из „америчког дворишта“. Американци сасвим сигурно неће скрштених руку посматрати како се одвија политичка ситуација у Венецуели. Но чињеница је да су се ипак скоро сви лидери Латинске Америке сложили у констатацији да Чавезова смрт представља велику трагедију. На Куби, где је проглашена жалост и заставе спуштене на пола копља, у саопштењу председника Раула Кастра се наводи да Куба на Чавеза гледа као на једног од својих истакнутих синова. Аргетинска председница Кристина Фернандез, такође блиска Чавезова сарадница, прогласила је тродневну жалост у земљи. Како је најављено, она ће заједно са председником Уругваја Хосеом Мухиком присуствовати сахрани Уга Чавеза. Лидер Еквадора Рафаел Кореа поручио је да је свет изгубио „револуционара, али да су иза њега остали милиони људи које је он инспирисао“. Бразилска председница Дилма Русеф, која је и сама боловала од рака, рекла је да је са Чавезом умрла и Латинска Америка. „Данас је умрла Латинска Америка. Бразилска влада се често није слагала са председником Угом Чавезом, али данас, као и увек, признајемо да је велики лидер и изнад свега пријатељ Бразила и ово је губитак који се не може надокнадити“. Ирански председник Махмуд Ахмадинеџад поводом смрти председника Венецуеле Уга Чавеза назвао га је „чуварем револуционарних вредности“. Чавез је „мученик који је служио народу и штитио људске и револуционарне вредности", наводи се у поруци саучешћа иранског лидера, објављеној на сајту иранског председништва. Ахмадинеџад је навео и да је „Чавез умро од сумњиве болести“. Венецуела је са Чавезом на власти била велика савезница Ирана у Латинској Америци јер су две земље одржавале тесне политичке и економске везе. Уго Чавез је у Ахмадинеџаду препознао још једног великог непријатеља Америке и њених интереса и никада није крио своје симпатије према Ирану и његовом председнику. С друге стране, амерички председник Обама издао је саопштење у којем се потврђује подршка Вашингтона „народу Венецуеле и потврђује спремност за развој конструктивних односа са владом Венецуеле“. „ У тренутку када Венецуела отвара ново поглавље своје историје, САД су посвећене политици која промовише демократске принципе, владавину права и поштовање људских права“, наводи се у саопштењу Обаме. Наравно, амерички председник у својој изјави наставља са добро познатом реториком о заштити људских права и „демократских принципа“ у Венецуели након Чавезове смрти, дајући тиме индиректну подршку опозицији и малобројном броју богатих. Председник Руске Федерације Владимир Путин је такође упутио телеграм саучешћа и том приликом за Чавеза је рекао да је био „снажан човек који је гледао ка будућности“. Амбасадор Русије при Уједињеним Нацијама Виталиј Чуркин назвао је смрт Чавеза трагедијом . „Био је велики политичар за своју земљу, Латинску Америку и читав свет. Одиграо је врло важну улогу у односима Венецуеле и Русије“, рекао је Чуркин.[4] Венецуела је била велики бастион Руске Федерације у Латинској Америци, Уго Чавез је тесно сарађивао са Руском Федерацијом не само у погледу политичко-економских односа, већ се сарадња одвијала и у војној сфери. Венецуела је купила руске „Сухоје – 30“, затим транспортне хеликоптере „Ми-8“. Осим тога у припреми је била и набавка руских тенкова, као и најсавременијих оружја за противваздушну одбрану. Да ли ће се ти планови и реализовати остаје да се види, међутим из готово дијаметрално супротних изјава које стижу из Русије и Америке јасно је да ове земље неће тако лако одустати од Венецуеле и њених стратешких природних богатстава, као и одличне стратешке позиције. Сасвим сигурно је да ће и Русија, исто као и Америка, реаговати и покушати да спроведе политику која је њој у интересу, што подразумева чврсту подршку социјалистичкој партији, која би по правилу требала да настави са старим спољнополитичким курсом. Око Венецуеле ће се сасвим сигурно сломити многа дипломатска копља, све са неизвесном завршницом. Чавезов однос према Србији би се у најмању руку могао назвати пријатељским. Чавез се оштро противио америчком признању самопроглашене државе Косово. Он је био истински поборник и заштитник српских интереса у свету. Чавез је изјавио да његова земља неће признати независност Косова и Метохије, упозоравајући да би одвајање Космета и Србије могло изазвати сукоб у региону. „САД су иницирале независност Косова да не би допустиле јачање Русије у свету и да би створиле ново жариште напетости“, изјавио је Чавез 24. марта 2008. Он је рекао да су САД „за постизање својих циљева чак прибегле томе да на чело Косова поставе терористу, јер је политика Вашингтона усмерена у правцу поделе народа и распиривања конфликата. Амерички империјализам покушава да, по примеру Косова, постигне одвајање нафтом најбогатије државе Сулија од Венецуеле, али му то никада неће поћи за руком“.[5] Након Чавеза остаје велика празнина и нико није ни близу харизматичан као овај бивши припадник падобранских јединица, који је освојио срца милиона обичних и сиромашних грађана Венецуеле и Латинске Америке. Тешко да ће, било ко да га наследи, наставити са тако оштром антиглобалистичком и антиамеричком реториком. У свету Чавез ће остати упамћен као један од последњих великих револуционара попут Симона Боливара или Че Геваре. Остаје чињеница да ће милиони туговати за Угом Чавезом, али и да ће се исто тако многи и радовати његовој смрти, у нади да ће се у Венецуели вратити амерички тип „демократије“ и „поштовања људских права“. Остаје и питање тачног узрока његове смрти. Контроверза око контроверзног Уга Чавеза пратиће га попут сенке.
|
www.nspm.rs/savremeni-svet/hoce-li-venecuela-posle-smrti-caveza-nastaviti-istim-putem.html
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 22:02:36 GMT -5
Милан Милошевић | четвртак, 07. март 2013. | (Време) Премијер Саљи Бериша је током прославе стогодишњице Албаније, 28. новембра прошле године позвао сународнике да на јединству раде сваког минута, сваког сата, сваког месеца и сваке године. Косовски премијер Хашим Тачи рекао је да жеља Албанаца није била да постоје две албанске државе и да би Албанија и Косово заједно били бољи. Та политичка реторика албанских вођа на Балкану није остала непримећена у суседним државама. Неки регионални политичари, попут грчког министра спољних послова, бојкотовали су прославу јубилеја у Тирани. Заменик помоћника државног секретара САД Филип Рикер и шеф дипломатије Немачке Гвидо Вестервеле изашли су потом са заједничком поруком да Албанија мора да престане са "узнемирујућом реториком национализма". Другим речима, поручили су Бериши да не "долива уље на ватру" док се ломе копља у преговорима Дачић–Тачи у Бриселу. Премијер Бериша након те опомене, 1. марта, изјављује у Тирани да су добри односи између Косова и Србије услов стабилности читавог Балкана. НАЦИОНАЛ-ЕВРОПЕЈСТВО: Фатос Лубоња, дисидент из времена Енвера Хоџе, који је под тим режимом провео 18 година у затвору, говори о албанском ‘национал-европејству’. Тиме жели да каже да су албанске елите које су произашле из комунистичких кадрова умотале свој национализам у европску реторику, исто као што су га раније крили иза марксизма. Уместо Велике Албаније користи се израз етничка или природна Албанија. Историја Албаније с почетка овог века Албанске академије наука не разликује се од оне из 1959. године. Арманда Кодра, антрополог из Тиране, истраживач у Лондонској школи за источноевропске и словенске студије, оценила је да Бериша кокетира са идејом о уједињењу да би осигурао да Алијанса црвено и црно (алб. Алеанца Куq е Зи) не преотме гласове његовој Демократској партији. Према неким медијима, Алијанса црвено и црно има око 105.000 чланова, а хвали се да су у њој и познате личности Лорик Цана (фудбалер Лација), Екрем Криезију (филмски радник који је некада радио на ТВ Београд), Џуфи Пигеон (историчар), Мислим Паша (пуковник), Решат Арбана (глумац из Тиране), Нури Сефери (боксер рођен у Гостивару). Та алијанса иступа против патријарха Православне цркве Албаније, предлаже да се албанизују албански топоними, иступа против мешовитих бракова... Поред Алијансе црвено и црно, коју предводи Крешник Спахиу, бивши председник Високог савета правосуђа Албаније, за уједињење се залаже и косовски покрет Самоопредељење чији је вођа Аљбин Курти. Да буде расписан референдумом о формирању нове јединствене албанске државе залаже се Коче Данај, директор Центра за социјалне и политичке прогнозе у Тирани, некадашњи партијски функционер у време Енвера Хоџе, потом емигрант у Швајцарској, потом саветник председника Албанске социјалистичке партије Фатоса Наноа, па саветник премијера Илира Мета и доцније премијера Панделија Мајкоа. У политици је боље гледати шта актери раде, него шта говоре. Албанија, која је у време побуна на Косову представљала базу УЧК, сада је чланица НАТО-а и на путу ка Европској унији, чиме је обележена њена званична спољна политика. Други декларисани циљеви су: међународно признање Косова, борба за права Албанаца из области коју Тирана назива Ћамарија, а Грци Јужни Епир; помагање Албанаца у Македонији, Црној Гори и на југу Србије, Арбереше у Италији и албанску дијаспору. У Албанији живи око 2.300.000, на Косову и Метохији око 1.588.000, северозападу Македоније 509.000, на југу Србије око 50.000 на југозападу Црне Горе 30.439 Албанаца. Такође, постоје албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, САД, Италију итд., али су подаци о томе прилично произвољни. Неки извори чак кажу да у Турској има око 1.300.000 Албанаца. Албанија ради најочитије на приближавању Косова – скоро је завршила 234 км дуг ауто-пут од Драча према Кукешу, који се на Косову наставља ауто-путем "Ибрахим Ругова". Извођач радова кроз веома тежак терен је америчко-турска корпорација Бецхтел-Енка гроуп. Неки од албанских опозиционара тврдили су да изградњом тог и милијарду долара тешког ауто-пута помоћу комерцијалних кредита, Бериша подиже себи национални споменик и да је било кориснијих путних праваца. Други кажу да је пут исплатив, јер су косовски Албанци најбројнији туристи у Албанији. Путници кажу да граница између Косова и Албаније практично не постоји, али томе донекле противуречи факат да је косовска влада увела царину на увезени цемент из Албаније зато што он ниском ценом угрожава Шар-цемент. Беришин концепт албанског простора у ЕУ почива на идеји Албаније четири вилајета отоманског царства: Скадар, Косово (чије је седиште било Скопље, а у који је спадао и Нови Пазар), Битољ и Јањина. Галлуп Балкан Монитор је у јануару 2010. снимио да би уједињење Косова и Албаније подржало 74,2 одсто испитаника на Косову, и 70,5 одсто у Албанији. Значајан део Албанаца, 47,3 одсто испитаника на Косову и 39,5 одсто у Албанији, охрабрен подршком коју су имали у косовском случају, верује да је могуће национално уједињење 5,5 милиона Албанаца, иако би данас реализација тог концепта погодила Грчку, Македонију, Србију и Црну Гору. У прошлости је то било веома компликовано јер је сажимало судар етничких демографских историјских права и ћуди великих играча приликом "куповине тепиха на истамбулској пијаци", како се о томе изразио један учесник Берлинског конгреса 1878. ПРИЗРЕНСКА ЛИГА И ЧЕТИРИ ВИЛАЈЕТА:
Обједињење турских вилајета захтевала је Лига за одбрану права албанског народа, позната као Албанска лига или Призренска лига, албанска политичка организација основана 10. јуна 1878. у Призрену, у тадашњем Косовском вилајету Отоманског царства, након завршетка руско-турског, односно српско-црногорско-турског рата (1877—1878). Међу око 300 виђенијих албанских представника који су се сакупили у Призрену биле су две струје, једна је захтевала независност, а друга аутономију, ослобађање од пореза, да се више не узимају регрути и да Србија и Црна Гора врате Турској области насељене Албанцима и муслиманима. Петиције се шаљу султану у Истанбул, а делегација под вођством Абдул-бега Фрашерија и Мехмета Али Врионија иде у Беч, Париз, Лондон Рим и Берлин. Међутим, Берлински конгрес је игнорисао меморандум Лиге, а немачки канцелар Ото фон Бизмарк је чак заузео став да албанска нација не постоји. Султан Абдул Хамид ИИ је у почетку подржавао проотомански и происламски карактер Призренске лиге. Оружане чете под контролом Лиге су се, међутим, супротставиле одлуци Берлинског конгреса да Плав и Гусиње припадну Црној Гори, па је Турска 1881, да би показала Европи да испуњава наметнуте обавезе, употребила војну силу против њих. Када је Велика Британија предложила Црној Гори компензацију – територију Улциња за Плав и Гусиње, Албанци су се опет супротставили. Велике силе су послале међународну флоту пред Улцињ и тај град је предат је Црној Гори. Следи више покушаја Турске да поврати ред и серија оружаних побуна: у Ђаковици је 26. августа 1878. убијен Мехмед Али-паша, који је тамо упућен ради смиривања... Турски Дервиш-паша војском разбија албански устанак априла 1881. године и распушта Призренску лигу, чије је радикално крило почело да тражи формирање независне албанске државе. Велике силе улазе у игру појединачно. Скадарским меморандум је тражено да гарант за остварење независне албанске државе буде Велика Британија. Уз изговор заштите католика Мирдита Аустроугарска се умешала и успела је после 1888. да истисне Француску. ДА ВИЂУ ПРИЗРЕН, ДУШАНОВ ГРАД:
У то време у Турској је било смутно стање. Отоманска војска је охрабрила курдске паравојне снаге да 1894. побију на хиљаде Јермена и спале многа села. Насиље над Јерменима ескалира 1915. Турска и дан-данас не признаје да је над њима тада извршен геноцид. Српска влада преко посланика у Порти подноси Плаву књигу о зверствима над Србима у периоду од 1890. до 1899. Аустроугарска блокирала интернационализацију тог питања. Када су се младотурци учврстили на власти, нису дали обећану аутономију Албанцима, већ су тражили строги централизам, уводећи турски као једини језик администрације и забрањујући албанске клубове широм земље. Оружану побуну Албанаца на Косову и у Албанији јуна 1909. Турци крваво гуше маја 1910. године. Током Првог балканског рата косовски Срби су 1912. српске војнике дочекивали као ослободиоце. Насупрот њима, Албанци су очекивали да Косово постане део аутономне Албаније, организовали су добровољачке јединице које су пружале отпор код Приштине, Урошевца (Феризовића), Ђаковице, Призрена... Код Подујева Трећој српској армији супротставило се петнаестак хиљада добровољаца под командом Исе Бољетинца, кога су претходно ради подривања Отоманске Турске наоружавали, између осталих, и српска и црногорска влада. После ослобођења Призрена о коме је Књаз Никола певао "Онамо, намо за брда она, да виђу Призрен Душанов град", српска војска је, 5. новембра 1912, стигла у Сан Ђовани ди Медуа и Драч на албанској обали. У Лондону међународна конференција амбасадора великих сила (Аустроугарске, Италије, Русије, Француске, Немачке и Уједињеног Краљевства) 17. децембра 1912. доноси начелни закључак о формирању Кнежевине Албаније. Почетком 1913. српска војска се придружила црногорској у опсади Скадра који су браниле турске снаге под командом Хасан Риза Беја, а касније под командом Есад-паше Топтанија. Након што је српска војска освојила већину албанских области, албански главари су се повукли на слободну област Влоре (Валоне). На Народној скупштини у Валони, 28. новембра 1912, Албанија је проглашена за независну државу. На челу привремене владе био је Исмаил Кемали, који је успео да придобије подршку Аустрије и Италије. У Лондону конгрес сила 29. јула 1913. потврђује одлуку о формирању Албаније. Аустроугарска је предлагала да Албанији припадну и Ђаковица, Дебар, Корча, Јањина, Струга, Охрид, Пећ и Призрен. Србија је, уз подршку Француске и Русије ипак успела да добије Пећ, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. По члану 1. уговора Албанија је требало да буде наследна кнежевина под гаранцијом шест сила, које ће наименовати кнеза, а у периоду од десет година цивилну управу и финансије требало је да води међународна комисија тих шест сила. Безбедност кнежевине требало је да обезбеди жандармерија под командом холандских официра. Велике силе су се сложиле да албански кнез треба да буде протестант како би непристрасно владао мухамеданским, православним и католичким деловима албанске нације. Пошто је Немачка била најмање заинтересована од свих шест сила за балканско питање, између 19 кандидата изабран је управо њен фаворит Вилхелм фон Вид (Wилхелм вон Wиед Хохензоллерн-Сигмаринген) и албанска делегација, коју су сачињавали представници 18 округа, понудила му је круну. Српски премијер Никола Пашић је понављао да се Србија не сме одрећи луке на Јадранском мору, а тек ултимативном претњом топова са аустријских и италијанских бродова окренутих ка луци Драч српска војска је била приморана да се 25. октобра 1913. коначно повуче са територије Кнежевине Албаније. У септембру 1913. избијају албанске побуне против српске власти у области Љуме (југозападно од Призрена, данашња северна Албанија), Дебра, Струге и Охрида и у планинама западно од Ђаковице. Аустроугарска је 3. маја 1913. објавила опсадно стање у Босни и Херцеговини, након чега је и Црна Гора била принуђена да напусти Скадар. САВЕЗНИШТВО СА ЕСАД-ПАШОМ:
Кнез Вилхелм са породицом долази у Драч 7. марта 1914. Побуњује се муслиманско становништво, предвођено Есад пашом Топтанијем (онај са Скадра), који тражи присаједињење Турској. Да преузме власт у Албанији у лето 1914. Есад-паши Топтанију је помогла Србија, која ће му бити савезник у критично време 1914. Остављен од свих, кнез Фон Вид напушта Албанију 3. септембра 1914, месец дана по избијању Првог светског рата. У јануару 1915, после Колубарске битке, српске власти шаљу поново трупе ради обезбеђења излаза на море преко Албаније, а у лето 1915. српска војска је интервенисала у Албанији и ради заштите Есад-пашиног режима, сломивши устанак његових противника. Под притиском аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се њени војници повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море (Албанска голгота). Српске војнике у повлачењу нападају снаге супротстављене Есад-паши. После пробоја Солунског фронта током 1918-1919 српске трупе су опет продрле у Албанију, а мировна конференција у Паризу 1919. је дала Италији мандат за администрацију албанске државе под контролом Друштва народа. На мировној конференцији у Версају српска делегација пристаје на независну Албанију, а у случају да странци добију део Албаније, поставља захтев за северним делом Албаније до Дрима са Скадром, позивајући се на историјска права и стратешке и економске разлоге. Српске трупе су за то време окупирале албанске територије око Дебра и Мати. Трају веома дуги преговори о разграничењу. Почетком 1920. године Италијани су под притиском Албанаца морали да се повуку из Албаније. Влада краљевине СХС половином 1921. године потписује с првацима Мирдите, с кућом Ђона Маркађона, уговор о сарадњи, којим је било предвиђено стварање независне Републике Мирдита на северу Албаније, коју је требало бранити војска Краљевине СХС. Мирдитска република је ускоро укинута. Током преговора о разграничењу војска Краљевине СХС се носи с упадима албанских качака које помаже Италија. У децембру 1924. Београд помаже Ахмеда Зогуа да обори режим Фана Нолија и да се касније прогласи за краља. То није зауставило српско-албански конфликт који сада потпирује фашистичка Италија. "Нож уперен у кичму Југославије", тако је Ћано назвао албанско-косоварски иредентизам. НОЖ У КИЧМИ ЈУГОСЛАВИЈЕ:
