Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 19, 2013 9:55:01 GMT -5
Miki Manojlović: Gubimo kulturu, ulazimo u potpuni kičerajPoznati glumac, dobitnik Dobričinog prstena i nekadašnji predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije - Predrag Miki Manojlović, ekskluzivno za Nadlanu.com govori o turobnoj situaciji u kojoj se danas nalazi domaća kinematografija, gradska pozorišta i njegove kolege glumci, kao i o nacionalnoj penziji koju je dobio, drugom bugarskom filmu koji je snimio sa Stefanom Komandarevim - "The Judgement", odrastanju u pozorištu i Holivudu.
Predrag Miki Manojlović, sa 35 glavnih uloga u pozorištu, 67 na filmu i brojnih na televiziji, simbol je (dela?) srpskog glumišta koje ne pravi kompromise i, čini se, oduvek je na strani umetnosti, bez obzira na sve nedaće na koje ona konstantno nailazi u našem društvu. Sredinom februara dodeljena mu je nagrada Dobričin prsten kao jednom od najistaknutijih dramskih umetnika našeg vremena. Takođe, dve godine je posvetio radu u Upravnom odboru Filmskog centra Srbije, koji je danas opet u žiži javnosti.
Za Nadlanu.com, Miki Manojlović govori o svim gorućim temama srpske kulture danas, kao i o svojim novim projektima, ali i detinjstvu u pozorištu.
Daleko ste od zalaska karijere, a kolege iz Saveza dramskih umetnika Srbije su Vam već dodelile značajnu nagradu za životno delo kakva je Dobričini prsten. Kakav je osećaj dobiti priznanje koje neretko smatraju krunom glumačke karijere kod nas?
- Prijatan, lep osećaj. Ima to svoju težinu kada vam iz vaše vrste, oblasti daju priznanje. Ta nagrada zaista ima svoj ugled, jer nju su od 1980. godine, kada je ustanovljena, dobijali sjajni, veliki glumci.
Ove godine ste dobitnik i nacionalne penzije, koju godinama unazad prati niz kontroverzi. Više njih koji su se prijavljivali javno negoduju što ne uspevaju, posle brojnih pokušaja, da istu dobiju. Iz Vaše perspektive, ima li mesta da se neko buni što nije među izabranima?
- Ideja o dodeli nacionalne penzije nije ideja o socijalnoj pomoći. Ideja je da su ljudi koji su ostavili traga u duhovnosti ove zemlje nekako istaknu. S velikim mirom prihvatam odluku o nacionalnoj penziji koja mi je dodeljena, ne doživljavam je kao socijalnu pomoć meni, jer mislim da mi nije data, već da sam je zaslužio. Da je pravilnik o dodeli neprecizan, kako se govorilo, nije tačno. Ne bih se prijavio na tu vrstu konkursa da je tako. Zašto se digla buka, zaista ne znam. Dok rezultati nisu izašli u Službenom glasniku, nikoga nisam zvao ili pitao u vezi bilo čega.
Neretko se pominje da je pripadnost ili bliskost političkoj struji koja je u datom trenutku na vlasti, uticala na to da li će neko dobiti nacionalnu penziju.
- Moguće. Ja sam penzioner – pioner. Nemam godine za penziju, ali imam godine rada. Ta čitava stvar se možda i namerno iskomplikovala i navukla neko nerazumevanje, a da niko u ime cele komisije nije javnosti objasnio o čemu se tu zapravo radi. Dakle, kada neko govori o tome “gde su sada rudari“ – to je jedna sasvim druga tema. Nemam grižu savesti, imam veliko zadovoljstvo, a druge dobitnike nemam razloga da komentarišem.
Holivud, ta magična fabrika snova, omogućava glumcima da se izgrade na poseban način, ako možda ne sasvim duhovno, onda nesumnjivo materijalno i u smislu šire prepoznatljivosti. Deluje da ste ga “izbegavali“...
- Nisam ga baš izbegavao. U šali ponekad kažem, mada je tu skrivena i istina – ja od industrije Holivuda nisam dobio ponudu koju ne mogu odbiti.
Iz poznate ste glumačke porodice što je nesumnjivo ostavilo traga na Vaš život. Da li je postojao neki trenutak u Vašoj prošlosti koga se sećate kao "onaj" koji Vam je odredio glumu kao poziv, zapravo način života?
- Rastao sam u pozorištu. Skoro sam se i rodio u pozorištu, ali, eto, stigli su u bolnicu. Čuvan sam u pozorištu još kao beba. Naravno da je bio jedan trenutak kada sam shvatio da gluma može biti jedna vrlo ozbiljna duhovna disciplina i da ona u reči “gluma“ nije dovoljno obuhvaćena. Ta vrsta razumevanja života, transpozicije života, svega što vas zapravo inspiriše i tera da stalno govorite o životu, kao i smrti kao vrlo jasnoj formi, jeste jedan stalni proces koji kod mene uvek počinje ispočetka. I kada sam bio pred mladalačkim odlukama – gledajući ozbiljne umetnike, ali i neozbiljne i one osrednje, koji su od svih najgori – shvatio sam da igra duha može biti nešto što je veoma značajno i kreativno. “It's time to be born, it's time to die“, taj lajtmotiv opisuje kako se gluma u istom trenutku i rađa i umire.
- Mi moramo da imamo sistem iz koga može da proizađe jedan suvisao, zdrav odnos prema sferi koja se zove film. To ne dozvoljavaju ili ne umeju da naprave. Za to vreme se donose uredbe, koje su po meni odlične, a koje zovu strane producente da dođu ovde preko domaćih koproducenata, kojima Ministarstvo finansija daje ozbiljan novac. Odlično je zaposliti našu filmsku infrastrukturu. To su uradili, ali nisu napravili sistem kojim se domaći talenti oživljavaju.Mladetina postaje staretina a da nije snimila nijedan jedini kadar. Kako je moguće da Ministarstvo finansija kaže “nema za film nijedan dinar“? To nije normalno - kaže Miki Manojlović za Nadlanu.com.
Nakon formiranja Akcionog odbora i zahteva koji je Filmski centar Srbije (FCS) uputio Ministarstvu kulture i informisanja i Ministarstvu finansija i privrede u kojima se, pored ostalog, ističe da se "saglasno članu 19. stav 1. Zakona o kinematografiji, izvrši budžetska obaveza i obezbede sredstva za podsticanje kinematografije u 2013. godini", ponovo se podigla bura u javnosti o ovoj ustanovi. Do pre otprilike godinu dana, bili ste predsednik Upravnog odbora FCS, kakav je Vaš pogled na situaciju iz sadašnje perspektive?
- FCS nema svoj definitivan profil i ne dozvoljavaju mu da ga ima. Sve ozbiljne države imaju svoje filmske centre koji su apolitični. U njima ne sede ljudi koji su iz stranka, nego sede ljudi koji su maksimalni u svojoj duhovnoj nadgradnji. A ovde nikako da se odvoji od političke kontrole. To je za mene nepodnošljivo. On nije slobodan, već je deo Ministarstva za kulturu, koje, takođe, nije slobodno, već je pod stalnim pritiskom Ministarstva finansija. Nije normalno da Ministarstvo finansija ima svoje estetske kriterijume, a da ne gradi sistem, po kome se, pored ostalog, prave i filmovi. Ne može biti da Ministarstvo finansija kaže “ovaj reditelj je sjajan i njemu ćemo dati sredstva“ i da onda na to nateraju Ministarstvo kulture, jer su takvi odnosi u Vladi.
- Odgovornost vlasti je veoma ozbiljna. Poslednji je čas. Uzori su uništeni, a nove vrednosti nisu stvorene. Kultura je strateško blago jednog naroda. Izgubivši kulturu, a ulazeći u potpuni kičeraj, mi ćemo izgubiti i građanina i naciju i državu- jasan je Miki Manojlović kada je u pitanju situacija u kojoj se nalazi srpska kultura danas.
A nedaleko od nas, u Ruminiji, čini se, da je situacija sasvim drugačija...
- Rumuni su shvatili da imaju klince koji dolaze. Nije sve u novcu, ali ne može biti nula dinara. Ne može biti ni 2.400.000 evra na godišnjem nivou za sve vrste filma što je bilo pre. Ali, kod nas, i dalje se daje onima koje Ministarstvo finansija vidi kao fantastične. Kod nas je potpuno nakaradna situacija i zato ja više nisam u FCS. Nisam dao ostavku odmah, posvetio sam tome ozbiljno vreme. Za sve te silne sastanke i to što sam ušao u sve te sisteme paragrafa i zakona, nisam uzeo ni račun za taksi. Rođenom detetu nisam dozvolio da prođe na konkursu FCS. I kao takav sam verovatno sada budala. Jedan ministar, koji je i sada ministar, mi je rekao da su ljudi kao što sam ja retki. Verovatno mi se duboko u sebi smeje.
Kako gledate na situaciju u kojoj se nalaze gradska pozorišta?
- Kada samo pogledate kakvi paceri tu rade, kakav je samo odnos Grada Beograda prema pozorištima čiji je osnivač, šta se s njima radi, iako su jako bitna, ne samo zbog sjajne prošlosti, već i sjajne sadašnjosti... A oni ukidaju radna mesta, ne plaćaju struju. U sukobu su Zakon o pozorištu i Zakon o radu. Tako da ona kao da postaju jedna mora Gradu Beogradu. Možda dođe neki baja, pa neki baja, pa kao "Beograd Film", sve to kupi i pretvori u stanove, hotele, kockarnice. Možda je to bio cilj. Ali, to više neće proći, zato što je igra duha starija od politike. Oni mogu da unište institucije, ali glumu ne mogu da unište. To će se kao bumerang vratiti svakome, a najviše generacijama koje dolaze, jer neće moći da prepoznaju nikoga i ništa.
Ima li šanse da se glumci, koji najbolje razumeju jedni druge, nekako udruže i izbore za svoja prava?
- Ovde je navučena omraza na glumce. Zato oni i igraju toliko koliko igraju da bi mogli da prežive. Lupaju gluposti da glumci imaju novca, a da ne rade ništa. Glumci su potpuno sluđeni, bore se za život, snimaju reklame. Srozan im je smisao postojanja. Institucija pozorišta se urušava iznutra. Gradske vlasti imaju jasan animozitet prema pozorištima.
- Kada pogledate šta je zadnjih pet, šest godina radila gradska sekretarka za kulturu – zapitate se da li je to sve zaista slučajno. Mora da je namerno ili je potpuna neznalica. Ona ih uništava iznutra, razara - kaže Miki Manojlović o odnosu Grada Beograda prema pozorištima.
Uskoro stiže jedan bugarski, pa jedan makedonski film u kojima glumite. Ali, nema Vas u domaćem filmu?
- Dolaze mladi, bolji, na njih je red da se iskazuju. A mene je sasvim dovoljno bilo u domaćem filmu. Nisam za zaželeo da igram neke uloge i baš zato su one dolazile u tom obimu i takvoj izazovnosti. Dve godine sam potrošio na Filmski centar Srbije, pa dok sam bio tu nekako nije išlo biti predsednik Upravnog odbora i igrati u domaćim filmovima. Voljno sam napravio veliku pauzu ovde.
Nekada najveći filmski studio na Balkanu – “Avala film“ očekuje likvidacija. Kako gledate na tu višegodišnju, turobnu priču?
- Taj proces nije počeo juče, već prekjuče. To niko ne zaustavlja. I to će završiti prodajom, zapravo nestajanjem toga što se zvalo “Avala film“. Hteli smo to – tranziciju, privatizaciju.
Nakon uspeha filma “Svet je veliki i spasenje je iza ugla“, ponovo sarađujete sa bugarskim rediteljem Stefanom Komandarevim na filmu “The Judgement“. Zanimljiva istorijska priča se krije iza tog naziva...
- Film je smešten u dva vremena – Bugarska danas, u Evropskoj uniji, i Bugarska nekada, iza gvozdene zavese. The Judgement, odnosno Sidilište, kako ga Bugari zovu, je jedan uski planinski prolaz gde su ljudi iz Istočne Evrope pokušavali da pobegnu na Zapad, u Grčku. Koga bi nekoga tu uhvatili u bekstvu bio bi gurnut sa 700 metara visine i padao bi u Grčku. Danas, tuda prolaze oni koji ulaze u EU. Film je priča o čoveku koji skuplja mleko u svoju cisternu, ali pošto se mleko uvozi, njega upošljava kapetan bugarske vojske, koga ja tumačim, da švercuje ljude u cisterni. To je film kako je na jednom mestu, od Grka i Rimljana do danas, uvek neko bio gurnut i padao na neku teritoriju, kao i kako je gvozdena zavesa sada sa druge strane.
Uspešno ste sarađivali sa Kusturicom, prijatelji ste... Kako Vam se čini sve što se kod njega dešava u poslednje vreme?
- On je ovde velika svetlost, samo da još to i “krug dvojke“ prizna. Mada, i ako ne prizna, on jeste to što jeste.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 19, 2013 0:03:19 GMT -5
РУСИЈА И ЦРНА ГОРА: „БОГА МОЛИ, А РУСИЈЕ СЕ ДРЖИ!“Михаил КАРМАЗИН | 19.03.2013 | 01:46 | |
Све ближи председнички избори у Црној Гори (7.април), у овој истовремено и „младој“ и „врло старој“ држави, терају нас да се присетимо колико су чврсто биле испреплетане црногорско-руске судбине и да се замислимо да ли садашњи ниво односа наше две земље одговара том изузетно богатом наслеђу, као и реалним могућностима и интересима. И – уколико не – зашто?
Већ је прошло преко 300 година од тренутка када су 1711.године митрополиту и владару Црне Горе Данилу Првом Петровићу Његошуиз Русије стигли посланици који су му уручили поруку руског цара Петра Великог са предлогом о заједничкој борби против Турака, од када се и званично рачуна постојање билатералних односа између Русије и Црне горе. Владика Данило је своју спољнополитичку позицију приказао овако: „Ја сам Москов, Москов, Москов!“. На црногорском обалском подручју, у Перасту, први руски поморци су учили „навигацију“, а финансијска помоћ из Русије је помагала да се Црна Гора после рушилачких ратова обнови – најпре православне цркве и манастири.
Митрополит Петар Први Петровић Његош, који је Црном Гором владао у 19.веку, а кога је Црква после смрти прогласила за Светог Петра Цетињског, је истовремено и за Црногорце и за Русе (у Списку петербуршких светаца) оставио Црногорцима завештање, невероватно по снази, које се завршавало следећим речима: „Нека је проклет и онај ко би покушао да нас одврати од верности поштеној и христољубивој Русији, и свако ко би од вас – Црногораца - пошао против Русије – од истог племена и исте вере, да му Бог да да му живом месо отпада од костију и да му нема добра ни у овом, ни и у будућем животу!“ Пред смрт, 18.октобра 1830. Петар Први Петровић – Његош је позвао све црногорске властелине да се окупе око њега ради последњег опроштаја и како би им саопштио своју последњу жељу. Тада је за свог наследника одредио синовца Рада, који је остао запамћен као велики црногорски државник и песник ( то је Његош -Петар Други Петровић), и као аманет му, пошто му је Раде пољубио руку, оставио следеће речи: „Ја ти више не могу помоћи ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: „Моли се Богу и држи се Русије“.[1]
Историјска чињеница је и да је руски император Александар Трећи у својој бесмртној реченици као трећег савезника Русије, осим армије и флоте назвао - Црну Гору. Обраћајући се Кнезу Николи у току његовог боравка у Санкт-Петербургу 1889. Александар Трећи је рекао: „Пијем у здравље кнеза Црногорског, јединог правог и искреног пријатеља Русије“.
Уопште, у протеклих 300 година Црногорци су се, са њиховим изузетним ратничким квалитетима, одлучили, те су на страни Русије учествовали у скоро свим ратовима које је Русија водила, и то не само са Турцима (са њима су се Црногорци борили и за сопствену слободу), већ и са Французима (сетите се Пушкинових стихова „Бонапарта и Црногорци“) - у време владавине Петра Првог Петровића Његоша, па чак и са Јапанцима. Стварно - 1904.године је кнез Никола изјавио да Црну Гору сматра за учесника рата против Јапана на страни Русије. Један од црногорских добровољаца – Александар Саичић се тада прославио у двобоју сабљама са једним од најпознатијих самурајских мајстора мачевања, пред обе војске. Када је закључен Портмундски мир, неповољан по Русију, истина је - Црна Гора није ни поменута, али је тако испало боље. Прича се да се за њу тај рат завршио тек 2006, акредитацијом првог јапанског амбасадора у Црној гори, тек пошто је она постала независна држава.
Од те године се посматра формирање односа између Русије и Црне Горе у наше време. Инвестирајући у црногорски туризам Русија представља једног од лидера на том пољу црногорске економије. Заједно са Србима Руси представљају више од половине туриста Црне Горе. Како саопштава Монстат, статистичка агенција Црне Горе, трећина регистрованих страних фирми у Црној Гори припада Русима. После Русије међу страним власницима фирми у Црној Гори највише их је из Србије – 15,7%, Украјине – 6,6% и Кине – 4%.[2] По неким, можда и нешто претераним проценама, десетине хиљада Руса у Црној Гори, на обали, поседује некретнине. Руски финансијери и агенције за продају некретнина кажу да је Русија у Црну гору уложила укупно око 2 милијарде евра, док локални експерти, истина, сматрају да је та цифра врло преувеличана, што се, очигледно, објашњава разликом у методологији рачунања. Највећу куповину је 2005.године направила Група „Централно-Европска алуминијумска компанија“ (ЦЕАК, која је део компаније „Базни елемент“) која је од владе Црне Горе за 48,5 милиона евра купила 65,4% акција Комбината алуминијума у Подгорици (КАП) са укупним капацитетом годишње производње 120 хиљада тона алуминијума , и 32% акција Рудника боксита у Никшићу за 6 милиона евра. ЦЕАК је преузео обавезу да намири све дугове тих предузећа и да изврши њихову модернизацију. Колико је алуминијумска грана важна за Црну Гору говори и податак да је она Црној Гори значила скоро пола њеног извоза и 15% БДП-а.
На жалост, финансијска криза 2008. је нанела озбиљну штету и црногорско-руској привредној сарадњи. Узајамна трговина је, на пример, са 150 милиона $ у 2007.години пала на 2 милиона у 2010.години, и од тада уз велике тешкоће покушава да се повећа. Озбиљни проблеми су се појавили и у раду КАП: он није успео да потпуно поправи свој финансијски положај.
Ситуација се у великој мери компликује и тиме, што се у односе Русије и Црне Горе умешао трећи заинтересовани учесник – Вашингтон. Америчка дипломатска преписка која је смештена на Викиликсу доказује да америчка амбасада у Црној Гори врло пажљиво прати, све до детаља, све руске инвестиције у њој, као и билатералне односе.
У шифрованим телеграмима које објављује Викиликс се отворено говори да је један од циљева САД, због кога је неопходно да се Подгорица увуче у НАТО, „парирање обновљеном и све већем присуству Русије у региону“. Амбасада претпоставља да се „за сада, без обзира на импозантне руске инвестиције, Црна Гора чврсто држи прозападног курса“, али „да она не би од њега одступила НАТО мора према њој да направи неки јак гест (читај: да апсорбује). „Проруски и националистички пут“ Црне Горе се обавезно сматра као нешто, што је за САД негативно.[3]
Колико се Американци стварно брину за црногорске послове показује излагање бившег председника САД Била Клинтона у мају 2011. у Будви. Пошто је стигао у Црну Гору на прославу петогодишњице њене независности, он је земљу у којој се налази назвао „Македонија“. Пошто је поглед уперио ка небу, Клинтон је, који се, треба рећи, сматра за једног од најобразованијих америчких политичара новог времена, са патосом изразио сигурност да ће „и Македонија од чијих се природних лепота губи дах, постати богата земља“.[4]
Уз све то, из Вашингтона покушавају да убеде Црну Гору да је Москва против њеног ступања у НАТО и размештаја флоте НАТО уз црногорску обалу, у најзгоднијој природној луци Средоземног мора, у заливу Бока Которска, покушавају да убеде да „Руси желе да сами базирају своје бродове баш тамо“. У Москви, међутим, географију добро познају, а упознати су и са чињеницом да излаз у међународне воде из наведеног залива контролише чланица НАТО-а Хрватска, захваљујући чињеници да је њено полуострво Превлака. Тако, без дозволе Брисела (а не Загреба), ни један страни брод у ту луку не може да уђе, а да се и не прича о изградњи поморске базе. Шта то Руси желе? То је само да братски народ не постане талац туђих империјалних амбиција, и да се његова прелепа обала не претвори у Бондстил од барака на мору, какав већ постоји на Косову.
Садашња владајућа црногорска екипа, међутим, ипак пуним једрима плови баш у том правцу.
Другачија је позиција код кандидата за опозиционог председника Црне Горе Миодрага Лекића, који претпоставља да нема никакве потребе да се његова отаџбина милитаризује, а да безбедносни проблеми могу да се решавају и изван блокова, тако што ће се средства за развој земље усмеравати на решавање њених насушних потреба.
Такав прилаз опозиционог претендента за дужност шефа државе отвара шире перспективе за решавање многих питања и преко билатералних односа Русије и Црне Горе. Најважније је да привредни проблеми Црне Горе треба да се решавају комплексно, а да је кључ за све, па и за обнову КАП, у енергетици. РУСАЛ је, на пример, заинтересован за улагања у сопствену термоелектрану близини Пљеваља[5], као и да Комбинат алуминијума пређе на производњу са обичног метала на много исплативије легуре. РУСАЛ-ово окретање леђа КАП-у у садашњој тешкој ситуацији неће ништа добро донети већ може, на против, да доведе до краха те производње. Грана „Јужног тока“ ка Црној гори би могла да омогући да се у згуснутим роковима изграде два енергетска блока, чија би снага била по 300 мегавати. Тако би Црна Гора могла да постане извозник струје у суседне земље у којима је електрична енергија дефицит, као што је Италија, са којом Подгорица већ има споразум о полагању јаког енергетског кабла по днуЈадранског мора, који за сада није реализован. У планове представника крупног руског бизниса ушло је и активно коришћење капацитета луке Бар, ремонтних завода у Бијелој и Котору, реконструкција пруге Београд – Бар.
По извештајима штампе, у руској Државној думи већ неколико година се ради на сличном комплексном плану који има облик стратешког партнерства. Важно је да се жеља за његовим остварењем појави и код друге стране. Очигледно је да ће много тога зависити од резултата председничких избора, заказаних за 7.април. Јер ради се не само о будућности појединих политичара, ради се и о будућности читавог братског народа.
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 18, 2013 0:51:28 GMT -5
БЕЛОРУСИЈА И ИГРАЊЕ СА „ИСТОЧНИМ ПАРТНЕРСТВОМ“Јуриј БАРАНЧИК | 18.03.2013 | 00:02 | |
Од самог почетка ове године у Минску су се само ређали емисари из САД и Европе. Прво је 10.јануара одржан састанак заменика министра економије Белорусије Антона Кудасова са Итаном Голдричем, отправником послова САД за Белорусију. 14. и 15. јануара Минск је посетила делегација Савета Европе на челу са шефом кабинета генералног секретара Савета Европе Бјерном Бергеом. 17.јануара је Министарство иностраних послова Белорусије примило амбасадора Ватикана Клаудија Гуџеротија, да би само после недељу дана је стигло саопштење да држава Белорусија значајну пажњу посвећује рестаурацији катедрала.
18.јануара министар иностраних послова Белорусије Владимир Макеј је имао радни састанак са руководиоцима дипломатских представништава земаља Европске уније, Ватикана, САД и Швајцарске… Истог дана у Минску су одржане белоруско-литавске консултације министарстава иностраних послова на нивоу шефова одељења, на којима једискутовано о припреми за Самит источног партнерства који ће бити одржан у главном граду Вилнусу, у новембру ове године, у контексту председавања Литве у Европској унији.
21. јануарау Минску је одржан састанак председника Белорусије са четири америчка политиколога – председником Jamestown Foundation Гленом Ховардом, представником истог фонда Владом Сокором, експертом Центра за стратешка и међународна испитивања Јанушом Бугајским и професором Редфордског универзитета Григоријем Јофеом. Истог дан је одржан састанак амбасадора Белорусије у Мађарској Александра Хајновског са државним секретаром у МИП-у Мађарске Петром Стараијем, задуженим за билатералне односе са земљама Европе, за питања Европске уније и безбедности. 22.јануара је заменик министра иностраних послова Белорусије Јелена Купчина примила делегацију МИП-а Шведске на чијем је челу био заменик генералног директора, директор сектора за Источну Европу и Централну Азију, Малена Морд.
24.јануарасу питања сарадње мађарских и белоруских аналитичких центара дискутована на састанку амбасадора Белорусије у Мађарској Александра Хајновског са директором Мађарског института за питања међународне политике Ботандамом Закањијем. 28. јануара је, трећи пут у истој недељи, одржан састанак амбасадора Белорусије у Мађарској Александра Хајновског – овога пута са директором спољнополитичког департмана канцеларије председника Мађарске Ласла Сјокеа.29.јануара је у Минску одржан састанак представника администрације САД са белоруским функционерима и лидерима прозападних опозиционих партија и организација Републике.
7.фебруара је шеф МИП-а Белорусије Владимир Макеј имао састанак са амбасадором Летоније у Белорусији Михајлом Попковом. 8.фебруара је заменик министра за иностране послове Белорусије Александар Гурјанов имао састанак са отправником послова САД у Белорусији Итаном Голдричем. Да потсетимо да су се у 2012.години белоруски званичници два пута сретали са представницима реда Малтешких витезова. Прво је 9.04 2012. у Минску председник А.Лукашенко примио Паула Фридриха фон Фурхера, сувереног војног руководиоца Малтешког ордена у Белорусији, а крајем октобра 2012. је заменик министра иностраних послова, амбасадор Белорусије у Ватикану и при реду Малтешких витезова (по потреби) Сергеј Алејник посетио Ватикан и Малту. Тада се састао са државним секретарем папе Бенедикта 16, кардиналом Тарчизиом Бертонеом. Са представником Папског савета за културу, кардиналом Ђанфранко Равазијем, руководиоцем извршне власти војног руководиоца Малтешког ордена – великим канцеларом Жан-Пјер Мазеријем, као и другим званичницима Ватикана и Малтешког реда.
29.јануара је на сусрету председника Лукашенка са руководиоцем спољнополитичког надлештва Белорусије Владимиром Макејом дискутовано о проблематици активирања рада МИП-а Белорусије у западном и источном правцу. Обраћајући се министру, председник је рекао: „Шта се то код нас дешава на оси Исток – Запад? Више ме интересује западна проблематика, али без обзира на то, у предсобљу Високог Државног савета Савезне државе можда постоје и питања у вези са „источним правцем а и са ЕЕП (Јединственим економским простором) и Руском Федерацијом?“
Није тешко да се схвати да је талас активности белоруског министарства иностраних послова у западном правцу повезан најпре са чињеницом да ће у новембру 2013.године у Литванији бити одржан самит „Источног партнерства“. Ситуација се заоштрава зато што је МИП Литваније званично саопштио да белоруски председник и министар за иностране послове те републике неће бити позвани на самит (на сусрет у Вилнусу неће бити позивани они, за које важе ограничења у погледу издавања виза).
У условима финансијских тешкоћа које преживљава европска економија - Европи очигледно сада није до интеграционих пројеката. Банално: нема средстава –дефицит у буџету ЕУ за 2012.годину износи 16 милијарди евра. Зато се такви пи-ар пројекти као што је „парнерство са Истоком“ све више претвара у ритуал, у маскирање - игру. У таквим условима сама сврсисходност путовања главног човека белоруске државе на самит у Вилнусу изазива све више сумњи. Белорусија учествује у много важнијем за себе и, најважније – потпуно реалном пројекту – формирању Евроазијског економског савеза.
Некада пре је Александар Лукашенко покушавао да уђе у елитно светско друштво, али се путовање на економски форум 1998.године у Кран-Монтано за њега завршило скандалом, који су испланирали и режирали организатори форума. А.Лукашенко је тада дуго морао да се правда и убеђује да није крив, али је на крају крајева извадио слушалице и уз речи „Ево вам ваше много хваљене демократије!“ напустио салу. Вероватно да уопште нема разлога да жарко жели путовање на самит у Вилнусу. И исто тако да шири хаос који никоме не треба у вези са новим упорним покушавањем да се оживи „партнерство са Истоком“, чији једини циљ представља одвајање Русије од њених савезника из Заједнице Независних Држава.
link
| |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 8:27:01 GMT -5
Postdemokratija
Neshvaćeni aspekti Đinđićeve politike
Zoran Đinđić je bio vanserijski političar, jedini je imao svoju političku filozofiju, a opet bio pragmatičniji od svih političkih praktikanata. Imao je strategiju ali se više služio taktikom, smatrajući da je i to dovoljno za date uslove. Toliko se osećao superiorno u politici da je sebi dozvolio da se poigrava sa njenim pisanim i nepisanim pravilima, pri čemu je potpuno relativizovao sistem i svaku odgovornost, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Nema sumnje da Zoran Đinđić ima velike zasluge za demokratske promene u Srbiji, ali se pri odavanju počasti zbog njegove tragične smrti preteruje do te mere da to ometa bolje razumevanje političkih procesa kroz koje ova zemlja prolazi, pa i njegove uloge u svemu tome.
Deset godina od tragične smrti Đinđića dovoljna je istorijska distance da se i kritički može progovoriti o njegovom liku i delu. Najpre valja razjasniti osnovnu zabludu koju tvorci i raspršivači mita o Đinđiću, uzimaju kao krunski dokaz njegove veličine, a to je zaista impozantna povorka građana prilikom njegove sahrane, mada je bio prilično nepopularan za života. Prema njihovom tumačenju, građani su, kako to obično biva, shvatili koliko on vredi tek kad su ga izgubili.
Ta tvrdnja, međutim, ima jednu ozbiljnu falinku, jer je prosto nemoguće da se tako nešto dogodi preko noći, a to je bilo bukvalno odmah sutradan posle njegovog mučkog ubistva. Pre će biti da je u pitanju bio protest i prkos građana, tako da svaka zloupotreba tog čina izaziva zabune i kontraefekte.
Nije Đinđić osnovao DOS, nego Vuk Drašković na sastanku kojem Đinđić nije ni prisustvovao. Nije on pobedio Miloševića, nego Koštunica, koji je imao poseban izborni štab i svoju samostalnu kampanju. Zoran Đinđić je bio šef izbornog štaba DOS-a, koji je ubedljivo pobedio na opštim izborima, pošto je režimu već bila slomljena kičma rušenjem Miloševića. Posle izbora bio je i premijer prve demokratske vlade, koja je radila dosta toga sasvim suprotno onome što je DOS bio upisao u svoj program i takozvani ugovor sa narodom. Bilo je tu svega, i dobro započetog i sasvim nakaradno, od uspešnih do krajnje sumnjivih privatizacija, od falsifikovanja glasanja u Skupštini u aferama Solun i Bodrum, do zakona koji se nisu sprovodili, o lustraciji, o restituciji ili o ekstraprofitu.
Zoran Đinđić nesumnjivo ima značajne zasluge za sve dobro, ali i loše što je rađeno u tranziciji i što nas je kao posledica toga snašlo poslednje decenije, naročito za pogrešno tumačenja njegove političke doktrine od strane njegovih nedoraslih naslednika.
Nije kriv za sve, ali je odgovoran, jer sam je birao kadrove koji nisu bili u stanju da to na pravi način razumeju i primene. On je svoju stranku tretirao kao firmu, a njene članove kao trgovačke putnike koji imaju zadatak da lepo upakovan proizvod hvale i prodaju, ne lupajući mnogo glavu time šta je unutra. Kada je iznenada otišao, pa nije ostavio uputstvo za upotrebu, oni su nastavili da prodaju isti paket, ni ne znajući šta je sve unutra.
Ako postoji opšta saglasje o Đinđićevoj politici, onda je to njeno podjednako nerazumevanje od svih aktera na političkoj sceni i svih njenih tumača.
I onih koji su navodno za i onih navodno protiv. Osnovna karakteristika te politike, po mom uverenju, je njena neiskrenost i nedoslednost, što je čini i neuhvatljivom za klasičnu političku analizu. Nesumnjiva intelektualna superiornost, erudicija i politička veština dr Zorana Đinđića, omogućile su mu da takva, da kažem, fleksibilnost, bude predstavljena i percipirana kao višeznačna slojevitost, a dovitljivost kao vizionarstvo. Nisu Tadićevi telali sasvim napamet i za tzv istorijsko pomirenje sa SPS-om, tvrdili da je učinjeno u Đinđićevom maniru, aludirajući na njegove tajne pregovore sa Miloševićem.
Zahvaljujući svojoj pameti i obrazovanju, Đinđić je izgradio svoju političku filozofiju, što ga je izdvojilo u sferu nedostupnu većini političara, pa i analitičara, kojima, iz rešpekta i strahopoštovanja prema nepoznatom i nedokučivom, nije preostalo ništa drugo nego da ga glorifikuju ili ruže. Đinđićeva politika je bila dvosmislena koliko i višedimenzionalana, pa je opirući se jednoznačnim tumačenjima, svakome omogućavala da u njoj prepoznaje ono što mu odgovara. Njen pragmatizam je često bio u nesaglasju sa njenim principima.
Najbanalniji i stoga najočigledniji primer je formalno proglašavanje DS za socijaldemokratsku partiju radi ulaska u socijalističku internacionalu, čije su članice u tom trenutku vladala većinom najrazvijenijih evropskih zemalja, i istovremeno uvođenje veronauke u srpske škole. Pošto ni jedno ni drugo nije bilo iskreno, nego isključivo pragmatično prilagođavanje onome što je bilo profitabilno u Evropi, odnosno Srbiji, besmisleno je upuštati se u raspravu da li su te dve stvari uopšte spojive u ideologiji jedne partije. On nije bio vernik ni religije, ni socijaldemokratije, pa mu je to išlo zajedno, jer podjednako beznačajno.
Njegova jedina vera bio je uspeh, ideologije su za njega samo sredstvo da se do uspeha dođe i sve se mogu koristiti, po potrebi. To se najbolje vidi iz njegove javne preporuke političkoj konkurenciji: Kome je do morala, neka ide u crkvu! Naravno, nije on bio tako naivan da veruje da je crkva neka visokomoralna institucija, niti da se sme javno reći kako u politici nema morala. U ovom slučaju to je sasvim razložna preporuka onima koji su za isprazno moralisanje da je tome mesto u crkvi, gde se o tome mlati prazna slama vekovima, dok u politici tome nema mesta jer nema vremena. On je bolje od drugih video da je Srbija u takvom stanju da joj jedino hitna šok terapija može pomoći, te da je stoga svako ideološko i moralno čistunstvo kontraproduktivno. Kao jedan od tih čistunaca koji su ga ometali i ja danas to moram priznati, stim što i dalje mislim da ni u takvim prilikama ne sme baš sve biti dozvoljeno.
Duboko svestan nekih životnih zakonitosti, a neopterećen ideološkim i moralnim skrupulama, Đinđić je vladu poveo kao po Titovom sloganu o ratu i miru, radeći kao da će večito vladati, a spremajući se za opoziciju i ponovnu borbu za vlast, kao da će sutra biti smenjen. Činio je sve da njegova vlada bude uspešna, pa stoga nije bio gadljiv ni na prečice i krivine, ali je pri tom vodio računa i o tome da se on i njegova stranka obezbede, kako bi spremno dočekali pad i novi početak. Dok su se drugi uljuljkivali na lovorikama pobede, sigurni u masovnu, dotad neviđenu podršku građana od preko 70%, on je znao da će se ta podrška neminovno istopiti, jer nova vlast prosto nije u stanju da isporuči sve što je obećala i ispuni prenaduvana očekivanja. Znao je da će izgubiti vlast, makar najbolje i najpoštenije radili, pa kad je već tako onda treba da iskoriste priliku i da se finansijski obezbede za period posle vlasti i novi juriš na izbore koji će sve više da koštaju.
Dakle, Đinđićeva doktrina, kao premijera i stranačkog lidera, bila je da treba da se radi danonoćno, svi najbolje što umeju, da se žrtvuju za budućnost Srbije, ali da misle i na sebe, da se materijalno obezbede kako nikad više ne bi zavisili od pomoći spolja ili od tajkuna i prljavog kapitala.
U tom trenutku, za to nije bilo potrebno kršiti zakone, jer su bili prepuni rupa. Kao i vlada što je morala da se dovija i njeni članovi su mogli da se "pametno" snađu u haosu koji su zatekli, kako bi se kasnije u vlast mogli vratiti kao dobro situirani, nezavisni pojedinci i partije, koji neće morati da primaju mito, otimaju i kradu. Prilike su bile takve, institucije neizgrađene a ljudi u njima dezorijentisani i nesigurni, još su na snazi bili neki stari i prevaziđeni zakoni, a novi u suprotnosti sa starim Ustavom, pa su se svi mogli rastegljivo tumačiti. U takvoj situaciji, kad realno postoji vakum u funkcionisanju pravne države, to najbolje mogu iskoristiti oni koji su u poziciji da odlučuju i utiču. Kako za državu, tako i za sebe.
Od svega toga, njegovi sledbenici, politički nedorasle i moralno neizgrađene ličnosti, dobro su razumeli samo onaj drugi deo strategije i počeli najpre da kraduckaju, malo za partiju, malo za sebe, a onda kada su se uverili da ih niko ne pita ni odakle, ni kako, ni koliko, otvoreno i da pljačkaju državu. Na svim nivoima, od vrha države, do poslednje mesne zajednice, naročito preko javnih preduzeća i u saradnji sa poslovnim ljudima kojima su nameštali poslove uzimajući za to sve veći procenat. Tako smo došli do toga da gotovo nema političara koji nije bio upleten u prljave rabote i konačno do pada te vlasti, najviše zbog toga što je sve postalo toliko očigledno, da se smučilo čak i pristalicama.
Verovatno da Đinđić to nije tako zamišljao, ali hteo on to ili ne, upravo on je bio rodonačelnik biznis politike, on je stvorio uslove i kadrove koji su od politike napravili najunosniji biznis, a od partija mafijaške familije.
Setimo se, on je bio prvi, a koliko znam i jedini partijski lider koji je u stranku uveo mesto direktora i na njega postavio jednog tajkuna sa jedinim zadatkom da nabavlja pare. Obrazloženje je bilo da moderna partija mora da funkcioniše kao preduzeće. Međutim, kad je DS došla na vlast, od toga je odustao, jer stranka je tada preuzela rukovođenje najvećim i najbogatijim mogućim preduzećem, državom. On je bio šef vlade koja je odbila da se u zakon o privatizaciji unese i obavezna provera porekla novca kojim se kupuje državna imovina, čime je omogućena legalizacija nezakonito ili u najmanju ruku neopravdano stečenog u vreme dok su država i građani propadali. Njegova vlada je donela zakon o ekstraprofitu, pa odustala od njegove primene. Ekstraprofiteri su na tome bez sumnje bili veoma zahvalni. Ili možda baš i nisu, ako su za tu uslugu morali stalno da plaćaju u kešu.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 8:07:20 GMT -5
Заоштрава се дебата о ГМО у САД15. март 2013. | М. Мишић / Политика
Вашингтон – Дебата о генетски модификованим организмима (ГМО) у Америци се заоштрава, после одлуке великог ланца самопослуга „Хол фудс” да у следећих пет година уведе обележавање намирница са овим садржајима у свим својим продавницама (тренутно 339 у САД и Канади). То је први потез овакве врсте у земљи која се, кад је о регулативи ове области реч, драстично разликује од остатка света.
Највећи део у Америци произведеног кукуруза и соје су генетски модификовани, да би постали отпорни на хербициде или производили сопствене инсектициде. То је снизило фармерске трошкове и повећало им приносе, док је дебата која се о могућој штетности ГМО намирница у људској исхрани – и евентуалним еколошким поремећајима – углавном минирана лобирањем великог агробизниса и прехрамбене индустрије која увелико користи сировине ГМО. Према објашњењу челника „Хол фудса”, одлука је донета после учесталих захтева потрошача. Овај ланац је иначе популаран због великог асортимана органских производа које продаје и строге контроле својих снабдевача. Нешто је скупљи од других, али у богатој Америци има своје муштерије и у сталној је експанзији. Наравно, очекује се и повећање промета: овдашњи купци воле да буду обавештени, па сви прехрамбени производи на свом паковању имају подужи списак састојака и адитива, што је регулисано законом. Нема међутим напомена о ГМО садржајима, јер то није предвидела Агенција за храну и лекове (ФДА), регулаторно тело за ову област. (Фото: foodfreedom.wordpress.com)
Потезу „Хол фудса” супротставила се Асоцијација произвођача бакалука, која заступа произвођаче и трговце на мало, са образложењем да би такво обележавање могло да потрошаче наведе на помисао како су намирнице са ГМО „другачије или представљају специјални или потенцијални ризик” за њихово здравље. Према подацима које износи агенција „Блумберг”, чак 75 одсто паковане хране на полицама америчких самопослуга има неке ГМО компоненте.
Агробизнис и прехрамбена индустрија се овде обележавању таквих производа противе још од почетка деведесетих, када су засејана прва ГМО семена. Када је прошле године у Калифорнији покренута иницијатива да се озакони обележавање ГМО садржаја, та индустрија је потрошила више од 40 милиона долара да би је дискредитовала, тврдећи да ће обележавање повећати цене и нашкодити фармерима. Веома активни у тој кампањи били су, између осталих, и „Кока Кола” и „Пепси Кола”. Предстоје међутим нова изјашњавања грађана у државама Вашингтон и Мисури, док су законодавне иницијативе ове врсте на дневном реду у 22 државе. У исто време, у целој земљи је активна „герила” (како је назива „Блумберг”) која по самопослугама тајно маркира робу са ГМО садржајима. Заговорници обележавања истичу да потрошачи имају право да знају шта је све у намирницама које купују и позивају се на неке студије које сугеришу да би ова храна могла да буде шкодљива. Овде међутим нема научног консензуса о томе, али ни одговора на нека друга питања: да ли генетски модификовани усеви који производе сопствене инсектициде убијају и корисне инсекте, као што су пчеле, и да ли штеточине после неког времена постају отпорне на нове организме који им се у почетку супротстављају, што за резултат има да фармери троше још више, а не мање отровних хемикалија. „Блумберг” износи да је чак 20 компанија које се баве производњом и дистрибуцијом прехрамбених производа спремно да размотри предности и хендикепе ГМО маркирања. Међу предностима је свакако смањивање садашњих, тврди се значајних, трошкова за опонирање томе. Истраживање које је спроведено прошле године показало је да је више од 90 одсто грађана за то да намирнице са ГМО компонентама буду обележене. Новост је да последњих година неке организације кампању за ово воде преко друштвених мрежа, „Твитера” и „Фејсбука”, са разложним аргументом да више информација у рукама потрошача није лоша ствар, већа напротив, сасвим пожељна.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 7:56:51 GMT -5
Пол Крег Робертс | петак, 15. март 2013. |
Уго Чавез, председник Венецуеле и светски лидер противника империјализма, умро је 5. марта 2013. године. Вашингтонски империјалисти и њихове медијске и “think tank“-овске проститутке су задовољно одахнули, а то је био и случај са становништвом САД коме су они испирали мозак јер нестао је “непријатељ Америке“.
Чавез није био непријатељ Америке. Он је био непријатељ хегемоније Вашингтона над другим земљама, непријатељ савезништва Вашингтона са елитним владајућим кликама које краду од потлаченог становништва и отимају му средства за преживљавање. Он јесте био непријатељ Вашинтонове неправде, његове спољне политике засноване на лажима, војној агресији, бомбама и инвазијама. Вашингтон није Америка. Вашингтон је град у коме живи Сотона. Чавез је био пријатељ истине и правде, а то га је учинило непопуларним широм западног света, у коме сваки политички лидер на истину и правду гледа као нa смртне претње. Чавез је био светски лидер. За разлику од политичара САД, био је популаран широм незападног света. Добијао је почасне докторате из Кине, Русије, Бразила и других земаља, али не и са Харварда, Јејла, Кембриџа и Оксфорда. Чавез је био чудо, а чудо је био зато што се није продао Сједињеним Америчким Државама и венецуеланским елитама. Јер да се продао, Чавез би се, баш као и саудијска краљевска породица, веома обогатио приходима од нафте, САД би га поштовале, баш као што Вашингтон одаје пошту и цени све своје марионете: пријемом у Белој кући. Могао је, све док служи Вашинтону, постати доживотни диктатор. Свака марионета Вашингтона – од Азије, преко Европе – па до Средњег истока, жељно ишчекује тај позив, који показује како се цени понизност тој глобалној империјалистичкој сили која још увек, 68 година после завршетка Другог светског рата, окупира Јапан и Немачку, и 60 година после завршетка Корејског рата Кореју, и која је распоредила своје јединице и војне базе по многим другим “сувереним“ државама. Чавезу би било политички лако да се прода. Све што је требало да учини је било да наставља са популистичком реториком, да унапређује своје људе у војсци, да нижим класама удели нешто више од онога што је пре навикла да добија – и да приходе од нафте дели са корумпираним елитама Венецуеле. Али Чавез је био велика личност, личност као Рафаел Кореа, трипут реизабрани председник Еквадора, који се одупро Вашингтону и пружио политички азил Џулијану Асанжу, и као Ево Моралес, први индијански председник Боливије од времена шпанског освајања. Већина Венецуеланаца је схватала да је Чавез био права личност. У четири наврата су га бирали за председника и, да је поживео, бирали би га док је жив. Оно што Вашингтон највише мрзи је неко кога не може да купи. Што су Чавеза више демонизовали корумпирани западни политичари и медији, то су га Венецуеланци више волели. Они су схватали да је свако кога Вашингтон проклиње Божји дар свету. Одупрети се Вашингтону стаје скупо. Сви који су толико храбри, бивају демонизовани. Ризикују да буду убијени или збачени државним ударом који организује ЦИА, као што се то Чавезу и догодило 2002. године. Када су венецуеланске елите, које је обучила ЦИА, организовале државни удар и киднаповале Чавеза, тај удар су сломили народ Венецуеле изашавши на улице и делови војске, и то пре но што су те венецуеланске елите под контролом ЦИA успеле да убију Чавеза. Тим проданим душама су били поштеђени животи само захваљујући томе што је Чавез, за разлику од њих, био хуман. Венецуелански народ је одмах и у маси јавно иступио у Чавезову одбрану и тако показао лажност тврдњи Буша и Беле куће да је Чавез диктатор. “Њујорк тајмс“ је показујући своју огавну корумпираност стао на страну тог државног удара који је против демократски изабраног Чавеза извршила шачица елите. Тајмс је објавио да Чавезово уклањање од стране те групације богате елите и оперативаца ЦИА “значи да аспирант-диктатор више не угрожава демократију Венецуеле“.
Те лажи и демонизација се не прекидају ни после Чавезове смрти. Никада му неће бити опроштено то што је заступао праведност. Неће бити то опроштено ни Кореи, ни Моралесу, који су без икакве сумње на листама за одстрел.
“CounterPunch“[1], “ Fairness & Accuracy in Reporting“[2], и други коментатори [3] су сакупили примере одвратних, клеветничких некролога које су западне преституке[4] писале о Чавезу, и који су у суштини ликовање над тиме што је смрт ућуткала најхрабрији глас света. Вероватно најапсурднији од свих је био суд новинарке Асошијетед преса Памеле Сампсон да је Чавез траћио нафтно богатство Венцуеле на “социјалне програме као што су државне пијаце хране, новчана давања сиромашним породицама, бесплатне здравствене установе и образовне програме“, што је била “лоша употреба средстава, уместо да су та средства била коришћена да се граде облакодери, као што је највиши облакодер света у Дубаиу, или филијале Лувра и Гугенхајмовог музеја у Абу Дабију“[5]. Међу десетинама милиона жртава Вашингтона у свету – у Авганистану, Ираку, Либији, Судану, Пакистану, Јемену, Сомалији, Сирији, Палестини, Либану, Малију – док се Иран, Русија, Кина и Јужна Америка налазе у чекаоници за санкције, дестабилизацију, запоседање, или поновно запоседање, Чавезов говор на Генералној Скупштини УН, 20. септембра 2006. године, за време режима Џорџа В. Буша, остаће заувек обележен као највећи говор почетка XXI века. Чавез се, овако, у ђаволовом или, боље речено, у Сотонином легалу с њим суочава: „Јуче, на овом истом подијуму је стајао сам ђаво и говорио као да је власник целог света. Још увек се осећа његов смрдљиви сумпорни задах. Требало би позвати неког психијатра да проанализира јучерашњу изјаву председника САД. Као представник империјализма, он је јуче дошао да подели своје надрилекарије, да покуша да очува садашњи начин доминације, експлоатације и черупања народа широм света. То би могло бити искоришћено и као сценарио неког Хичкоковог филма. Ево препоручићу за то и наслов: `Ђаволов рецепт` “.