Окупацијом и анексијом Албаније, 7. априла 1939, фашистичка Италија је дефинитивно закорачила на балканско тло. У августу те године, па маја и потом октобра 1940. забележени су нови диверзантски упади качака. У Тирани је формиран један нов "Косовски комитет" под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи. У Косовску Митровицу је одмах по окупацији дошао Косовски комитет на челу са Бедри Пејанијем и Реџепом Митровицом; нешто касније Ферад-бег Драга, посланик и вођа "Џемијета" у Краљевини Југославији, и његов син Али Драга формирали су нову организацију Лидхја комбетаре схqиптаре. Једина реализација концепта Велике Албаније остварена је приликом комадања Југославије када је Италија је формирала квислиншку Велику Албанију, којој је прикључила Улцињ са околином, део подгоричког среза Тузи, Хоти, Груди, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; од андријевичког среза Плав и Гусиње са околином, а од среза беранског Рожај са околином. Прикључили су јој и западну Македонију са Тетовом, Гостиваром, Кичевом, Дебром, Стругом и Светим Наумом, као и целим Преспанским језером. Већи део Косова и цела Метохија припали су такође Великој Албанији, осим подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза, који су додељени немачкој окупационој зони и дела Косова код Гњилана на истоку Косова који су запосели Бугари. После капитулације Италије немачки окупатор није укинуо Велику Албанију и подстакао је оснивање тзв. Друге призренске лиге", крајем 1943. На челу ове лиге нашли су це колаборационисти Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезиу и други. ДРУГ ТИТО И ДРУГ ХОЏА:
Партизански покрет отпора у Албанији организовала је Комунистичка партија Југославије, која се пре тога еманциповала од старе политике Коминтерне (распуштене 1943) и свог Дрезденског конгреса из 1929. да је Југославија продукт светског империјалистичког рата и да је треба уништити. ЦК КПЈ оштро одбацује један у основи редентистички закључак који је била донела конференција Обласног Комитета КП КиМ, одржана на територији Албаније, у селу Бујану (Буњај изнад реке Валбоне, око 10 км узводно од њеног ушћа у Дрим, крај места Кољгецај) 31. децембра 1943. и 1-2. јануара 1944: "Данас се, другови, ради не о томе да се разграниче Албанија и Југославија – обе окупиране од Немаца – него да се обе, оружаном борбом, ослободе од њих." Оштро су одбачене и идеје о формирању Балканског штаба, у духу будућег удруживања у Балканску федерацију, на чему је радио Светозар Вукмановић Темпо у лето 1943, а цео тај подухват је ликвидиран после Титове интервенције од 21. септембра и октобра 1943. После рата ће Тито преговарати с бугарским комунистичким лидером Георгијем Димитровим о Балканској федерацији Бугарске, Југославије и Албаније, али ће Стаљин ту идеју угушити под јастуком. Између новембра 1942. и новембра 1943, у току припрема Другог заседања АВНОЈ-а, Комунистичка партија се ослања на концепт очувања интегритета Југославије као постојећег међународног субјекта. Крајем 1943. ЦК КПЈ је упутио писмо албанској партији у којој је изречена оштра оцена: "Постављати данас питање присаједињења иде на руку реакцији и окупатору." У данима ослобођења у гушењу балистичке побуне на Косову учествује око 30.000 бораца НОВ-а и поједине јединице из Албаније. Заједнички непријатељ је Бали комбетар, албански националистички покрет у коме су прсте имали Енглези. После рата Југославија помаже режим Енвера Хоџе. Једна пролетерска бригада била је послата у Корчу... Енвер Хоџа, у Успоменама објављеним у Тирани 1979, пише о томе да је приликом своје посете Београду и потписивања уговора 1946. године поставио Титу питање о Косову, формулишући албански став на следећи начин: "Косово и друге области албанског становништва у Југославији су албанске територије које су велике силе неправедно отргле. Сада, када су наше две земље социјалистичке, створени су услови да се овај проблем праведно реши." На овај захтев Енвера Хоџе Тито је, како Хоџа тврди, одговорио: "Слажем се, то је и наша жеља, али у овом тренутку ми не можемо ништа да учинимо у том смислу, јер то Срби не би схватили." Хоџа је на то закључио: "Ако то не схватају данас, схватиће сутра", и после Информбироа се окренуо ка СССР, па Кини, а СФР Југославија је четрдесет година била с Албанијом у полуратном стању. Остало сте, бар ви старији, и сами преживели, па можете закључити колико старе хронике подсећају на нове, а млађи уче историју, да би знали како да и они погреше кад им се она понови. www.nspm.rs/prenosimo/velika-albanija-i-nacional-evropejstvo.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 21:55:56 GMT -5
Војислав Коштуница : Четири тачке за спас СрбијеДРУШТВО | НАТАША ФРАНЦИСТИ | MART 8, 2013 00:55
Упозоравамо власт да не укида српске државне институције на Косову. Награда у виду датума коју нуди ЕУ за убијање државе Србије на Косову, бесмислена је, безначајна и срамна. Ако се власт определи да уништи државност Србије на Косову за обећани датум, остаће забележена као сурови рушилац и самоуништитељ Србије, каже председник ДСС-а
Србија је данас озбиљно угрожена држава. За који дан биће настављени преговори у Бриселу, који могу да буду од судбинског значаја за нашу земљу. Ако би требало да одредимо одакле прети главна опасност земљи за њену стабилност и њену будућност, то је онда свакако Европска унија и њена чврста намера и план да по сваку цену Србији наметне независност Косова. Европска унија спроводи право насиље над Србијом захтевајући на све начине од Србије да се одрекне Косова, да преда Косово, а да заузврат добије датум за почетак преговора са ЕУ. САМОУБИЛАЧКА ТРАМПА КОСОВА ЗА ДАТУМ
Другим речима, Европска унија данас непосредно угрожава територију Србије. Али ако хоћемо право да говоримо, Европска унија истовремено угрожава и наше укупне националне, државне и економске интересе. Јер, данас Европска унија угрожава наш национални идентитет, угрожава националну културу, национално самопоштовање и национално достојанство. Уверен сам да ћемо се сви лако сложити да би било потпуно незамисливо да је неко својевремено од било које чланице ЕУ, велике или мале, затражио оно што се тражи од Србије, да зарад датума преда део своје територије, односно ултиматум да се одрекне дела своје територије.
За нас је право питање, над којим морамо добро да се замислимо, како је у Србији уопште постало нормално да се говори о предаји властите територије. Готово свакодневно могу се чути јавне расправе о томе који је најбољи начин да предамо Косово за добијање датума. А и са моралног и са политичког становишта идеја о предаји властите територије је разорна и самоубилачка. Данас се непрестано понавља идеја да се мора одмах пронаћи решење, трајно решење за Косово, јер је неморално да ово питање оставимо да решавају будуће генерације. А под овим решењем се подразумева нека врста признавања независности Косова.
Међутим, шта ће се заиста десити са младим нараштајима у Србији ако нам Европска унија отме Косово, а власти Србије буду саучесници у овом бесрамном насиљу над Србијом? Оног тренутка када се од Србије, отимањем њене територије, направи прави богаљ, не би требало ни најмање сумњати да ће се трајно у младим генерацијама створити осећање гнева над отвореним насиљем и очигледном неправдом. То оправдано осећање гнева у будућности ће наставити да подрива стабилност државе. Зато, управо мислећи на будуће нараштаје и на трајни мир, ми не смемо пристати на сакаћење земље и уништавање наше државности на Косову.
Постављамо данас питање шта ће се десити са нашим народом на Косову и Метохији уколико би биле уништене српске државне институције у Покрајини? Да ли ће моћи српски народ да опстане на Косову ако се укину све институције и потпуно потре српска државност? Страшне слике српског егзодуса из прошлости, које су нам још увек пред очима, више никада не смеју да се понове. Због тога српска државност на Косову мора да опстане. Свако ко мисли да ће после предаје једног дела територије наићи на милост непријатеља Србије, тај се љуто вара. Ако се одрекнемо Косова, са још већом силином ће бити отворено питање Војводине и Рашке, биће отворен сијасет мањинских питања и биће доведен у питање и сам опстанак Србије. Народ и држава који се не боре за очување и опстанак своје територије и државе не могу опстати, и нестају са политичке мапе Европе. Овог правила сви се чврсто држе и нико не да своју територију, па је немогуће да само за Србију важе нека другачија правила. УСТАВНИ СУД И РУШЕЊЕ УСТАВА
Ово је прилика да поменемо и улогу Уставног суда у одбрани уставног поретка и целовитости земље. Јавности је познато да је ДСС упутио предлог Уставном суду за оцену уставности уредби које се односе на тзв. бриселске споразуме. Исто тако, јавности је добро познато и да се ДСС јавно обраћала Уставном суду са захтевом да у овом одлучујућем тренутку за одбрану земље ради свој посао и правовремено заштити уставни поредак земље. Видели смо, међутим, како се Уставни суд уплео у једно погрешно и провидно образложење да му је Министарство правде упутило захтев да застане са поступком оцене уставности уредби које омогућавају стварање независности Косова. Када смо јавно упозорили Уставни суд да Министарство правде није надлежно да упућује такав захтев, онда је из Уставног суда стигло ново објашњење, заправо изговор да ће до краја марта донети оцену о уставности владиних уредби. Иако за ову оцену уставности није потребан ни завршени правни факултет, јер је на основу здраве памети свима јасно да су ове уредбе и у формалном и у материјалном смислу противзаконите, Уставни суд одуговлачи са доношењем своје оцене, чекајући очигледно да се окончају погубни бриселски преговори, а тиме и сама његова одлука постане непотребна или беспредметна. Тако Уставни суд Србије уместо на одбрани ради на рушењу Устава Србије.
Дужност је Демократске странке Србије, у складу са њеним државотворним програмом и политиком, да данас јавно упозори власт шта би значило укидање српске државности и српских институција на Косову. Ако би садашња власт донела одлуку да на преговорима у Бриселу укине српску државу на Косову и Метохији, односно укине институције државе Србије на Косову, то би био први случај у историји да је једна држава посегнула за таквим чином самоуништења, као што је укидање своје државности на делу властите територије. До сада је било много, небројено случајева да стране војске на силу руше и укидају делом и потпуно државност појединих држава, али се никада није десило да сама држава уништава своју државност. Којим би онда именом могла да се назове власт која уништава своју државност на Косову и Метохији? Пошто до сада никада ниједној власти у историји српске државе није падала на памет таква помисао, ми немамо уопште сличан пример који би нам помогао да пронађемо право име за такву власт.
У сваком случају, ми упозоравамо власт да не ради оно што никада нико пре ње није урадио. Упозоравамо је да не дира у српску државност на Косову и да не укида српске државне институције на Косову. Награда у виду датума коју нуди Европска унија за убијање државе Србије на Косову, бесмислена је, безначајна и срамна за државу која вековима постоји и носи своје славно српско име. Ако се власт определи да уништи државност Србије на Косову за обећани датум, онда ће ова власт остати забележена као сурови рушилац и самоуништитељ Србије.
Нема сумње да би свака власт у Србији која би пристала да уништи српску државност на Косову добила велике похвале од западних сила које стоје иза пројекта стварања независног Косова. Али требало би имати на уму да би те похвале брзо прошле, а да би трајно остала дубока рана ако би Србија пристала на уништавање својих државних институција на Косову. Власт је сада на историјском испиту. Јер власт има прилику да се одупре силним притисцима који долазе и споља и изнутра, и да брани легитимно и морално право Србије да сачува своју државност на Косову. Добро знам колико је тешко бити и опстати на овим позицијама одбране српских државних и националних интереса, али и сви морамо знати да је улог будућност и опстанак земље. Ако би власт кренула лакшим, али по Србију поражавајућим путем, и одрекла се своје државности на Косову, онда заиста следе тешки и неизвесни дани за опстанак саме Србије.
Због тога би власт требало добро да се замисли и размисли да ли је потребно жртвовати државност Србије на Косову зарад добијања датума. Власт мора добро да се замисли над судбином српског народа на Косову. Моје је уверење да би рушењем српских државних институција на Косову дошли до тешког и разорног националног пораза од којег Србија не би могла да се опорави. Заправо, Србија би била поражена, понижена и осрамоћена. Била би ругло и поруга пред свим народима, пошто би Србија била једина држава која се одрекла и уништила своју државност у једном свом делу, у својој покрајини. И све то да се ради зарад датума. Отворено би нам се странци ругали и упирали прстом на нас да смо једина држава која је погазила своју државност.
НАЛИЧЈЕ ЕУ ПЕРСПЕКТИВЕ
Погледајмо и другу страну медаље. Погледајмо каква је ситуација у самој Европској унији која би требало да нам удели датум. Својим очима смо видели да Велика Британија као кључна држава Европске уније намерава да распише референдум о опстанку у ЕУ. Какво је стање у тој заједници када једна од њених кључних држава жели да изађе из те заједнице? Турска дуго и предуго има тај датум и није се са места померила. Знамо каква је већ годинама ситуација у Грчкој, да не помињемо Шпанију и Италију. Видимо размере социјалног незадовољства и масовних протеста у Словенији и Бугарској, државама које су међу последњима закорачиле у наводно светлу европску будућност.
Јуче је европска агенција за статистику „Еуростат“ саопштила да је у еврозони забележена рекордна незапосленост. Тако је у овој светлој европској перспективи незапосленост у Грчкој нарасла на 27 одсто, а у Шпанији преко 26 одсто. Истина је, дакле, када кажемо да је Европска унија изиграла поверење грађана Србије. Али, заправо је права истина да је Европска унија изиграла и преварила саму себе и своје државе чланице.
Да ли је могуће да све ово гледамо, а да као народ и држава не поставимо питање да ли је у нашем интересу да уђемо у Европску унију све и да нам и не отимају безочно Косово? И да ли је могуће да игноришемо питање шта ће се десити са српском пољопривредом када за мање од годину дана буде либерализован увоз пољопривредних производа из ЕУ? О каквој то економској користи од Европске уније говоримо, када ће ЕУ потпуно уништити српску привреду преко Споразума о стабилизацији и придруживању?
Морамо поставити питање какво је право стање данас у српској привреди, пет година после спровођења Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Колики је пад индустријске производње? Колики је пад бруто друштвеног производа? Ниво дуга од 2008. године повећан је са осам на преко 18 милијарди евра. Тако је 2008. године сваки запослени био дужан преко 4.000 евра, а у фебруару ове године јавни дуг по запосленом повећан је на близу 11.000 евра. Од краја јула 2012. до средине фебруара 2013. јавни дуг је повећан са 15 милијарди на 18 милијарди евра. Сваког месеца је, дакле, дуг растао за више од пола милијарде евра. Све ово отвара кључна питања: Како ће грађани преживети ову све већу немаштину? А основно је и правило да ми не можемо бранити наше националне и државне интересе када нам је привреда у готово катастрофалном положају, и када нисмо обезбедили стабилан и сигуран развој Србије.
Време је да трезвено и разумно сагледамо тешке и дубоке проблеме са којима се суочава Србија. И да потражимо излаз из овог пропадања. Нама је данас као народу и држави пре свега потребно национално самопоштовање. Потребна нам је снага за одбрану Србије. Како да се тргнемо, да отворимо очи и потражимо прави пут? Као држава и народ смо залутали и забасали на безизлазну европску странпутицу и лажну европску перспективу. Ту се вртимо укруг и губимо своју државну и националну снагу на погрешне циљеве који су везани за европске интеграције.
Шта нам онда ваља чинити док још није касно? Прво и изнад свега, упозоравамо власт да ни по коју цену не укида српску државност на Косову. Ако као Србија одбранимо српске институције и српску државност на Косову, то ће бити угаони камен од којег крећемо према правом путу. То би била прекретница и поново успостављање државотворне политике власти у Србији. Друго, јасно би требало саопштити Европској унији да Србија није марионетска творевина која уступа своју територију зарад добијања датума. Треће, најодлучније се мора спречити да Војводина изађе из уставног оквира, и искористити сва правовремена легална средства да се спречи интернационализација питања положаја Војводине. И четврто, мирно и аргументовано требало би преиспитати штету коју ССП наноси српској привреди и не дозволити да ступи на снагу либерализација пољопривредних производа, која би потпуно уништила српску привреду.
Ако се крене овим добрим путем, Србија би могла у догледно време да прогласи политичку неутралност која би јој гарантовала сигурну и мирну будућност. Као што и од војне неутралности немамо никакву штету него само корист за Србију. Уколико би власт наставила путем европских интеграција и зарад датума укинула српску државност на Косову, онда би то била национална катастрофа са несагледивим последицама. Србија се налази пред важним раскршћем и још може да бира којим ће путем поћи. Демократска странка Србије је одржала ову седницу Главног одбора како би на време позвала да се крене правим путем. Власт је на историјском испиту и од власти зависи којим ће путем Србија наставити даље. Ми смо изнели план за спасавање земље и шта као народ и држава морамо у овом тренутку пре свега да урадимо. Ово за нас није питање бити или не бити на власти, већ је много дубље и судбоносније питање. То је питање бити или не бити за Србију, за њен опстанак и њену будућност. Живела Србија! Обраћање председника ДСС-а Главном одбору странке у Крагујевцу, 2. марта 2013. године
www.pecat.co.rs/2013/03/vojislav-kostunica-cetiri-tacke-za-spas-srbije/
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 15:28:41 GMT -5
Философија апсурда (Први део)7. март 2013. | Серафим Роуз / Борба за веру / Превео: Владимир Димитријевић Увод
Јеромонах Серафим Роуз
Овај се век, не без разлога, назива веком апсурда. Песници и драмски писци, сликари и вајари, представљају наш свет као нелогични хаос, а нас – као бездушне делове тог хаоса. Политика је, независно од правца и нијансе, постала само параван, и она светском распадању привремено придаје жалосни изглед поретка.