Генерална Скупштина УН никада до тада није чула такве речи, чак ни онда док је још постојао војно моћни СССР.
На уснама многих се видео осмех одобравања, али нико се није усудио да аплаудира јер био би то ризик за новце САД намењене државама тих представника. Делегације САД и В. Британије су побегле из сале, баш као и вампири кад им под нос гурнеш бели лук и крст, или вукодлаци пред сребрним танетом[6]. Чавез је говорио о лажној демократији елита која се силом намеће другима „оружјем и бомбама“ и питао је: „какву то врсту демократије намећете уз маринце и бомбе?“. Казао је да где год Џорџ В.Буш погледа, „...он види екстремисте. И кад ти погледа боју коже, брате мој, каже: ево екстремисте. Ево Моралес, цењени председник Боливије, њему изгледа као екстремиста. Империјалисти екстремисте виде посвуда. Није да смо ми екстремисти. Ствар је у томе да се свет буди и народи пружају отпор“. У двема кратким реченицама, једва двадесетак речи, Чавез је заувек дефинисао Вашингтон са почетка XXI века: „Империја се боји истине, боји се независних гласова. Нас назива екстремистима, док су екстремисти они сами“. Широм Јужне Америке и незападног света за Чавезову смрт окривљују Вашингтон. Јужноамериканци знају за саслушања у америчком Конгресу, када је Черчов комитет на светло дана изнео разне планове ЦИА за тровање Фидела Кастра. Тај званични документ су шефови америчког генералштаба поднели председнику Џону Ф. Кенедију, то је план познат свету под именом Нортвуд пројекат (Northwoods Project)[7] и доступан је на интернету. Тај пројекат је подразумевао инсценирани напад на америчке грађане, са циљем да се за то окриви Куба, што би довело до тога да америчка јавност и свет прихвате насилну проамеричку промену кубанског режима. Председник Кенеди је то одбио, уз образложење да није у складу са моралом и одговорношћу владе. У Јужној Америци се укоренило веровање да је Вашингтон својим језивим технологијама заразио Чавеза раком, како би уклонио "препреку" својој хегемонији у Јужној Америци.
То веровање никада неће нестати: Чавеза, највећег Јужноамериканца од времена Симона Боливара, убио је Вашингтон. Истинито или не, то веровање је као у стену уклесано. Како Вашингтон и глобализам уништавају све више земаља, животи елита постају све рискантнији.
Председник Франклин Делано Рузвелт је схватао да је услов за сигурност богатих економска сигурност нижих класа. Он је у САД успоставио слаб облик социјалне демократије, за који су још и пре тога европски политичари знали да је неопходан за остварење социјалне кохезије и политичке и економске стабилности. Режими Клинтона, Буша и Обаме су се усмерили на подривање оне стабилности коју је давао Рузвелт, док су Тачер, Мејџор, Блер и садашњи премијер В. Британије поткопали социјални споразум међу друштвеним класама В. Британије. И политичари Канаде, Аустралије и Новог Зеланда су предајом моћи приватним елитама на рачун социјалне и економске стабилности починили исту грешку. Џералд Челенте[8] прогнозира да елите неће преживети мржњу и бес које саме на себе призивају. Чини ми се да је у праву. Америчка средња класа се уништава. Радничка класа је постала пролетаријат. А систем социјалне сигурности се руши са циљем смањивања буџетског дефицита, то је све последица опадања државних пореских прихода. Ти порески приходи се смањују због ратова, прекоморских војних база и вађења из була банака и влада, као и “офшорингом“ (offshoring)[9] чиме се губе радна места. Тако амерички народ бива принуђен да пати, како би елите могле да настављају са остваривањем својих планова. Америчке елите осећају шта ће уследити. Због тога су и оформиле једно министарство унутрашњих послова нацистичког стила, а зове се отприлике “Домовинска безбедност“ (Homeland Security)[10]. Оно је опремљено са толико муниције да је довољно да пет пута убије сваког Американца[11], као и са тенковима ради неутралисања оних права Американаца која проистичу из Другог амандмана (Second Amendment rights) [12]. Пиштољи и пушке су бескорисни против тенкова, као што су и припадници покрета “Гране Давидоваца“ искусили у Вакоу, у Тексасу (Branch Davidians in Waco, Texas)[13]. Заштита шачице елите од осталих Американаца које она тлачи је такође разлог милитаризације полиције, која се ставља под контролу Вашингтона и наоружава дроновима који су у стању да побију истинске вође америчког народа, који се неће налазити у парламентарним, управљачким или судским салама – него на улици[14] Изгледа и да су логори за интернирања у САД стварни, а не део теорија завере[15] и [16]. Претњу коју влада САД представља по сопствене грађане су 7. марта 2013. године запазила два сенатора републиканаца: Тед Крјуз (Ted Cruz) из Тексаса и Ренд Пол (Rand Paul), из Кентакија, па су предложили закон који би спречавао владу САД да користи дронове за убијање својих грађана: „Федерална влада не сме користити дронове за убијање неког грађанина САД који се налази у САД“, осим у случају да та особа „представља непосредну смртну претњу, или претњу тешке телесне повреде некој другој особи. Ништа у овом члану закона неће бити конструисано у правцу сугестије да би Устав иначе одобравао убијање неког грађанина САД у САД без прописане законске процедуре“.[17] “Људи без којих се не може“, са својим председницима Бушом и Обамом, започели су XXI век убиствима и насиљем. То је једино што они остављају за собом. Смрт и насиље које је донео Вашингтон ће му се и корумпираној политичкој елити посвуда вратити. Како каже Џералд Челенте – први велики рат XXI века је већ почео. Са енглеског посрбио Василије Клефтакис
[4] (примедба ВК): Ово није штампарска грешка! Тај појам – на енглеском: “presstitute” (новинарска проститутка) је смишљен да у једној речи означи новинаре и медијске групације који се оглашавају као “независни“, а уствари подешавају своје извештавање тако да одговара нечијим циљевима – најчешће политичким и економским циљевима неких држава, великих пословних корпорација, итд. [6] (прим. ВК): У веровањима неких народа, тане изливено од сребра, понекад још и изгравирано хришћанским симболима је једино средство против вукодлака, вештица и осталих чудовишта. [8] (прим. ВК): Gerald Celente је пословни консултант, бави се проучавањем и прогнозом глобалних друштвених, политичких и економских трендова и врло је познат. Издаје и свој часопис, Trends Journal, а и аутор је кованице “presstitutes“, коју у овом чланку користи Пол Крејг Робертс. [9] (прим. ВК): Буквално значење (и скоро једино до пре 15-так година) је нпр. истраживање и експлоатација природних ресурса (најчешће нафте или гаса) ван копна – на мору. Међутим, крајем XX века - у тежњи за смањивањем високих и стално нарастајућих (баш због све већих социјалних) трошкова за радну снагу у западним земљама, мултинационалне компаније су (мислиле да су) нашле решење у пребацивању – у почетку само радно-интензивне и прљаве технологије у земље “Трећег света“ (и Источну Европу) са далеко нижим надницама. Нешто касније, томе су се придружили и квалификовани, висококвалификовани послови, па чак и послови из ИТ технологије – нпр. у земље са школованим ИТ кадровима (Индију, Јужну Африку, Бразил). Тако су без посла у западним земљама остајали не само неквалификовани и ниско квалификовани радници, него и стручњаци и банкарско особље – што је и довело до почетка опадања и средње класе и све веће незапослености, док је матична држава све више губила приходе од пореза, а мултинационалне компаније и банке профитирале. Последњих пар година, свест да се у томе претерало почиње да преовладава и тај тренд је јако ослабио – па се запажа и кретање у супротном смеру. Иначе – термин “offshoring“, због његовог првобитног значења није најбоље користити за ове активности – па је зато у све већој употреби адекватнији термин: “аутсорсинг“ (outsourcing). [12] (прим. ВК): Други Амандман гласи: „Добро организована милиција једне слободне државе. Право народа да држи и носи оружје неће бити кршено“. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 7:51:13 GMT -5
Трифун Ристић | петак, 15. март 2013. | Шабан Нурић
Транзициони хаос претворио је образовање у Србији, а и целом региону, у уносан и често преварантски бизнис, у коме се обрће велики новац, док разне школе и универзитети штанцују дипломце, магистре и докторе наука. Муштерије квазиакадемских институција често су, поред свршених средњошколаца, и припадници нове политичке елите, којима после година мукотрпног пробијања кроз блато политике диплома неког егзотичног факултета служи као потврда оствареног друштвеног статуса.
Таквим академским грађанима знање наравно није превише битно, већ само звање, а од нових дипломаца често нису бољи ни професори. Недавно је откривен карактеристичан случај Шабана Нурића из Грачанице у БиХ, лажног професора који је са фалсификованом дипломом угледног америчког универзитета Мичиген Стејт предавао уставно право на више приватних универзитета у БиХ, Хрватској и Србији.[1] Нурић је доскора био један од најугледних предавача у БиХ, да би се открило да је реч о фалсификатору и преваранту, а цео случај су откриле бањалучке „Независне новине“, пошто су добиле мејл незадовољних студената из Смедеревске Паланке, који су убрзо након што су започели предавања на једном факултету у Србији упутили протестно писмо. Студенти су се жалили на лош квалитет наставе и неусклађеност градива с болоњским процесом, а „Независне“ су откриле да је Нурић 2009. успео да превари Министарство просвете и културе РС, које му је нострификовало и признало диплому доктора уставног права. На основу те дипломе Нурић је затим држао предавања на више приватних универзитета у региону, а такође се сазнало да је још 1978. уписао, али никад није завршио магистарске студије на Правном факултету у Београду. Положио је само један испит, али је универзитетима на којима је предавао подносио потврде да је магистар правних наука и да је магистратуру стекао у Београду. Фалсификовао је и потврду Правног факултета Универзитета Западни Онтарио из Канаде да је тамо предавач, а оптужен је и да је на Интернационалном универзитету у Брчко дистрикту (ИУБД), на коме је такође предавао, украо и лиценцирао три студијска програма са Факултета козметологије и естетике из Бањалуке.
После открића ове афере, Министарство просвете РС је поништило нострификацију Нурићеве дипломе, и најавило да ће све дипломе и испити које је он држао такође бити поништени. Међутим, управе универзитета на којима је Нурић предавао су запретиле тужбама, јер сматрају да је одговорност на Министарству, јер су га сви примали у радни однос на основу нострификоване дипломе. Нурић је иначе предавао у установама звучних назива попут Универзитета у Травнику, Правног факултета у Кисељаку, Високој школи “Примус” у Градишки, Универзитету за пословни инжењеринг и менаџмент у Бањалуци, Академији за пословну економију у Чачку. Сазнаје се и да је био ментор и неким познатим људима из јавног живота у Србији, али да наводно нико није знао да се ради о лажном професору.
Према проценама, у Србији је свака десета диплома лажна, а према неким подацима 40 одсто приватних универзитета и факултета у Србији тргује дипломама. Та трговина је толико узела маха да прети да потпуно обесмисли високо образовање на овим просторима. Стога је Шабан Нурић заправо само врх леденог брега који је испливао из мора корупције у образовању, али се ни у Србији, ни у региону за сада још нико није показао спреман да се ухвати у коштац са тим проблемом. Уместо тога, код нас се на пример актерима афере „Индекс“ са Правног факултета у Крагујевцу смеши застарелост поступка, док Балканом харају разни професори, магистри и интелектуалци Нурићевог типа.
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 7:44:06 GMT -5
Девет година од мартовског погромаВЕСТИ | УРЕДНИШТВО | MART 17, 2013 12:10
Београд – Данас се навршава 9 година од мартовског погрома,у ком је од 17. до 19. марта 2004. са КиМ протерано више од 4.000 Срба и уништен велики број црквених објеката.
Током насиља је убијено 19, а више од 954 особа је повређено, запаљено више од 900 српских, ромских и ашкалијских домова, протерано 4.000 људи, срушено и оскрнављено 39 српских црква и манастира Влада Србије и Српска православна црква обележиће годишњицу низом комеморативних догађаја. Данас ће бити одржана академија у Народном позоришту у Београду, којој ће присуствовати председник Владе Србије Ивица Дачић, а биће организована иизложба на Тргу Републике. У Приштини је у Цркви Светог Николе у току литургија за настрадале коју служи епископ Теодосије са свештенством Рашко-призренске епархије. Литургији присуствује директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Александар Вулин са сарадницима, а цркву обезбеђују јаке снаге Косовске полиције. Програм ће бити настављен академијом “Злочин без казне. Песмом против звери“ и изложбом фотографија у Косовској Митровици. Српска православна црква ће годишњицу погрома у недељу обележити изложбом “Да се не заборави“, у оквиру које ће у Светосавском дому на Врачару бити изложене копије фресака српске владарске лозе Немањића. У Новом Саду је у суботу одржана духовна академија. И девет година после мартовског насиља на Косову Србија наставља да упозорава међународну заједницу на стално присутну угроженост тамошњег српског становништва и перманентну кампању затрашивања коју спроводе косовски Албанци. Премијер Дачић је, тако, у последњем обраћању Савету безбедности, истакао да инциденти на Косову, који су побројани и у извештају генералног секретара УН, јесу део оркестриране кампање усмерене на застрашивање косовских Срба, са циљем да се спроведе тотално етничко чишћења и затре српска културна баштина. Дачић је том приликом подсетио да је више од 200.000 неалбанаца прогнано са територије Косова и Метохије од јуна 1999. године, а да се у претходних годину дана у на КиМ вратило само 45 интерно расељених Срба. Страдало 19 људи, порушено скоро 100 црквених зградаУ таласу насиља на Косову и Метохији од 17. до 19. марта 2004. године убијено је 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с међународним снагама безбедности. Као нестали још се воде двоје грађана српске националности. На Косову су у три дана насиља повређене 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину. „Етнички је очишћено“ шест градова и девет села, порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и десет друштвених објеката. Уништена су и 72 возила УН-а. У погрому је уништено или до темеља спаљено 39 храмова СПЦ, међу којима 18 споменика културе, попут храма Богородице Љевишке у Призрену. У Призрену, није остало ниједно српско обележје које није рушено, паљено и скрнављено. Систематично уништавање Богородице Љевишке трајало је сатима, а палитељи, у ово културно добро са Унескове листе, доносе старе аутомобилске гуме, како би ватра брже прогутала нека од најлепших сликарских дела прве половине 14. века, пише Политика. Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100. У српским црквама на Косову и Метохији током мартовског погрома нестало је, уништено или оштећено непроцењиво културно наслеђе, хиљаде икона, фресака, других црквених реликвија, старих и ретких књига, документа… Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Повод или изговор за погром била је кампања медија на албанском у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци. Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су “преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села“. Косметски Албанци су најпре започели протесте у јужном делу Митровице, да би у сумрак кренули у оружани напад на Србе у северном делу града, што су настојали да обуздају припадници Кфора. Представници међународне заједнице оценили су тада да је „етнички мотивисано насиље“ над Србима на КиМ „планирано и добро оркестрирано“, али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага испрва нису адекватно реаговали да би га спречили. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљенојпризренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници, подсећа Политика. После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, а 67 њих осуђено је на затвор, али не и главни актери из политичких структура и редова некадашње ОВК. Терор албанских екстремиста осудили су потом Савет безбедности УН, као и ЕУ, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију. Ни девет година после протеривања, већина жртава мартовског погрома над Србима није се вратила у своје домове, бројни се и даље налазе у колективним центрима, контејнерским насељима или туђим кућама у статусу интерно расељених. Посланици владајућих и опозиционих странака сагласили су се, на седници Скупштине Србије у петак, да Србима на Косову ни данас није боље него у данима пред мартовски погром и да живе у веома тешкој ситуацији без икаквих економских перспектива. Премијер Ивица Дачић је у суботу рекао да међународна заједица мора да гарантује да се овакав догађај неће поновити.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 17, 2013 6:02:40 GMT -5
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (I):
Nikčević, Banović i Dinoša napuštaju Komisiju
Povodom vijesti da je italijansko tužilaštvo zatražilo oslobađanje Stanka Subotića Caneta od optužbi za šverc cigareta preko Jadrana od 1991. do 2004. godine, Monitor objavljuje Izvještaj parlamentarne Komisije za utvrđivanje činjenica, okolnosti i bitnih elemenata u navodima u tekstu objavljenom u zagrebačkom Nacionalu pod naslovom Glavni mafijaški bos Balkana i drugim tekstovima objavljenim u tom listu. Izvještaj je usvojila Skupština Crne Gore 25. jula 2002. godine. Na čelu Skupštine bila je Vesna Perović, funkcioner Liberalnog saveza, a predsjednik Komisije Vuksan Simonović, poslanik SNP-a
................................. Skupština Republike Crne Gore na sjednici Prvog redovnog zasjedanja u 2001. godini održanoj 31. jula 2001. godine, donijela je Odluku o obrazovanju Komisije za utvrđivanje činjenica, okolnosti, i bitnih elemenata u navodima u tekstu objavljenom u zagrebačkom listu Nacional pod naslovom Glavni mafijaški bos Balkana i drugim tekstovima objavljenim u ovom listu, koja je stupila na snagu danom objavljivanja u Službenom listu RCG, odnosno 03. avgusta 2001. godine. Odlukom je utvrđeno da Komisija ima zadatak da utvrdi činjenice, okolnosti i bitne elemente o navodima u tekstovima objavljenim u zagrebačkom listu Nacional, kao i da je u izvršavanju postavljenog zadatka dužna da ostvari saradnju sa nadležnim državnim organima i direktorima crnogorskih preduzeća koji su u tekstovima Nacionala označeni da su učestvovali u poslovima tranzita i šverca cigaretama, a koji su dužni da Komisiji pruže svu neophodnu pomoć i stave na raspolaganje svu potrebnu dokumentaciju. Takođe je utvrđeno da će, u cilju izvršavanja svog zadatka Komisija ostvariti neposrednu komunikaciju sa međunarodnim organizacijama za borbu protiv organizovanog kriminala. Ovom Odlukom takođe je utvrđeno da je Komisija dužna da Skupštini podnese Izvještaj u pisanoj formi, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu Odluke. Skupština Republike Crne Gore je, u skladu sa članom 1 stav 2 Odluke, za predsjednika Komisije izabrala poslanika Vuksana Simonovića, a za članove poslanike: Radivoja Nikčevića, Predraga Popovića, Borislava Banovića, Miroslava Vickovića, Novaka Radulovića i Ferhata Dinošu. Komisija je, kao radno tijelo Skupštine RCG, radila u skladu sa Odlukom o obrazovanju Komisije i Poslovnikom Skupštine Republike Crne Gore, uz punu javnost rada. Komisija je u toku svog cjelokupnog rada održala 15 sjednica, a na Šestoj sjednici je prisustvovao predstavnik Evropske unije na lični zahtjev. Komisija je saglasno članu 4 Odluke o obrazovanju bila dužna da Skupštini podnese Izvještaj o izvršenom zadatku u pisanoj formi, do 03. novembra 2001. godine. Kako u navedenom periodu Komisija nije bila u mogućnosti da dođe do svih bitnih podataka za utvrđivanje tačnosti navoda objavljenih u Nacionalu, dijelom zbog opstrukcije rada Komisije od strane pojedinih državnih organa Republike Crne Gore i drugih subjekata kojima se obraćala, a dijelom zbog određenih objektivnih razloga i okolnosti, to je na sjednici održanoj 02. novembra 2001. godine, Komisija Skupštini podnijela Izvještaj o svom dotadašnjem radu. Polazeći od navedenih konstatacija, članovi Komisije: Vuksan Simonović, Miroslav Vicković, Predrag Popović, Novak Radulović i Ferhat Dinoša su 29. oktobra 2001. godine, podnijeli Predlog Odluke o izmjenama Odluke o obrazovanju Komisije za utvrđivanje činjenica, okolnosti i bitnih elemenata o navodima u tekstu objavljenom u zagrebačkom listu Nacional pod naslovom "Glavni mafijaški bos Balkana" i drugim tekstovima objavljenim u ovom listu. S tim u vezi Skupština Republike Crne Gore, je na Prvoj sjednici drugog redovnog zasijedanja u 2001. godini, održanoj dana 11. decembra 2001. godine, donijela Odluku o izmjeni ove Odluke kojom je Komisiji omogućeno da nastavi rad uz obavezu da Skupštini podnese Izvještaj u pisanoj formi najkasnije do 10. marta 2002. godine. Imajući u vidu činjenicu da je u posjeti Sjedinjenim Američkim Državama od 08. februara do 03. marta 2002. godine boravila delegacija Skupštine Crne Gore, u čijem sastavu su bili i poslanici Miroslav Vicković i Novak Radulović, koji su članovi ove Komisije, te da u tom vremenu Komisija nije mogla održavati sjednice, odnosno punovažno raspravljati i odlučivati o predmetnoj materiji, poslanici Predrag Popović i Vuksan Simonović podnijeli su Predlog Odluke kojom je traženo da se Komisiji produži rok za rad za 25 dana, odnosno za ono vrijeme za koje Komisija nije bila u mogućnosti da radi. Skupština Republike Crne Gore na sjednici održanoj 11. juna 2002. godine donijela je Odluku o produžetku rada Komisije za 25 dana, računajući od dana stupanja na snagu navedene Odluke. Napominjemo da je povodom odluke Komisije da sa Srećkom Kestnerom, Goranom Stanjevićem i direktorom Nacionala Ivom Pukanićem, koji su izrazili spremnost da Komisiji prezentiraju dokaze i saznanja o navodima iznijetim u Nacionalu, na njihov zahtjev, a zbog razloga njihove lične bezbjednosti, obavi anketu van Crne Gore, član Komisije Radivoje Nikčević je na Petoj sjednici Komisije saopštio: ,,Da napušta rad Komisije, uz obrazloženje da bi to bilo ponižavanje Skupštine i države Crne Gore, jer sa licima koja su kreirala ovu aferu, a pri tom nijesu ponudili nikakve dokaze, a neki od njih su i sami, kako su izjavili, učestvovali u kriminalnim radnjama". Ostavku na rad u Komisiji podnio je i poslanik SDP-a, Borislav Banović, nakon Osme sjednice, na kojoj je Komisija razmatrala okolnosti i činjenice u vezi sa tranzitom i švercom cigareta u Crnoj Gori, povodom intervjua tadašnjeg potpredsjednika Vlade Republike Crne Gore mr Žarka Rakčevića, datog dnevnom listu Vijesti od 10. oktobra 2001. godine, pod naslovom Rakčević: Borba za legalizaciju uvoza cigareta je opasna. Nakon toga, dana 7. februara 2002. godine, putem saopštenja za javnost ostavku na mjesto člana Komisije, podnio je Ferhat Dinoša, sa obrazloženjem da nema mandat da putuje u Zagreb ,,kod gospodina Pukanića". U cilju realizacije utvrđenog zadatka Komisija se obraćala svim subjektima koji su u tekstovima objavljenim u Nacionalu označeni kao direktni ili indirektni učesnici u poslovima tranzita i šverca cigaretama kroz Crnu Goru, ili su svojim saznanjima mogli biti od pomoći Komisiji za utvrđivanje činjenica i okolnosti vezanim za ove poslove. U tom cilju Komisija se obratila:
Milu Đukanoviću, predsjedniku Republike Crne Gore; Svetozaru Maroviću, bivšem predsjedniku Skupštine RCG; Momiru Bulatoviću, bivšem predsjedniku Republike Crne Gore; Novaku Kilibardi, bivšem potpredsjedniku Vlade RCG; Asimu Telaćeviću, bivšem potpredsjedniku Vlade RCG; Predragu Goranoviću, bivšem potpredsjedniku Vlade RCG; Dragiši Burzanu, bivšem potpredsjedniku Vlade RCG; Vuku Boškoviću, bivšem pomoćniku ministra unutrašnjih poslova Crne Gore i aktuelnom savjetniku predsjednika Vlade za unutrašnju bezbjednost; Ranku Kaluđeroviću, osnivaču Preduzeća MTT; Žarku Rakčeviću, bivšem potpredsjedniku Vlade RCG; Branku Jokiću, novinaru ljubljanskog lista Delo – na njegov zahtjev; Srećku Kestneru; Stanku Subotiću – Canetu; Ivu Pukaniću, direktoru lista Nacional; Goranu Stanjeviću; Vladi Republike Crne Gore, odnosno predsjedniku Vlade Filipu Vujanoviću; Ministarstvu finansija u Vladi Republike Crne Gore; Ministarstvu unutrašnjih poslova u Vladi RCG; Ministarstvu trgovine u Vladi RCG; Ministarstvu pomorstva i saobraćaja u Vladi RCG; Državnom tužiocu Crne Gore; Višem tužiocu u Podgorici; Privrednom sudu Podgorica; Saveznom ministarstvu pravde; Saveznom ministarstvu za saobraćaj i veze – Saveznoj upravi za kontrolu letenja; Generalštabu Vojske Jugoslavije; Saveznoj upravi Carina; Upravi carina Crne Gore; Upravi carina Slovenije – Carinarnici Kopar; Preduzeću AD Zetatrans-Podgorica; Preduzeću Luka Bar-Bar; Lučkoj kapetaniji Bar; Privatnom preduzeću MIA Podgorica; Privatnom preduzeću MTT Podgorica; Privatnom preduzeću JUBE Podgorica; Privatnom preduzeću KOLINEKS Bar; Evropskoj komisiji; Ambasadoru SAD u SR Jugoslaviji; Ambasadoru Švajcarske u SR Jugoslaviji; Ambasadorima Lihtenštajna i Kipra; Napominjemo da je Komisija dopise naslovljene Srećku Kestneru, Ivu Pukaniću i Stanku Subotiću upućivala posredstvom Generalnog konzulata Republike Hrvatske u Crnoj Gori iz razloga što nije bilo moguće pribaviti njihove adrese. Uz to Komisija je uputila javni poziv ovim licima kao i Goranu Stanjeviću, da Komisiju obavijeste o svojim adresama. Od Srećka Kestnera i Gorana Stanjevića Komisija nije dobila odgovor. Dopise Upravi Carina Republike Slovenije – Carinarnici Kopar, Komisija je dostavila posredstvom Generalnog konzulata Republike Slovenije u RCG, ali i pored urgencija odgovor nije dobila. (Nastavlja se)
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (II)Monitor, Feljton, 01. februar 2013.
Obracanja bez odgovoraU cilju ostvarivanja komunikacije sa medjunarodnim organizacijama za borbu protiv organizovanog kriminala, Komisija se obratila Ministarstvu unutrašnjih poslova Vlade RCG, da za potrebe Komisije dostavi tacan naziv Italijanske državne komisije koja se bavi ovim poslom. Ovo iz razloga stoje 30. septembra 1999. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Vlade Republike Crne Gore potpisalo Memorandum sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Italije, o zajednickom djelovanju protiv organizovanog kriminala. Me›utim, od Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade Republike Crne Gore, i pored više urgencija, Komisija nije dobila ovaj podatak.Komisija posebno istice da se pojedinim od navedenih subjekata obracala više puta i to:
Ministarstvu unutrašnjih poslova u Vladi Republike Crne Gore 20 puta;Vladi Republike Crne Gore, odnosno predsjedniku Vlade Filipu Vujanovicu 14 puta;Državnom tužiocu Republike Crne Gore 6 puta;Saveznoj upravi carina 6 puta;Ministarstvu finansija u Vladi Republike Crne Gore 5 puta;Preduzecu AD Zetatrans 5 puta;Listu Nacional, odnosno direktoru Ivu Pukanicu 5 puta;Milu Djukanovicu, predsjedniku RCG 3 puta;Privatnom preduzecu MTT 4 puta;Ministarstvu trgovine u Vladi RCG- 3 puta;Upravi carina Slovenije Carinarnici Kopar 3 puta;Generalštabu Vojske Jugoslavije- 3 puta;Višem tužiocu Republike Crne Gore 3 puta;Upravi Carina Crne Gore 3 puta;Evropskoj komisiji 3 puta; Momiru Bulatovicu 3 puta; Dragiši Burzanu 2 puta; Asimu Telacevicu 2 puta; Novaku Kilibardi 2 puta; Srecku Kestneru 2 puta; Ministarstvu pomorstva i saobracaja u Vladi RCG 2 puta;Saveznom ministarstvu za saobracaj veze 2 puta;Saveznoj upravi za kontrolu letenja- 2 puta;Privatnom preduzecu JUBE 2 puta;Privatnom preduzecu KOLINEKS- 2 puta.
Pojedinim od ovih subjekata, posebno Vladi Republike Crne Gore, odnosno predsjedniku Vlade Filipu Vujanovicu, Ministarstvu unutrašnjih poslova u Vladi Republike Crne Gore, Državnom tužiocu RCG i AD Zetatrans, Komisija se obracala više puta iz razloga što odgovore na tražene zahtjeve nije dobij ala blagovremeno, odnosno isti su bili nepotpuni, neprecizni ili bez pratece dokumentacije.
Pojedini od ovih subjekata: Novak Kilibarda, Ministarstvo unutrašnjih poslova u Vladi RCG-Odjeljenje pogranicne službe, Srecko Kestner, Goran Stanjevic, Evropska komisija, Abmasadori SAD, Lihtenštajna i Kipra, zatim direktori Privatnihpreduzeca JUBE Efovic Edin i KOLINEKS
- Duško Rankovic, Uprava carina Republike Slovenije Carinarnica Kopar, nijesu uopšte odgovorili na dopise Komisije, i pored kako je vec navedeno višestrukog obracanja. Preduzecima JUBE i direktoru Edinu Efovicu i KOLINEKS i direktoru Dušku Rankovicu i pored više pokušaja Strucne službe Skupštine Republike Crne Gore dopis Komisije nije mogao biti urucen, iz razloga što se apsolutno nijesu nalazili na adresi koju je Komisiji na njen zahtjev dostavio Privredni sud u Podgorici. Komisija nije uopšte dobila tražene odgovore ni od sljedecih subjekata:
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG o eventualno preduzetim radnjama od strane ovog organa u cilju rasvjetljavanja afere Nacional;
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG o registraciji aviona CESSNA i LEARJET 45;
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG o rasporedu i utrošku sredstava od "tranzitne takse" za Službu državne bezbjednosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova;
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG potpunu informaciju sadokumentacijom o navodima Nacionala 0 kupovini i donacijama luksuznih automobila za potrebe Crne Gore i njenih organa ukljucujuci i MUP Crne Gore;
(Jedinu informaciju oko dva automobila Komisija je dobila kroz izjavu ministra finansija u Vladi Crne Gore Miroslava Ivaniševica, koji je na sjednici Skupštine Crne Gore od 19.07.2001. godine, izjavio da su "dva mercedesa, inostrana donacija MUP-a Crne Gore i da je donator "inostrana država", ali nije odgovorio koja je to država donator)
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG o navodno sklopljenom ugovom sa HTP Milocer kompenzacije za oduzete cigarete od strane Vojske Jugoslavije van granicnih prelaza, odnosno formiranju Arhimed h- ttp://www.arhiva.me/ (01.02.2013. 11:35) 1 / 2 medjuresorske komisije;
- Od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG-Odjeljenje pogranicne službe u vezi sa zahtjevom Komisije da joj dostavi krun liste za glisere natovarene cigaretama koji su uplovljavali i isplovljavali iz Luke Bar i Zelenika, za period od1993. do 1999. godine;
- Od predsjednika Vlade RCG Filipa Vujanovica uVezi sa kretanjem društvenog proizvoda u Crnoj Gori u periodu od 1990. do 2001. godine, o tome kada su tranzitom cigareta pocele da se bave privredne organizacije u Crnoj Gori, o ucešcu poslova tranzita cigaretama u društvenom proizvodu Republike Crne Gore, o me›unarodnom položaju RCG i Savezne Republike Jugoslavije;
- Od Državnog tužioca RCG u vezi sa radnjama koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova RCG preduzelo u cilju rasvjetljavanja afere NacionaI;
- Od Državnog tužioca RCG u vezi sa dostavljanjem predmeta o krivicnoj prijavi Generalnog sekretarijata bivšeg predsjednika Republike Momira Bulatovica iz 1997. godine, protiv Vukašina Maraša tadašnjeg pomocnika ministraunutrašnjih poslova Crne Gore za Službu državne bezbjednosti i Filipa Vujanovica tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u Vladi RCG;
- Od privatnog preduzeca MTT odnosno Veselina Barovica o instrukcijama koje je preduzece MTT u vezi sa poslovima sa cigaretama davalo Preduzecu AD Zetatrans Podgorica.
Komisija posebno istice kao primjer negativnog odnosa MUP-a Crne Gore u odnosu na najveci broj njenih zahtjeva, iako je ministar Andrija Jovicevic na sjednici Skupštine Crne Gore od 17.07.2001. godine, javno obecao:
,,U ime MUP-a Crne Gore želim da kažem da ce MUP Crne Gore biti u potpunosti na raspolaganju Komisiji u pogledu informacija, kako u pogledu informacija tako i u pogledu tehnickih, operativnih, logistickih i svih drugih kapaciteta, kako bi Komisiji olakšali rad i omogucili da do›e do što vjerodostojnijeg cinjenicnog stanja. Možda ranije nije bio slucaj da se neko iz Ministarstva, pogotovu ministar obraca Skupštini, ili da Ministarstvo korektno reaguje po pitanju ovakvih navoda, ili u saradnji sa raznim komisijama, ali ja vas ovaj put uvjeravam da ce Ministarstvo pružiti punu i konstruktivnu podršku radu ove Komisije".
(Nastavlja se)
-------
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (III): Pretovareno 3.800.000 baksi cigareta
Informacije, dokazi i zaključci do kojih je Komisija došla: U realizaciji utvrđenog zadatka, obraćajući se svim subjektima koji su u tekstovima objavljenim u listu Nacional označeni kao učesnici u tranzitu i švercu cigaretama kroz Crnu Goru, Komisija se 14. avgusta 2001. godine, (sa svoje Prve sjednice), obratila Preduzeću LUKA BAR u Baru, odnosno generalnom direktoru ovog Preduzeća Petrašinu Kasalici sa zahtjevom da joj dostavi potpunu informaciju sa dokumentacijom o njihovom učešću u ovom poslu, imajući u vidu da je u naznačenim tekstovima ustvrđeno da se preko Luke Bar obavljao tranzit i šverc cigaretama kroz Crnu Goru.
U odgovoru Komisiji generalnog direktora Luke Bar Petrašina Kasalice, kaže se: " Da je tranzit cigareta preko Luke Bar vršilo Preduzeće Zetatrans iz Podgorice i to u periodu od januara 1996. do juna 2001. godine, te da su lučke usluge prekrcaja cigareta u tranzitu naplaćivane po zvaničnoj tarifi od 2 US dolara po baksi, i da je u tom periodu pretovareno 3.860.728 baksi cigareta, i da je Luka ostvarila prihod od 7.721.456 US dolara. U prilogu odgovora Komisiji dostavljene su kopije računa Luke Bar koje su ispostavljane Zetatransu za izvršene usluge. Komisija napominje da je od Ministarstva finansija dobila podatak da je Ministarstvo finansija po osnovu prihoda od tranzita duvana, a na osnovu Sporazuma o poslovnoj saradnji između Ministarstva finansija i Zetatransa za isti period, dakle, od 1996. godine do polovine 2001. godine, prihodovalo 216.010.568 US dolara. Nakon dobijenog Izvještaja Luke Bar, Komisija je zatražila i dobila Izvještaj Uprave carina Crne Gore – Carinarnica Bar, a koji prema dolazećim manifestima i teretnicama sadrži količine cigareta koje su dopremljene u Luku Bar po datumima, nezavisno od upućivanja, odnosno prispijeća, u kome se konstatuje da je od 18.08.1999. godine do 02.08.2001. godine, preko Luke Bar prispjelo 103 broda natovarenih cigaretama težine 28.884.391,53 kg cigareta. Komisija je radi kompletiranja i poređenja podataka zatražila od Lučke kapetanije Bar da joj dostavi podatke o brodovima koji su uplovljavali i isplovljavali iz Luke Bar u periodu od 1993. do 2001. godine. Lučka kapetanija Bar je dostavila traženi Izvještaj 29. oktobra 2001. godine, sa podacima o brodovima koji su uplovili, odnosno isplovili iz Luke Bar u navedenom periodu. Prilikom upoređivanja ova dva Izvještaja za period za koji je to objektivno bilo moguće, tj. od 18. avgusta 1999. godine, do 26. septembra 2001. godine, Komisija je konstatovala da su prema Izvještaju Uprave carina Crne Gore u Luku Bar uplovila ukupno 103 broda sa cigaretama, dok prema Izvještaju Lučke kapetanije Bar u istom periodu, nije uplovio u ovu luku niti jedan brod sa isključivim teretom cigareta. Iz Izvještaja Uprave carina se vidi da su cigarete prevozila tri broda: Juniper, Kallirjot i Hornbeam, pri čemu je Juniper uplovio u Luka Bar 38 puta, Kallirojt 62 puta i Hornbeam tri puta. Prema Izvještaju Lučke kapetanije brod sa istim nazivom Juniper uplovio je u Luku Bar 38 puta, s tim što je teret označen kao ,,razno" ili "generalni teret", od čega se datum uplovljavanja u Luku u oba Izvještaja poklapa samo u 21 slučaju. U istom izvještajnom periodu brod HORNBEAM je uplovio 12 puta, od čega se datum uplovljavanja u oba Izvještaja poklapa samo jedanput, dok prema Izvještaju Lučke kapetanije brod KALLIROJI nije uplovio ni jedanput. Iz Izvještaja je takođe vidljivo da je teret koji je naznačen u Izvještaju Lučke kapetanije Bar znatno veći od tereta datog u Izvještaju Carinarnice Bar. Komisija je konstatovala da je prema Izvještaju Lučke kapetanije Bar evidentno da se događalo da pomorski agent propusti prijavljivanje uplovljavanja broda Lučkoj kapetaniji Bar i da u tom slučaju ona nema bilo kakvu evidenciju za taj brod. U dopisu Lučke kapetanije upućenog Komisiji između ostalog se konstatuje: ,,sasvim je moguće da je bilo brodova koji su uplovljavali u Luku Bar, a nijesu prijavljeni od strane ovlašćenog agenta. Dolazak takvih brodova Lučka kapetanija nije mogla evidentirati, jer nijesu prijavljeni na uobičajen, zakonit način". Imajući u vidu naprijed naznačeno Komisija je konstatovala da je očigledno da je jedan značajan broj brodova natovarenih cigaretama ušao u Luku Bar ilegalno bez prijave Carini i Lučkoj kapetaniji, ili bez prijave jednom ili drugom subjektu, odnosno preko van carinskog područja, i da su ogromne količine cigareta završile na sivom tržištu. 2. Komisija se takođe 14. avgusta 2001. godine, obratila Saveznom ministarstvu za saobraćaj i veze – kontrola letenja, s obzirom na to da je u tekstovima objavljenim u listu Nacional, naznačeno da su tranzit i šverc cigaretama obavljani u određenom vremenskom periodu vazdušnom linijom preko Aerodroma Golubovci u Podgorici, sa zahtjevom da joj dostavi informaciju sa kompletnom dokumentacijom o ovim navodima. U odgovoru Savezne uprave za kontrolu letenja sa pratećom dokumentacijom od 28. septembra 2001. godine navodi se da je ovaj organ u periodu od decembra 1995. zaključno sa majem 1998. godine evidentirano ukupno 433 kargo slijetanja na Aerodrom u Podgorici aviona tipa Iljušin-76 – 333 slijetanja, Iljušin-18 – 2 slijetanja, AM-12 – 127 slijetanja i B-707 – 1 slijetanje, uz konstataciju da je riječ o letovima za prevoz cigareta. Kako za navedene količine cigareta Komisija nije dobila podatke niti od Uprave carina Crne Gore, niti od Savezne uprave carina, dakle apsolutno nije bilo legalne carinske kontrole, Komisija je konstatovala da se radilo o švercu ogromne količine cigareta koje su završile na sivom tržištu. 3. Komisija se sa svoje Prve sjednice posebno obratila preduzeću AD Zetatrans iz Podgorice, koje je u tekstovima Nacionala označen kao jedan od učesnika u poslovima tranzita i šverca cigaretama sa zahtjevom da joj dostavi kompletnu informaciju sa odgovarajućom dokumentacijom o svom učešću u ovom poslu. Ovo preduzeće je odgovorilo Komisiji opširnom informacijom, navodeći da se bavilo tranzitom cigareta kao legalnim poslom i obavijestilo da se tranzit cigareta najvećim dijelom obavljao preko Luke Bar, a dijelom preko Luka Zelenika i Kotor, kao i preko Aerodroma Golubovci, a neznatan dio dopreman je i željeznicom. Komisija je već konstatovala da cigarete koje su dobavljane preko Aerodroma u Golubovcima nijesu prošle legalnu carinsku kontrolu i da su završile na sivom tržištu. Takođe, Komisija je konstatovala šta se događalo i kako su na nelegalan i nezakonit način uplovljavali brodovi natovareni cigaretama u Luku Bar. Na osnovu dopisa Zetatransa, Komisija je zatražila od Uprave Carina Crne Gore da joj dostavi informaciju o dopremanju cigareta preko Luka Zelenika i Kotor i dobila odgovor da u carinskim ispostavama Kotor i Zelenika nije bilo uvoza, izvoza niti prevoza cigareta, što jasno govori o potpunom nesaglasju informacije koje je dalo Preduzeće Zetatrans i Uprava carina Crne Gore - Carinske ispostave Kotor i Zelenika. Na kraju Izvještaja AD Zetatrans je posebno istakao da je to Preduzeće od juna 1996. godine radilo po instrukcijama firme MTT koje je prema tekstovima objavljenim u Nacionalu označeno kao jedan od učesnika u ovim poslovima a kojemu se Komisija takođe obratila, ali je uprkos tvrdnjama u pismu generalnog direktora AD Zetatrans Žarka Markovića, direktor preduzeća MTT iz Podgorice Veselin Barović između ostalog odgovorio: ,,U preduzeću MTT bio sam zapošljen u periodu njegovog postojanja od maja 1996. do maja 1998. godine. Tvrdim da se preduzeće MTT i ja lično, nikada nijesmo bavili uvozom, izvozom i uopšte tranzitom cigareta". (Nastavlja se)
link
--------
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (IV):
Kako su kupljeni luksuzni avioni
U naknadnom obraćanju Preduzeću Zetatrans Komisija je od generalnog direktora Žarka Markovića, a vezano za instrukcije firme MTT dobila kopije telefaks poruka od strane preduzeća Montenegro Tabak Transit na adresu Preduzeća Zetatrans za instrukcije i postupanje sa dopremljenim cigaretama i to jedna od 26. januara 1997. godine, za količinu od 3.548 mc i druga telefaks poruka od 31. jula 1996. godine, za količinu 7.300 mc cigareta raznog asortimana.