Борце за мир и проповеднике насиља обједињује апсурдно уверење да је човечанство кадро да неиздрживо стање поправи својим сопственим, јадним силама, својим погибељним средствима. Озбиљни философи, интелектуалци, државници и религиозни вођи или ћуте, скривајући се иза неодговорних маски специјализације и бирократије, или, размишљајући о нашем нереду, нуде мишљења каква су: стари оптимизам „вере у човека“, безнадежни стоицизам, ирационализам слепог трагања, или, пак, просто „мишљење“ какво је самоубилачка вера „у шта било“. Ипак, уметност, политика и философија су скупа само израз савремености: они су апсурдни утолико уколико је сам живот постао апсурдан. Свима је у сећању најстрашнији пример реалног апсурда – Хитлеров „нови поредак“, када је наизглед сасвим нормалан, цивилизован човек, вешт и префињен извођач Бахове музике (као Химлер), могао да у исто време буде хладнокрвни убица милиона људи, и да споји надзорништво логора смрти са концертима и уметничким изложбама. А и сам Хитлер је био ваплоћење апсурда: винуо се из нигдине ка светској владавини и пао је у нигдину за нешто више од десетак година, оставивши за собом крхотине цивилизацијских рушевина, захваљујући једино томе што је он, најпразнији од људи, оличавао празнину својих савременика. Хитлеровски надреализам је иза нас, али епоха апсурда још није прошла. Свет је једноставно, ступио у нову фазу исте те болести, мада не толико бурну. Јасније него фашистичко „еванђеље уништења“, о нашем нихилизму и изгубљености сведочи наше најновије оружје; парализовани невиђеном спољашњом моћи и унутрашњом немоћју, ми смо беспомоћни у његовој језивој сенци. У исто време, сиромашни и „угњетени“ читавог света стичу самосвест и почињу да траже богатство и власт; богати проводе свој живот у таштинама, или умиру од разочарења и чамотиње, или чине очајничке злочине. Изгледа да се свет поделио на два дела: једни воде бесмислен и бесциљан живот, не будући свесни тога, а други, сасвим свесно, иду у безумље и самоубиство. Нема потребе да се списак очитих и типичних примера наставља. Довољно је рећи само да су чак и најјаркији од њих тек симптоми једне исте болести, која нас окружује на сваком кораку и која продире до самог срца ако не знамо како против ње да се боримо. Ми живимо у доба апсурда, кад су сасвим супротна начела нешто што живи у души човековој и постоји истовремено; када се ни у чему не види смисао, када нестане средиште које усредиштава, свет се распада на комаде. Па нека дани, мада грозничаво брзо, настављају да се нижу по устаљеном редоследу, и ми некако, на једвите јаде, животаримо у вакууму: то је само због тога што не мислимо или не желимо да се замислимо. Нису без разлога околности тако непријатне. Али, само онај који жели да схвати истински ток збивања под шареним плаштом свакидашњице – само је он способан да себи нађе какво–такво место у том стравичном садашњем свету, налазећи у њему ма какву „норму“. Али наше доба није нормално: песници, уметници, мислиоци савремене „авангарде“, без обзира на сва њихова претеривања, нелогичност њихових аргумената, извештаченост њихових погледа на свет, у крајњој линији имају право у једном: са нашим светом се дешава нешто претеће. Таква је прва лекција философије апсурда. Како појмити апсурд? Склоност према апсурду у приличној мери карактерише духовно стање наших савременика; много тога занимљивог можемо да сазнамо ако умемо да се разаберемо у апсурду. Али се ту суочавамо са веома озбиљном потешкоћом, коју ако не савладамо – не можемо ни да започнемо разговор. Да ли је апсурд, у принципу, могуће схватити? Поставши предмет проучавања, по самој својој природи, апсурд постаје лак плен непажње и ирационализма. Зато нису криви само уметници, који из њега црпу надахнуће, него и озбиљни истраживачи који настоје да га појме и објасне. Ствара се утисак да су у већини радова о савременом „егзистенцијализму“, ликовној и позоришној уметности, разум и логика сасвим одбачени, а критичарски стандарди су замењени неодређеним „саосећањем“, „блискошћу“ и ванлогичким доказима о „духу времена“, „стваралачком импулсу“, „освешћењу“; па ипак, сви ти докази су, у најбољем случају, само размишљања, а у најгорем – празнословље. Идући таквим путем ми ћемо, можда, боље „оценити“ уметност апсурда, али је никако нећемо схватати. И заиста – апсурд је немогуће схватити изнутра, служећи се његовим сопственим средствима; јер схватање је проналажење смисла, а апсурд (бесмисао, нап. прев.) и смисао су неспојиви. Постаје јасно да, ако хоћемо да појмимо апсурд, морамо да изаберемо спољашњу тачку гледишта, која даје смисао самом поимању. Једино се тако можемо пробити кроз димну завесу иза које се скрива апсурд, штитећи се од разумног и логичног напада сопственим контранападима на логику и разум. Краће речено, мора се отворено исповедати вера која је супротна апсурдној, и Истина, коју апсурд у начелу пориче. Касније ћемо видети да философија апсурда нехотично сведочи о тој вери и Истини, које нам се, рецимо то сасвим одређено, откривају у хришћанству. Јер философија апсурда није новост: она се састоји у порицању, и од почетка до краја се дефинише управо оним што је подложно порицању. Апсурдно је могуће само у односу на нешто неапсурдно: идеја о бесмислености света на памет може пасти само ономе који је веровао у смисао постојања, и у коме та вера још није умрла. Философију апсурда је могуће схватити једино ако се изуче њени хришћански корени. Хришћанство је по својој бити највеће сагласје зато што је Господ Бог, у Коме је почетак и крај сваке творевине, саздао сву васелену, узајамно усаглашавајући све делове њене и Самог Себе са свим тим деловима; сваки хришћанин, у коме је жива истинита вера, стално види тај склад око себе и у самоме себи. За онога који исповеда апсурд све се распада на комадиће, укључујући и његову ефемерну философију; за онога који исповеда хришћанство све је сабрано у једно и усклађено, укључујући и оно што је само по себи у беспоретку. Апсурд се, са својим хаосом, показује као елеменат општије и складније слике; да то није тако, о њему не би имало разлога да се говори. Друга препрека у прилазу апсурду састоји се у нетачности неких од појмова које користимо. Ако хоћемо да се снађемо по овом питању, не можемо да тек тако прогласимо апсурд за противречје и заблуду; мада он то јесте, нипошто се не да тиме исцрпљен. Озбиљан философ, ипак, неће разматрати апсурдистичке претензије на Истину: философија апсурда је, са које год стране да се гледа, самопротивуречна. Потпуно је јасно да философија апсурда у самој ствари није никаква философија; њене се тезе не могу усвајати без извесне мере уобразиље и субјективизма. Као што ћемо касније видети, она је више плод воље него разума. Ниче и откривење апсурда Мада нам савремена уметност даје мноштво примера не тако очитог утицаја философије апсурда, у делима Ничеовим она се јавља сасвим отворено: треба је само умети разоткрити. Ничеански нихилизам је управо онај корен из кога је израсло моћно дрво апсурда. И ако нам Ниче представља саму философију апсурда, са злокобним последицама истог, које он није предвидео, на те последице нас упозорава његов старији савременик Достојевски. Ниче је био слеп за светлост Христове Истине, која је једина кадра да се супротстави апсурдистичком погледу на свет. Достојевски и Ниче, који су живели на границама двају светова – умирућег словесног света Христове Истине и новог, безумног света, у коме Истине ни нема – дају читаоцу практично све кључеве за разумевање апсурда. Откривење апсурда се, после дуготрајног сазревања, пројавило у два веома често цитирана Ничеова афоризма: „Бог је умро“, то јест вера у Бога је умрла у нашим срцима, и „нема Истине“, то јест – ми смо се одрекли Богом откривене Истине, на чијем је темељу некад била саздана европска цивилизација, одрекли смо се стога што смо изгубили веру у њу. Обе тврдње се сасвим исправно могу применити на оно у шта се од Ничеовог доба претворила огромна већина хришћана. То се односи на атеисте и сатанисте који отворено и радосно исказују своје безверје и одбацивање Истине; у истом степену то се односи и на масе обичних људи који су просто-напросто изгубили способност примања духовног света, чиме год се тај губитак изражавао – равнодушношћу према духовној стварности, у данас тако обичној душевној растројености и пометености, или у овој или оној форми псевдорелигије, којима се само маскира равнодушност и растројеност. Чак је и на оне, који су остали у мањини и стално их је све мање и мање, а настављају да исповедају веру и душом и уснама, на оне за које је други свет стварнији од овога света – чак је и на такве пала сенка те „смрти Бога“, замрачујући и унакажавајући околину. Ниче у Вољи за моћ даје лаконску дефиницију нихилизма: „Шта је нихилизам? – То да највише вредности губе цену. Да нема циља. Да нема одговора на питање: зашто.“ Сажетије речено, све је доведено у сумњу. Знамениту постојаност са којом су Оци Цркве, свеци, па и сви истински верујући проверавали Богом све што се дешавало у њима и око њих, гледајући у Њему почетак и смисао сваке ствари – ону постојаност и ону веру, које су некад сједињавале човека, друштво и сав свет, ми смо изгубили, и ако смо некада на овоја питања одговор умели да нађемо код Самог Бога, сада та иста питања за већину нас остају без одговора. Подразумева се да осим хришћанства постоје и друкчији изрази свеопштег смисла и поретка, и друкчије форме њиховог распада осим нихилизма и идеологије апсурда. Та учења потврђују или, пак, поричу смисао живота, али само у извесним границама. На пример, следбенику традиционалне индијске или кинеске философије у извесној мери је откривена Истина и унутрашњи мир који из ње происходи – али не Целокупна Истина, нити пак онај „мир који сваки ум надилази„, а плод је једино Апсолутне Истине. Ко одступа од релативне истине и делимичног мира губи много, али не баш све, оно све које губи одступник од хришћанства. Зато сад у нашем срцу и царује пре никад невиђена пометеност – јер смо ми одступили од закона и Истине који су нам потпуно откривени у Самоме Христу. Само Бог хришћанске вере у исти мах јесте и свесилан и свељубаван; само нам Он Својом љубављу завештава бесмрће, и, на испуњење завета, Својом свемоћју нам припрема Царство, где ми можемо бити са Њим, у лику Божјем, после васкрсења из мртвих. И тај Бог и Његов завет постали су толико недоступни нашем земаљском схватању, да они који су веровали у Њега и одбацили Га више нису способни да верују ни у шта колико–толико озбиљно. Свет, који је изгубио таквог Бога, и човек, који је изгубио такву наду, који су наизглед претрпели такво разочарање, у самој ствари постали су сасвим апсурдни. Два израза – „Бог је умро“ и „нема Истине“ – значе у потпуности једно исто; то су откривења о апсолутној апсурдности света, у чијем се центру, уместо Бога, указало ништа. И нарочито је ту, на темељима идеологије апсурда јаснија од свега његова зависност од хришћанства које та идеологија одбацује. Хришћанско учење о „creatio ex nihilo“ („Стварање ни из чега“, нап. прев.) – о Божјем стварању света не из Самога Себе, нити из неке предпостојеће материје, него ни из чега – код критичара са стране, може бити, изазива управо највише протеста. Проповедници апсурда несвесно сведоче у корист таквога учења, преокрећући га и пародирајући га, у суштини настојећи да пониште створени свет и врате га управо у оно стање небитија из кога га је негда Бог привео у постојање. О томе говори њихова теза о празнини у средишту свију ствари, и мисао коју они, у овој или оној мери подразумевају, да би за наш свет било боље да ни не постоји. Али је тај покушај уништења (анихилације) најоштрију форму попримио у самом срцу идеологије апсурда, у уметности апсурда. Они које је могуће једноставно назвати атеистима – Хемингвеј. Ками, и многи уметници, који не виде даље од узалудности човековог живота у савременом схватању истог, не продиру дубље од некаквог стоицизма, спремности да се неизбежно прими – говоре нам о празнини преко осећања чамотиње, сете, макар и тешке, но ипак подносиве, и уопште и преко осећаја да се „ништа не може догодити“. Али постоји и друга врста уметности апсурда, у којој нам се открива много више: овде се осећању празнине додају елементи непознатога, чекања некаквог ужаса, осећања да је у свету апсурда, где се „ништа не може догодити“, у исти мах „све могуће“. У тој уметности стварност постаје кошмар, и свет се претвара у далеку планету по којој лутају људи не толико безнадежни колико пометени, којима није јасно ни где се налазе, ни шта их чека, нити ко су они сами – ништа им није јасно, осим непостојања Бога. Такав је чудни свет Кафке. Јонескоа, и, у нешто мањој мери, Бекета, неких авангардних филмова. попут Прошле године у Маријенбаду,електричне и друге „експерименталне“ музике, надреализма у свим његовим пројавама, и самог савременог сликарства и вајарства – нарочито „религиозног“ садржаја – где се људи представљају као створења нечовечне или демонске природе, која су на свет изашла из недогледног понора. Такав је, треба то рећи, био и Хитлеров свет, чије царство представља најсавршеније политичко ваплоћење идеологије апсурда. Тај чудни свет није ништа друго него опипљива „смрт Бога“. Треба приметити да је Ниче, први исказујући (устима лудака у Веселој науци) “смрт Бога“, описао и саму атмосферу такве уметности апсурда. „Убили смо Га (Бога), ви и ја! Ми смо Његове убице. Али како смо то учинили? Како смо могли да попијемо море? Ко нам је дао сунђер да обришемо обзорје? Шта смо учинили кад се земља откачила од Сунца? Куда се она сада креће? Куда се ми то крећемо? Даље ли од свих сунаца? Не крећемо ли се без престанка? Напред–назад, тамо–амо, у свим правцима? Постоје ли још горе и доле? Не лутамо ли у бескрајној празнини? Не дахће ли у нас та пустош? Не постаје ли све хладније? Не постаје ли ноћ све тамнија и тамнија?“ Таква је у самој ствари слика апсурднога света, света у коме нема ни горе ни доле, ии добра ни зла, ни истине, ни лажи, зато што више нема општеусвојеног критеријума оцењивања. (Наставиће се) Философија апсурда (Други део)7. март 2013. | Серафим Роуз / Борба за веру / Превео: Владимир Димитријевић Јеромонах Серафим Роуз
Учење о човековој бесмртности
Друга, личнија форма откривења апсурда, налази се у очајничком вапају Ивана Карамазова: „Ако нема бесмртности, све је дозвољено“. Некима то звучи као поклич ослобођења, али ономе ко је озбиљно размишљао о смрти, или му се десило да дубоко осети неизбежност сопствене смрти, то звучи јасније. За разлику од већине хуманиста са њиховим свагда променљивим размишљањима, заступник философије апсурда, макар порицао бесмртност, ипак признаје средишње место тог питања. Према њему се равнодушно може односити само онај који не стреми Истини, или коме је то стремљење заклоњено нечим свакодневним и преварним – задовољствима (чулне природе, нап. прир.),послом, уметношћу, науком – свиме оним што свет са радошћу прима као истину. Сав смисао људског живота зависи од истинитости (или лажности) учења о бесмртности. Са тачке гледишта следбеника философије апсурда то учење је лажно. И зато је њихов свет тако необичан: у њему наде нема, а смрт је – врховно божанство. Апологети апсурда, као и апологети хуманистичког стоицизма, ту виде само „храброст“, спремност да се живи не очекујући „утеху“ загробног живота; они са висине гледају на људе којима треба небеска „награда“ за земаљска дела. По њиховом мишљењу, не постоји неопходност вере у рај и пакао да би се „чинило добро“ у земаљском животу. И то звучи сасвим убедљиво; многи, који себе сматрају чак и хришћанима, спремни су да се одрекну вере у вечни живот ради „егзистенцијалне“ вере у пролазни тренутак. Та најопаснија обмана није ништа друго до једна од хиљаду маски иза које се крије лице смрти: ако би смрт заиста значила крај, нико се не би могао супротставити њеном ужасу. Достојевски је био сасвим у праву када је бесмртности дао средишње место у свом хришћанском погледу на свет. Ако се човеков земаљски живот неизбежно окончава непостојањем, сва дела његова су у правом смислу те речи непостојећа: она не доносе плода. Тада и разговори о „животу у свој пуноти његовој“ губе сваки основ и смисао. Сасвим је тачно да је, „ако бесмртности нема“, свет бесмислен и „све дозвољено“. Друкчије речено, ништа ни не треба радити: и смртна прашина не само да гуши сваку радост, него и утире сваку сузу – због чега онда да се плаче? За такав свет је заиста боље да ни не постоји. Ништа – ни љубав, ни добро, ни светост – нема вредности, чак ни смисла, ако се живот не наставља ван овоземаљских граница. Онај који жели да „чини добро“ једино у оквиру тих граница, не схвата да дата фраза само пародира хришћанско схватање о Добру које се пружа до у вечност. Једино ако смо бесмртни, и само ако је будући свет онакав каквим га је Бог открио Свом Изабраном народу, једино онда, наша дела добијају смисао и значај, зато што је сваки наш поступак добро или зло семе које ниче већ у овом земљом животу, али не доноси плода све до будућег живота. Насупрот томе, онима који верују да врлина почиње и завршава се на земљи, остаје само један корак до преласка у табор оних који негирају врлину као такву; о томе како је тај корак лако начинити, изванредно сведочи читаво наше столеће. Нарочито зато што је реч о сасвим логичном кораку. У извесном смислу, разочарање је боље него самообмана. Само по себи, разочарење може бити узрок самоубиства или лудила; али оно може привести и отрезнењу. Нешто више од пет стотина година Европа обмањује себе, стремећи царству хуманизма, либерализма и тобож хришћанског вероучења. Тај је пут довео до идеологије апсурда – директног покушаја да се замагли и затамни хришћанска Истина, прилагођавањем исте новим, земаљским, хуманистичким принципима. Идеологија апсурда поново доказује да је та Истина апсолутна и непролазна: ако ње нема, нема Истине уопште. А ако нема Истине, ако нисмо дужни да Христово учење примамо буквално и беспоговорно, ако је Бог умро, ако нема бесмртности, онда постоји само овај видиви нам свет, који је апсурдан, који је пакао. Хуманизам и идеологија апсурда На тај начин, апсурдно схватање света настало је као резултат неколико увида: оно хуманистичку и либералну мисао развија у оном правцу који добронамерни хуманисти нису могли да виде. Идеологија апсурда није тек случајни ирационализам, него плод европске цивилизације, која је стотинама лета сејала семе помрачења и издаје Христове правде. Ипак ће бити грешка ако се, идући за идеолозима апсурда, преувеличава значење дате чињенице, и ако се та идеологија, скупа са нихилизмом који ју је родио, сматра за некакав преврат, или повратак неким до недавно заборављеним истинама, дубљем погледу на свет. Неоспорно је да она боље одражава негативне и зле стране човекове природе и самог живота, али од тога је мало користа у односу на оне темељне заблуде које дотична идеологија дели с хуманизмом. Оба су учења подједнако далеко од Бога, у Коме једино и јесте