Na osnovu toga, Komisija je konstatovala da je preduzeće Zetatrans od 1996. godine, poslove sa cigaretama radilo po instrukcijama preduzeća MTT. U cilju ispitivanja tačnosti navoda u tekstovima objavljenim u listu Nacional, Komisija se u više navrata obraćala predsjedniku Vlade Filipu Vujanoviću da joj dostavi Informaciju sa pratećom dokumentacijom u vezi KUPOVINE DVA LUKSUZNA AVIONA ZA POTREBE VLADE i to, kako se u listu Nacional navodi sredstvima ostvarenim od šverca cigareta. Ovim povodom odgovorio je ministar finansija Miroslav Ivanišević da je ,,nadležni organ Vlade Republike Crne Gore u septembru 1998. godine donio Odluku o kupovini jednog novog i jednog aviona u zamjenu za postojeći LEARJET 35 za ukupnu cijenu od 26.729.200 USD (9.612.000 + 17.117.200 USD)", i da je nabavka ovih aviona izvršena tako što je umanjena taksa od tranzita cigareta do konačnog izmirenja obaveze. Komisija je ocijenila neprihvatljivim i nezakonitim ovakvo postupanje Vlade, odnosno njenog ,,nadležnog organa" i Ministarstva finansija u Vladi Republike Crne Gore. U odgovoru predsjednika Vlade Filipa Vujanovića od 26. septembra 2001. godine, se navodi da tražena dokumentacija spada u grupu "povjerljivih akata" i da se kao takva shodno Uputstvu za izvršavanje Uredbe o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave, ne može razgledati, niti prepisivati ako bi se to protivilo javnom interesu. Ovakav odnos Vlade i predsjednika Vlade Filipa Vujanovića prema Skupštini i prema Komisiji kao radnom tijelu Skupštine, Komisija je ocijenila kao neprihvatljiv i nedopustiv, a samim tim i nezakonit. Kako i pored daljeg insistiranja Komisije dostavljanje tražene dokumentacije nije izvršeno, članovi Komisije Predrag Popović i Novak Radulović u skladu sa Odlukom Komisije, dana 09. januara 2002. godine, izvršili su uvid u pomenutu dokumentaciju u MINISTARSTVO FINANSIJA VLADE RCG o čemu su sačinili Izvještaj u pisanoj formi. U Izvještaju se konstatuje da je ministar finansija predložio kupovinu predmetnih letjelica tako što bi se država odrekla dijela deviznih prihoda (tranzitne takse), obzirom da nijesu predviđena dinarska sredstva u Budžetu Republike za 1999. godinu, za ovu namjenu. Odluku o tome donio je Uži kabinet Vlade RCG. U Izvještaju o uvidu u dokumentaciju Ministarstva finansija Vlade RCG Popović i Radulović naglasili su da je u vezi sa ovim poslom sačinjen Zapisnik sa sjednice ,,Užeg kabineta" Vlade, ali nije donijeta odgovarajuća odluka o kupovini aviona, niti od strane Vlade Republike CG niti od strane njenog ,,nadležnog organa" to jest "Užeg kabineta" već se prema objašnjenju iz Ministarstva finansija, ovaj Zapisnik smatra Odlukom. Ovakav stav i donošenje odluke o kupovini aviona od strane nenadležnog organa, Komisija nije prihvatila i smatra ga nezakonitim. U Izvještaju o uvidu u dokumentaciju Ministarstva finansija pominju se imena dva preduzeća JUBE PODGORICA i KOLINEKS BAR, koja su bila posrednici u poslu uplaćivanja neto prihoda ostvarenih od naplaćenih tranzitnih taksi u državni trezor. Popović i Radulović su posebno naznačili i istakli da ova dokumenta nemaju nikakvih pečata, a nijesu ni posebno zavedena. Budući da u Ministarstvu finansija nijesu imali nikakvih blizih podataka, niti adrese o preduzećima JUBE i KOLINEKS niti o njihovim osnivačima, odnosno direktorima, Komisija se u cilju daljeg ispitivanja obratila Privrednom sudu u Podgorici da joj dostavi podatke iz registra toga Suda o ovim preduzećima i njihovim osnivačima. Privredni sud u Podgorici dostavio je sljedeću Informaciju: ,,Društvo za unutrašnju i međunarodnu špediciju JUBE d.o.o. Podgorica, Aerodromska br. 16 registrovano rješenjem Privrednog suda Fi. br. 1929/97 od 10.12.1997. godine, osnivač i direktor preduzeća Efović Edin, Podgorica, usluga, saobraćaj, skladištenja i veze, građevinarstvo i spoljno-trgovinske poslove. Društvo za unutrašnji i međunarodni transport roba i putnika export-import KOLINEX Bar, Ulica Branka Ćalovića br. 3, registrovano Rješenjem ovog suda Fi. br. 307/99 od 23.02.1999. godine, usaglašeno 30.08.2000. godine, osnivač i direktor preduzeća Ranković Duško, Podgorica, Petra Matovića br. 108, lična karta br. 73757, MUP Podgorica, JMB:3006952720057. Osnivački ulog društva čine novčana sredstva osnivača u iznosu od 5.000 USA i registrovano je za obavljanje poslova kao i prethodno preduzeće. U cilju daljeg ispitivanja Komisija se obratila na adrese ova dva preduzeća, odnosno na adrese njihovih osnivača, ali njeni dopisi, pored više pokušaja nijesu mogli biti uručeni iz razloga koji su u Izvještaju već navedeni, zbog čega je Komisija zaključila da se radi o ,,fantomskim" preduzećima i ,,fantomskim" osnivačima, što potvrđuje i činjenica da se u Privrednom sudu u Podgorici vodi postupak za brisanje iz registra Preduzeća JUBE. Komisija je takođe konstatovala da se cjelokupna dokumentacija u kojoj je izvršen uvid ne može smatrati validnom, jer ne poštoje odluke, ugovori, rješenja ili bilo koji drugi dokument koji potvrđuje regularnost ovog posla, a iz dokumentacije se nije moglo saznati kada i kako su avioni naručeni, kada su plaćeni i kada su preuzeti od dobavljača. Komisija je od tadašnjih članova ,,Užeg kabineta" predsjednika Vlade i njenih potpredsjednika zatražila izjave, da li su glasali za pomenutu odluku na sjednici takozvanog ,,Užeg kabineta" održanoj 14. septembra 1998. godine, kada se odlučivalo o kupovini aviona. Potvrdan odgovor i izjavu da su glasali za pomenutu odluku Komisija je dobila od predsjednika Vlade Filipa Vujanović i potpredsjednika Dragiše Burzana i Asima Telaćevića. Tadašnji potpredsjednik Vlade Predrag Goranović, obavijestio je Komisiju da pomenutoj sjednici ,,Užeg kabineta" nije prisustvovao, dok na dopis Komisije nije odgovorio tadašnji potpredsjednik Vlade Novak Kilibarda. U cilju potpunijeg saznanja o postupku nabavke aviona, Komisija se obratila Ministarstvu pomorstva i saobraćaja Vlade Crne Gore i Ministarstvu unutrašnjih poslova Vlade Crne Gore da joj dostave informaciju o registraciji pomenutih aviona, a takođe i zatražila odgovor da li su avioni evidentirani i upisani kao imovina Republike Crne Gore. Uslijedio je odgovor Ministarstva pomorstva i saobraćaja Vlade Republike Crne Gore u kojem se ističe da to Ministarstvo ne vrši registraciju aviona za civilni i vazdušni saobraćaj, niti bilo kojih drugih letjelica, kao i da ne vodi evidenciju o vlasništvu bilo kojih, pa ni ovih aviona, dok od Ministarstva unutrašnjih poslova Komisija uopšte nije dobila odgovor. Međutim, posredstvom Interneta Komisija je došla do službenog registra vazduhoplova Sjedinjenih Američkih Država koji se vodi u Oklahoma Sitiju, iz koga se vidi da je avion CESNA N-888 CN registrovan na ime JACK PREWITT & ASSOCIATES INC iz grada Bedforda u državi Teksas, a da je avion LEARJET 45 registrovan na ime WILLOW AVIATION INC TRUSTEE iz grada Wilmington u državi Delaware. (Nastavlja se) CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (V): Kestner demnatovao Vujanovića
Tvrdnje predsjednika Vlade Filipa Vujanovića i drugih funkcionera iz Vlade Crne Gore da su avioni kupljeni kreditnim aranžmanom kod Inostrane banke demantovao je Srećko Kestner u svom intervjuu datom podgoričkim Vijestima, 6. februara 2002. godine, u kome je između ostalog izjavio:
,,Avion je plaćen beskamatnim kreditom koji smo dali Subotić i ja. I ne vidim sto je uopšte problem u tom avionu. Niti je ukraden, niti je sto opljačkano. Sada je vlasništvo nekoga drugoga, kredit koji je dat je vraćen. Crna Gora nije bila u mogućnosti da u tom momentu izbroji 17 miliona US dolara, za takav avion, ali je bila u mogućnosti da ga plati u ratama. Beskamatno. Ako je Milo Đukanović bio u mogućnosti da preko svojih veza nabavi Crnoj Gori neku korist, a to jeste beskamatni kredit, ne vidim u čemu je problem. Valjda je to za pohvalu, ako neko može da nabavi novac bez kamate. Neka neko drugi pokuša da nabavi 17 miliona dolara koji ne koštaju ni cent!". Potvrdu da je zaista Srećko Kestner pozajmio novac za kupovinu aviona Vladi Republike Crne Gore članovi Komisije Vuksan Simonović, Miroslav Vicković i Novak Radulović dobili su prilikom svog boravka u Zagrebu, gdje su u skladu sa Odlukom Komisije obavili razgovor sa direktorom zagrebačkog Nacionala Ivom Pukanićem dana 7. marta 2002. godine. Tom prilikom članovima Komisije uručen je autorizovani i na svakoj stranici potpisani intervju Srećka Kestnera dat zagrebačkom "Nacionalu" i ovjeren kod Javnog bilježnika uz prateću dokumentaciju iz koje se jasno vidi da su vršene pozajmice za kupovinu aviona. Komisija je konstatovala da su informacije o kupovini dva luksuzna aviona i to: Odluka ,,Užeg kabineta" navodni kreditni aranžman, registracija aviona i vlasništvo aviona, nevalidne i nezakonite i da apsolutno nije postojao nikakav navodni kreditni aražman sa stranom bankom, kao i da su vlasnici aviona inostrani subjekti, a ne Crna Gora. Komisija podsjeća da je u tom smislu nakon ovih informacija na osnovu interpelacije na sjednici Skupštine RCG, vođena rasprava i da je Skupština usvojila sljedeće zaključke: Skupština RCG konstatuje da je odluka ,,Užeg kabineta" Vlade Republike Crne Gore o kupovini aviona Cesna i Lire džet u septembru 1998. godine, donijeta protivno pozitivnim propisima i da Ministarstvo finansija nije u skladu sa ovlašćenima koje ima u pogledu kontrole sredstava uradilo ništa da se spriječi donošenje i realizacija takve odluke. - Skupština RCG preporučuje predsjedniku Vlade RCG da predloži da se razriješi dužnosti ministar finansija u Vladi RCG g- din Miroslav Ivanišević. Komisija se obratila Saveznoj upravi carina i dobila informaciju da su poslovi trgovine cigaretama obavljani preko Preduzeća MTT i Preduzeća AD Zetatranst iz Podgorice. Ova preduzeća su za račun Vlade RCG vršila tranzit cigareta i naplatu tzv. ,,tranzitne takse". Savezna uprava carina je obavijestila Komisiju da je od Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije dobila obavijest da Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala raspolaže fotokopijom dozvole koju je Ministarstvo trgovine u Vladi Republike Crne Gore izdalo Preduzeću AD Zetatrans iz Podgorice potpisanu od strane ministra Rama Bralića, kojom se odobrava izvoz cigareta iz Crne Gore na Maltu. S tim u vezi Komisija se obratila Ministarstvu trgovine sa zahtjevom da joj dostavi kopiju dozvole izdatu Preduzeću AD Zetatrans. Ministarstvo trgovine je Komisiji dostavilo dozvolu broj 01-2199/1r od 29.06.1999. godine kojom se Preduzeću AD Zetatrans iz Podgorice odobrava da izvrši izvoz cigareta marlboro količine 600.000 mc (master baksi) u vrijednosti od 180.000.000 US dolara na Maltu. Da je dobilo navedenu dozvolu potvrdilo je i Preduzeće AD Zetatrans, i u tom smislu nam dostavilo kopiju zahtjeva sa specifikacijom vrste, količine i vrijednosti robe i oznakom zemlje izvoza pravdajući da je dozvola bila formalnog karaktera i da je služila samo za tranzit cigareta koje je u tom periodu zabranjivala Vojska Jugoslavije, jer je navodno Vojska Jugoslavije prihvatala prelaz cigareta preko teritorije Crne Gore, samo uz dozvolu za izvoz nadležnog ministarstva. Na zahtjev Komisije i Ministarstvo trgovine u Vladi Crne Gore i Preduzeće AD Zetatrans su potvrdili da AD Zetatrans nikada nije vratilo Ministarstvu trgovine izdatu dozvolu iako, u tački 3 navedene dozvole jasno stoji da ,,u slučaju da Preduzeće odustane od odobrenog posla, dužno je da u roku od osam dana o tome obavijesti Ministarstvo trgovine i istovremeno vrati izdatu dozvolu". Posredstvom Saveznog ministarstva finansija Savezne Republike Jugoslavije zatraženo je od Ministarstva finansija Malte da dostavi informaciju da li je ovaj izvoz cigareta izvršen u cjelini ili djelimično i da li je zabilježen pred carinskim vlastima Malte ili u njenom platnom sistemu. Od Ministarstva finansija Malte dobili smo informaciju u kojoj se između ostalog kaže da ,,iako naše carinske vlasti još uvijek istražuju taj slučaj, podaci koje posjedujemo za period od 1999. do 21. decembra 2001. godine, ne ukazuju na bilo kakav uvoz cigareta iz Crne Gore i Jugoslavije na Maltu". Komisija je na osnovu ovih informacija zaključila da se, ili odustalo od ovog posla, za šta nema nikakvih dokaza niti podataka, ili, sto je sasvim izvjesno, ove ogromne količine cigareta su završile na sivom tržištu, sto opet upućuje na zaključak da se radilo o enormnom švercu cigareta. U cilju daljeg rasvjetljavanja afere Nacional, komisija se obratila Ranku Kaluđeroviću iz Podgorice, osnivaču firme MTT koji je Komisiju obavijestio da je za vlasnika firme MTT postavljen u prvom kvartalu 1996. godine, na predlog tadašnjeg pomoćnika Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade RCG za državnu bezbjednost Vukašina Maraša i saglasnost tadašnjeg predsjednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića, o čemu je dostavio pisanu izjavu datu 26.08.1997. godine, i Rješenje Privrednog suda u Podgorici o osnivanju Preduzeća MTT. Kaluđerović je obavijestio Komisiju da mu je prilikom osnivanja firme na sastanku kod tadašnjeg predsjednika Vlade RCG Mila Đukanovića rečeno da će se komercijalnim poslovima i poslovnom politikom firme baviti direktor i koordinator MTT (V. Barović i B. Vujošević) ,,te da se ja ne uključujem i ne miješam u istu". Kaludjerović dalje navodi da je njegov zadatak bio ,,praćenje i kontrola bezbjednosnih aspekata ovog posla, utvrđivanje koliko je cigareta ušlo u Crnu Goru i naplata ,,takse" za SDB RCG". Kaludjerović je obavijestio Komisiju da je Preduzeće MTT sa radom počelo u junu 1996. godine, a da je njegovo angažovanje u vezi sa cigaretama prestalo avgusta mjeseca 1996. godine, tj. ,,od trenutka kada je radnicima SDB Herceg Novi onemogućeno od strane policije da u Bigovu izvrše po mom nalogu kontrolu broda sa prispjelom pošiljkom cigareta". Budući da je Ranko Kaluđerović obavijestio Komisiju da je cjelokupnu dokumentaciju predao radniku Službe koji je određen da radi poslove koje je on do tada obavljao, Komisija je od Ministarstva unutrašnjih poslova zatražila detaljnu informaciju sa dokumentacijom u vezi sa navodima Ranka Kaluđerovića. S tim u vezi, Komisija je obaviještena od strane ministra unutrašnjih poslova Vlade Republike Crne Gore Andrije Jovićevića da je tačno ,,da je od tranzitne takse u kasu Službe državne bezbjednosti uplaćen iznos od 636.110 DM" i da o ovoj uplati postoji uredna dokumentacija koja je dostavljena Komisiji, a iz koje se vidi da je od 23. aprila 1996. godine, pa do 12. jula 1996. godine, u kasu Službe državne bezbjednosti zaista uplaćeno 636.110 DM. Iz prateće dokumentacije koju je dostavio ministar unutrašnjih poslova Andrija Jovićević, takođe je evidentno da je Služba državne bezbjednosti po jednom kartonu cigareta naplaćivala ,,tranzitnu taksu" u iznosu od 3 DM. (Nastavlja se)
link
----------
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (VI): SDB zaradila trinaest miliona maraka
Ako se pretpostavi da je od 23. aprila 1996. godine, kada je MTT počelo sa naplatom tranzitne takse do kraja 2001. godine, Služba državne bezbjednosti prosječno mjesečno naplaćivala ,,tranzitnu taksu" u iznosu 210.000 DM, (jer za tri mjeseca 1996. godine, SDB je naplatila 631.110 DM ,,tranzitne takse), dobija se podatak da se za tih pet godina i osam mjeseci u kasu Službe državne bezbjednosti slilo 13.600.000 DM.
Komisija je ponovo zatražila od Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi RCG da joj dostavi detaljnu informaciju o tome koliko je ukupno naplaćeno takse za Službu državne bezbjednosti, to jest koliko je bilo ukupno sredstava, da li su ista planirana kao prihod u budžetima Crne Gore za 1996. i sve naredne godine i da li su kao prihod iskazana u završnim računima Budžeta za 1996, 1997, 1998, 1999. i 2000. godinu. Komisija je takođe zatražila informaciju, na osnovu kojeg akta, odnosno odluke je naplaćivana taksa za Službu državne bezbjednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore, ko je donio odluku o naplati te takse, koja su je lica naplaćivala i za koje su namjene ova sredstva trošena. Na ova pitanja od Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade RCG Komisija nije dobila nikakav odgovor i pored više urgencija. U vezi sa ovim Ministarstvo finansija Vlade RCG, po ovom pitanju informisalo je Komisiju ,,da su određeni korisnici Budžeta RCG do 2000. godine, imali mogućnost da autonomno prikupljaju sopstvene prihode". Ovakav stav Komisija nije prihvatila i zaključila je da takav način prikupljanja ,,sopstvenih prihoda", bez bilo kakvog pravnog osnova i bez iskazivanja tih prihoda u Budžetu, odnosno Završnom računu Budžeta, predstavlja kršenje zakona i pravnog poretka Crne Gore. Komisija se obratila Generalštabu Vojske Jugoslavije, imajući u vidu nadležnosti VJ u obezbjeđivanju i kontroli državne granice, sa zahtjevom da joj dostavi informaciju o njihovim eventualnim saznanjima o tranzitu i švercu cigaretama kroz Crnu Goru. U odgovoru Generalštaba Vojske Jugoslavije navedeno je da je u periodu od 01. januara 1997. godine, do 05. septembra 2001. godine, otkriveno ukupno 235 prekršilaca i oduzeto 232.078 boksova cigareta, kao i da su u svim slučajevima oduzete cigarete predate organima Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade RCG, ili su vraćene fizičkim licima vlasnicima pomenutih cigareta, na osnovu odluke nadležnog organa. Na zahtjev Komisije, Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore je potvrdilo ove navode i obavijestilo Komisiju da je zaplijenjene cigarete koje su mu predate od strane Vojske Jugoslavije prodalo HTP Miločer Budva, shodno Ugovoru od 28. juna 1995. godine, posredstvom Međuresorske komisije koja je formirana 30. avgusta 1995. godine, i da je kupac pomenute količine cigareta plasirao preko svojih maloprodajnih objekata. Komisija je ocijenila da su podaci sadržani u informaciji MUP-a Crne Gore nejasni odnosno da su kontradiktorni. Naime, nije jasno kako su cigarete koje su zaplijenjene u navedenom periodu i predate Ministarstvu unutrašnjih poslova Crne Gore, prodate HTP Miločer 28. juna 1995. godine, posredstvom Međuresorske komisije, koja je formirana 30. avgusta 1995. godine, odnosno čak dva mjeseca nakon izvršene prodaje. Komisija je takođe, konstatovala da informacija ne sadrži podatke o iznosu novčanih sredstava prihodovanih po osnovu ovih cigareta, i da li su ta sredstva uplaćivana na račun Budžeta Republike Crne Gore, odnosno da li su iskazana kao prihod u završnom računu Budžeta Republike Crne Gore. Na dodatne zahtjeve Komisija nije dobila odgovor od MUP-a, što je navelo na zaključak da se i u ovom slučaju radi o nelegalnom i nezakonitom poslu. Generalštab Vojske Jugoslavije takođe je obavijestio Komisiju da se ,,na osnovu rasploživih podataka, kao karakteristični putevi – kanali šverca cigareta mogu istaći sledeći: - nezvanični granični prelaz između SRJ i Hrvatske ,,Debeli brijeg" nad kojim savezni organi nemaju nikakvu kontrolu i uvid; - pravac iz Luke Bar ka Italiji, Kosovu i Metohiji i Albaniji i obrnuto, takođe se koristi za šverc cigareta; - preko Skadarskog jezera (Akvatorijalni dio granice SRJ i Albanije) u Albaniju i obrnuto koji uglavnom koriste lokalni šverceri". Generalštab Vojske Jugoslavije je informisao Komisiju: ,,Da je Luka Bar, prema poštojećim saznjanjima, glavni punkt za dotur i dalju distribuciju švercovanih cigareta i sve aktivnosti u vezi sa tim odvijaju se preko nje. Cigarete se dalje distribuiraju na ilegalna tržišta Crne Gore, Kosova i Metohije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Italije i Albanije". Generalštab Vojske Jugoslavije je takođe konstatovao da ,,najveći tranzit i šverc cigareta odvija se preko zvaničnih graničnih prelaza nedostupnih pripadnicima Vojske". Komisija je konstatovala da ova informacija Generalštaba Vojske Jugoslavije u dobroj mjeri potvrđuje dotadašnja saznanja o putevima i kanalima šverca cigareta. Komisija je odmah na početku svog rada ocijenila veoma bitnim da se obrati državom tužiocu Božidaru Vukčeviću da je informiše o preduzetim radnjama i postupku u okviru svoje nadležnosti na rasvjetljavanju optužbi objavljenih u tekstovima u listu Nacional. U odgovoru Komisiji Državni tužilac Republike Crne Gore je obavijestio da je u vezi sa navedenim ,,blagovremeno i na zakonom predviđeni način reagovao", to jest obratio se Ministarstvu unutrašnjih poslova Crne Gore radi utvrđivanja i preduzimanja svih potrebnih mjera u vezi sa otkrivanjem kriminalnih djela i njihovih izvršilaca označenih u listu Nacional kao i tadašnjem ministru finansija Italije Otavijanu del Turku, od kojih državni tužilac nije dobio tražene podatke. Komisija se takođe obratila Ministarstvu unutrašnjih poslova da joj dostavi podatke o do sada preduzetim radnjama na rasvjetljavanju optužbi objavljenih u listu Nacional. U svom odgovoru Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore je obavijestilo Komisiju da preduzima intezivne mjere i radnje na prikupljanju podataka i dokumentacije u vezi sa tranzitom cigareta kroz Crnu Goru i lica umiješanih u ovaj posao o pisanju u listu Nacional, ,,ali obzirom da se radi o veoma složenoj problematici i nedostupnosti nekih lica, te provjere nijesu još okončane". U ponovnom obraćanju Državnom tužiocu Komisija je dobila odgovor Državnog tužioca u kome se kaže da je od Ministarstva unutrašnjih poslova dobio povratnu informaciju sa određenim prilozima ,,koja po mojoj ocjeni nije bila potpuna i nije sadržavala potpune odgovore i podatke relevantne za donošenje pravilne i zakonite odluke. Zbog toga sam ponovo uputio Ministarstvu unutrašnjih poslova Crne Gore zahtjev insistirajući na dostavi dopunskih obavještenja i podataka u vezi sa svim spornim pitanjima o kojima su u negativnom kontekstu pisali navedeni listovi, radi ostvarivanja funkcije krivičnog gonjenja, utvrđivanja i preduzimanja potrebnih mjera u vezi sa otkrivanjem krivičnih djela i njihovih izvršilaca". Komisija je i od Državnog tužioca Crne Gore i od Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore, tražila da joj dostave tu ,,povratnu informaciju" sa određenim prilozima, ali odgovor nije dobila. Komisija se takođe obratila višem tužiocu Mališi Miloviću povodom pisma Momira Bulatovića, bivšeg predsjednika Republike Crne Gore u vezi krivične prijave koju je Generalni sekretarijat bivšeg predsjednika Republike Crne Gore Momira Bulatovića, 1997. godine, podnio protiv Vukašina Maraša tadašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Crne Gore za Službu državne bezbjednosti i Filipa Vujanovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Crne Gore, sa zahtjevom da joj dostavi cjelokupan predmet koji sadrži: krivičnu prijavu, dopunu krivične prijave, Rješenje o odbacivanju krivične prijave kao i svu prateću dokumentaciju. U svom odgovoru Viši tužilac Mališa Milović je obavijestio Komisiju da nije u mogućnosti da udovolji njenom zahtjevu, jer se cjelokupni spisi predmeta koje Komisija traži nalaze kod Državnog tužioca Republike Crne Gore Božidara Vukčevića. (Nastavlja se)
link
-------
CRNA GORA I MEĐUNARODNI ŠVERC CIGARETAMA (VII): Ljubitelji skupih satova
U ponovnom obraćanju Višem tužiocu Komisija je zatražila informaciju zašto su spisi ovog predmeta i po čijem nalogu proslijeđeni Državnom tužiocu, na šta je Viši tužilac Mališa Milović odgovorio da je to učinio samoinicijativno iz razloga što je državno-tužilačka organizacija Republike jedinstvena.