смисао светске творевине; самим тим, ни једно ни друго немају ничега заједничкога са духовним животом и духовним искуством, који непосредно проистичу од Самога Бога. Значи, ни једно од њих не познаје истинске размере онога што се дешава у свету и души човековој, па оба, дакако, деле крајње упрошћен поглед на свет и нарочито на људску природу. У начелу они нису баш тако далеко једно од другог: идеологија апсурда је, у бити, разочарани, али непокајани хуманизам. Може се рећи да је наступила последња фаза његовог развоја у правцу удаљавања од хришћанске Истине, фаза у којој се хуманизам, идући за својом унутарњом логиком и остварујући све последице своје првобитне издаје те Истине, претвара у сопствено порицање и постаје сопствени кошмарни двојник, субхуманизам (подчовештво, нап. прев.). Нечовечни апсурдни свет – макар изгледао неовдашњи и диваљ – је ипак исти онај једнодимензионални свет хуманиста који изгледа „тајанствено“ на основу разних трикова и самообмана; то је пародија на стварни, истински свет хришћанинов, збиља тајанствени свет, који има висине и дубине, незамисливе ни у апсурдном, ни у хуманистичком контексту. Ако се на интелектуалном плану те две доктрине и разликују по својим начелима и последицама, у дубљем смислу оне су јединствене: у њих се ваплотила једна и иста воља, воља за уништење хришћанскога Бога и оног поретка који је Он установио у свету. Таква тврдња може да изгледа чудна ако смо прожети састрадањем према „трагедији“ нашег савременика, и нарочито ако обраћамо пажњу на размишљања неких од апологета апсурда, који говоре о извесним, тобож научним, открићима, о веку ратова и револуција који је изазвао сасвим природно разочарење, једном речју „духу овога века„, који тобож искључује било какву другу философију, осим философије апсурда. Свет је, као творевина, изгубио смисао, Бог је, не зна се зашто, умро, и једино што нам остаје је – да примимо ту чињеницу и да се са њом помиримо. Па ипак, обавештенији и пажљивији апологети апсурда друкчије гледају на ствари. Бог није тек тако умро, примећује Ниче – људи су Га убили; у свом огледу о Кафки, Јонеско каже да „ако више немамо путеводну нит (у лавиринту живота), то значи да нам она више ни не треба. Одатле наше осећање кривице, страха, апсурдности историје“. Заиста, једино је нејасно осећање кривице оно што савременика подсећа на лично учешће у сопственој незавидној судбини. У самој ствари, човек је, на крају крајева, у то умешан, и размишљања о фатализму нису ни на чему заснована. Савремена наука с тим баш ништа нема: сама по себи она не само да није „равнодушна“, него је по неопходности непријатељски усмерена против идеје апсурда, и они који је користе ради проповедања ирационализма просто–напросто обмањују себе. Исто то се може рећи и о фаталистичким закључцима из тврдње о неизбежном потчињавању човека „духу овога света“: она се да оповргнути искуством било ког хришћанина, достојног да се тим именом назове, зато што и хришћански живот не може ни бити ништа друго до борба против духа било каквог времена, ради саме вечности. Заговорник апсурда, по свему судећи, не црпе свој фатализам ни из знања, ни из неопходности, него из слепе вере. Подразумева се да он није ни свестан тога: јер вера сведочи против детерминизма. Па ипак, у њему се налази нешто што је још дубље од вере, о чему он још нерадије говори. Реч је о вољи; управо је воља човекова та која углавном одређује његову веру и на њој засновани поглед на свет. Хришћанин, који располаже складним учењем о природи човековој, па је стога кадар да разликује његове скривене мотиве, види ту начелну одговорност, коју заговорник апсурда са његовим погледом на свет пуним разочарења жели да порекне. Он није „пасивна“ жртва свог доба, или савременог му начина живота; он је – активни, макар каткад збуњени учесник великог устанка против Бога. Идеологија апсурда, пре свега, уопште није интелектуални правац, није чисти атеизам, није пука тврдња да Бога нема (макар да може попримити и такве облике), него је то чин воље, антитеизам (тај појам је на свој програм применио Прудон, а Де Либак је у Драми атеистичког хуманизма у њему видео кључ за схватање револуције уопште), борба против Бога и Божанственога поретка ствари. Њени следбеници то неће схватити: хранећи се самообманом, они нита могу, нити желе да логички мисле. Нико (осим самога сатане, родоначелника апсурда) се неће одрећи Бога, нити ће одбацити личну срећу, полажући потпуни рачун самом себи о томе шта се заиста збива: али у скривеној дубини душе сваког од њих лежи истинско одрицање од Бога. Управо је ту извор свега апсурда и хаоса којим је обележен наш век. Ако вам се учини да ове или оне пројаве апсурдистичке уметности, на којима се могу видети очајничка узнемиреност и истинито сведочанство о нашем безбожничком свету, ипак заслужују да буду посматране са разумевањем и састрадањем, немојмо заборављати на то колико је таква уметност сједињена са таквим светом; не губимо из вида да је њен успех, њена способност да многе “погоди у живац“, оно што се да објаснити заблудама, њеним неистинама, слепилом и развраћеном вољом, које у истој мери постоје у њеном предмету – нашем нигдинском столећу. На жалост, да би апсурд био превладан, нису довољне ни добре намере, ни очајничке патње, ни најузвишенији уметнички „геније“. Само једна Истина води са оне стране апсурда, а ње нема ни у савременој уметности ни у нашем данашњем свету; њу са свом одлучношћу одбацују и они који свесно проповедају апсурд, и они који несвесно живе апсурдним животом. „Бићете као богови“ Подвуцимо црту под нашу дијагностику апсурда: то је начин живота и поглед на свет оних који више не могу или неће да Бога признају за начало, циљ и највиши смисао живота; оних који, самим тим. не верују у Његово Откривење у Исусу Христу и одбацују Његово вечно Царство, припремљено за оне који су Му верујући и послушни; таквима преостаје да једино себе саме укоревају због неверовања. Али шта управо изазива ту болест? Не говорећи о историјским и психолошким чиниоцима, чији је утицај у сваком случају другостепен, какав је њен истински, духовни узрок? Ако је апсурдистичка идеологија тако велико зло како нам изгледа, она никог себи не може да привуче: зло само по себи нема позитивне вредности и увек се мора маскирати образином добра. Ако смо до сада описивали негативну страну идеологије апсурда – безумни, хаотични свет нашег савременика – погледајмо сада на позитивну страну исте, и размишљајмо у шта верују и на шта се надају њени следбеници. Сасвим је јасно да се њима не допада апсурдност светског устројства; они је признају, али не желе да се са њом помире и њихова уметност и философија се, у суштини, своде на настојање да се тај бесмисао надиђе. Као што је рекао Јонеско (говорећи, очито, у име свију), „разобличавати апсурд самим тим значи потврђивати могућност неапсурда“, додајући да он стално тражи „просвећење, откривења“. Та атмосфера очекивања, коју смо малопре уочили у неким делима апсурдистичке уметности, није ништа друго до начин преживљавања нашег савременика, усамљеног и разочараног, али који ипак није изгубио наду на нешто нејасно, неизвесно, што ће му се открити наједанпут, и вратити његовом животу и смисао и циљ. Чак и у очајавању не можемо се одрећи некакве наде, макар било и „доказано“ да се немамо чему надати. Али то значи да ништавило, претпостављени центар апсурдног света, више није сама срж болести него само њен грозни симптом. Срж свега је вера у оно што чекају, не знајући управо шта је то; то је „Годо“, неодређени и скривени учесник дела апсурдистичке уметности; то је тајанствено нешто, што је кадро да животу врати некакав смисао. И ако савремена уметност апсурда сведочи о томе прилично магловито, Ниче и Достојевски, „предсказивачи“ који су стајали крај њеног извора, изводе јасне последице из откривења апсурда. Заратустра говори: „Сви су богови умрли, и ми бисмо хтели да сада живи натчовек“ Ничеов лудак тако говори о богоубиству: „Не узимамо ли превише на себе? Зар није нужно да ми сами постанемо богови (…)?“. А Кирилов у Злим дусима каже: „Ако нема Бога, ја сам бог“. Становници раја су се саблазнили обећањем змије – „бићете као богови“ чиме је почео грех и све несреће рода људског. Од тог времена до овог часа ђаво нас стално саблажњава једним те истим идолом сопственог „ја“ који Ниче назива натчовеком, а Достојевски – човекобогом; ако се неко одрекне истинитог Бога, остаје му само служење том идолу. Дата нам је слобода да бисмо изабрали између Истинитог Бога и самих себе, између пута истинског обожења, на коме се смирујемо и себе распињемо у овоме животу да бисмоваскрснули и узвисили се до Бога у вечности, и лажног пута самообоготворења, који води тренутном узвишењу, а затим у бездани понор. У коначном исходу, нама су дате само те две могућности, које су почеци двају царстава – Царства Божијега и царства човековог. У овоме животу нам само вера омогућује да их разликујемо, али ће се у будућем животу она разделити као рај и пакао. Сасвим је јасно куда води савремена цивилизација са својим прометејским програмом изградње земаљског царства упркос Богу то питање, јасно и за мислиоце у прошлости, код Ничеа не оставља ни трага сумњи. Заповест „мораш“ је застарела, вели Заратустра, нова је заповест – „ја хоћу“. И у сатанистичкој логици Кирилова „атрибут мога божанства је – Самовоља“. Нова, још увек непотпуно раскривена религија, иде да смени хришћанство, коме је савременост, како се њој самој чини, задала последњи и одлучујући ударац: то је религија која је сасвим, у потпуности, култ сопственога „ја“. Такав је циљ идеологије апсурда, као и других врста бескорисног експериментисања. Апсурд – то је само фаза модерног прометејског програма, у којој су се јавили колебање, сумња и лаки предукус неминовног ђаволског хаоса. Али ако апсурдистички поглед на свет има мање самоуверености и више страха него што их има хуманизам, он ипак са хуманизмом дели веру у исправност пута који је изабрала наша цивилизација и, без обзира на своје сумње, чува хуманистичку наду – не наду на Бога и Царство Његово, него наду у човека и његову Вавилонску кулу. (Наставиће се)
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 7, 2013 15:25:51 GMT -5
Kako su Sovjeti planirali invaziju Jugoslavije |
07. mart 2013. |
Bivša, socijalistička, Jugoslavija bila je od trenutka formiranja, pa do svog kraja, teritorija koju su u ratnim planovima, "zauzimale" i trupe NATO i tenkovske divizije tadašnjeg sovjetskog bloka. Još od Tršćanske krize, kada je očekivan prodor angloameričkih i italijanskih trupa preko Istre do Rijeke, tadašnji jugosovenski politički vrh, planirao je dugotrajni i žilavu borbu, do konačnog oslobođenja.Vojna doktrina u SFRJ bila je bazirana na principima DSZ (društvena samozaštita) i ONO (opštenarodna obrana), a ukratko se ogledala u sledećem: JNA je bila regularna vojska koja bi na svojim plećima trebala da izdrži prvi udar agresije. Republike su, poslije ustava iz 1974, imale na raspolaganju Teritorijalnu obranu (TO) koja je trebala da bude uvezana u sve vidove društvenog života. Tako su fabrike raspolagale oružjem koje bi u slučaju agresije radnici uzeli u cilju odbrane. Ovakav vid vojne doktrine obuhvatao je potpunu mobilizaciju gotovo svakog ko može da nosi i puca iz oružja. Svi odbrambeni vojni planovi SFRJ bili su usmjereni prema napadu od strane Varšavskog pakta, dok se smatralo da intervencija NATO snaga ne predstavlja realnu opasnost, tj. da su minimalne šanse da do toga dođe. Partizansko iskustvo Ratna doktrina se oslanjala na iskustvo partizana iz Drugog svjetskog rata – pošto se znalo da Jugoslavija ne može da pruži realan otpor sovjetskim tenkovskim divizijama u ravničarskim dijelovima SFRJ, čekalo bi se da agresor forsiranjem Save pređe u područje dinarskog planinskog masiva gdje bi se sa neprijateljem ratovalo gerilski. Prva realna pretnja sovjetske invazije na Jugoslaviju bila je u vrijeme sukoba Staljin-Tito. Sovjetske divizije potpomognute mađarskim jedinicama bile su spremne za invaziju na Jugoslaviju, međutim takva naredba nikada nije došla od Staljina iako je na jugoslavensko-mađarskoj granici trajala konstantna napetost i spremnost da se krene u invaziju. Kosiga: Pustili bismo Rusima Trst Pokojni predsjednik Italije Frančesko Kosiga, u italijanskom listu „Corriere della Sera" u članku "Ostavili bismo Trst SSSR-u" iznijeo je činjenicu o postojanju italijanskog plana u slučaju sovjetske invazije na Jugoslaviju pod nazivom "Alabarda": - Kada je maršal Tito pao u agoniju, NATO je proglasio uzbunu prvog stepena, žutu. Na eventualnu sovjetsku invaziju Jugoslavije, do koje bi došlo zbog nekog unutrašnjeg poziva zbog raspada Jugoslavije, Atlantski savez ne bi reagovao ni na koji način, jer bi si Sovjeti preuzeli ono što im je pripadalo na temelju dogovora na Jalti. Mi smo mislili da bi Sovjeti napali i mali pojas regije Venezie Giulie i znali smo dobro da ne možemo tražiti od Atlantskog saveza da izazove nuklearnu odmazdu za obranu Trsta. Plan je predviđao, nakon što bi sovjetske snage ušle u Jugoslaviju, povlačenje italijanskih vojnih trupa iz Trsta i Venecije. Tu bi ostali samo šef policije, policija i karabinjeri radi održavanja reda i javne sigurnosti, sve dok sovjetske snage ne bi donijele odluku o preuzimanju tih dužnosti. Legenda Drugog svjetskog rata, maršal Žukov napravio je plan masivnog padobranskog desanta na bosanski plato čime bi se, znajući za jugoslovenski plan odbrane u dinarskom planinskom masivu, prišlo jugoslavenskoj odbrani sa leđa u cilju njenog razbijanja. Posebno je zanimljiv događaj koji se dogodio u doba korejske krize. Jugoslovenski graničari su na Đerdapu primijetili kako sovjetska ratna flotila ulazi u jugoslavenske vode Dunava. Po sporazumu iz 1948. ratne flotile svih podunavskih zemalja imale su pravo slobodnog prolaska Dunavom kao međunarodnom rekom. Na očiglednu provokaciju vojska nije odgovarala jer je sovjetska flotila imala legalno pravo prolaska kroz jugoslovenske vode. Flotila je bez incidenta prošla kroz Jugoslaviju i uplovila u mađarske vode Dunava poslije Batine, tj. Bezdana. Nakon Staljinove smrti i dolaska Nikite Hruščova na vlast u SSSR-u, stabilizuju se odnosi SFRJ i SSSR-a čime se uveliko smanjuje opasnost od sovjetske invazije na Jugoslaviju do Titove smrti. Gomilanje snaga u Bugarskoj U vremenu kada se Tito teško razbolio, na zapadu postoji bojazan da će Varšavski pakt vojno intervenisati poslije njegove smrti, znajući da će njegova smrt destabilizovati državu. Admiral Branko Mamula u svojoj knjizi Smrt Jugoslavije iznosi sledeće: - Zapadne obavještajne službe, zainteresovane da li Varšavski ugovor nešto priprema kako bi promijenio položaj Jugoslavije, pratile su ove pokrete mnogo lakše nego mi i potvrđivale su, da se u Mađarskoj grupišu snage. Prema njihovim procjenama, iz SSSR–a su na putu dvije svježe divizije. U Mađarskoj se već nalazila sovjetska grupacija od četiri divizije, od čega dvije oklopne, uz šest mađarskih divizija i značajne vazduhoplovne grupacije za podršku. Uočen je i pojačan trajektni saobraćaj između Odese i Varne sa ukrcanom vojnom tehnikom i opremom. Bugarska je u to vrijeme imala tri armije kopnene vojske koje su bile orijentisane prema Turskoj, Grčkoj i Jugoslaviji. Stizala je tehnika i oprema i za formiranje četvrte armije, pa bi prema Makedoniji i Albaniji bile ešalonirane dvije armije. Zapravo se ni tada ni kasnije nije uspjelo sa dovoljno vjerovatnoće utvrditi, da li je tehnika i oprema bila namijenjena za četvrtu bugarsku armiju ili bi se formirala posebna sovjetska armija za slučaj odluke da se izbija na južni Jadran i Sredozemlje. U Bugarskoj su se, nedaleko od naše granice, izvodile zimske vježbe većih razmjera nego prethodnih godina, i mi smo ih mogli pratiti. Mađarski general upozoravao Maumulu: Nije nemoguće da vas napadnem. Mamula govori i o susretu s načelnikom Glavnog štaba mađarske vojske generalom Ištvánom Olahom u kasnu jesen 1980: - Na kraju razgovora o programima saradnje naših dviju armija, general Olah mi je postavio pitanje, kako sam mogao razumjeti da će nas Varšavski ugovor napasti za vrijeme Titove bolesti. Umjesto odgovora upitao sam ga što bi on učinio u času kada odlazi stub države, a u svijetu se godinama kombinuje sa promjenama u Jugoslaviji poslije njegovog odlaska. Pošteno je odgovorio: "Osigurao bih zemlju od mogućih spoljnih i unutrašnjih opasnosti". I mi smo samo toliko učinili - rekao sam. Provjerio sam koliko su bili tačni podaci o dolasku tri ruske divizije u Mađarsku u februaru Potvrdio je, da su jedna za drugom iz Ukrajine ušle dvije divizije radi smene postojećih, a motostreljačka divizija iz Slovačke izašla je sa dijelovima za obuku u zimskim uslovima. Nakon vrlo otvorenih objašnjenja tokom kojih sam izrazio sumnju da se u kritično vrijeme u Mađarskoj slučajno našlo sedam sovjetskih divizija, general Olah mi je rekao: "Nije nemoguće da vas u datom času napadnu snage VU iz Mađarske, pri čemu će mađarske snage izvršavati svoje obaveze što ni ja, niti mađarsko rukovodstvo ne možemo zaustaviti, ali te uvjeravam da ću naći načina da te na vrijeme obavijestim" Izvor: "Blic.rs"
e-balkan.net/drustvo-svijet/18707-kako-su-sovjeti-planirali-invaziju-jugoslavije-.html#.UThfOseeVgs.twitter
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 11:49:44 GMT -5
South of the Border documentary examines the free-market economic policies of the U.S. and the International Monetary Fund, and how they have largely failed to alleviate Latin America's chronic income inequality. The film suggests that financial calamities such as the Argentine peso collapse of 2001, combined with Latin suspicions of U.S. drug-eradication efforts and resentment over the selling off of natural resources through multinational companies, have contributed to the rise of socialist and social-democratic leaders across the region.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 11:42:12 GMT -5