Kako je u vrijeme podnošenja pomenute krivične prijave funkciju Višeg tužioca vršio sadašnji Državni tužilac Božidar Vukčević, to je Državni tužilac Božidar Vukčević u svom odgovoru obavijestio Komisiju da ,,nije utvrdio postojanje osnovane sumnje da su prijavljena lica izvršila krivično djelo kojom je krivičnom prijavom Generalni sekretar tadašnjeg predsjednika RCG stavila na teret, niti pak drugog krivičnog djela za koje se goni po službenoj dužnosti, zbog čega je krivičnu prijavu odbacio". Osim ovih obavještenja Komisija nije uspjela da dobije na uvid dokumentaciju o ovom predmetu, koju je od Državnog tužioca Božidara Vukčevića u više navrata tražila. Stoga je Komisija zaključila da se radi o svojevrsnoj opstrukciji Skupštine Crne Gore i Komisije kao njenog radnog tijela, i skrivanju spisa i dokumentacije od poslanika Skupštine Crne Gore. Polazeći od karaktera dobijenih odgovora koji po ocjeni Komisije predstavljaju svojevrsnu opstrukciju njenog rada od strane najvećeg broja državnih organa Crne Gore, Komisija je na sjednici održanoj 30. oktobra odlučila da se u cilju utvrđivanja tačnosti navoda objavljenih u listu Nacional obrati i ambasadama SAD, Švajcarske, Kipra i Lihtenštajna u Saveznoj Republici Jugoslaviji da joj pruže pomoć u pribavljanju podataka o eventualnom postojanju računa firmi i banaka u Švajcarskoj, Kipru i Lihtenstajnu koji se pominju u navodima lista Nacional, a vezano za nabavku luksuznih automobila. Odgovor Komisija nije dobila. Komisija se takođe obratila i Evropskoj komisiji sa molbom da joj dostavi Izvještaj kontrole poslova vezanih za tranzit cigareta, koju je u više navrata, vršila u Crnoj Gori. Odgovor od ovog subjekta Komisija nije dobila. Povodom teksta Glavni mafijaški bos Balkana i drugim tekstovima objavljenim u listu Nacional (br. 287, 288, 289, 290, 291, 294 i 298), u kojima je označeno da je navodno Milo Đukanović koristeći svoja predsjednička ovlašćenja pokrivao državno – mafijašku organizaciju za šverc cigaretama u Crnoj Gori, da je ,,Subotić poslovni ortak crnogorskog predsjednika Mila Đukanovića, koji najizravnije sudjeluje u dijeljenju švercerske dobiti", te da su "u poslednjih pet godina Đukanović i Subotić zaradili i razdijelili milijardu dolara", te da se ,,predsjednik i njegova svita voze u dva aviona vrijedna trideset milijuna dolara", te da je navodno Đukanović ,,dobio satove vrijedne 1,5 miliona DM", da je "njegov stan u Podgorici proširen na 400 m2", da ,,račun za namještaj i opremanje stana premašuje 1,5 miliona DM", te da je "blindiranje prozora na stanu koštalo 350.000 DM" i niz drugih optužbi vezanih za ime Mila Đukanovića, Komisija se obratila Milu Đukanoviću da se izjasni, odnosno izvijesti Komisiju o tim kao i o svim drugim navodima sadržanim u tekstovima objavljenim u Nacionalu, vezanim za njegovo ime. Milo Đukanović je između ostalog odgovorio Komisiji: ,,Da se radi o golim neistinama, izmišljotinama i podmetanjima, bez pokušaja da se ijedan od takvih navoda dokažu, sračunatim na moju moralnu i političku diskreditaciju". U prilogu odgovora Đukanović je dostavio demanti od 20. maja 2001. godine, koji je uputio direktoru i glavnom i odgovornom uredniku Nacionala u vezi sa tekstom ,,Glavni mafijaški bos Balkana" i obavijestio Komisiju "da je njegov stav isti i u odnosu na seriju tekstova objavljenih kasnije u ovom listu". Ministar finansija u Vladi Republike Crne Gore Miroslav Ivanišević na sjednici Skupštine Crne Gore od 19. jula 2001. godine, u vezi adaptacije stana Mila Djukanovića, izjavio je "da Stambena komisija Vlade Crne Gore nije donijela nijednu odluku. Pa prema tome nijednu marku, niti dinar, iz ranijeg perioda sredstava Republike Crne Gore, nije koristio predsjednik Republike Đukanović za adaptaciju svog stana". Nakon objavljivanja teksta u Nacionalu pod naslovom ,,Otkriven milionski tajni račun Mila Đukanovića", Komisija se obratila Milu Đukanoviću i zatražila detaljnu informaciju o tačnosti, ili netačnosti navoda u ovom tekstu. Kako Milo Đukanović u ostavljenom roku nije odgovorio, Komisija mu se ponovo obratila sa istovjetnim zahtjevom. Milo Đukanović je odgovorio da se nikada nije bavio biznisom, ni prije, ni poslije ulaska u politiku, da nije ničiji poslovni partner i da ni po kojem osnovu nije i ne može biti djelilac kakve dobiti, i ustvrdio: ,,Nemam nikakvih tajnih računa, ni u zemlji, niti u inostranstvu". S tim u vezi, a u cilju provjeravanja tačnosti navoda, Komisija se obratila Ambasadi Švajcarske i Lihtenstajna u vezi sa navodima u tekstovima iz Nacionala i iznijetim tvrdnjama da su u bankama u Lihtenstajnu plaćeni računi za nabavku skupocjenog namještaja za opremanje stana Mila Đukanovića. Posredstvom Ambasadora Švajcarske u Beogradu, od Državnog tužilastva Lihtenstajna Komisija je dobila odgovor, u kome se između ostalog kaze da zamolnica Crnogorske parlamentarne komisije ne odgovara zamolnici za pravnu pomoć jer su za podnošenje zahtjeva za pravnu pomoć legitimni jedino sudovi, državna tužilastva, ili organ nadležan za pitanje krivičnog izvršenja ili izvršenja mjera. U vezi sa tvrdnjom o postojanju tajnog računa Mila Đukanovića u bankama Švajcarske, Komisija se obratila Ambasadoru Švajcarske u Beogradu sa molbom da od državnog tužioca Švajcarske, dobije informaciju o ovim navodima i proslijedi je Komisiji. U odgovoru Državnog tužioca Švajcarske stoji ,,da Crnogorska parlamentarna istražna komisija nije krivični pravosudni organ, koji sprovodi krivični postupak, te da se u postupku Crnogorske parlamentarne istražne komisije ne moze pruziti pravna pomoć". Na ovu okolnost nijedan nadležni državni organ Crne Gore nije reagovao, niti je od Državnog tužilastva Lihtenštajna i Državnog tužioca Švajcarske tražio provjeru navoda o postojanju tajnih računa. Povodom optužbi objavljenih u Nacionalu da se na Subotićevom platnom spisku nalazi i predsjednik Crnogorskog parlamenta Svetozar Marović, koji je ,,takođe ljubitelj skupih satova, a mjesečna mu je apanaža 100.000 DM", te da je ,,Marović od Subotića dobio i stan u najboljoj četvrti Pariza, kao i tvrdnje Srećka Kestnera u intervjuu datom Nacionalu da je Marović dobijao po 100.000 DM mjesečno, Komisija se obratila Svetozaru Maroviću, sa zahtjevom da podnese informaciju o navodima sadržanim u tekstovima Nacionala. Svetozar Marović je između ostalog odgovorio Komisiji: ,,Da sve sto je na bilo koji način navedeno kao činjenica ili ostavljeno kao sumnja, a tiče se moje ličnosti, nije istina i da predstavlja samo pokušaj ničim dokazane upletenosti u posao kojim se nikada ni po službenom, ni po svom izboru, nijesam bavio, niti imao bilo kakve veze sa predmetnim poslovima koji su bili daleko od moje profesionalne i lične zainteresovanosti". Povodom optužbi objavljenih u Nacionalu kojima je Vuk Bošković tadašnji pomoćnik Ministra unutrašnjih poslova za javnu bezbjednost naznačen kao jedan od učesnika u tranzitu i švercu cigaretama, Komisija se obratila Vuku Bošković sa zahtjevom da dostavi informaciju o tim kao i svim drugim navodima vezanim za njegovo ime, sadržanim u ovome tekstu. U odgovoru Komisiji ,,Da se radi o potpunim neistinama koje i ovom prilikom energično odbačujem. Ocjenjujem da su izmišljeni navodi u tom listu usmjereni na moju ličnu i profesionalnu diskreditaciju, s krajnjim ciljem da se time poljulja povjerenje građana i u rad MUP-a, u kome sam časno obavljao povjerene dužosti, poštujući Ustav i zakone Republike Crne Gore". (Nastavlja se)
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 15, 2013 23:27:07 GMT -5
ЦРНА ГОРА ПРЕД НОВОМ ПРЕПРЕКОММихаил КАРМАЗИН | 16.03.2013 | 01:53 | |
За мање од месец дана, а прецизно 7.априла, у Црној Гори, која формално представља најмлађу, 13. по реду, словенску државу која је за самосталну проглашена 3.јуна 2006.године, треба да се одрже председнички избори. И мада основу политичког система земље представља власт у рукама премијера, ипак ће од председника, поготово уколико он буде независна фигура, зависити доста тога...
Ново гласање на себе привлачи много више пажње него она досадашња, и то из два разлога. Први је што у следећих годину-две дана Црна Гора мора дефинитивно да се одлучи: да ли ће да се раствори у „евроатланској породици“ тако што ће ЕУ и НАТО-у предати значајан део свог недавно стеченог суверенитета, или ће успети да сачува своју јединствену оригиналност – посебност уз привилеговане веза са нацијама које су јој цивилизацијски најближе –Србијом и Русијом. Други разлог већег интереса за априлске изборе лежи у томе, што се најзад у тој Републици, после двадесет година непрекидне власти бивших комуниста- ренегата који су себе назвали Демократска партија социјалиста (ДПС), на челу са садашњим премијером Милом Ђукановићем, појавила реална политичка алтернатива кроз личност Миодрага Лекића, лидера опозиционог Демократског фронта.
Људи су све љући због неприкривених манипулација режима који тежи да по сваку цену сачува свој положај, иако је у Европи за грешке какве они праве не једна генерација руководилаца већ одговарала. Чак је и у садашњој кампањи кандидатура кандидата партије на власти пропраћена отвореним скандалом. Садашњи председник Филип Вујановић, који је члан ДПС-а, а који је на ту дужност изабран још 2003.године у оквиру државе која је представљала заједницу са Србијом, кандидује се за место председника већ трећи пут, без обзира што устав предвиђа највише два кандидовања. Први период његове власти су демократе прогласиле уз ћутање Европе које је само по себи много говорило. Тај период је завршен 2008.године, и тада су одржани нови председнички избори који су били нелегитимни јер је председник биран пре него што је проглашена независност. И тако се десило да је од 2006. до 2008.године Вујановић био на месту председника незаконито, тако да треба да се позове на одговорност због узурпирања власти. Такво подсмевање здравом разуму није могао да поднесе чак ни партнер ДПС-а из коалиције на власти – лидер Социјал-демократске партије (СДП), спикер парламента Ранко Кривокапић. Он је изјавио да ће гласати против Вујановића и да ће позвати чланове своје партије да учине исто. Црногорско друштво је уморно од бескрајних афера и корупционашких скандала који су повезани са породицом Ђукановић, од приче да су чланови те породице сакрили по швајцарским банкама више милијарди долара. Црногорцима уопште не ласка слава по злу о њиховој земљи као о „краљевини мафијаша“ са Балкана, која се откако постоји бавила „професионално разбојништвом“ тим пре, што им њихова историја даје много разлога да се поносе својом прошлошћу.
Допринос Црне Горе развоју европске цивилизације превазилази њену бројност у становницима (626 хиљада) и величину територије (13812 квадратних км). Ту се може са пуним правом искористити пословица „Јесте златник мали – али вреди!“ Црногорска државност се кроз непрестане ратове за слободу без прекида развијала од раног средњег века, при том су Црногорци уз своје квалитете као бораца подједнако поседовали и филозофске и песничке црте. Управо је на њиховом простору још у 15. веку постављена прва типографија за штампање ћирилицом. Од времена Петра Великог тај народ је посебним везама повезан са Русијом. А стратешки положај у области, у којој су се сударали интереси многих великих држава, Црне Гора је успела да сачува све до данас. Посебну пажњу геополитичара, на пример, привлачи дубок скоро 30 километара фјорд - Бока Которска - и бисер и „проклетство“ Црне Горе – једини у Средоземном мору, који од лепоте пресеца дах. Ту се у своје време налазила главна поморска база изузетно снажне Аустро-Угарске империје, а у наше време га отворено меркају стратези НАТО-а.
Црна Гора се сасвим определила за зближавање са Европском унијом, али је питање - под којим условима. Неке њене комшије, на пример Бугарска, потписали су дискриминационе споразуме због чега у њима нема ни трага од очекиваног процвата националне економије, већ се пре може говорити о њиховом све јачем деградирању. Ако се сетимо познатих финансијских проблема јужног европског појаса (тј. зоне ПИГС) пред све нове кандидате који полазе од сличних услова, Европска комисија поставља све оштрије захтеве. Презасићеност европског тржишта производима традиционалног црногорског извоза – прехрамбених производа и лаке индустрије, изузетно строги стандарди за те врсте производње који не трпе постојање националних особености, већ их све дотерују према укусима европских бирократа, могу да униште чак и оне тачке раста, које су постојале у економији земље.[1]
У Бриселу се потпуно приступање Црне горе Европској унији не предвиђа пре 2020.године. Европа јако воли да дискутује о важности закона, борби са корупцијом и поштеној конкуренцији на изборима, али врло сумњиво ћути у вези са „оригиналношћу“ црногорске власти. Зашто? Одговор је баш једноставан: тако јој је много лакше да све држи под својом контролом и да диктира услове за интеграцију са европским институцијама, који ће бити изузетно повољни за европску бирократију, а тешко да ће одговорити на наде и очекивања Црногораца. Овакви споразуми на крају за земље увек бивају лоши, али ће зато оне, који ће их потписивати са црногорске стане, ослободити од даљег гоњења. Ето – то је читава рачуница. Да ситуацију поправи може само потпуно нов тим руководилаца и преговарача који себе нису упрљали корупцијом, и који ће моћи да добију повољније услове интеграције са ЕУ. М.Лекић, на пример, без обзира што је убеђени поборник евроинтеграција, и при том на леђима нема бремена корупционашких скандала или ултиматума који штете интересима његове земље, нема намеру да прихвати.
Надајући се да ће искористити повољан географски положај Црне Горе, у НАТО-у су спремни да Црну Гору приме много раније, већ 2014.године, што Црногорцима може само да да сумњу да једино што ће заиста добити – то су нови трошкови. Према нормама које важе у тој алијанси, и које нико не намерава да због ње мења, Црна гора ће БДП за трошкове одбране морати да повећа на 2%, односно – са садашњих 50 милиона долара на 150 милиона, практично 3 пута. Ту спада и „данак у крви“ или такво савремено јаничарење које у оквиру концепције „паметне власти“ Барака Обаме претпоставља слање на вруће тачке света црногорских момака. Та концепција је осмишљена у циљу вршења постепене замене на изузетно опасним местима америчких војних лица савезницима из НАТО-а, и то најпре из реда „новообраћених“. Очекивано формирање војно-поморске базе НАТО-а у Боки Которској, заједно са ремонтним заводом који уништава човекову околину, а који прорачунати Италијани никако да дочекају да са својих обала пребаце, у парампарчад ће растурити статус еколошке државе, како је Устав одредио суштину постојања Црне Горе.
У штабу НАТО-а у Бриселу такође се врло пажљиво проучавају варијанте за коришћење главне ваздушне луке на црногорској обали, у Тивту. Очигледно је да ће цивилни авиопревозници, које се баве превозом туриста, морати мало да се стисну. Бродови НАТО-а такође могу да са црногорских плажа „сперу“ многобројне туристе. Није случајно што, према анкетама, само 30% Црногораца жели да се њихова земља придружи алијанси.
Зато је циљ ДПС-а да по сваку цену избегне народно изјашњавање о ступању Црне Горе у НАТО, те зато хоће да потребну одлуку протуре само преко парламента. Проблем је како да ДПС на своју страну превуче неколико посланика, колико је потребно до уставом предвиђене две трећине. Из преписке америчких дипломата са сајта Викиликса види се да, активно обрађујући опозицију, и амбасада САД у Подгорици такође ради у истом правцу, конкретно – труди се да „преобрати“ Српску народну партију (СНП). Међутим, њен лидерАндрија Мандић је отворено рекао америчком амбасадору да у редовима његових сабораца у СНП-у не постоји подршка за ту идеју.[2] У Вашингтону су, уосталом, већ констатовали негативну реакцију црногорског друштва на Споразум о статусу америчких јединица при њиховом евентуалном боравку у Црној Гори (СОФА), а који је потписан у току посете председника Вујановића САД-у 2007.године. По њему Американцима треба да се дају права екстериторијалности и имунитет у случају кривичног гоњења без обзира на врсту прекршаја. Власти из Подгорице су тада убедиле амбасаду САД да ће галама која се подигне врло брзо да се стиша, чим се појави нови „скандал недеље“.[3] И још тада је Вујановић обећао да ће да пошаље у Авганистан „мању групу официра“.[4]А то је само пред-почетак, јер још није дошло до укључивања Црне Горе у НАТО.
Црногорци су народ поносит, и они не воле када им се говори где да иду, а где не, па чак ни када то говори „пријатељска Русија“. Међутим, претерани уступци при преговорима са Европском унијом и ужурбано „утрчавање“ у НАТО, а да се претходно сопствени народ не запита за мишљење, објективно могу да доведу до очигледних негативних последица по ту земљу. Најпре, у том случају Црна Гора ће се наћи у ситуацији да јој се без престанка указује како треба „да се понаша“, и да се при том нико посебно не обазире на оно шта она жели да каже или какви су њени интереси, баш као што је то и до сада било са малим члановима наведених огромних структура. Друштву ће бити врло тешко да се помири са тим. Нису случајно са ентузијазмом Црногорци прихватали самоуправљачко искуство и политику неприпајања блоковима бивше Југославије, јер је то било у складу са њеним историјским искуством и духом народа. Деоба СФРЈ је завршена. Републичке границе су признате и стварна опасност по Црну Гору више не долази од њених суседа, већ од неефикасног руководства и перспективе да се у огромном свету изгуби тако што ће доспети још у много јачу зависност од спољне управе него што је то било до сада. Неутралност – то није пасивност и није изолација. Неутралне Швајцарска, Аустрија, Финска, Шведска – то су земље изузетно успешне и врло активне на међународној арени. За добре односе са неутралним земљама су сви заинтересовани, и у таквом се случају „мало претвара у велико“. Кандидат за председника земље из опозиције – Миодраг Лекић - који је много година провео у дипломатској служби одлично то разуме, и зато се упорно залаже да општенародни референдум по питању ступања Црне Горе у НАТО, при том подвлачећи да „постоје и друге варијанте“ којима се државна безбедност може обезбедити.
Црна Гора, како смо већ рекли, је 13. по реду самостална словенска држава, али за њу тај број не треба да буде несрећан. 13.јула 1878.године, на пример, на Берлинском конгресу је, захваљујући напорима руске дипломатије и њеног шефа – канцелара А.М.Горчакова, призната њена независност. 13.јула 1941.године је дошло до својеврсног историјског одговора Црне Горе на напад Немачке на Совјетски Савез, који су Црногорци по навици наставили да називају Русија, а антифашистички устанак који је тада у њој плануо је био први у Европи. Кажу да пошто су скоро целу своју територију ослободили од Италијана, Црногорци су понегде по брдима палили велике ватре, очекујући да се појаве „руски падобранци“. Међутим, заједничка борба до потпуне победе је трајала још дуге четири године. Сада су, 2013. године, опет избори, и према симболици бројева, на које смо навикнути, они Црној Гори могу да донесу изузетно важне позитивне промене.
| |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 15, 2013 22:56:21 GMT -5
15.03.2013 u 14:24Zdravstvene prednosti hladnog tušaTuširanje hladnom vodom je oblik hidroterapije koji je u prošlosti bio priznati medicinski tretman. Lakši pristup toploj vodi i lijekovi bacili su hladan tuš u zaborav. Međutim, budući da ćete se ionako tuširati, vrijedi se podsjetiti na mnoge zdravstvene prednosti hladnog tuša.
Jača imunitet
Hladan tuš povećava proizvodnju bijelih krvnih stanica i tako jača imunitet. Zbog toga je manje vjerovatno da ćete dobiti prehladu i gripu, pa čak i neke oblike raka. Poboljšava cirkulaciju Dobra cirkulacija je ključna za cjelokupno zdravlje. Izmjena tople i hladne vode tokom tuširanja poboljšava cirkulaciju jer dolazi do stezanja i širenja krvnih sudova. To može spriječiti hipertenziju, otvrdnuće arterija, pojavu proširenih vena, te pomoći da se osjećate i izgledate bolje. Reguliše tjelesnu temperaturu Ako imate hronično hladne ruke i noge ili mislite da se previše znojite, pokušajte s hladnim tušem. Podstiče mršavljenje Ubrzava metabolizam te aktivira izgaranje smeđih masnih stanica. Uočićete da lakše mršavite, te da je olakšan rast i oporavak mišićnog tkiva. Pomaže ublažiti depresiju Hladna voda stimuliše ‘plavu tačku’ u mozgu i podstiče proizvodnju noradrenalina, koji ublažava depresiju. Poboljšava kretanje limfe Limfa odnosi otpadne materijale iz stanica, a za dobar protok limfe potrebna je kontrakcija mišića. Hladni tuševi uzrokovaće kontrakciju cijelog tijela. Limfedem u nogama i gležnjevima je čest znak slabe cirkulacije. Produbljuje disanje Dublje disanje pomaže u borbi protiv stresa i šoka, te vazokonstrikcije. Ubrzava oporavak zbog iscrpljenosti i dokazano olakšava KOPB. Hronična opstruktivna plućna bolest (KOPB) je bolest pušača koju karakteriše smanjenje protoka zraka kroz disajne puteve (opstrukcija) koje nije potpuno reverzibilno. Održava zdravima kožu i kosu Topla voda isušuje kožu, dok hladna zateže kožu i pore te podstiče sjaj kose. Korisna je za sprečavanje kožnih problema, kao što su akne, i pomaže u detoksikaciji. Povećava energiju i osjećaj dobrobiti Samuraji bi sebi svakog jutra izlili kantu hladne vode na glavu. Tako bi se brzo razbistrili i osjećali snažnije. Povećava plodnost Hladan tuš podstiče proizvodnju hormona koji su korisni kad pokušavate zatrudniti. Ipak, ne preporučuje se nagla promjena načina tuširanja. Drastične mjere mogu izazvati previše stresa za vaše tijelo. Polako prilagodite temperaturu vode od ugodno tople, tople, mlake, hladne i vrlo hladne. Ili možete ostaviti hladnu vodu za posljednjih 30 sekundi tuširanja. (Vijesti.ba)
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 15, 2013 13:24:22 GMT -5
Polemika
Ko su muslimanski fundametalisti (Povodom tvrdnji u knjizi "Begovi na granici" Šerba Rastodera) Piše: Profesor dr Kaplan Burović, akademik
Šerbo Rastoder je 2011. godine objavio u Podgorici knjigu "Begovi na granici - Resulbegovići od Novog, Trebinja do Ulcinja". Preko sajta I-N Serbska dijaspora, dana 22. januara 2012. godine, stavio sam na znanje sve da je ova knjiga Šerba Rastodera plagijat mojih knjiga "Resulbegovići - porodična istorija" (Ulcinj 1994.) i "Burovići - porodična istorija" (Perast 2008. godine), kao i očiti falsifikat porodične istorije Resulbegovića, jedna od najznačajnijih plemićkih porodica Herceg Novog, Trebinja i Ulcinja, koja vodi svoje poreklo od peraške plemićke porodice Burović, što je striktno naučno, dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima dokazano ne samo sa moje strane, pomenutim knjigama, već i od drugih istoričara, naučnika i akademika, kao što je konkretno poznati akademik, prof. dr Vojislav Korać. Taj samčlanak prethodno objavio u mojoj knjizi "Velika je Crna Gora", Ulcinj 2011. Luka Tomović, svojom studijom Plagijati Šerba Rastodera, objavljena isprva na sajtu Glas dijaspore (Lübeck-Nemačka, 2. februara 2012, zatim i u njegovom delu "Istinom protiv laži", Ulcinj 2012.) dokazao je citatima i upoređenjima da je knjiga Š. Rastodera stvarno jedan plagijat mojih pomenutih dela.
Savo Zmajević, njegovom studijom "Falsifikati Šerba Rastodera", objavljenom isprva u listu Tabloid (br. 252, Beograd 16. februara 2012. i br. 253, dana 1. marta 2012, a pod naslovima "Ne po materi, već po ocu", odnosno, "O prošlosti se ne piše po narudžbini", preštampana u mom delu "Srpski vitez", Ženeva 2012.) isto tako je dokazao da je Š. Rastoder falsifikovao istorijsku istinu o ovoj značajnoj i rodoljubivoj porodici, koja je tako mnogo doprin'jela ne samo u istoriji gradova Herceg Novi, Trebinje i Ulcinj, već i u istoriji Crne Gore, Hercegovine, Bosne, Srbije i čitave Jugoslavije, pa i drugih naroda i zemalja.
Š. Rastoderu je ovu knjigu objavio "Almanah" iz Podgorice, poznati muslimanski fundamentalistički godišnjak, koga sam ja svojevremeno izložio konstruktivnoj kritici. Urednik je Atvija Kerović, dok joj je lekturu i korekturu izvršio poznati albanski književnik Zuvdija Hodžić, koji je jedno vreme postojao na zdravim pozicijama progresivnog stvaraoca, ali se poslednjih godina jasno vidi da naginje prema veliko-albanskim falsifikatorima istorije, šovinistima i rasistima.
Knjiga je naručena i plaćena od strane četvorice ulcinjskih dahija, sve samih Resulbegovića: Selim-beg, Gano-beg, Šućuri-beg i Ekrem-beg. Promovisana je u Ulcinju uz učešće ministra unutrašnjih poslova Crne Gore i drugih zvaničnika, sigurno i policijskih snaga obezbeđenja, ali tek pošto su videli da sam se ja popeo na avion i odleteo za Švajcarsku, bez znanja da je ta knjiga i objavljena, kamoli i o planiranoj promociji. Krili su sve od mene, a knjigu kriju i dan-danas! Jedva sam uspeo, po povratku u Ulcinj, da ubedim jednog rođaka da mi je da, koliko da vidim što nam je to tamo naškrabao Šerbo Rastoder.
Treba znati da su ovi ulcinjski begovi tradicionalno najveći bogataši Ulcinja, izuzev Ekrem-bega (Otac mu je išao za repom magarca i nikada se nije pošteno najeo hleba!), koji je kao „komunista" dospeo i na položaj predsednika Izvršnog odbora Opštine Ulcinj, pa i na dužnost sekretara Opštinskog komiteta Saveza komunista Crne Gore za Ulcinj. Bio je i delegat na XII Kongresu Saveza komunista Jugoslavije i završio svoju karijeru kao muslimanski fundamentalista, koji poriče i svoju crnogorsku nacionalnost (dok je bio sekretar opštinskog komiteta Saveza komunista, izjašnjavao se kao Jugosloven!), pa nam se sada izjašnjava i kao Albanac, militantno učestvjujući u njihovim veliko-albanskim i šovinističko-rasističkim pretenzijama nad Crnom Gorom.
Zajedno sa ostala tri bega, on je sistematski sabotirao izdanja mojih knjiga uopšte i posebno one o Resulbegovićima, gde se govori i o njemu i njegovom ocu, dedi, pradedi, čukundedi. Harangirao je protiv mene i kod moje rođene braće, pa - pošto mi je uz prisustvo hodže (isto tako u mom odsustvu !) sahranio brata, pukovnika JNA, Dževeta Resulbegovića, komunistu još iz partizanskih redova, oženjenim Srpkinjom (deca Anka i Ljubomir), zarekao se da će to učiniti i sa mnom. Moguće dav se tako zarekao i neosunećenom Ljubomiru. Sigurno je planirao da ga osuneti posle smrti ! Ali, mora da je Ekrem-bega čuo taj njegov bog, pa ga pozvao sebi, naravno - sa hodžom, kako mu i dolikuje. Pokoj mu duši i laka mu bila zemlja crnogorska, koju ne stiže da nam je osuneti i napravi albanskom!