УТОРАК, 05 МАРТ 2013 18:02 ИН4С-САША НЕДЕЉКОВИЋ Крајем 19. и у првој половини 20. века већина становника у Цавтату се изјашњавала као Срби католици, који је због тога био познат као "мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Др Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола "Душан Силни” примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. У писму Милану Решетару Кулишић је писао о сукобима у Цавтату 1910: "На Свисвете у вечер вратили се (дубровачки) праваши из Чилипа, те преко Цавтата заударали Старћевићеву. Били су обећали да ће је заударати, па изишли живи или мртви, те прије се нијесу упутили него ли им је дошла жандармерија коју су послали звати. Кад су ударали и пролазили, сасула се на њих киша јаја”. Људевит Вуличевић из Цавтата окупио је групу својих пријатеља међу којима је била Марија Богишић. Посећивао их је и слао им посланице у више примерака (хектографисане). Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату "као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. Група српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, на пароброду "Соко" посетила је 17. августа 1911. Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са српском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. Становници Цавтата сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Увиђали су да постоје снаге које сањају о повратку прошлости. У листу Срба католика "Дубровник” 1922. објављен је чланак из Цавтата "Куда ћемо овако?” у коме се наводи: "Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, који снијевају о Карлу или Радићевој републици, који се надају још једнако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, која се... и дешавају. Тако је ето из наше средине премјештен, негдје чак у албанске крајеве, Илија Ћурувија, финансијски постајни поглавица. Тај је човјек код нас познат као патриот који међу финансијском стражом прави ону познату изнимку ријетких, који воле ову данашњу државу и који је с тога и скруполозно предан својој служби, ето тај човјек и такав држављанин баца се у пусте крајеве а остављају се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти својој хранитељици. Е, па куда ћемо овако?!”. У Цавтату је 1920. први пут прослављен св. Сава. Школе нису радиле тог дана, а на општинској згради вијорила се застава цео дан. У вече у просторијама свратишта Калачић одржана је свечана академија. После химне св. Сави отац Ауг. Павлић приказао је публици ко је био св. Сава, његове заслуге за просвету и његов живот и рад. Приредба је настављена са мешовитим хоровима, комадима за певање, за виолину и клави... Дилетанти су извели одломке из трагедије "Смрт Мајке Југовића”. Задња тачка програма била је весела игра "Први Објед”. Забаву је закључила игранка која је трајала од поноћи до 4 уре ујутро. Редакцију дубровачког листа "Рад” радовала је околност да је о св. Сави предавао католички свештеник. Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом "Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе. У Цавтату се у међуратном периоду развијао туризам. Ускотрачном пругом био је повезан са Сарајевом и Београдом. У листу "Народна Свијест” из Дубровника писали су 1925. о излетницима у Цавтату. Иза купалишта на ливади испод маслина разапели су своје шаторе скаути и планинке из Брчког и Сарајева и Феријални Савез из Сарајева. Било је око 80 дисциплинованих младих гостију међу којима и мале деце. Надзор над планинкама водила је госпођаПоповић, супруга ректора богословије. Остали су око 6 недеља. Били су очарани лепотом краја и љубазношћу домаћег становништва, са којим су долазили у додир и од кога су набављали храну. У Цавтату је 16. 7. 1930. летовала колонија студената Мале Антанте. Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Цавтат је дошло мноштво света из Конавала да дочека краљевски пар. Цело место било је искићено, а испред цркве св. Николе подигнут је славолук. Званична посета била је отказана. Преко 500 излетника укрцало се на пароброд "Затон” да у Дубровнику виде краљевски пар. Кад је брод био код острва Супетра, сусрео се са моторним чамцем на коме је био краљевски пар. Излетници су препознали краља и краљицу и стадоше поздрављати клицањем и махањем. Брод је окренуо према Цавтату. Опазивши чамац ратне морнарице, слушајући звиждук "Затона” и његов повратак, неки се сетише у Цавтату шта би то могло бити, те се раширила вест "Краљ долази”. Краљ и краљица су се искрцали пред славолуком крај цркве Матице, где се већ било окупило доста народа, а краљевски пар праћен од чете домаћих коњаника упути се ка Маузолеју Рачића. Стала су звонити звона, пуцати мужари, народ се са свих страна окупио, излетници су се са "Затона” искрцали и разврстали по обали, да дочекају краљевски пар. На повратку из Маузолеја краљевски пар се зауставио код "Цавтајске Удруге Пчелица”, где им је учитељица Јелка Миш показала богату збирку народних везова. Кад су дошли на обалу народ их је бурно поздравио, а краљ сав раздраган уђе међу народ и са многима од њих се руковао. Код Фрањевачке цркве укрцао се у дворски ауто да крене према Дубровнику. Код славолука поздравио је краљевски пар дон Ђуро Кречак, жупник Ћилипа. Бурно поздрављен од свог народа дворски ауто праћен од 20 коњаника одјурио је пут Дубровника. Кад је дворски ауто прошао празан пут Цавтата многи су се у Жупи досјетили, да ће се краљевски пар повратити из Цавтата преко Жупе. У листу"Народна Свијест” истакли су: "Тај глас окупи на главну цесту и старо и младо и кад су се Н.Н.В.В. враћала народ их је свечано поздрављао поклицима, махањем рубаца обасипљући ауто цвијећем. Н.В. Краљ се је зауставио у Плату, Млинима и Чибачи и разговарао са народом.” У листу “Слога” истакли су да док је у Цавтату био управитељ радикал Н. Враголов, био је сваки дан у уреду а месечно је примао 1.000 динара, али то није задржавао за себе већје давао цавтајским сиромасима. Радићевац Брајковић долази само 8 пута месечно у уред а одредио је себи 4.000 динара плате, као да је министар. У Цавтату је 1926. преминуо руски генерал Владимир Третески, учесник руско-турског рата 1877. Стари генерал био је омиљен у Цавтату. Поред свих становника Цавтата на спроводу је била госпођа Пашић са ћерком и још неке виђеније личности из Дубровника. Руска колонија се преко новина захвалила свима онима који су одали достојну пошту генералу Третеском. Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су подржавали соколска друштва. Соколско друштво у Цавтату било је најактивније друштво у граду. У "Раду Соколске жупе Мостар у години 1933” за Соколско друштво у Цавтату се истиче да је према прошлој години рада друштво у 1933. показало видан напредак, у приливу чланства и соколске деце. У друштву Цавтат било је на дан 31. 12.1932. 158 чланова а на дан 31.12.1933. било је 197 чланова. У Цавтату је у то доба живело око 700 до 800 становника. Чланови друштвене управе су се старали да према својим могућностима и датим средствима удовоље захтевима соколске организације. У друштву Цавтат било је 18 предњака без испита. Друштвена управа је ради образовања предњачког кадра, своје вежбаче слала на жупске течајеве. У Управи Соколског друштва Цавтат 1934. били су: старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, тајник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Марија А. Миљан, благајник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др.Влахо Новаковић. У Суду части били су: др Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луцијановић, Луко Пекас. Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су приредили свечани благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели јавни час жупских и слетских вјежби и одбојку. Рад сокола у Цавтату пратио је лист "Дубровачка трибуна” у рубрици "Глас Конавала”. Крајем 19 и у првој половини 20 века Срби католици били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као "мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Цавтаћани су блиско сарађивали са дубровачким националним друштвима. Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом "Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Цавтат, где су одушевљено дочекани. Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су помагали соколска друштва. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату до почетка Априлског рата 1941. www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/34936-srpski-cavtat-prvi-deo---- СРЕДА, 06 МАРТ 2013 12:45 САША НЕДЕЉКОВИЋ, ИН4С Смрт Стефи Рачића потресла је Дубровчане а поготово Србе католике. Пароброди „Куманово” и „Стон” превезли су велики број грађана из Дубровника, који су желели да присуствују спроводу у Цавтату. Капетани Дубровачке пловидбе снијели су са „Куманова” мртвачки ковчег и сврстали се у непрегледну поворку која је испратила леш до гробља. У капели Маузолеја извршено је опијело, ком је присуствовала удовица гђа Паве. По свршеном црквеном обреду изнијели су Цавтаћани ковчег и положили пред врата Маузолеја. Ту је одржано седам опроштајних говора. Приликом сахране др. Стефи Рачића у Цавтату 17. марта 1937. Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога” отпевало је „Днес свјат” и „Вјечнаја памјат” од Мокрањца, а дубровачка соколска музика отсвирала је посмртни марш. Био је ожењен ћерком Николе Пашића. У листу „Дубровник” истакнуто је : „По свом националном освједочењу био је у редовима српске дубровачке омладине, те се је као такав увијек и са поносом истицао, а у сваком моменту, кад је народна ствар од Срба Дубровчана, нарочито од Срба католика, тражила било какву жртву, пок. Стефи био је у првим редовима.” Помен др. Стефи Рачићу, директору Дубровачке пловидбе и прваку националног Цавтата одржан је 13. марта 1938. Цавтатска општина одржала је комеморативну седницу на којој је говорио Нико Враголов. У свом говору истакао је : ,,У националном погледу госпар Стефи још као младић истицао се својим радом, ...да је још прије рата, за вријеме Аустрије, госпар Стефи као младић ходио у Београд и тражио од српске Владе да се дубровачки бродови ставе под Српску заставу. ... За вријеме рата госпар Стефи се је налазио у Лондону гдје је одмах прве дане формирања Југославенског Одбора, ступио у његове редове ... Најплоднији рад госпара Стефи огледа се у поморству, а највише у Дубровачкој паропловидби, ... да је он био мозак и душа Дубровачке паропловидбе. ... Особито му морамо бити захвални што је он покренуо акцију за добијање наше самосталне општине. Он је први подузео кораке да Цавтат добије своју опћину ...”. након комеморативне седнице Цавтатска Општина је одала пошту покојнику, називајући обалу пред његовим кућама ,,Обала Др. Стефи Рачића”. Општинска управа са цавтатским вијенцем и грађанством вароши Цавтат присуствовала је помену, који је приредила госпођа Пава Рачић-Пашић свом супругу и оцу у маузолеју и на гробу. Помену су присуствовали и истакнути пријатељи Стефи Рачића из Дубровника, чланови дубровачког мјесног одбора ЈРЗ, Кристо Доминковић, уредник ,,Дубровника” и Дубровачка Грађанска Музика. На гробу је говорио Нико Враголов, као председник мјесног одбора ЈРЗ, и од стране Цавтатске општине и Одбора ЈРЗ, положио ловорове вијенце. Такође положили су ловорове вјенце Соколско друштво Цавтат, као свом првом старешини и Цавтатска дилетанска музика, као свом дугогодишњем предсједнику.(1) Поводом смрти Андре кап. Бенића, резервног официра и добровољца, у листу „Дубровник” 1937. истакнуто је : „Спроводу је судјеловала Соколска музика на челу са соколским чланством; чета морнара ратне морнарице; ... велико мноштво грађанства. Мртви остаци пренесени су у дубровачкој луци на лађу Цавтат, да се пренесу у обитељску гробницу у Цавтату. Кад је лијес положен на пароброд, чета маринаца испалила је, као послиједни : с Богом!, почасну посмртну салву. У Цавтату је спроводу, уз дубровачко грађанство, узео учешћа готово цио Цавтат. Са покојником се опростио, пред Соколским домом, брат Нино Шутић у име националног Дубровника. На гробу је одржао посмртни говор г. Враголов у име Цавтата а г. И. кап. Хаџија у име поморских капетана.” Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија”. Лист „Дубровник” је истакао : „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.” После рата вратио се на своју дужност пилота Суецког канала до 1931. када је пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику. У Цавтат је 1. маја 1937. стигла ђачка ескурзија. О ономе што се дешавало у листу „Дубровник” је наведено : „Прије него су дошли у Цавтат, сигурно их је неко извјестио, да је у овоме мјесту чисто национални елеменат, што значи исто што и српски. Стога кад су дошли на Обод, упиташе тамошњу чељад : колико још има пута до влашког Цавтата ? Па кад дођоше у Цавтат, сврсташе се три и три, са хармоником на челу, па у друштву њихова фратра ударили у класичну музику : Марјане ! Марјане ! Да им је био циљ провоцирати то је свак одмах увидио, те их се лијепо, преко фратра, опоменуло, да буду пристојнији и да поштују мјесто у које су дошли. Видећи да им није успјело „освојити” ово „влашко мјесто”, покуњише се, али кад стигоше на пароброд да отпутују за Дубровник, онда се поново разјуначише и дадоше у извађање високе класичне музике. Оваково њихово изазовно понашање изазвало је у цијелом мјесту огорчење те их је и старо и младо отпратило онако како су тражили и заслужили.” (2) У Цавтату је 1937. прослављен Видовдан уз учешће представника свих уреда, националних и културних установа, школа и многобројног грађанства. Поворка сокола, школа и грађанства предвођена Цавтатском дилетанском музиком кренула је испред соколане у 9 сати у цркву св. Николе, гдје је Дон Иво Дагоник, одржао тиху мису а затим молитву за пале Косовске јунаке. Пјевао је хор цавтатских омладинаца. У цркви је био лепо удешени катафалк, а представници уреда, школа и сокола били су на својим мјестима. Задушницама је био присутан војни делегат на аеродрому Груда, ваздухопловни капетан I класе, извиђач Павле Благојевић. После помена у цркви формирана је још већа поворка, у којој су узели учешћа скоро сви, који су се у цркви налазили, предвођени Цавтатском дилетанском музиком, и која је кренула у соколану. У соколани је Никола Мијушковић, управитељ мјесне основне школе, и просветар соколског друштва, одржао пригодан говор, попраћен клицањем краљу, Југославији и Видовданским херојима. Музика је интонирала химну. После тога су рецитоване националне пјесме од деце из школе и припадника соколског друштва. Свечаност је завршена свирањем Славенске химне. После химне прочитан је од стране учитељице гђе Мијушковић, која је била у црногорској ношњи, и учитеља Н. Мијушковића, годишњи успјех дјеце у школи, који је био много бољи од прошлих година. Пред соколаном у пола девет формирана је манифестациона поворка на челу са Цавтатском дилетанском музиком и бакљадом у којој је учествовало преко 300 грађана Цавтата. Бурно поздрављена поворка је два пута прошла мјестом, непрестано кличући краљу, Југославији, југославенској војсци, југославенском Цавтату и соколству, пјевајући уз то националне пјесме. Цавтатска дилетанска музика одржала је концерат под дириговањем учитеља Ива Тројковића. Сваки комад, сваки марш, праћен је дугим аплаузом. Како коментарише извештач листа „Дубровника” : „Ово је био доказ, да се све може само кад се хоће.”(3) Пред Соколским домом 5.9.1937. свечаним паљењем завјетне бакље отворен је улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мјесто искићено заставама и зеленилом пратило је поворку сокола, војске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдје је одржано свечано благодарење. У соколани је затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих преставника власти и школа, друштава и установа. Рођендан краља Петра II прославили су соколи 1937. у Цавтату, Опузену, Суђурђу на Шипану (4). Дан Уједињења у Цавтату 1937. прослављен је свечано. У цркви св. Николе жупник је одржао благодарење у присуству свих националних друштава, претставника власти и установа а затим одржана је свечана седница у Соколани. У вече приредило је соколско друштво у својој дворани академију. Дилетанти соколске секције одиграли су Нушићев „Свет” који је припремио Ђуро С. Лонза, управник поште у Цавтату. Публику је забављала Цавтатска дилетанска музика. У програму је била заступљена и Цавтатска Удруга са рецитацијом изабраном од националне раднице Јелке Миш : „Дошли наши ....”. У међуратном периоду у Цавтату је уз соколско друштво деловало Коло српских сестара и Повјереништво Јадранске страже. (5) На изборима у Цавтату 19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. Пре избора Конавли са Цавтатом сачињавали су једну општину, а од 1937. Цавтат са Ободом био је једна, а сва конављанска села друга општина. ХСС је настојала да разним начинима и под притиском отказа радњама повећа свој број гласова. Али нису ништа могли постићи пред националном свести Цавтаћана. Министар Социјалне политике и Народног здравља Драгиша Цветковић посетио је дан после одржаних избора Цавтат. Новоизабрано опћинско представништво на челу са председником Ником Враголовим било је примљено од министра у стану гђе Рачић. Нико Враголов поздравио је министра, а Цветковић је честитао на избору, зажелео им срећу у раду за напредак Цавтата. Овом приликом одредио је за сиромашне грађане Цавтата помоћ од 10.000 динара. Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута је на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем цијелог мјеста са државним заставама и свирањем музике, која је интонирала државну химну. Након тога је општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата” штампаном у листу „Дубровник” истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „да нас у нашем дому вријеђају и дапоказују своју снагу власима Цавтаћанима” (6) Соколско друштво у Цавтату одржало је 30. јануара 1938. своју седму редовну главну скупштину, којој је од стране жупске управе био присутан Новак Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић је у свом говору истакао да је Цавтат увијек високо носио свој национални барјак и предњачио у националном раду и дјеловању. Наглашавајући важност соколства, чија ће улога престати једино нестанком Југославије, позвао је све присутне да у будуће свој рад подвоструче, јер је то од њих и свих сокола захтијевао свети завјет којег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе 6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достојан дар, који ће вам бити на част ... иако нијесам Цавтаћанин, ваше мјесто волим и у срцу носим можда једнако колико и ви сами...”. (7) Дан св. Саве, заштитника народне цркве и школе прослављен је у Цавтату 1938. Пре подне одржано је у свим школама предавање са пригодним декламацијама, нарочито успјешно у мјесној основној школи. Увече у соколани приређена је од полудржавне женске занатске школе академија са успјелим програмом што је заслуга вриједног учитељства и спреме ученица ове школе. Забава је трајала до 2 часа после поноћи. Чисти приход ове приредбе ишао је у фонд сиромашних ученица. (8) Антун Рачић, унук Николе Пашића, сазвао је скупштину за оснивање Омладинског одбора ЈРЗ у Цавтату. На Ускрсни понедељак 1938. у просторијама мјесне Музике на скупштини изабрана је управа Омладинског одбора : Рачић Антун, председник; Враголов Ђ. Никша подпредседник; Сукно Иво, благајник; Краљ Иво, секретар и одборници Кварантото Иво, Леле Антун и Кушељ Перо. На скупштини је био присутан Мјесни одбор ЈРЗ, чији је председник Н. Враголов поздравио присутне омладинце зажелевши им успијех у раду. Оснивањем цавтатске општине дошло је до напретка : путеви су били уређенији, паркови очишћени и уређени, тротоар се поправљао и обнављао. Планирани су радови на водоводу. Цавтат је посетио са паробродом „Шумадија” 15. априла 1938. пољски министар саобраћаја. Прегледао је Мештровићев маузолеј, Буковчеву галерију слика и „гроб господинов” који је био изложен тога дана у цркви матици, те је био усхићен овим мајсторским дјелом Буковца.
Андрија Радовић, бивши председник црногорске владе и члан управе народне банке посјетио је 19. априла 1938. Цавтат, ради одавања поште Валтазару Богишићу. Радовић је своједобно са својим оцем помагао Богишићу на изради црногорског Законика. Посјетио је његов гроб, библиотеку и музеј, а за прославу тридесетогодишњице смрти ступио је у контакт са Одбором за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића. Посетио је госпођу Ђурђину Пашић и Паву Рачић. У Цавтату је 24.априла 1938. отворен новосаграђени дом, ,,Дом Св. Николе”. Позорницу је израдио цавтаћанин Нико Миљан, ученик Буковца. Цавтаћани су честитали Мсг. Дон Иву Дагонигу како на градњи дома тако и на новим оргуљама. У ,,Дому Св. Николе” отворена је 17 јула 1938. стална изложба старих црквених слика. Међу њима је био ,,Гроб Исукрстов” од Влаха Буковца. (9)
Цавтаћани су сарађивали са дубровачким националним друштвима. Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са дубровачком „Матицом Српском" да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Председник општине Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност”. Дубровачка друштва и установе дочекали су Цавтаћани. (10) Прослављајући Видовдан 1938. Цавтат је нарочито свечано одао пошту палим борцима за слободу. У листу „Дубровник” истакнуто је : „образовањем самосталне цавтатске опћине дух патриотских цавтаћана сједињен општом и жарком љубави према свему што служи Краљу и Отаџбини.” Цавтат је на Видовдан освануо у мору застава, јер је општина окитила заставама обалу, а народ своје куће и радње. У 9 сати цавтатска музика је пред соколаном повела соколе и школе на благодарење у цркву-матицу св. Николе, гдје су цавтатски омладинци отпевали Реквијем за упокој душа палих за краља и отаџбину. После тога са музиком и мноштвом народа обављен је опход мјестом, уз бурне патриотске поклике. Увече у 8 сати формирана је свечана поворка са опћинским функционерима, музиком соколима и мноштвом народа. Мјесто је било расветљено, а особито вила Банца. Поворка се зауставила на сред Цавтата, гдје је Никша Враголов одржао говор. Уз клицање палим борцима за слободу, краљу и Југославији, поворка је обишла мјесто. (11) У Цавтату се у међуратном периоду развијао туризам. Ускотрачном пругом био је повезан са Сарајевом и Београдом. Цавтат је био омиљено летовалиште феријалних колонија ђака и спортских удружења. Лист „Дубровник” пренео је из „Времена” крај чланка др. Обрада Симића о Цавтату : „ ...стигосмо најзад у лијепи, тихи и идеални Цавтат, у то прекрасно мјесто на нашем бисер Јадрану, гдје се сваки Београђанин и Србин одмах осјети као код своје куће, а поготову ја, који сам му са највећим задовољством вјеран већ 15 година ... .” О посети председника владе Цавтату у листу „Дубровник” : „Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. У име Цавтата поздравио га је начелник Нико Враголов, а у име Конављана Мато Ђуровић. Стојадиновић је праћен музикама кренуо до стана Паве Рачић-Пашић чији је био гост. (12) Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Крејчик провео је 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео је са собом пројектор, те је у три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске претставе. Ове претставе пратили су соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих крајева Југославије. На овај начин је близу 600 особа видело десетак соколских филмова. (13) Цавтат су посећивали чланови краљевске породице. Кнегиња Олга, њена мајка принцеза Јелисавета, кнежевићи Никола и Александар те војвода и војвоткиња од Кента су при одласку на јахту „Тиха” били срдачно поздрављени од Цавтаћана. Из Цавтата су јављали 1939. у листу „Дубровник” : „Иако овог пута осјећамо доста мање странаца, чему је узрок зла коб наше браће Чеха, ипак у Цавтату сваким даном надолази све више странаца, већином из унутрашњости. Тако је приспела прва партија колоније БУСКА из Београда, која је Цавтату стари и омиљели гост. Из Сарајева стигла је такођер прва партија „Дома за заштиту дјеце”. На свој годишњи одмор стигли су наши мјештани г. Тино Патиера, ... те Др. Јосип Барић, потпретсјед. Држ. Савјета у Београду.” (14) Цавтат је 1938. у правом делириуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уједињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мјештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат је блистао искићен заставама а у 8 сати увече запливао је у мору свећа и жаруља. На мјесној централи дизао се високо у стотинама сијалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат слегао се пред Соколану, где је формирана поворка са бакљадом, која је предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мјесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мјесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославији и југославенској војсци. Поклици су се мјешали са грмљавином мужара и ракета. Сутрадан 6. 9. 1938. кренула је дуга поворка сокола и мјештана пут цркве св. Николе. Пред црквом постројене соколе обишао је и поздравио командант аеродрома Груда капетан I класе Благојевић, који је као представник војске овој свечаности присуствовао. Маса је присуствовала благодарењу које је извршио Мсгр. Дон Иво Дагоник. После благодарења поворка је прешла у соколану гдје је одржана свечана сједница. У 9 часова приређена је у соколани свечана академија, којој је присуствовао министар Божидар Пурић са сином и две кћери, Паве Рачић Пашић, командант аеродрома Благојевић, председница Цавтатске Удруге гђица Јелка Миш са управом те делегације мјесних школа и установа. Академију је отворио Нико Враголов, председник цавтатске опћине и подстарјешина Соколског друштва. (15) Стефи Рачић је покренуо акцију да Цавтат буде самостална општина. На изборима у Цавтату 19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова (ЈРЗ). Пре избора Конавли са Цавтатом сачињавали су једну општину, а од 1937. Цавтат са Ободом био је једна, а сва конављанска села друга општина. ХСС је настојала да разним начинима и под притиском отказа радњама повећа свој број гласова. Цавтат је био омиљено летовалиште феријалних колонија ђака и спортских удружења. Време од добијања самосталне општине до њеног укидања у Бановини Хрватској било је врхунац српског Цавтата. Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије Напомене : 1. „Др. Стефи Рачић”, „Дубровник”, 20 марта 1937, бр. 7, Дубровник, стр. 2, 3; ,,Годишњица смрти великог родољуба и исправног Цавтаћанина др. Стефи Рачића”, „Дубровник”, бр. 11, Дубровник, 19 марта 1938, стр. 1,2; 2. „Бенић кап. Андро”, „Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 мај 1937, стр.3; „Праве ли се за ово ђачке ескурзије ?”, „Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 мај 1937, стр.3; 3. „Прослава Видовдана у Цавтату”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937, стр.3; 4. „Краљев рођендан у Цавтату”, „Дубровник”, бр.33, Дубровник , 11 септембар 1937, стр.2 5. Р.П. ,,Из Цавтата”, „Дубровник”, Дубровник, 20 новембар 1937, бр.43, стр. 3; „Дан Уједињења”, „Дубровник”, бр.46, Дубровник, 11. Децембар 1937, стр. 3,4; Светозар Борак, „Срби католици“, Нови Сад,1998, стр.43; „Извештај Главног одбора Јадранске страже за IV главну скупштину Љубљана, 6-8.9.1935“, стр. 11-12; 6. „Из Цавтата”, стр. 2, бр. 30, „Дубровник”, 21 август 1937; „Опћински избори у Цавтату”, „Министар Цвјетковић у Цавтату”, „Дубровник”, бр. 48, 24. Децембар 1937, стр. 4; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату, „Дубровник”, стр. 3, бр. 1, 6 јануара 1938, Дубровник; 7. Р.П., „Главна годишња скупштина”, „Дубровник”, бр. 6, Дубровник, 12 фебруара 1938, стр. 3; 8. ,,Прослава св. Саве у Цавтату”, „Дубровник”, бр.5, Дубровник, 5 фебруара 1938, стр.4; 9.,,Разно из Цавтата”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 23 априла 1938, стр. 2,3; ,,Изложба у Цавтату”, „Дубровник”, бр. 29, 23 јула 1938, стр. 3; 10. „Дубровачке вијести", „ Цавтаћани !”, „Дубровник”, Дубровник, 30 април 1938, бр. 17, стр. 3; 11. ,,Прослава Видовдана у Цавтату”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 2 јула 1938, стр. 3; 12. Др. Влахо Новаковић, „Мали илустровани водић кроз Дубровник и околицу”, издање Љубо Тошовић, Дубровник, стр. 39;,,Цавтат као туристичко мјесто.”, „Дубровник”, бр.27, Дубровник, 9 јула 1938, стр. 4; ,Величанствени дочек др. Стојадиновића у Дубровнику”, бр. 30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.4;; 13.„Пропаганда путем узаног филма приликом летовања“, Соколска Просвета, бр.7, септембар 1938, Београд, стр.236; 14. ,,Одлазак Високих Гости”, 3 септембар 1938, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, стр.4;„Из Цавтата”, „Дубровник”, Дубровник, 15 јула 1939, бр. 28, стр. 3; 15. „Прослава рођендана Њ. В. Краља Петра II”, „Дубровник”, бр. 37, 17 септембра 1938, Дубровник,стр. 3; www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/34967-srpski-cavtat-drugi-deo------ СРЕДА, 06 МАРТ 2013 15:47 ИН4С Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1. децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „ … Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом : „Брат је мио које вјере био” није никада разликовао православца од католика... Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста... Али Југославија...остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце... А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “. (1) О свему што се дешавало у Цавтату соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Jугославије. У чланку „Казне и денунцијације” објављеном у Соколском гласнику истиче се : „Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија”, „Полети сиви Соколе” и „Хеј трубачу”. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11. марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју! Није без интереса нагласити, да је још године 1914., у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната ...”. У листу „Дубровник” о полицијским претресима којима су становници Цавтата били 1940. изложени и то „највећим дијелом баш истих оних, код којих су се 1914. вршили исти претреси и тражиле слике Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробојнице и националне светиње са намјером, да би их се под вјешала довело...у свакој кући без разлике, мјеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на најистакнутијим мјестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, који су остали на своме мјесту, да чувају свете традиције Цавтата, да свједоче о прошлости...у којима се уз стару пјесму јаворових гусала, одгајају здрави и свијесни нараштаји, који ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити и ту ћемо остати без обзира „на чуђење читаве хрватске јавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).” (2) На вест о смрти Луко Боне 14. фебруара 1940. сва национална друштва у Дубровнику у знак жалости извјестила су црне заставе, издала су осмртнице и корпоративно преко чланова управа изразила ожалошћеној родбини своје саучешће. Сахрана Луко Боне била је манифестација поштовања, признања и захвалности Дубровчана према личности која је свој град у многоме задужио. У тужној поворци био је командант места М. Кнежевић, представник Српског културног клуба из Београда, цео одбор мјесне радикалне странке, преставници из Цавтата са начелником Ником Враголовим, те преставници свих мјесних националних установа. На гробу говорили су : адвокат др. Нино Свилокос у име Дубровчана; Иво Шуберт у име Дубр. Радн. Друштва; Анте Анић у име талаца; Ј. Милославић у име Народне одбране; Нико Враголов у име Цавтаћана и Мелко Станковић, нотар у име нотара. (3) Соколско друштво Цавтат одржало је 25 фебруара 1940. у својим просторијама девету главну годишњу скупштину, којој је присуствовало цјелокупно чланство, нараштај и национално грађанство Цавтата. Рад скупштине био је прекидан честим одушевљеним манифестацијама Југославији, краљу и соколству. У чланку о скупштини који је писао Никша Ђ. Враголов истакнуто је : ,,Соколима је политика јединства, народа и отаџбине најсветија и једина и њима је једнако, сваки режим, који се у своме раду том паролом руководи, без обзира управљао њиме Стојадиновић, Мачек, Цвјетковић или ма ко други, драг и близак и дужни су да га воле и помажу! ” На скупштини изабрана је нова управа на челу са Влатком Миљаном. На Ускрс изведена је у дому св. Николе под водством жупника мсгра. Дон Ива Дагоника, а у режији Карла Булића драма ,,Расипни син”. Пространа дворана дома св. Николе била је препуна свијета. Драму су извели чланови сокола. Ови младићи били су десна рука жупнику преко читаве Велике седмице. По писцу Р.П. који је писао о томе чланак у листу ,,Дубровнику” Цавтаћани су поред свог постојаног национализма били добри и исправни католици. На Ускрсни понедељак приредило је соколско друштво Ускрсну академију. (4) Гости су наставили да посећују Цавтат и за време Бановине Хрватске. Због почетка Другог светског рата није било страних туриста, него само домаћих из унутрашњости. Нотар Иво Станош је у клерикално-мачековској „Народној Свијести” 1940, истакао : „у Цавтату имали гости преко очекивања и то понајвише оних изван Хрватске”.(5)
У чланку „Брисање српских општина” објављеном 18. маја 1940. у листу „Дубровник” коментарише се прикључење опћине Цавтат конавоској опћини са седиштем у Груди : „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто стога што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћина, и према томе ни Срба” (6). Лист „Дубровник” је 8. фебруара 1941. пренео изјаву једнога из воћства ХСС изречену на седници у Дубровнику : „Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!”. О приликама у Цавтату у истом чланку : ,, поред тога што су све намјештенике пријашње опћине отпустили из службе, двојицу Цавтаћана, исправних и поштених државних службеника, одагнали су у Оџаке и Прилеп. Разлог за њихово уклањање је тај што је једноме рођак велики Југословен, а други је жртва лажне и подле денунције једног божјег праведника, „хрватског мученика и родољуба” из 1914. године. У Цавтату од доласка веселе бановине никако не ради велики сат на звонику св. Николе, јер су му нашли правог мајстора. Ранијег старатеља који је водио рачуна о уредном раду овог сата, вијеће је једногласно лишило те дужности. У Цавтату и у сред зиме недостаје воде, јер је и ту уклоњен онај који је о томе водио рачуна. У задње вријеме Цавтат је и без вањског освјетлења јер га опћина Груда неће да плаћа... Јављамо вам се из Цавтата којег је немогуће казнити и укротити, којем је немогуће истријебити из срца науку Вуличевића и Богишића.”(7).
Расположење присталица ХСС у Конавлима 1941. године најбоље изражава чланак у листу ,,Дубровник”. Дописник Р.П. пренео је разговор из Цавтата трговца са двије сељанке из ближе околине : ,,Мање-више обје су једнако разлагале, закључујући : ,,Е, вала, овако не ваља!” Овај трговац, да би их умирио рече: ,,Немојте тако, жене божје! Код нас је још добро! Не дај Боже горе!” Одговорише му : ,,Нема ти, мој госпару, нема више добра! Све смо наше добро ми изгубили!” ,,Како, а шта то, зачуђено их гледа овај ?! — Аустрију мој госпару !”. (8) По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу.(9) Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали: Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италијани интернирали као таоца на Мамули у Боки Которској. Хрватске власти вршиле су „контроле свих југонационалиста, без обзира на вјероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побједе, онда српским четницима”. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југославенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано је „345 војних обвезника”. Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату су са радио-станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац”. Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код југословенске владе. (10) Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије.(11) На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено је : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (12). Богишићев музеј припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958. (13) Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској искористио власт да прошири прогоне и отпуштања Срба католика, Југословена и сокола. О прогонима је писала домаћа штампа а посебно листови ,,Дубровник” и ,,Соколски гласник”. У Бановини Хрватској општина Цавтат је 1940. прикључена конавоској опћини са седиштем у Груди. После тога Цавтат је почео да пропада. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. После рата Цавтат је постао део Хрватске. Цавтаћани су били опредељени за Југославију. Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије Напомене :1. „Цавтат о дану Уједињења”, бр. 50, „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4; 2. „Казне и денунцијације”, „Соколски гласник”, бр. 12, Год. XI, 22 март 1940, Београд, стр. 5; „Руши, пали ...”, „Дубровник”, Дубровник, 16 марта 1940, бр. 11, стр.3; 3. „Луко Боне”, „Дубровник”, Дубровник, 17 фебруара 1940, бр. 7, стр. 4; 4. Никша Ђ. Враголов, „Цавтат, 28-II-1940”, „Дубровник”, Дубровник, 9 марта 1940, бр. 10, стр. 2,3; Р.П., „Дјела, дјела ....”, „Дубровник”, Дубровник, 30 марта 1940, бр. 13, стр. 4; 5. Нотар Иво Станош, „Садашњица Цавтата”, „Narodna svijest”, Дубровник, 18 Рујна 1940, бр. 38, стр. 3; 6. „Брисање српских општина”, „Дубровник”, Дубровник, 18.маја 1940, бр.20, стр. 4; 7. „Цавтајске прилике”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 8 фебруара 1941, бр.6, стр.2-3; 8. Р.П. „(Свега по мало)”, „Дубровник”, 22 фебруара 1941, бр. 8, Котор-Дубровник, стр. 4; 9. Нева Журић-Скоти, „Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021; 10. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129,1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087; 11. Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78; 12. Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003, стр. 22; 13. Мр Андреј Вујновић, , „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59;
www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/34972-srpski-cavtat-trei-deo
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 11:36:10 GMT -5
ДВЕРИ: Медији се у Србији деле на Ђиласове и Вучићеве, а о нама - сложно ћутеВести | 06.03.2013 | 12:08 | | ОТВОРЕНО ПИСМО УРЕДНИЦИМА ВОДЕЋИХ МЕДИЈА У СРБИЈИ Бошкo Обрадовић
- Медији су данас испуњени искључиво међусобним оптужбама и препуцавањима између СНС и ДС, док иза свега тога може лако да стоји покушај стварања двопартијске државе и потенцијална коалиција између ове две политичке странке после ванредних парламентарних избора
- Зашто још увек у фиокама Тужилаштва стоји кривична пријава Двери против организоване криминалне групе која је осмислила и спровела изборну крађу? Зашто се не хапсе или они који су направили ово тешко кривично дело или ми из Двери због ширење клевета и лажних вести? Трећег не би смело да буде, а управо је то треће - прећуткивање - на делу.
- Може ли бити легална и легитимна Скупштина Србије настала на изборној крађи? Колико је легална и легитимна Влада произашла из Скупштине настале на изборној крађи? Шта вреде тзв. преговори у Бриселу које воде они који су на та места изабрани захваљујући неистраженој изборној крађи?
РУКОВОДСТВО Двери - са потписом члана свог Старешинства Бошка Обрадовића - обратило се отвореним писмом главним уредницима водећих медија у земљи. Факти преносе текст отвореног писма у целини: „Поштовани, Обраћамо Вам се у име Покрета Двери као главним и одговорним уредницима водећих штампаних и електронских медија у Србији. За ових 15 година нашега постојања и рада памтимо и Милошевићево и ДОС-овско, и Коштуничино и Тадићево време власти и стање медија у то време. Одмах да констатујемо: никада није било веће цензуре, а посебно аутоцензуре у медијима као данас. Данас се медији у Србији деле на Ђиласове и Вучићеве, и мимо медија под контролом ове двојице политичара мало шта постоји. Медији су данас испуњени искључиво међусобним оптужбама и препуцавањима између СНС и ДС, док иза свега тога може лако да стоји покушај стварања двопартијске државе и потенцијална коалиција између ове две политичке странке после ванредних парламентарних избора. Стање медијске цензуре је посебно лако показати и доказати на примеру Двери. Иако су Двери, објективно, највеће политичко изненађење прошлогодишњих избора, то ниједан новинар у Србији није приметио. Изаћи први пут на све нивое избора (локалне, покрајинске, парламентарне и председничке), самостално, дакле, без икаквих коалиција, са најмање финансија по извештају Агенције за борбу против корупције, са најмање медијске заступљености по извештају РРА, и освојити 4, 33% гласова за Скупштину Србије - признаћете да је мало политичко чудо у Србији. Претпостављамо да би оваква појава нове политичке организације у свакој другој држави на свету била пропраћена одговарајућом медијском пажњом, али то у Србији није случај. Ево за 10 месеци од тада на прсте једне руке се могу избројати медији, посебно ТВ са националном фреквенцијом, који су објавили било шта о Дверима. Покренули смо један од најважнијих захтева у новијој политичкој историји Србије - за укидање АП Војводине, читаву епидемију проглашења општина, градова и округа Србије за нетолерантне на ГМО, организовали први округли сто о Јосипу Брозу Титу и последицама титоизма, открили како је Драган Ђилас од 15 својих нових програмских мера 7 узео из предизборног програма Двери, заложили се за стварање патриотског политичког блока ДСС-СРС-ДВЕРИ, представили више него актуелно ново законско решење о заштити презадужених породица кроз институт личног стечаја који их штити од одузимања имовине, супротставили се продаји пољопривредног земљишта странцима..., и све то није изазвало никакву медијску пажњу. Ако ово нису медијски интригантне политичке информације - шта јесте? Шта је, поштована господо, главни и одговорни уредници, разлог оволиког медијског прећуткивања Двери? Многи ће вероватно рећи наш ванпарламентарни статус. Ту тек имамо питање за Вас: шта је било са обећањем Председника Николића, изреченог између два круга председничких избора, да ће прво што ће урадити након што постане Председник истражити изборну крађу и казнити одговорне? Зашто још увек у фиокама Тужилаштва стоји кривична пријава Двери против организоване криминалне групе која је осмислила и спровела изборну крађу? Зашто се не хапсе или они који су направили ово тешко кривично дело или ми из Двери због ширење клевета и лажних вести? Трећег не би смело да буде, а управо је то треће - прећуткивање - на делу. Може ли бити легална и легитимна Скупштина Србије настала на изборној крађи? Колико је легална и легитимна Влада произашла из Скупштине настале на изборној крађи? Шта вреде тзв. преговори у Бриселу које воде они који су на та места изабрани захваљујући неистраженој изборној крађи? Немојте нам само рећи да ово није тема, да је застарео случај, да је у Србији такве ствари немогуће доказати и истерати на чистац. Зато смо ту где смо. Зато су нам медији и даље послушници врхова крупног капитала и политичких странака. Дубоко верујемо да то не мора да буде тако и да у медијима постоје професионалци који поштују новинарске кодексе и одбијају да служе владајућим режимима. Зато Вам и пишемо верујући да таквих има и међу главним и одговорним уредницима водећих медија, са надом да ће Двери добити макар онолико места у Вашим медијима колико смо добили гласова на изборима и колико на то имају право 170.000 (+ покрадени) гласача који су своје поверење дали управо нама да их политички заступамо. Верујемо да ћете се сложити са чињеницом да и ови, не тако малобројни гласачи и корисници Ваших медијских услуга имају право да у Вашим медијима виде шта кажу њихови политички заступници о актуелној ситуацији у држави Србији“. fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/dveri-mediji-se-u-srbiji-dele-na-djilasove-i-vuciceve-a-o-nama-slozno-cute