Vremena se menjaju, pa se sa vremenom i ljudi menjaju po svojoj ćudi i naravi. Ekrem-beg nam ode ne položivši računa za svoja zlodela. Ipak - kako vidite - za sve što nam je učinio, sâm ili po naređenju svojih pretpostavljenih, i posle smrti ćemo mu tražiti računa ovde, na ovom svetu, ma koliko ga branio njegov ministar.
Koliko da znate, Šerbo Rastoder je pedagog istorije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Bio je i nastavlja taj posao, iako je demaskiran na nacionalnom nivou kao muslimanski fundamentalista i bezobrazni falsifikator istorije jugoslovenskih naroda, posebno srpsko-crnogorskog, još pre objavljivanja ove knjige. Naš narod kaže: kome je Bog otac, lako mu je biti svetac!
Ali, kad će jadni naši muslimani shvatiti ko su im ovi njihovi muslimanski fundamentalisti i pred kojim se to bogom oni klanjaju, ko ih instruira i plaća da tako laju, ne samo usmeno, već i preko čitavih knjiga sa više stotina stranica?! Imenovali su ih i za vaspitače naše dece, u ono vreme kad Crnogorskoj akademiji nauka i umetnosti, koja me angažovala za jedno planirano predavanje, nije dozvoljeno da to ostvari!!!
Carta canta !
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 15, 2013 13:02:07 GMT -5
Polemike Albanologija i albanolozi
Ivan Lovrenčić Istorijski problem porijekla Albanaca (Šćipetara) je star. Počeo je prije mnogo vjekova, prije njihovog nacionalnog buđenja i preporoda. On je okosnica, kičma albanologije. Oko tog problema vrte se i svi drugi problemi Albanaca, kako istorijsko-etnički, tako i filološki, pa i društveno-politički,psihološko-etički i moralni. Oko tog problema su se lomila i lome se još uvijek koplja.
Mislimo da ga prvi inicirao Enea Silvio Piccolomini (papa Pio II, 1405-1464) njegovim djelom DESCRIPTIO EU-ROPAE ORIENTALIS XV, Roma, za kojim su se zatim poveli naši, slovenski hroničari i istoričari, kao što su Crnogorac Marinus Barletius (moguće pseudonim Marina Bečića-Marinus Becichemus, Skadar 1468 - Padova 1526), pa Dalmatinac Tuberone Cerva(1455-1527), koga slijedi Srbin Petar Mazarek (? - 1635) i drugi. I prvu riječna albanskom jeziku napisao je Crnogorac, biskup Drački, Pavle Anđelić(1417-1469), dok je prvu knjigu na tom jeziku napisao i objavio Hrvat Ivan Buzuk (1555). Ove su prosljijedili poznati slovenski autori Petar Budi (1566-1622), Frano Bjelić (1606-1643), Petar Bogdan (oko 1625-1689), i bezbroj drugih Slovena, među koje vrijedi spomenuti i Jernej Kopitar (1780-1844),Vuk Karadžić (1787 -1864), Franc Miklošić (1813-1891), Marko Miljanov (1833-1901), Wilhelm Tomaschek (1841-1901), Rajko Nahtigal(1877-1958), Petar Skok (1881-1956), Anton Mayer (1883-1957), Afanazij M.Seliščev (1886-1942), Julius Pokorny (1887-1970), Henrik Barić (1888-1957), Veselin Beševliev (1900-1992), Vladimir I.Georgiev (1908-1986),Vaclav Ci-mohovski (1912-1982), Alojz Benac (1914-1992), Vladimir Orel(1952-2007), pa sve do onih današnjih dana, koji su i nisu uneti u BIOGRAFSKI LEKSIKON SRBI U SVETU Milene Milanović, pa ni u LEKSIKON CRNOGORSKE KULTURE Nikole Rackovića. Među njima je sigurno najznačajniji akademik, prof. dr Kaplan Burović, svjetski poznat i priznat kao najveći i najverodostojniji savremeni albanolog.
Kaplan Burovic
Iako su ovi Sloveni začetnici albanologije, njihova imena nećete naći u albanskim ćitapima sa naslovom "Istorija albanologije". A ako i nađete tamo kojega od njih, sigurno vam se predstavlja kao Albanac. Tako za P. Mazarekaoni pretendiraju da je bio Albanac, iako znaju sasvim dobro da je njegov rođak biskup Matija Mazarek izjavio da je Srbin, pa je uputio i molbu Bogu: „Spasi nas, Bože, Albanaca !"
Kažu i za dr Petra Bogdana da je bio Albanac, iako znaju da im je ovaj ostavio pismeno da je Srbin, i to potomak Jug Bogdana. Pretendiraju i za Akademika Burovića da je njihov, Albanac, iako mu ni poslije desetog dranja na živo ne nađoše ni parčence albanske čapre. U posljednje vrijeme počeli su da nešto cediraju. Onaj koji je najviše urlikao za njegovo albansko porijeklo, sada priznaje da je Akademik Burović od pravoslavnih Crnogoraca, bokeljski „Ciganin", ali - po njemu i albanskoj logici - pošto tako dugo živi sa Albancima Crne Gore, vrijeme je da se izjavi za Albanca !!!
Svi su ovi Sloveni, ko manje a ko više, doprinijeli u albanologiji, pa - pokoji od njih - i po pitanju porijekla Albanaca.
Ove su Slovene proslijedili strani autori, grčki, austro-njemački, francuski, engleski, rumuniski, italijuanski, mađarski, vlaški, jevrejski. Evo imena nekih od njih: Ana Komnena (1083-1154), Laonikos Halkokondiles (1425-1490),Giovani Antonio Magini (1555-1617), Johann Ch. Adelung (1732-1806),Johann E. Tunmann (1746-1776), Francois Pouqueville (1770-1838),Barthold Niebuhr (1776-1831), Jacok Ph. Fallmerayer (1790-1861), Franz Bopp (1791-1861), Ami Boué (1794-1881), Joseph R. von Xylander (1799-1854), Theodor Benfey (1809-1881), Johann G. von Hahn (1811-1869),August Schleicher (1821-1868), August Frick (1833-1916), Carl Paul (1839-1901), Gustav Meyer (1850-1900), Lajoš Talloczy (1856-1916), Gustav Wiegand (1860-1930), Hermann Hirt (1865-1936), Paul Kretschmer (1866-1956), Nor-bert Jokl (1877-1942), Sextil I. Puškariu (1877-1948), VasilePârvan (1882-1972), Giorge Pascu (1882-1951), Hans Krahe (1898-1965),Victor Papacostea (1900-1962), Giuliano Bonfante (1904-2005), Georg Stadtmueller (1909-1985), Ion Iosif Russu (1911-1985), i drugi.
Bavili su se i Albanci albanologijom, ali kasno, posle nas i drugih stranaca. Među njima su se istakli kao takvi Angelo Mascio (Italo-Albanac, 1758-1821),Eqrem Çabej (1908-1980), Aleks Buda (1911-1993), Shaban Demiraj (1917-), Aleksandar Xhuvani (1880-1961), Androkli Kostallari (1922),Aleksandar Stipčević (1930), Ali Hadri, Idriz Ajeti i koji drugi.
Od samog početka, zbog nedostatka dokumenata i studija za albanski narod i jezik, albanologija je pošla stranputicom, pretežno stopama Enea S.Piccolominia. Svi koji su se bavili njome tretirali su je u kolosjeku romantizma i prednaučnih gledišta. U tim okolnostima mislilo se da su Albanci ostaci nekadašnjih Pelazga. Vatreni pobornici ove hipoteze bili su Johann E. Thunmann (moguće otac pelaške hipoteze), Johann G. von Hahn (koji je nekada mislio da su Albanci Sloveni) i August Schleicher. Gustav Meyer se ozbilno zauze tom hipotezom i naučno nam dokaza da Albanci nemaju nikakve veze sa pelaškim stablom naroda. I pored toga, pošto se ta hipoteza svidjela albanskim feudo-buržujima, oni su je prigrlili i pravili se kao da ne znaju da ju je G.Meyer oborio. Propagandirajući je na sve strane, oni su nastojali da tako ujedine Albance i povedu ih k nacionalnom buđenju i nacionalnom oslobođenju. Poslije DSR, novo pokoljenje albanskih istoričara, pretendirajući za veću ozbiljnost u tretiranju porijekla svog naroda, službeno prihvati Akademika Meyera i složi se da Albanci nemaju veze sa pelaškim stablom, pa to uvedoše i u jedan krajičak svoje istorije, ali praktično i dan danas se udara u bubnjeve da su tobože Pelazgi, pa time i odgajaju svoju djecu, sada više ne u službi ujedinjenja i nacionalnog buđenja, već čisto u službi rasizma, njihovog pretendiranja da su autohtoni i najstariji narod u Evropi i na svijetu, najkulturniji i najmoćniji, pali s neba, božanstveni.
U ovom kolosjeku oni pretendiraju da njima pripada da vladaju svijetom, da se njihov jezik treba uvesti kao obavezan službeni međunarodni jezik i da se njihovoj kulturi i diktatu trebamo podložiti i pokoriti svi.
Pošto je Akademik Meyer pobio hipotezu o pelaškom porijeklu, svi oni, koji su se bavili albanologijom, orijentisali su se prema Ilirima, pretendirajući da su Albanci sljedbenici Ilira i ponavljajući to papagalski. Apsolutno niko od njih nije ni pokušao da to bilo čime dokaže. Ovu hipotezu je podržao zapadni svijet, katolički i kapitalistički, a sa ciljem da Albance upotrijebe kao topovsko meso za ostvarivanje svojih antipravoslavnih i antislovenskih ciljeva. Iako su Albanci pretežno muslimani, Vatikan ih je podržavao i podržava ih, jer mu trebaju u borbi za širenje katoličizma u predjelima pravoslavlja.
A „komunista" Ismail Kadare se zakleo Vatikanu da će u dogledno vrijeme prevjeriti sve muslimane Albanije u katoličku vjeru. Sa njima i one dijaspore, naravno - uz pomoć drugog „komuniste", Paška Camaja, koji se zarekao da će sve Bošnjake, u roku od tri godina njegovog guvernerstva u BiH, ubjediti da su Albanci. Sa druge strane su ih podržavali i vlastodržci Austro-Ugarske, a za svoje planove prodiranja na Balkan, što aktuelno nastavljaju da čine oni SAD sa NATO džandarima.
Kao najveći iliromani istakli su se Gustav Meyer, Norbert Jokl, Paul Kretschmer i Julius Pokorny, koji - iako nisu ničime ni pokušali da dokažu to - indoktrinirali su iliromanijom cio svijet, pa i naše, jugoslovenske istoričare.
Svijesni da je pelaška hipoteza neosnovana, Albanci su se odmah uhvatili kao davljenik slamke za ilirsku hipotezu, pa dan-danas čine sve da to i „dokažu" svime i svačime, i parčencima keramike, koje proizvode njihovi „socijalistički" zadrugari u Kavaji, očitim falsifikatima i besmislicama.
U međuvremenu nagomilalo se prilično dokumenata i činjenica iz albanske prošlosti i o albanskom jeziku. Analizirajući raspoloživi materijal, njemački akademik, prof.dr Gustav Weigand formulirao je 12 argumenata, kojima nedvosmišljeno dokazuje da Albanci nisu Iliri.
Kad su se suočili sa njegovim argumentima, i pomenuti najveći iliromani digli su ruke od ilirske hipoteze i složili su se sa Akademikom Weigand.Posebno su ga snažno podržali W.Tomaschek, S.Puškariu, V.Pârvan, JuliusPokorny, Hans Krahe, pa i sâm najveći iliroman N.Jokl. Pomagao ga i našHenrik Barić, ali neodlučno.
Albanci su en bloc nastavili da udaraju u doboše ilirskog porijekla. Pa i Jugosloveni! I jedni i drugi dan-danas indoktriniraju svoju djecu albanskom autohtonijom i tobožnjim porijeklom od Ilira. Čine to i mnogi drugi po svijetu, ili zato što su za to plaćeni od albanskih vlasti i albanske mafije, ili zato što neće da se zamjere Albancima, neće da ih izazovu protiv sebe, pošto su od vremena shvatili da Albanci, one koji se ne slažu sa njihovom autohtonijom i ilirskim porijeklom, odmah proglašavaju za neprijatelje albanskog naroda i - teško njima: albanska mržnja je bez presedana u istoriji čovječanstva. U proganjanju subjekta svoje mržnje oni se angažuju svi, od presjednika republike do posljednjeg čobanina, koji vrletima čuva koze, pa i ne zna što znači autohtonija ili Ilir. Očit je primjer Akademik Burović, koga su i na živo odrali tražeći otvoreno od njega da se odrekne njegovih društveno-političkih, pa i naučnih ubjeđenja i stavova. Albanci su trpjeli i turskog okupatora 500 godina, trpjeli su i Austro-Ugarskog okupatora, pa i fašističke okupatore Musolinija i Hitlera, ali nikako ne trpe ove koji kažu da Albanci nisu autohtoni, ni Pelazgi, niti Iliri.
A još uvijek ima po svijetu i takvih poklonika pred albanskom falsifikovanom istorijom, koji to čine instruirani od Vatikana i Međunarodnog džandara, jer još uvijek ima i onih koji snivaju da zagospodare svijetom i da u njihove kohorte inkuadriraju i Albance, kao što su ih inkuadrirali i tokom DSR Musolini i Hitler, koji su ih angažovali i na frontu Zapada (puk „Skenderbeg", u Paris), i na frontu Istoka (puk „Kosovo", u Staljingrad).
Jugoslovenski akademici, od Josipa Broza Tita oškopljeni, godine 1969, sred Beograda, potpisali su tapiju Balkana Albancima, priznajući ono što pretendiraju oni: da su autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi !
Poslije ovoga, 1972, organizuju Albanci u Tirani Skupštinu ilirskih studija, preko koje afirmiraju svoje pretendiranje da su „neosporno" autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi.
Odmah poslije ovoga, Ali Hadri i Idriz Ajeti zabijaju svoj nos u Jugoslovensku enciklopediju i preko nje oktroišu da su Albanci na Balkanu autohtoni, sljedbenici Ilira, pa i Pelazga. Naravno da poslije ovoga, podsticani iz Tirane, izbiše na Kosovo nemiri: pod maskom potražnje ljudskih prava, oni traže otcepljenje KiM od Srbije i prisajedinjenje Albaniji. Na promemoriju jugoslovenskih vlasti albanskim vlastima, lično Enver Hodža odgovara:<o:p></o:p>
" inicijativa…koju sadrži jugoslovenska promemorija, gde se pretendira da tobože u Albaniji Kosovo i ostale oblasti nazivaju " naše zemlje ". Mi smo govorili i govorimo za Albance koji žive u svojim oblastima u Jugoslaviji i za NIŠTA DRUGO. Svet zna da čita i da razume kako treba naše službene izjave i mnoga dokumenta, gde se dokazuje da ALBANIJA NEMA TERITORIJALNIH PRETENDIRANJA PREMA NIKOME i da ALBANSKI NAROD U JUGOSLAVIJI NIJE TRAŽIO UJEDINJENJE SA ALBANIJOM. Samo Jugosloveni, koji nemaju čistu savest i koji su zasljepljeni od šovinizma, čitaju ih naopako, ili kako im je volja, jer u sebi nepravdu, koja se čini Albancima, oni smatraju za pravdu i, da bi maskirali ovo, čine krivom Albaniju ".1)(Podvukao - IL)<o:p></o:p>
Naravno da se poslije svega ovoga uskomešaše vlastodržci u Beogradu. Poče njihovo revidiranje i stava prema albanskoj dijaspori u Jugoslaviji, pa i stava onoga što su im do tada i sami priznali, da su autohtoni, Iliri i Pelazgi, preko svega i nekakva NARODNOST. Ali sve površno, neodlučno, jako-jako aljkavo, nemarno, dvosmiljeno, nejasno. Pa i svestrano sabotirano ne samo od Albanaca i njihovih saveznika na Zapadu, već i od unutrašnjih neprijatelja, i od samih Srba: jedni nesvesno, još uvijek indoktrinirani falsifikovanom istorijom albanskog naroda, a drugi i plaćeni za to od albanske mafije.
27-29. maja 1982. godine, u Beogradu, održan je IX Kongres Komunističke partije Srbije. Instruiran od centra u Tirani, Albanac sa KiM Idriz Ajeti provocira diskusiju o etničkom porijeklu Albanaca, a na osnovu dva terminaJUGOSLOVENSKE ENCIKLOPEDIJE sa strana 75-79: ALBANCI (sačinjen od njegovog kolege Ali Hadrija, koji pretendira da su Albanci genealoški sljedbenivi Ilira) i ALBANSKO-JUGOSLOVENSKI ODNOSI (sačinjen od samog ovog Idriza Ajeti-a, koji pretendira isto i za albanski jezik, tobože potiče od ilirskog).
Na Kongresu je I.Ajeti uporno nastojao na tome da su Albanci Iliri2), našto su mu odgovorili odmah nestručni Srbi, jer je Josip Broz Tito izvrsnog stručnjaka, Akademika Burovića, držao ne samo van Kongresa i van partije, već i van Srbije i Jugoslavije, pa - i u zatvoru, u početku u Idrizovo-Makedonija, a zatim tamo - u Burelj-Albanija.
Kad su postali svijesni ove tragične greške i zločina, uskliknuli su javno, sred Ženeve: „Da smo znali ko je Akademik Burović, uhapsili bismo albanskog ambasadora u Beogradu i rekli Enveru Hodži: „Pusti nam Kaplana, da ti pustimo ambasadora!"". Ali je sada sve bilo kasno, jer je ne samo IX Kongres prošao, već je i KiM potpalo pod vlast albanskih terorista.
Srpski istoričar Jovan Deretić, neupućen u albanološke probleme, na pretendiranja I.Ajeti-a, sasvim umjesno se upitao: zašto jedno čisto naučno, akademsko pitanje, treba učiniti temom diskusije na jednom političkom kongresu?
Jeli moguće da g. Deretić nije shvatio da ovi Albanci, preko ovih diskusija, najčešće neumjesnih, nastoje da problem KIM-a i njihovog porijekla učine svijetskim?! Je li moguće da je g. Deretić stigao na IX Kongres Komunističke partije Srbije a da do tada nije shvatio da Albanci sve politiziraju, pa i svoje etničko porijeklo?!
Ne shvaćajući to, umjesto da oduzmu riječ I. Ajetiu i upute ga za to pitanje gdje mu je mjesto, Deretić, iako svijestan da je nestručnjak, upušta se u diskusiju i pravi pitanje: Zašto Albanci treba da budu potomci Ilira, a ne Tračana? Pošto nije čuo ni za Hansa Krahe-a, kamoli i za Akademika Burovića, za njega je tada bila usvojena tračka hipoteza, koju će, po izlasku sa Kongresa, zamjeniti jednom drugom. Za njega, ilirska hipoteza ne može biti korektna jednostavno zato što je izraz albanskog imperijalizma, nacionalizma itd.3), a ne zato što je u suprotnosti sa dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima.
Prema Deretiću, ilirska hipoteza „miriše na rasizam" i podsjećala ga na teoriju čiste arijanske rase, pa dodaje: „i mi sasvim dobro znamo ko je propagandirao tu teoriju"4). Tako i on, sa pozicija nauke silazi na pozicije politike, za koje je malo prije kritikovao I.Ajeti-a.
Prema Petru Živadinoviću, koji je isto tako diskutirao na tom Kongresu, nauka još nije rešila pitanje etničkog porijekla Albanaca, ali - iako nikada nije imao posla sa takvim akade-mskim problemima - on je sasvim dobro znao daAlbanci ne mogu da potiču od Ilira.
Istoričar Sima Ćirković izjavi svoje mišljenje da je ilirska hipoteza„zaudarala na rasizam".5)
U podršku svojih agenata na tom Kongresu i na sve strane Jugoslavije, posebno na KiM, albanske vlasti naređuju svojoj Akademiji nauka da štampa u Tirani 1982. godine knjigu SHQIPTAR T DHE TROJET E TYRE(ALBANCI I NJIHOVE OBLASTI), koju prevode i objavljuju i na egleski THE ALBANIANS AND THEIR TERRITORIES, Tirana 1985. Preko ovog izdanja se nastavlja njihovo pretendiranje za autohtoniju i porijeklo od Ilira na KiM. Sigurno da se srpski istoričari nisu složili sa time, ali čime su oni pobijali to kad niko od njih još nije bio svijestan naučne istine.6)
Na njihovu kritiku knjige Albanske akademije nauka7), Albanci se pravdaju ovako: „gjithë artikujt e tyre (të autorëve shqiptarë nga KiM,- IL) të përfshira në atë liber kishin qenë publikuar më parë në Jugosllavi dhe pra ishin të njohura publikisht kohë më parë se libri (i akademise shqiptare) të botohej. Sulmet vazhduan sepse në atë liber trajtoheshin çfarë ishte problemi politik më delikat në Kosovë" Svi njihovi dopisi (albanskih autora sa KiM,- IL)sakupljeni u toj knjizi bili su objavljeni prethodno u Jugoslaviju i znači bili su javno poznati još prije objavljivanje te knjige (od albanske akademije).Napadi se nastaviše jer se u toj knjizi tretiralo ono što je bilo najdelikatniji politički problem na KosovoĆ,- kaže kontraverzni i kontradiktorni Albanac Hrvatske Aleksandar Stipčević.
Pa zar ovime ovi Albanci ne priznaju i sami da se bave političkim problemom, a ne naučnim?! Pod maskom jednog čisto naučnog problema, oni proturaju svoje čisto političke zahtjeve i - kad im se ovo tresne u lice, oni se opravdavaju: „dopisi su prethodno objavljeni u Jugoslaviji"!
Ako su ti dopisi prethodno bili objavljeni u Jugoslaviji, to ne znači da je u tim dopisima rečena istina, ponajmanje da je njima dokazano bilo što, posebno ne da su Albanci autohtoni na KiM, pa i sljedbenci Ilira. Napisao je i objavio i Von Hahn da su Albanci Srbi, ali to ovi albanski akademici još nigdje nisu objelodanili.
Tom knjigom, Albanska akademija nauka je pravila političku diverziju i propagandu, a ne nauku, dokazujući nam ovako da mi, Jugosloveni, „nemamočistu savjest, da smo zasljepljeni šovinizmom i da sve što oni, Albanci, pišu,čitamo naopako".
Ovu diskusiju je prihvatio i filolog Pavle Ivić. Iako se nikada nije bavio problemom porijekla Albanaca, izrazi se da Albanci mogu biti samo tračkog porijekla, a ne i ilirskog, tobože zato što nemaju za ribu svoju, albansku riječ, jer je PESHK - „riba", koju oni aktuelno upotrebljavaju, italijanskom etimologijom.8)
Iako neupućen, Profesor Ivić se upustio u javne diskusije i sa nekim drugim Albancima, imenično Mehmet Hyseni i Shkëlzen Maliqi9), poznati kao falsifikatori istorije albanskog naroda, umjesto da se ozbiljno zauzme problemom porijekla Albanaca i da vidi da su svijetski naučnici od vremena konstatirali mnogo značajnije argumente od apelativa PESHK da Albanci nisu Iliri.
Dokaze da su Albanci tračkog porijekla, do danas, nije podnio niko, ponajmanje sâm on. Dokaze da Albanci nisu tračkog porijekla podnio nam je Akademik Burović, naravno - pošto se spasio albanskog zatvora i preko svih prepreka, koje su mu činili ne samo Albanci, već i Pavle Ivić sa svojim kolegama iz SANU.10)
Da bi pritekli u pomoć svojim agentima i teroristima na KiM, Albanska akademija nauka 1982. godine organizira u Tirani Nacionalnu konferenciju o formiranju albanskog naroda, jezika i kulture, gdje su pozvali i pokojeg svog klarka iz inostranstva, pa opet udariše u bubnjeve da su autohtoni i genealoški sljedbenici Ilira. Materijale ove konferencije objaviće ne samo na svom jeziku, već i na francuskom jeziku.11)
U maju i junu 1986. godine i srpske vlasti su preko SANU organizovale konferenciju o istim problemima Albanaca, pa su odmah i radove te konferencije objavili na srpskom i fra-ncuskom jeziku12). Glavne raporte su podnijeli Fanula Papazoglu i Milutin Garašanin. Oboje su demonstrirali nepoznavanje problema i svoju notornu nesposobnost da kažu istinu kako jeste. Garašanin je otišao dotle da je priznao da su Albanci „bez sumnje jedan narod starog Balkana i da je ilirski elemenat, jedan mali dio, odigrao ulogu u njihovom formiranju ...Albanci su jedan narod koji se formirao u srednjem veku od malih ostataka raznih naroda, uključujući i Ilire".