srb.fondsk.ru/news/2013/03/06/dveri-mediii-se-u-srbiii-dele-na-dzhilasove-i-vuchiheve-a-o-nama-slozhno-hute.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 11:30:14 GMT -5
In memoriam | среда, 06. март 2013. | (Текст је писан 2009. године) Уго Чавез Израз "падобранац" у српском жаргону подразумева много тога, али ниједно могуће значење није баш пријатно: непозван гост на журци, неуки студент који је уписао факултет преко везе, збуњени директор који је каквом нејасном пречицом дошао до положаја – уопште, свако ко се не сналази или не припада окружењу у којем се незаслужено нашао – све су то "падобранци". Један прави падобранац, међутим, са другог краја планете врло директно и жестоко заступа српски интерес у најболнијем проблему наше новије историје. Нимало несналажљив и ничим збуњен, оправдано се, као једна од најутицајнијих политичких фигура данашњице, осетио позваним да прокоментарише противзакониту сецесију јужне српске покрајине: - Косово припада Србији и у историјском и у географском смислу. Косовска независност је неприхватљива, то је врло опасан преседан за цео свет – поручио је фебруара прошле године председник Венецуеле Уго Чавез, бивши командант елитног падобранског батаљона венецулеанске војске, неколико дана пошто је Приштина, уз подршку западних сила, једнострано прогласила самосталност. Саме ове речи биле би довољне да Чавез стекне неподељену и непролазну наклоност српске јавности, какву ниједан падобранац или „падобранац“ пре њега није имао. Наклоност која је постојала и раније, барем од септембра 2006. године, када је Чавез, на заседању Генералне скупштине Уједињених нација, председника САД Џорџа Буша назвао ђаволом. Од његовог доласка на власт, ни Венецуела, ни Јужна Америка, а ни планета Земља више није исто што је била Уопште, цео свет је тада, пре скоро три године, био импресиониран одлучношћу којом се лидер једне земље из "дворишта САД" супротставио америчкој глобалној политици. Чак ни чињеница да његова Венецуела, захваљујући богатим налазиштима нафте (највећи светски снабдевач изван Блиског Истока), ипак може себи да допусти отворену конфронтацију са свемоћним Вашингтоном, није умањила углед Чавеза као омиљеног антиамеричког бунтовника. Многи су га чак прогласили „Кастром 21. века“, односно, државником ко је у стању да из непосредне близине поведе политичко-дипломатски рат са САД. Али, Уго Чавез није ничија копија. Ни Фидела Кастра, кога назива својим оцем, ни Симона Боливара, који му је идеолошки узор још од ране младости. Вишеструко одликован као официр, имун на политички коректне фразе, фанатично посвећен цивилизацијској улози коју не крије да је себи наменио, Чавез је аутентична громада модерне политике. Са свим позитивним и негативним аспектима његове већ десетогодишње владавине државом, која је у прошлости била поприште небројених крвавих унутрашњих сукоба. Чак и најљући Чавезови противници, међу којима има и његових дојучерашњих сарадника, признају му једно: у потпуности је остварио оно што је желео кад се, као млад, одрекао успешне спортске каријере зарад бављења политиком – да остави трага у историји! Од његовог доласка на власт, ни Венецуела, ни Јужна Америка, а ни планета Земља више није исто што је била. Детињство и образовање Уго Рафаел Чавез Фриас рођен је 28. јула 1954. у Сабанети, сеоцету на западу Венецуеле. Иако високообразовани – обоје су радили као учитељи – родитељи су му били веома сиромашни, па су малог Уга, заједно са старијим сином Аданом, послали код бабе Розе, која их је издржавала кроз целу основну школу. Још у детињству, Чавез је страсно заволео спортове, пре свега бејзбол, који је убедљиво најпопуларнија спортска активност у Венецуели (имају веома развијене системе такмичења на свим нивоима, од школског и универзитетског, преко аматерског, до професионалних лига). Уго је био врло надарен за бејзбол, многи су му предвиђали успешну каријеру, али је он тај таленат, уместо за одлазак у професионалне спортисте, искористио да би добио стипендију за факултет. И то не било који, већ Академију војних наука, коју је уписао 1971, кад је имао тек 17 лета, а завршио четири године касније, са чином потпоручника. Кад је постао војни питомац, Уго је отишао на Ел Латигов гроб и, како је сам касније причао, извинио му се што сада има два нова узора: Че Гевару и Фидела Кастра Пре него што је уписао војну академију, Угу је идол био чувени венецуелански бејзбол играч, његов презимењак Нестор Чавез (нису род), трагично настрадао у авионској несрећи, а познат по надимку Ел Латиго ("Бич"). Кад је постао војни питомац, Уго је отишао на Ел Латигов гроб и, како је сам касније причао, извинио му се што сада има два нова узора: Че Гевару и Фидела Кастра! Годинама касније (1990), Уго је уписао и политичке науке на "Универзитету Симон Боливар" у Каракасу, названом по легендарном револуционару и ослободиоцу јужноамеричких земаља из 19. века. Чавез је напустио политичке науке пре него што је дипломирао, али је тај позни студентски период био од великог значаја за његов коначни политички и идеолошки профил, пошто је ту упознао много својих истомишљеника, који су такође били опчињени идејама националне левице и самим Боливаром. Окупљени око заједничких идеја и противљења тадашњем политичком естаблишменту Венецуеле огрезлом у корупцији, развили су покрет „боливаризам“, усмерен на уједињење, или барем заједничко деловање, држава на северу овог континента: Венецуеле, Колумбије, Боливије, Еквадора и Панаме. Боливаризам Поједини извори, међу којима и Википедија, нетачно наводе да су „боливарци“, па и Чавез, под великим утицајем марксизма. Сам Чавез је често побијао тврдње да је марксиста, истичући да је по том питању крајње неутралан: "Не знам ништа о марксизму, нисам ни прочитао 'Капитал', нисам ни марксиста ни антимарксиста" - Не знам ништа о марксизму, нисам ни прочитао "Капитал", нисам ни марксиста ни антимарксиста – изјавио је једном приликом. Оно што је много јасније одликовало цео тај покрет, а поготово Уга Чавеза, јесте идеализација Симона Боливара, због којег цела Венецуела већ век и по осећа неку врсту колективне гриже савести. Боливар је, наиме, пред крај живота, кад је већ био ослободио север Латинске Америке шпанског ропства серијом грандиозних војних победа (није био тактички и стартешки геније, слажу се историчари, али је тај недостатак успешно надокнадио смелим потезима, попут оног са самог почетка тријумфалног похода, кад је са две и по хиљаде војника прегазио непроходне Анде и потукао изненађене шпанске снаге у Колумбији), заговарао спајање земаља насталих из шпанских колонија у једну државну целину, под називом Велика Колумбија. Ову замисао Боливара, рођеног Венецуеланца, најпре су одбили управо његови земљаци. Чак је постао и непожељан у отаџбини, па је морао да се исели у Колумбију, у којој је убрзо, 1830. године, преминуо од туберкулозе. Венецуела као да не може себи то да опрости, па упорно настоји да исправи тај историјски грех према ослободиоцу. Небројени венецуелански писци, филозофи, научници и други интелектуалци, од тада па све до данас, одржавају култ личности Симона Боливара, величајући његова дела, а првенствено његов наум о јединству држава на северу котинента. Нико, међутим, толико јасно и гласно као Уго Чавез, који у свакој прилици с поносом истиче за себе да је "боливариста". Идеје "боливаризма" у великој мери одредиће и Чавезову политику на функцији председника Венецуеле, до које је дошао после богате каријере у војсци. Бриљантан војник У активну војну службу Чавез је ступио одмах по завршетку академије, 1975. године. Постављен је за руководиоца Одреда за комуникације Батаљона брдске пешадије, који је имао задатак да угуши екстремно левичарски побуњенички покрет "Партија црвене заставе". Наредне три године борио се против одметнутих герилаца, и то с великим успехом, за шта је и одликован, али је свеједно, како је касније често причао, баш у то време почео да гаји нескривене симпатије према герилским покретима. Tри године борио се против одметнутих герилаца, и то с великим успехом, за шта је и одликован, али је свеједно, како је касније често причао, баш у то време почео да гаји нескривене симпатије према герилским покретима Поред гериле, Чавеза је у то доба одушевила и књига "Улога личности у историји" Георгија Плеханова, коју је прочитао 1977. године. Плеханов је био руски комунистички идеолог и један од најближих сарадника Владимир Иљича Лењина, с којим се ипак сукобио непосредно по завршетку октобарске револуције, па је на крају морао и да напусти Совјетски Савез. - Сећам се да је била дивна, звездана ноћ, а да сам ја у свом шатору читао књигу под батеријском лампом. Та књига је оставила изузетан утисак на мене – изјавио је касније Чавез, који је заиста био и остао прилично заокупљен проблематиком значаја појединца у великим историјским дешавањима. Пошто се доказао на првом задатку, Чавез је муњевито напредовао у војној хијерархији, у којој је обављао многобројне дужности. Између осталог, био је професор на Војној акамедији и Ратном колеџу у Каракасу, где су његова предавања била најпосећенија (студенти су уживали у "народском" обраћању које је било карактеристично за Чавеза), као и командант елитног падобранског батаљона (1991-92). Ово последње задужење било је од кључне важности за покушај војног преврата, који је Чавез организовао у фебруару 1992. године. Приватан живот Уго Чавез прошао је кроз два брака. Прва жена била му је Ненси Колменарес, која потиче из истог краја као Уго и такође из сиромашне породице. Венчали су се 1977. године, а убрзо им се родила и ћерка, Роза Вирџинија. Касније су добили још двоје деце: Марију Габријелу и Уга Рафаела. Развели су се 1992, пошто је њихов брак већ дуже време био само фиктиван – Уго је, наиме, пуних девет година био у паралелној вези са младом историчарком Ермом Марксман. Развели су се 1992, пошто је њихов брак већ дуже време био само фиктиван – Уго је, наиме, пуних девет година био у паралелној вези са младом историчарком Ермом Марксман Године 1997. Чавез је оженио Маризабел Родригез, истакнуту јавну личност. Маризабел је била новинарка, радио продуцент, публициста и оснивач неколико хуманитарних фондација, превасходно окренутих угроженој деци. По удаји за Чавеза, врло активно се укључила у његову политичку кампању. Кад је крајем 1998. Уго победио на председничким изборима, Маризабел, тада прва дама Венецуеле, постала је члан Уставотворне скупштине, која је саставила и данас важећи Устав. Три године касније, међутим, Уго и Маризабел су се разишли, како приватно, тако и идеолошки. Званично су се развели 2004. Из брака им је остала ћерка Розинес, која живи с мајком, али је отац редовно виђа. Маризабел је последњих година постала један од најжешћих критичара свог бившег супруга, којег оптужује да је потпуно одступио од револуционарних идеја које су га и довеле на власт. Нимало неочекивано, Маризабел за испољавање својих ставова против Чавеза често добија прилику по водећим америчким медијима, а 2006. године телевизија Си-Би-ЕС, једна од четири у САД која има националну покривеност, приказала је велики интервју са бившом првом дамом Венецуеле. После развода од Маризабел, Уго Чавез није се више женио. Има и двоје унучади, Габријелу и Мануела. Окупљање истомишљеника Убрзо пошто је ступио у војну служу (и прочитао "Улогу личности у историји"), дакле у раним двадесетим, Чавез је постао политички активан. Већ 1977. основао је Ослободилачку војску народа Венецуеле, покрет чија је сврха била, како је касније истицао, "да будемо спремни у случају да се нешто догоди". Следеће године, у пуној војничкој униформи, Чавез се састао са тадашњим опозиционим председничким кандидатом Хизеом Висентеом Ранхелом, којем је доставио неке поверљиве податке да их користи у кампањи. Тај чин још један је од доказа Чавезове храбрости: у то време, венецулеанским официрима била је забрањена било каква политичка активност; да се сазнало за његове сусрете са Ранхелом, Уго Чавез не би само био ражалован, него би вероватно био послат и на вишегодишњу робију. Срећом по њега, није био откривен, а у Ранхелу је добио пријатеља и, касније, следбеника – управо ће овај политичар, две деценије после њиховог првог сусрета, бити потпредседник Чавезу. Почетком осамдесетих, Чавез је почео конкретно да припрема насилну промену режима. У децембру 1982, окупио је своје дотле изабране саборце, све официре који су такође презирали актуелну власт и корупцију у највишим армијским круговима, под великим дрветом у Саман де Гверу, где су се међусобно заклели да ће срушити олигархијску власт. Изговарали су прикладно измењен текст заклетве коју је, према легенди, Симон Боливар својевремено изрекао, пре него што се из Италије вратио у отаџбину да би је ослободио шпанског зулума. Свега седам месеци касније, 24. јула 1983, на 200. годишњицу Боливаровог рођења, Чавез је основао Револуционарну боливарску армију, скраћено ЕБР-200. У ову организацију учланила се и горепоменута историчарка Ерма Марксман, која је Чавезу, осим љубавне, пружала и политичку подршку, и то тако што је за њега обављала бројне задатке – од вођења бележака на тајним састанцима, до преношења завереничких порука. Идеална прилика да Чавез спроведе војни преврат били су чувени немири у Каракасу и околним градовима почетком 1989, које је режим тадашњег председника Карлоса Переза угушио у крви - Читао је све што му је дошло под руку, али највише је волео приче о великим вођама – посведочила је касније госпођица Марксман о тадашњим склоностима Уга Чавеза. Ермино учешће у активностима ЕБР-200 се, занимљиво, у Википедијиним чланцима о Чавезу, иначе негативно обојеним према председнику Венецуеле, користи као доказ његовог неморала, пошто аутори истичу да је његова законита жена у то време, Ненси Колменарес, сама одгајала њихово троје деце у Сабанети. Додуше, у једном тексту аутори наводе да је Чавез признао Ерми на самом старту њихове везе да је ожењен, али да је раздвојен од жене и да му мајка, као посвећена католкиња, не дозвољава да се разведе... Елем, поред многих незадовољних официра, Чавез је тих година окупљао око себе и све иоле значајне цивилне политичке снаге левичарске оријентације. Његове активности привремено су биле отежане када је 1985. и 1986. службено премештен у Елорзу, у унутрашњост Венецуеле и далеко од сарадника (тамо је организовао свечаности у славу локалних светаца, борећи се и на тај начин против америчког културног империјализма). Свеједно, 1987. године проглашен је, заједно са Франсиском Аријасом, за лидера ЕБР-200. Њих двојица су тада и сковали план да изврше државни удар средином следећег председничког мандата, када популарност председника уобичајено пада на најниже вредности. Идеална прилика да Чавез спроведе војни преврат били су чувени немири у Каракасу и околним градовима почетком 1989, које је режим тадашњег председника Карлоса Переза угушио у крви. Венецуела се тих година суочавала са озбиљном економском кризом, изазваном поремећајима на светском нафтном тржишту (које је, опет, изазвала Америка са својим арапским савезницима, како би наудила совјетској економији). Због драстичног пада цене "црног злата", сиромаштво и незапосленост попримили су катастрофалне размере у Венецуели, а народно незадовољство кулминирало је великим протестима 27. фебруара 1989. Председник Перез је на демонстранте послао војску и полицију, а у жестоким уличним обрачунима страдало је 372 људи према званичним подацима, односно две до три хиљаде протестаната према незваничним, али много вероватнијим проценама. Али, Чавез је тих дана био болестан и није одлазио на посао. Тако није учествовао у суровом гушењу демонстрација, али исто тако није ни искористио шансу да на крилима масовног незадовољства скине режим, који је увелико био омражен. Морао је да чека неку наредну прилику. Државни удар Следеће прилике, међутим, није било, па је Чавез морао сам да је створи. Поготово зато што му је време истицало: у јануару 1992. године обавештен је да је премештен из штаба падобранског батаљона, односно, да 14. фебруара мора да се јави на нову дужност, у неко село на самој граници са Колумбијом. Чавез је знао да мора да реагује пре премештаја, јер из неке забити није било могуће ударити на власт. Зато је, са осталим завереницима, одлучио да 4. фебруара изврше војни преврат. А мрежа његових сарадника и сабораца значајно се повећала док је руководио падобранским батаљоном, јер је батаљон био смештен у непосредној близини генералштаба и других војних центара моћи Венецуеле. Ту је Чавез имао прилику да регрутује заверенике на кључним местима. А и није морао много да се труди, пошто су му бројни официри сами прилазили и испитивали га да ли је тачно да он руководи "боливарским револуционарним покретом" и како би они могли да се учлане. У тренутку удара, Чавезу је било лојално око 10 одсто војних снага Венецуеле, а под његову команду у перврату ставило се скоро две и по хиљаде официра, из десет различитих батаљона. Додуше, имао је на располагању и цивилне герилске покрете, који су му нудили помоћ а имали су вишедеценијско искуство борбе са државним безбедносним снагама, али Чавез их је све искључио из самог преврата, јер је поверења имао само у војнике. Чавез је поручио побуњеној војсци да положи оружје. Честитао је својим следбеницима из других градова на успесима које су постигли, али их је обавестио да је Каракас остао неосвојен и да је зато пропао њихов покушај. "За сада", додао је
Испоставило се да је ипак веровао погрешним људима, пошто је Чавезов државни удар пропао управо због много завереника који су у одсудним моментима заказали, или чак изневерили претходни договор (уосталом, неуспеле револуције зато и пропадају). Удар на председничку палату и друге виталне државне објекте започео је у раним јутарњим сатима, а завршио се истог дана, пошто се Чавез, опкољен са својом малом групом сарадника у Историјском музеју, предао. Завереници су у неколико других венецулеанских градова успели да преузму контролу, уз спонтану подршку грађанства, али Чавезов напад на Каракас је пропао, а без Каракаса револуција није могла да успе. Можда би Чавезов преврат био успешан да су његови сарадници успели да преко националних радио и ТВ станица емитују позив грађанима да се дигну против председника Переза, који се управо био враћао из Швајцарске, где је учествовао на Светском економском форуму. Али, емитовање позива је спречено, што је вероватно био и кључ неуспеха. Уго Чавез се предао снагама лојалним влади, али уз услов да се обрати побуњеницима путем телевизије. Захтев му је одобрен и, пре него што је затворен, Чавез је поручио побуњеној војсци да положи оружје. Честитао је својим следбеницима из других градова на успесима које су постигли, али их је обавестио да је Каракас остао неосвојен и да је зато пропао њихов покушај. "За сада", додао је. Трагичан биланс пропалог државног удара био је 14 погинулих војника, уз око 130 повређених, војника и цивила. Изборна победа Чавезово обраћање преко ТВ-а, као и сама вест о војном удару, било је мелем на ране напаћеног народа, посебно социјално угрожених слојева, који су у бунтовном потпуковнику видели наду да ће Венецуелом једног дана владати неко ко је спреман да се ухвати у коштац с корупцијом и ко се противи погубним, неолибералним економским мерама актуелног председника Переза. Пошто се предао, осуђен је на робију, али је и из затвора давао интервјуе, због којих му је популарност додатно расла. Његове жестоке критике на рачун две доминатне странке венецуеланске политичке сцене, као и то што је покушајем обарања Переза јасно показао да је човек од акције, донеле су му надимак Командант (Ел Команданте), којим га сиромашни слојеви и данас ословљавају. Са 44 године, постао је најмлађи венецулеански председник у историји. - Ви сте будући власници Венецуеле - обратио се народу у тријумфалном говору Осим угледа и славе, боравак иза решетака донео му је и озбиљно очно обољење, које му је трајно оштетило вид. Касније, кад је постао председник, истицао је да је у тим тренуцима схватио колико је венецулеанском здравству неопходна реформа... Од предвиђене дуге робије, Чавез је одслужио "само" две године, пошто га је помиловао Рафаел Калдера, који је од Переза преузео председничку функцију 1993. године. Одмах по ослобађању, Уго се потпуно посветио политици, схватајући да углед који је стекао може да му буде непроцењив капитал у јуришу на челну позицију у држави. Основао је Покрет пете републике, а кандидовао се на председничким изборима 1998. године. Предизборна испитивања бирачког тела показивала су да је Чавез, чија је социјална реторика "купила" сиромашне (најбројније) слојеве становништва, јасан фаворит. Ипак, нико није очекивао толико убедљиву победу какву је на крају остварио: добио је 56 одсто гласова, што је у Венецуели био незабележен изборни резултат за протеклих 40 година. Исто тако, са 44 године, постао је најмлађи венецулеански председник у историји. - Ви сте будући власници Венецуеле - обратио се народу у тријумфалном говору. Председник сиромашних Заклетву је положио 3. фебруара 1999, а први његов потез била је промена Устава, за коју је добио најширу подршку: на референдуму у децембру исте године, 75 одсто гласача подржало је нову верзију највишег правног акта. Промене су биле суштинске: назив земље промењен је у Боливарска Република Венецуела, утицај партија је умањен, председничкки мандат продужен са пет на шест година, а скупштина је постала једнодомна... Такође, нови Устав предвиђао је и нове изборе, који су одржани 2000. године. Чавезова популарност је у међувремену само нарасла, па је том приликом добио поверење 60 одсто бирача, док су његови посланици освојили већину у скупштини. Тек када је преузео нафту, Чавез је заиста преузео и Венецуелу
Тако је, вршећи политичке реформе, стекао апсолутну власт, коју је искористио за корените социјалне и економске реформе које је обећавао годинама уназад: године 2001. донео је сет од 49 закона који су из темеља протресли економију. Најважнији од тих закона је онај којим је подржављена ПДВСА, компанија која управља непресушним нафтним ресурсима Венецуеле – ПДВСА је сада стављена под контролу Министарства енергетике. Тек када је преузео нафту, Чавез је заиста преузео и Венецуелу. Што се унутрашњих прилика тиче, од свих нових закона највише страсти ипак је узбуркала земљопоседничка реформа. До тада, скоро 70 одсто обрадивих површина у Венецуели налазило се у рукама богате мањине, које је чинила три процента становништва, а национално истраживање показало је да се од те земље обрађује само четири одсто. Чавезов закон наложио је да земља која се не обрађује мора да буде додељена сиромашним фармерима, што је узнемирило и разбеснело богаташку класу. Уопште, Чавез је и пре него што је постао председник, а поготово од када је ступио на дужност, непрестано био у рату са имућнима. Није бирао речи кад је говорио о венецуеланским богаташима, које је у редовним јавним обраћањима (једном недељно водио је ТВ емисију "Хало, председниче") оптуживао да "само знају да оргијају и лочу виски". Иако религиозан, није штедео ни црквене поглаваре, који су често били повезани са тајкунима: "Они су скренули са Христовог пута", рекао је једном приликом о великодостојницима цркве. Према сиромашним слојевима био је издашан, како је и обећавао: радничка удружења окупљао је у јединствен синдикат (погодите како га је назвао – "Боливарска радна снага"), док је нафтне приходе скоро потпуно усмерио ка социјалним програмима. Између осталог, спровео је акцију масовног описмењавања становништва, затим изградњу путева у руралним срединама, а посебно је водио рачуна о здравству: поред тога што је основао многобројне клинике доступне свима, у својеврсној здравственој мисији окупио је преко 10.000 лекара које је послао у заостале крајеве државе, у којима пре тога уопште није било медицинских служби! Али, према богатима је био суров, па су ови решили да га уклоне. Државни удар 2 Са богаташима се удружила опозиција, а врло је вероватно да је њихове тадашње активности помагала и влада САД, којој никако није одговарало Чавезово национализовање нафтних ресурса. Руку на срце, упркос несумњиво успелим социјалним програмима – или управо због њих – венецулеанска економија под Чавезом није процветала: незапосленост и сиромаштво и даље су били кобно велики, тако да је покрет против новог председника убрзо постао масован. С пролећа 2002, у Каракасу су почели велики улични протести, иза којих је стајала и венецуеланска војска. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге Протести су постајали све жешћи, а онда је у априлу пала и крв. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге. Биланс немира био је најмање 17 мртвих и више стотина повређених, што је Чавезу био сигнал да мора да се повуче. Дванаестог априла поднео је оставку, а председниковање државом преузео је Педро Кармона Естанга, челник Венецулеанске пословне федерације "Федекамарас", која је и руководила протестима и ставила Чавеза у притвор. Ипак, колико год његова опозиција била масовна, они који су га подржавали ипак су били бројнији. Одмах за овим догађајима, на улице су изашле Чавезове присталице, захтевајући повратак Ел Командантеа на власт. После само два дана, Естанга је био принуђен да напусти положај (најкраћи мандат у историји Венецуеле), на који се враћа Чавез. Проблеми, међутим, нису нестали. У децембру исте године, радници нафтне индустрије ступили су у генерални штрајк, а двомесечну блокаду свих нафташких делатности која је настала, Чавез је прекинуо грубом одлуком о смени комплетног руководства ПДВСА и отпуштању 18.000 радника ове компаније! Све то дало је нови маневарски простор опозицији, која је овог пута деловала легално: опозиционе странке, окупљене у јединствен савез, новембра 2003. предале су Изборној комисији петицију коју је потписало преко три милиона људи, а у којој се захтева одлазак Чавеза. У таквим случајевима, Устав Венецуеле предвиђа референдум о поверењу председнику, до чега је и дошло 15. августа следеће године. И они који су захтевали његову смену, и сам Чавез који је своје противнике оптуживао да су организовани из иностранства, тачније Америке, водили су врло енергичну кампању (председников слоган гласио је "Чавез неће отићи"). Таква кампања довела је до незапамћене излазности на референдуму: гласачка места морала су да остану отворена до поноћи, па и касније, како би стигли да гласају сви који су чекали у редовима дугачким и по неколико стотина метара. Кад су гласови пребројани, испоставило се да Чавезова подршка у народу ипак није опала: 59 процената изашлих бирача заокружило је "не" смени председника. - Ово је исконско "не". Ово је "не" којим се Христ супротставља империјализму. Ово је "не" којим се Христ супротставља занемаривању сиромашних – заслужено је славио Чавез нову изборну победу. Опозиција је тврдила да је бројање гласова било нерегуларно и да је Чавез лажирао резултате, али цео референдумски процес надгледала су два неутрална тела – комисија "Картер центра" коју је предводио бивши председник САД Џими Картер и делегација Организација америчких земаља – и оба су одбацила било какве сумње у намештаљке. Кастрофил и русофил Спољну политику Уга Чавеза, по којој је и најпознатији у свету, карактерише оштро противљење америчком империјализму. То противљење никако не иде на рачун хуманости: кад је ураган Катрина опустошио САД крајем 2005, Чавезова влада била је прва која притекла у помоћ "северноамеричкој браћи" (његове речи) и послала у Америку тоне хране, лекова, воде и бензина. Али, за амерички власт, барем до Барака Обаме, Чавез нема ни трунку разумевања. Клинтонову и поготово Бушову политику немилосрдно је нападао кад год је стигао. А често је стизао. Угова оштра иступања према Вашингтону и његовим савезницима већ су легендарна. Практично, не памти се да је иједан лидер, а камоли лидер земље која и није у званичном сукобу са САД, изрекао толико критика и увреда о најмоћнијој сили данашњице. Памти се и да је амерички конзервативац Пет Робертсон 2005. године јавно позвао на ликвидацију Чавеза Колико је Чавез иритирао бившег америчког председника, видело се и кад је, управо после Катрине, понудио Америци 66.000 барела горива по значајно сниженим ценама, као и помоћ у виду покретних болница и медицинског особља – Бушова администрација, иако је сама реаговала на трагедију тотално непримерено и неспремно, одбила је тај Чавезов предлог. Исто тако, памти се и да је амерички конзервативац Пет Робертсон 2005. године јавно позвао на ликвидацију Чавеза! Не баш очекивано, Чавез је поздравио победу Барака Обаме на прошлогодишњим изборима и позвао је новог америчког председника да њихове две земље почну да граде нове релације. Иако Обама од како је ушао у Белу кућу широм света "ресетује" односе са разним државама, још нема јасних наговештаја да ли ће, када и како одговорити на понуду венецуеланског председника. Потпуно разумљиво, а на згражавање Беле куће, Чавез је развио врло блиске односе са Кубом Фидела Кастра и Русијом Владимира Путина. У Кастра је политички заљубљен. Кад је посетио Кубу, имперсионирало га је то колико су тамошњи људи поистовећени са Фиделом. Кад је Фидел посетио њега и његов завичај, ону бабину кућу у којој је Чавез одрастао, председник Венецуеле изјавио је да му је то остварење дечачког сна. Што се тиче Москве, Чавез је значајно ојачао односе две земље. Осим што су Русија и Венецуела истомишљеници по свим битним међународним питањима (од којих Космет убрајају у најважније), вишеструко је повећан обим сарадње у многим сегментима, а нарочито у енергетском и војном. Организују се заједничке војне вежбе, а Венецуела је један од највећих купаца руског оружја, на које је до сада потрошила милијарде долара. Поред осталих, Каракас и Москва потписали су споразуме о заједничком свемирском програму, као и о коришћењу нуклеарне енергије. Верно следећи Боливара, Чавез се здушно залаже са јединство Јужне Америке, нарочито у борби са америчким империјализмом. Само му се суседна Колумбија не уклапа у тај пројекат, пошто је влада у Боготи блиска Вашингтону (из којег добија милијарде долара за борбу против наркомафије, али и по чијем налогу је признала најпознатију европску нарко-"државу", ону коју Чавез сматра неотуђивом српском територијом). Америка је чак оптужила Чавеза да оружје које купује из Русије прослеђује побуњеничком ФАРК-у, колумбијској левичарској герили која ратује са десничарском владом. Односи Колумбије и Венецуеле у последњих десет година често су пролазили кроз кризе, мада није било отворених сукоба, упркос дугачкој међусобној граници. Многи се плаше да ће, уколико Американци заиста изграде војну базу у Колумбији и то баш близу границе с Венецуелом, као што се најављује, затегнутост између Боготе и Каракаса можда прерасти у нешто озбиљније и смртоносније. Са осталим јужноамеричким државама Чавез углавном одржава коректне односе, упркос повременим напетостима, попут оне са Перуом, када је на њиховим председничким изборима 2006. отворено напао Алана Гарсију, називајући га лоповом и преварантом, а овоме, по свој прилици, управо Угова критика донела победу. Нова перуанска власт осудила је Чавеза због мешања у унутрашње ствари, две државе повукле су своје амбасадоре, али је касније ситуација изглађена и односи су нормализовани. У међународној политици, јасна је законитост да су сви амерички пријатељи аутоматски Чавезови непријатељи. И обрнуто. Тако Венецуела све блискије сарађује с Ираном, а њен председник све оштрије критикује Израел. Баштина Како ће историја, у коју је врло смишљено и плански закорачио, памтити Уга Чавеза? Тешко је одавде дати на то питање објективан одговор, јер његов став о Космету и сада неминовно изазива српске симпатије и, слично сиромашним слојевима Венецуеле, спремни смо да му опростимо и понеки грех. Са Балкана, из региона који колективно дрхти пред ма којим америчким чиновником, само можете да се дивите некоме ко је успео да омете, изнервира, па и уплаши САД, као што је то пошло за руком Чавезу. "Ви сте магарац, Господине Џорџ Буш. Ви сте кукавица, починилац геноцида, алкохоличар, пијаница, лажов, неморална особа, Господине Опасност" Зато је можда и најбоље, као пример његовог завештања светској политици, а за крај овог осврта на лик и дело најнеобичнијег савременог државника, навести нешто што ће сигурно одзвањати још деценијама и што, ако ништа друго, прецизно одсликава карактер Уга Чавеза: његове најпознатије изјаве. О бившем председнику САД Џорџу Бушу: - (на заседању Генералне скупштине УН) Ђаво се налази у овој згради. Био је овде јуче (крсти се). Још се осећа сумпор! - Ви сте магарац, Господине Опасност. Ви сте магарац, Господине Џорџ Буш. Ви сте кукавица, починилац геноцида, алкохоличар, пијаница, лажов, неморална особа, Господине Опасност. Ви сте најгори, Господине Опасност, најгори на планети. Знам да сте психички оболела особа. О британском премијеру Тонију Блеру: - Не будите бесрамни, господине Блер. Не будите неморални, господине Блер. Ви сте један од оних који немају морала. Ви сте неко ко нема права да икога критикује о понашању у међународној заједници. Ви сте империјалистички пијун који служи Бушу-Хитлеру, највећем масовном убици на планети. Идите дођавола, господине Блер. Бившој државној секретарки САД Кондолизи Рајс: - Имај на уму, девојчице, да сам ја као оно бодљикаво дрвеће, које убада свакога ко га тресе. Немој са мном да се качиш, Кондолиза. Немој са мном да се качиш, девојчице. О Хозеу Мигелу Инсулзи, генералном секретару Удружења држава Америке (ОАС), који је критиковао Чавеза што једној приватној ТВ станици у Венецуели није одобрио дозволу за рад: - Доктор Инсулза је баш идиот, прави идиот. Требало би да поднесе оставку у секретаријату ОАС-а само зато што се усудио да прихвати ту улогу. О улози председника у држави: - Тело нације је разбацано на све стране. Руке су овамо, ноге тамо, а глава са друге стране брда. Ако у животу некако помогнете да то тело буде спојено, мислим да је то живот који је вредело проживети. О улози личности у историји: - Људи могу да се поставе у водећу улогу, која убрзава или успорава процесе, дајућу свој мали, лични допринос. Али, мислим да је историја производ колективног деловања човечанства. И ја сам потпуно предан том колективном деловању. Приредио: Миодраг Зарковић
www.nspm.rs/politicki-leksikon/ugo-cavez-padobranac-koji-je-uplasio-ameriku.html
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 6, 2013 11:26:14 GMT -5
Реализација немачког плана и “специфично Косово”Ана ФИЛИМОНОВА | 05.03.2013 | 08:10 | |
Савет министара ЕУ је у децембру 2012. године, једногласно одлучио да услов Србији за добијање датума за почетак преговора о приступању ЕУ, буде снажна и осетљива нормализација односа са Косовом. Србија мора да на неповратан начин реши питање структура власти на северу Космета, обезбеђујући функционисање јединствених институционалних и административних оквира унутар Косова. У преводу са лукавог канцеларијско-бирократског језика еврочиновника, то значи признање од стране Србије државних институција Приштине, који функционишу на недељивом територијалном простору “Републике Косово”. Немачка – кључни стратешки партнер Србије по дефиницији А. Вучића[1] - по речима њеног амбасадора у Београду Хајнца Вилхелма, веома јасно је скренула пажњу да је између осталог, услов за добијање датума и чланство Косова у УН и та тачка мора да уђе у дневни ред преговора између Београда и Приштине. За Х. Вилхелма подразумевано и практично решење питања јесте српско одустајање од државних институција на Косову. Он је још појаснио, да Србија поред свог одласка са Косова треба да престане да блокира чланство Косова у низу европских и међународних институција.[2]
Свој став о давању датума за почетак преговора, Немачка ће базирати на “очигледним резултатима” у реализацији и примени постигнутих споразума са Приштином. Због тога ће у Србију бити упућена инспекција – у марту ове године Београд ће посетити делегација владајућег немачког Хришћанско-демократског савеза, у првој половини априла мешовита комисија Бундестага и француског парламента. Средином априла очекује се извештај Кетрин Ештон, Високог представника ЕУ за спољну политику, као и извештај Европске комисије о напретку Србије у процесу евроинтеграција. Сада Немачка сигнализира да је она веома задовољна тиме како је Србија решила најтежа питања – од дијалога са Приштином до борбе против корупције и привредних проблема. При том немачким представницима није тешко да изговоре неверодостојне “речи подршке”, пошто у немилосрдно опустошеној земљи у којој се по западним рецептима остварују социјално-политички експерименти, није био решен ни један економски проблем. Спољни дуг Србије (са становништвом од 7,5 милиона људи) износио је крајем децембра 2012. године 25,7 милијарди еура, само за последњи квартал 2012. године, увећан је за 888,8 милиона еура.[3] По прогнозама стручњака ниво незапослености ће у 2013. години прећи 33%,[4] а представници синдиката морају да забораве на комерцијалне, финансијске и друге услуге као и на развој производње, што је суштински важно за отварање нових радних места.
У складу са временски веома сабијеним роковима немачког стратешког плана, Председник Србије Томислав Николић 4. марта даје изјаву без преседана. Са једне стране он указује да “Србија има план за решавање косовског проблема и никада неће признати независност Косова и Метохије”. Са друге стране, он је додао да је Србија спремна да призна инситуције независног Косова, укључујући Владу, Устав, војску и полицију, што је противно Уставу Србије, али да се Влада определила за такву политику, зато што сматра да ће је грађани подржати, кроз промену Устава. Николић је дословно изјавио: "Ми, по Уставу, не бисмо смели да препознајемо Косово као некакву специфичну територију изван аутономије, али смо у Резолуцији (Резолуцији Скупштине Србије о Косову и Метохији од 13 јануара 2013. године – А.Ф.) предвидели, рачунајући да ће нам грађани то одобрити кроз промене Устава, зато што су наши грађани спремни да се тај проблем једном коначно реши" – објаснио је Николић. Он је додао да у Резолуцији “ми препознајемо Косово и Метохију као специфичну територију, признајемо да имају председника, владу, устав, полицију, имаће ускоро и војску, али да на тој територији живи и српска заједница. Власт у Београду је за српску заједницу предвидела извесну аутономију у оквиру таквог Косова, која подразумева да они имају своју полицију у саставу косовске полиције, своје судство у првом степену у саставу правосуђа Косова и своје изабране органе у саставу органа Косова”.[5]
Сада је “црвена линија” Београда, остављајући једну линију за другом, гурнута до нивоа невелике аутономије српске заједнице на Космету. Једино што при том није изговорен сам термин “независност”, али сви атрибути независности “Републике Косово” су признати и јавно изнети.
Шеста рунда преговора Дачић-Тачи одржана је 4. марта. По њеном завршетку српски премијер је изјавио да је постигнута принципијелна сагласност страна о формирању заједнице српских општина на Космету, међутим, није постигнут договор о њиховим компетенцијама. Сада политика у односу на косметско питање добија нови дискурс: по речима премијера, Србија је решила све проблеме не ради добијања датума за почетак преговора са ЕУ већ ради ликвидације парарелних институција на Косову као таквом. Премијер оцењује перспективе преговора као обећавајуће јер у недељама које следе, он верује да може доћи до компромиса.[6] Имајући у виду да током вишегодишњег преговарачког процеса Приштина није пристала ни на један компромис, а Београд је испунио све што се од њега тражило, онда највероватније у овом случају компомис значи само то да ће српска владајућа коалиција напустити и свој последњи бастион. Премда тај корак нема принципијелног значаја, пошто без обзира на то какве ће бити компетенције заједнице српских општина, главно је то да је Београд у суштини признао постојање уједињених српских општина у границама независног Косова и не тражи ни од посредника у преговорима – ЕУ, нити од Приштине, да изађу из тог базног положаја. Тако је до потпуног испуњења пљачкашких и понижавајућих услова ЕУ остало још само пола корака. У будућности је неизбежно избијање оштре друштвено-политичке кризе и тензија на северу Космета. По речима лидера ДСС Војислава Коштунице, у случају ликвидације српске државности на Космету уследиће национална катастрофа са непредвидивим последицама.[7] Српско национално веће Косова и Метохије је 2. марта дало изјаву о немогућности испуњења услова које је поставила Приштина на преговорима.[8] Међутим, независно од интезитета народног протеста у Србији и на северу Космета, протестни потенцијал ће бити укинут током ванредних избора.“Најважније је једно - каже Александар Вучић – да добијемо датум за почетак преговора, а када га добијемо, ми смо спремни за изборе”.[9]
Тако је датум за почетак преговора са ЕУ, напредак у процесу евроинтеграција и неопходност испуњења политичких обавеза на српској политичкој и медисјкој сцени добио значај култа тоталитарне секте. Свака информација која није у складу са том “апсолутном истином” сматра се несумњиво лажном, а “евроинтеграције” захтевају слепу послушност. Да би умилостивили тог прождрљивог богића, на жртву му се приноси много – духовност, традиција, национални идентитет и историја народа, територијална цееловитост, суверенитет и Устав земље – исувише много да би држава могла касније стећи могућност да доживи препород. У овом тренутку, напорима западних политичких технологија, земља је претворена у безвољни инструмент задовољавања манијакалних амбиција “великих држава” и наднационалних центара моћи (чија се сва такозвана моћ пројављује кроз нељудско уништавање самосталности других земаља и народа). Њиховим искусним напорима био је створен систем у коме не постоји могућност избора и усмерености, него се само силом притиска и манипулација, утиче на српско друштво и владајућу коалицију. У условима крајње повреде целовитости државе кршењем Устава земље или његовом променом, појављује се ризик распада земље, пошто се ствара преседан повлачења из правне области, чиме се отвара пут неконтролисаном распаду и деструктивним процесима. | |
|
|