Treba znati da je albanski akademik, prof. dr Eqrem abej 14 godina prije(!) izjavio da se albanski jezik formirao u VI vijeku nove ere na padinama Karpata i Beskida (u Rumuniji) i da su u današnjoj oblasti Mat (u Albaniji) stigli tek u X vijeku nove ere !!!
Jeli moguće da Garašanin nije pročitao ovu izjavu najvećeg albanskog albanologa, za Albance Bog albanologije? Ako to nije pročitao (A sigurno nije pročitao !), šta li je to on radio? Da nije čuvao ulicama Beograda srpske koze?
Kako je ovaj naš akademik uzeo smjelost da diskutira o porijeklu Albanaca bez poznavanja i najelementarnije literature o tom problemu?
Akademik Burović, u zatvorskoj ćeliji, umirući od gladi, ne samo što je pomno pratio sve što su Albanci objavljivali u vezi svog porijekla, već je to i pismeno komentirao i dodavao svojim zatvorskim drugovima i kolegama da pročitaju, iako to nije bilo dozvoljeno, iako su ga svake treće-četvrte godine nanovo izvodili pred sud i nanovo kažnjavali upravo zato, što je i lično Enveru Hodži pisao (iz zatvorske ćelije!) da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost, da se falsifikovanom istorijom Albanci ne vaspitavaju u internacionalnom duhu, već u ekstremno-nacionalističkom, šovinističkom i rasističkom, na bazi čega je i narodna vlast uzurpirana i zamjenjena socijal-fašističkom vlašću njegove crne bande, koja više nije poštovala nikakve zakone, nikakva pravila i principe.
U zatvorskoj ćeliji je Akademik Burović kritički proanalizirao svih 12 argumenata Akademika Weiganda i, prihvatajući njegove argumente, kojima dokazuje da Albanci nisu Iliri, odbacio je njegovo pretendiranje da su Albanci tračkog porijekla. U zatvorskoj ćeliji je Akademik Burović napisao i podao začitanje osuđenicima i njegovu etimološku studiju DARDANIJA, kojom nedvosmisljeno dokazuje da taj toponim ne potiče od albanskog apelativadardh - „kruška", već od imena boga DARDANOS, kome su se Dardanci klanjali. A za njom i mnoge druge studije. Tako je on još u zatvorskoj ćeliji pripremao novo pokoljenje albanskih naučnika, koji će prihvatiti njegove albanološke teze i, po izlasku iz zatvora, sred Tirane će ih zastupati. Jedan od njih je i albanski književnik Fatos Lubonja, ali se među njima posebno istakao istoričar Ardian Vehbiu, koji je javno istupio, preko medija, i u direktnoj odbrani Akademika Burovića. Posebno mjesto među ovim albanskim novim albanolozima zauzima dr Ardian Kljosi, koga su Albanci prije godinu dana ubili sred Tirane, upravo zato što je prihvatio teze Akademika Burovića, od Albanaca proglašene za „crne teze".
I eto, dok se beogradski akademici gegaju od jedne neistine do druge, Akademik Burović, okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svijetu, ne samo što demonstirira suštu naučnu istinu, već uspijeva i da osvijesti poštene Albance, pa i da ih mobilizira u borbi za istinu. Ovdje nemamo posla samo sa jednim genijalnim duhom, već i sa jednim super-herojem. Galileo Galilej je istina rekao Epur si muove!, ali ga zato nisu odrali na živo ni jedan jedini put. Akademik Burović im je oči u oči rekao Epur si muve! i poslije desetog dranja na živo.
Okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svijetu, umirući od gladi, Akademik Burović je samopregorno radio i stvarao, doprinio srpskoj nauci i srpskoj istini više negoli svi srpski akademici zajedno. I poslije ovoga, zato što je Antititovac, moguće i zato što ga drže na listi muslimana (iako sasvim dobro znaju da nije musliman!), tražili su od albanskih vlasti da ga uhapse i fizički likvidiraju, a kad je izveo živu glavu sa tog stratišta, umjesto da ga uzmu pod svoju zaštitu, nastavili su i nastavljaju dan-danas borbu protiv njega, pa i protiv njegovog stvaranja, kriminalno sarađujući u tome i sa Albancima, za koje znaju da nisu samo njegovi neprijatelji, već i neprijateli srpskog naroda.
Mi znamo da srpski akademici, pod titoističkom zastavom nisu mogli da urade bilošto u korist Akademika Burovića, niti da ga brane i niti da ga podrže, ali oni sada mogu da dignu svoj glas i da kažu titoistima na vlast: „Dosta!Prekinite sa ovim kriminalnim zlostavljanjem ovog Čovjeka, ovog stvaraoca i heroja, martira naučne istine, koji je upravo u službi naučne istine, naroda i domovine, porekao sebe !" Mi znamo da su i sâmi oni bili robovi titoističkih vlasti, nesahranjeni mrtvaci, svojevremeno uškopljeni, evnusi. Ali kad će se srpske vlasti pribrati i osvijestiti da zlo, koje čine Akademiku Buroviću, istovremeno je i zlo koje se čini srpskom narodu? Ili su zato izabrani da samo o zlu srpskog naroda misle i rade?!
Akademik Burović je aktuelno kamen spoticanja svih onih, koji pretendiraju za demokratiju, koji se busaju u prsa za demokratiju, a sa druge strane svim svojim snagama rade protiv demokratije i stvarnih demokrata.
Ne samo dok je bio u zatvor, već i po izlasku iz zatvora, Akademik Burovićnije ništa znao o pomenutim dvobojima srpskih akademika sa albanskim. Ni za ime Jovana Deretića nije znao. A kad je saznao, odmah mu je bratski pritekao u pomoć.
Pošto je objavio nekoliko knjiga albanologije, pa i pošto je objavio njegovo kapitalno djelo KO SU ALBANCI?, Srpska Akademija nauka i umjetnosti je organizovala u svojim prostorijama nekakav skup naučnika, koji su 2007. godine tretirali problem porijekla Albanaca. Pozvali su i iz Moskve koga su pozvali (Osobu koja ni najmanji člančić nije objavila o problemu u diskusiji!), ali ne i Akademika Burovića, koji je problem porijekla Albanaca tretirao u nekoliko svojih izdanja (Sva napisana njegovom krvlju i krvlju njegove djece!). Akademik Burović je podigao na noge svijetsku javnosti s kraja na kraj svijeta. Preko medija, na svim jezicima svijeta su prodiskutirane njegove albanološke teze. I na makedonskom i vlaškom jeziku. I na kineskom i japanskom. I na arapskom! I dok Srpska akademija nauka i umjetnosti nije stigla ni sebe da ubijedi da Albanci nisu ni autohtoni i niti Iliri, Akademik Burović je i iz zatvorske ćelije ubeđivao u to i same tvrdoglave Albance !!!
I dok se ova prljava borba Titoista i vjerskih fundamentalista nastavlja protiv Akademika Burovića, i On nastavlja da se sâm samcat bori protiv svih, i protiv Titoista i protiv Enverovaca, i protiv glista, ovana i ovaca !
Na portalu GLAS DIJASPORE, Lübeck (Njemačka), dana 10.IV.2010, Akademik Burović je objavio studiju pod naslovom Dokumentirano poreklo Albanaca. Do 2011. ne znamo da ju je ma ko u bilo čemu osporio, pa ni sâm dr. Jovan Deretić. Naprotiv, autoru su stigle i mnoge čestitke. Jedan od njih,Lazar Vujatović, iz Londona, između ostalog piše mu i ovo:
"Moram reći da sam kao Srbin ljut na SANU što ne posvećuje veću pažnju vašem naučnom radu, koji je u potpunosti potvrđen studijama kao što su ove. Umjesto toga, SANU ustupa prostor naučnicima kao što su Deretić i Terzić čije je pristupanje albanološkom problemu polumitološko, koje isključuju druge teze i na daje nikakvu drugu mogućnost njegovom razmatranju. S velikim poštovanjem, Lazar Vujatović, London."
Dana 15. februara 2011, na portalu NOVINAR. de, ova je rasprava preštampana sa neznatnim ispravkama. Odmah su je prodiskutirali "Srbin Svetosavac" i "Srpkinja Svetosavka", koji su se prije neki dan javili na ovomportalu i kao "komentatori" dopisa Akademikovog prijatelja Luke Tomovića"Vapaj Albanaca". Oboje se zaklinju u sveca i u keca da su SRBI, i to svetosavski, zakleti PRAVOSLAVNI SRBI, ogorčeni neprijatelji Albanaca.Svetosavac, u rukavicama, nastojava da ispušti vodu Akademiku Buroviću, a Svetosavska, oplakujući ga krokodilskim suzama za patnje koje je pretrpeo po albanskim zatvorima, psuje sve Srbe u - "dupe", pošto - po njoj - oni obraza nemaju. Svetosavac i Svetosavska su ista osoba.
Albanac, nama dobro poznat i sa ostalih portala, koji svakako intrigira, laje i kleveće protiv Akademika Burovića, nastojeći da protiv njega nahuška Srbe,koje, preko ovakvih komentara, čine sve da ih dekuražiraju, deprimiraju i razočaraju, pa i mobing napadima, pa i najbrutalnim fizičkim napadima, da biih primorali da polože oružje pred Albancima, da poreknu srpstvo i da seokrenu protiv svog naroda.
Dana 18. februara 2011. godine, pojavila se i nekakva druga protuha -PORA61, sa svojim smicalicama i izmišljotinama protiv Ak. Burovića. Mora da je i on "Svetosavac". Nema reči, pametni si ovi Albanci, samo što nema psa koji će polokati tu njihovu pamet. Za opširnije u vezi ovih Albanaca koji nam se predstavljaju srpskim imenima, pa i kao Svetosavci, vidite djeloALBANSKI BUMERANG Sad Sagića, Padova 2011.
Vlasnik portala NOVINAR.de Srđan Marjanović (?!) pozvao je Akademika Deretića da odgovori Akademiku Buroviću, ali mu se ovaj nije odazvao.
Ova je rasprava preštampana 2011. na stranicama Akademikove knjigeODAN I ODRAN. Poslije nedelju dana preštampana je i na stranicama listaTABLOID, God. VIII, Br. 235, Beograd, 23.VI.2011, ali pod naslovomAlbanci, Albani, Albanoi - nije svejedno, promijenjeno tako od redakcije. Tada se na stranicama TABLOIDA God. VIII, Br, 237, Bgd. 21.VII. 2011, pojavio Akademik Deretić komentarom "Morava nije za neplivače", nedostojnim u svakom pogledu, optužbama i uvredama protiv Akademika Burovića, demonstrirajući uz to i notorno nepoznavanje ne samo ličnosti Akademika Burovića, već i albanoloških problema.
Akademik Burović mu je dostojanstveno odgovorio, akademskom akribijom i etikom, pa i humorom, a pod naslovom "Nekorektna polemika Akademika Deretića", TABLOID God. VIII, Br. 239, Bgd. 18. avgusta 2011.
Posle ovoga, na stranicama TABLOIDA god. VIII, Br. 240, Bgd. 1. septembar 2011, pojavio se i prof. dr Dragoljub Petrović(?)13) sa polemikomIstorija ne prihvata površnost, kojom (bez ikakve diskusije!) odbacuje Akademika Burovića, njegove teze, a pravi se kao da je za Akademika Deretića, koga nemilosrdno kritikuje, pa ga optužuje i za površnost, demostrirajući i on svoje nepoznavanje albanoloških problema i krajnju površnost. Akademik Burović je i njemu dostojno odgovorio polemikomNaučni problemi se ne rešavaju glasanjem, TABLOID God. VIII, Br. 241, Bg. 15. septembra 2011, demaskirajući ga i kao Albanca, koji nam se pod tim imenom predstavlja kao Srbin, a sa poznatim antinaučnim i antisrpskim ciljevima. Poslije ovog odgovora Akademika Burovića nije se više pojavio niko ni na stranicama TABLOIDA, niti na bilo kojem drugom organu štampe. Trijumf teza Akademika Burovića je očigledan. Istovremeno nam je očigledno duboko poznavanje albanoloških problema sa njegove strane. Ovakvo poznavanje do danas nije demonstrirao niko na svijetu.
Uporedo sa ovim, Akademik Burović demonstrira i njegovu zapanjujuću strpljivost, široku dobrodušnost, visoku dobronamjernost, pa i prijateljska saosjećanja prema svima, rekli bismo i prema svojim okorjelm neprijateljima, ogrezlim u zločine ne samo protiv njega, već i protiv njegove maloljetne djece: Dušana od 6 godina i Dušanke od 4 godina. I dok ovi Albanci i dan-danas nastavljaju sa svojim zločinima prema njemu i njegovoj djeci, On im - kao kakav Bog - sve oprašta i poziva ih na smirivanje, na razumjevanje, jer budućnost - što je čije - daje svima.
Činjenica što se ova studija, u roku od nepune tri godine, preštampala više puta (pet smo zabiljeležili), svjedoči njen značaj. Sa druge strane, činjenica što se ona komentariše dan danas na portalu GLAS DIJASPORE (I ne samo na ovom portalu, već i na drugim !) opet svjedoči ne samo njen poseban značaj, već i posebno interesovanje za nju i problem koji se tamo tretira.
Upravo zato Akademik Burović preduze njeno novo izdanje, i to kao posebnu knjigu, a pod novim naslovom - HIPOTEZE O POREKLU ALBANACA, koji joj više odgovara i bolje pristoji.
Objavljujući ovo djelo zajedno sa komentarima, hoćemo da posebno istaknemo jednu stvar: Albanci su Akademika Burovića, upravo zbog njegovih albanoloških teza, proglasili za svog najvećeg neprijatelja, veći i od turskog sultana, koji im je za 500 godina uzastopno okupirao domovinu, promjenio vjeru, lični izgled, fizionomiju, pa zamalo ih sve i poturči. Većeg i od Musolinia i Hitlera. Ako ne vjerujete, pogledajte njihova medija. Do dana današnjeg ovi Albanci nisu urlikali, lajali i psovali nikoga, ni Sultana, ni Musolinia, ni Hitlera, ni Car Dušana, Vladana Đorđevića, Josipa Broza Tita, pa ni Slobodana Miloševića, kako to čine sa Akademikom Burovićem, koji ne samo što ih nikada nije okupirao i nije im učinio nikakvo zlo, već se i borio za slobodu i demokratiju Albanije i albanskog naroda, pa i smjelije, hrabrije od bilo koga od njih, doprinoseći i u njihovoj kulturi i nauci kao niko drugi.
Sa druge strane, ni ime Jovana Deretića, koji im isto tako negira autohtoniju i porijeklo od Ilira, još niko od njih nije spomenuo. Prave se kao da mu ga jošnisu ni naučili.
Zašto? Oni su svijesni da, ako ustanu i protiv Deretića, da će se svi Srbi (a i Crnogorci i Makedonci !) okupiti oko njih, u njihovu odbranu. Da se ne bi desilo to, znači - da bi izolirali Akademika Burovića kao svog glavnog protivnika, oni vrše diverziju među Srbima. Napadaju samo Akademika Burovića i ćute o Deretiću. Štaviše - i prave se kao da su sa Deretićen, a pod srpskim imenima, pa i praveći se kao Svetosavci, jako pobožni pravoslavci!Praveći se kao da se slažu sa njim, kao da on ima pravo, oni napadaju Akademika Burovića i negiraju ga, osporavaju mu pravo, pretpostavljajući mu tobože Deretića.
Njihov je cilj da ovim divide et impera! (znači huškajući Srbe protiv Akademika!) eliminiraju prvo ovoga, kao važnijeg i opasnijeg, pa zatim da se okrenu i protiv Deretića i svakog drugog koji im negira autohtoniju i porijeklo od Ilira.
Preštampavanje studije Akademika Burovića HIPOTEZE O POREKLU ALBANACA, uz njegove polemike i komentare drugih, sigurno će doprinijeti da se problem porijekla Albanaca shvati bolje, u svijetlu naučne istine o njima, a koju nam je otkrio i dokazao akademik, prof. dr Kaplan Burović, koji je ne samo time, već i mnogim drugim studijama i otkrićima iz ove oblasti zaslužio zvanje najvećeg albanologa današnjice na svijetu, pa i za rušioca lažnih idola - kako to njegovi albanski prijatelji kažu - sviđalo se ili ne sviđalo se kome.
_________________
1) DEKLARACIJA ALBANSKE VLADE: Një dëshmi e re e politikës antishqiptare të udhëheqjes jugosllave,- štampana u listu ZËRI I POPULLIT, Tirana 02.02.1983, str. 4, kol. V.
2) AJETI, Idriz: Mbi origjinën ilire të gjuhës shqipe,- raport održan na IX Kongresu Komunističke partije Srbije,- list RILINDJA, Priština, 29. maj 1982, str.14.
3) DERETIĆ, Jovan: Čemu sve to služi?,- list DANAS Br. 16, Beo-grad, 8. juni 1982, str. 62-63.
4) LOVRENOVIĆ, Ivan: Miris kao kriterij,- list DANAS Br. 17, Beograd, 15. juni 1982, str. 17.
5) Za više i opširnije oko ove diskusije vidite kod ANĐELIĆ, Teodor:Ilirsko-albanska enigma,- list NIN Br. 1 (640), Beograd, 6. juna 1982, str. 30-32.
6) MIŠOVIĆ, Miloš: Grehovi i grešnici,- list NIN Br. 1 (660), Beograd, 24. novembar 1982, str. 16-17. 7) Provodom knjige "Albanci i njihova ognjišta",- list NIN Br. 1 (665), 28. novembar 1982, str. 2.
8) GLIGORIJEVIĆ, Milo: Albanija i Kosovo: seobe i teritori,- list NIN Br. 1 (664), Beograd, 21. novembar 1982, str. 32-35.
9) HYSENI, Mehmet: Za nauku, bez spekulacija,- list NIN Br. 1 (666), Beograd, 5. decembar 1982, str. 2-3; MALIQI, Shkelzen: Mistifikacija istoriografije,- list NIN Br. 1 (667), Beograd, 12. decembar 1982, str. 3, 6; IVIĆ, Pavle: Naučna taština radi osporovanja nauke,- list NIN Br. 1 (667), Beograd, 12. decembar 1982, str. 6, 19; IVIĆ, Pavle: Istorijski mitovi i indoktrinacija,- list NIN Br. 1 (671), Beograd, 9. januar 1983, str. 6, 13; MALIQI, Shkelzen: Mistifikacija istoriografije,- list NIN Br. 1 (673), Beograd, 23. januar 1983, str. 2-3; IVIĆ, Pavle: Pravo nauke na istinu,- listNIN Br. 1 (675), Beograd, 6. februar 1983, str. 19.
10) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007.
11) Radovi ove konferencije su objavljeni i na francuskom jeziku: "Problemes de la formation du peuple albanais, de sa langue et de sa culture (Choix de documents)", Tirana, Izdavačka kuća "8 Nëntori, " 1985.
12) ILIRI I ALBANCI - Les Illyriens et les Albanais, Beograd, Srpska akademija nauka i umjetnosti, 1988.
13) Znakom pitanja pored imena izražavamo sumnju da su ovo Srbi, sljedstveno i prava imena. Moguće je da su stvarno Albanci - kako nam to kaže i Akademik Burović - kao i mnogi drugi, za koje je dokazano da se pod srpskim imenima predstavljaju po medijima, intrigirajući protiv Akademika Burovića i srpskog naroda.
www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=280&cl=44
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 14, 2013 21:42:16 GMT -5
Глобална политика ГМО и царство контроле хранеЕКОНОМИЈА | БИЉАНА ЂОРОВИЋ | MART 15, 2013 00:34
Пише Биљана Ђоровић
Да ли се глобалистичко, корпоративно и геостратешко преузимање српске пољопривреде и територија одвија уз заглушујућу пропаганду, спиновање и примену свих техника контроле ума које су иначе практично показане преко недавног дизања буке којом су у нашој земљи одзвањале речи: „корупција“„датум“ и „млеко“? Дајана Џонстон, америчка новинарка, послала је ових дана мејл у којем није могла да сакрије ужас над оним што се догађа у Румунији. Као значајан коментар о нашем времену и својеврсну парадигму за муке кроз које пролази ових дана и Србија, објављујемо га у целини: „На француској телевизији ‚Senate channel‘, гледала сам документарац о производњи хране у ЕУ. Тема је била производња свиња у Румунији, земљи која не само да је добила датум већ се придружила ЕУ. Традиционално, Румунија је производила свињске производе за локалну потрошњу и извоз. ЕУ је обезбедила средства за развој и модернизацију индустрије и пољопривреде ‚уз поштовање животне средине‘.
Све те субвенције отишле су ‚Смитфилду‘, мултинационалној корпорацији са седиштем у САД-у, које се редовно у САД-у кажњава милионима долара за кршење здравствених стандарда разних врста. ‚Смитфилд‘ је одмах купио највеће фарме свиња у Румунији и постао главни произвођач у земљи. Веровали или не, ‚Смитфилд‘ је добио и субвенције и од румунске владе. Средства ЕУ и субвенције владе, остале су далеко изван домашаја домаћих произвођача. И, ‚Смитфилд‘ је изградио огромну фабричку фарму, кршећи прописе неопходног размака међу животињама, плаћајући новчане казне за такве прекршаје, што је изгледа уобичајена пракса у ‚Смитфилдовом‘ пословању. Такви трошкови се лако надокнаде смањењем цене рада запослених. Већина радника са великих некадашњих комунистичких фарми отпуштено је, иако је производња повећана. Задржан је веома мали број радника на апсурдно ниским платама који опслужују ове огромне свињске затворе. Стиснуте на малом простору, свиње понекад полуде и убијају једне друге.
Посао радника је да ујутру покупи лешеве и спали их. То је све приказано у документарном филму у којем су направљени бројни интервјуи са локалним становништвом. Мали фармери, без икаквих субвенција, наравно, не могу да се такмиче са ‚Смитфилдом‘. Квалитет хране коју производе постао је небитан захваљујући прописима ЕУ. И, што је још горе, загађење које производе ‚Смитфилдова‘ индустријска постројења трују подземне воде и производе неподношљив смрад који људе у околним селима и фармама излуђује. Они су огорчени, али беспомоћни.
Субвенције ЕУ упропастиле су локално сеоско становништво и донеле додатно богатство америчкој мултинационалној корпорацији. ‚Смитфилд‘ извози широм Европе, укључујући и Француску, и не постоји никакав начин да се сазна које месо потиче са фарме у Румунији. Ово је илустрација која показује да Европска унија ради у корист мултинационалних корпорација, које чак нису ни европске, а на рачун локалног становништва. Недавни скандал са коњским месом само је врх огромног леденог брега. Ако бих могла да смислим неки разлог због којег би Србија и могла да се одрекне Косова, онда је то да чак ни по ту цену не улази у ЕУ.“
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 14, 2013 13:37:24 GMT -5
Од свих народа, Руси и Срби имају најлошије мишљење о САД и њеном руководству
Вашингтон — Имиџ америчког лидерства је 2012. године био лошији него икад у очима света откако је Барак Обама дошао на функцију председника Сједињених Америчких Држава.
Како показује истраживање агенције Галуп, које је спроведено у 130 држава, средњи ниво одобравања вођства САД износио је прошле године 41 одсто, док је 2009, када је Обама постао амерички председник, тај ниво износио 49 одсто. Србија је и даље међу земљама које најнегативније гледају на америчко вођство у свету – само 20 одсто испитаника га види у позитивном светлу. Међутим, указује Галуп, Србија је по негативном ставу пала прошле године на друго место у Европи, а прво место је заузела Русија са само 13 одсто оних са позитивним ставом. Истовремено, Србија је међу земљама са највећим скоком подршке у односу на претходну годину, јер је 2011. година само осам одсто испитаних становника Србије са симпатијама гледало на лидерство САД. Иако је поверење у америчко вођство генерално опало, оно је и даље углавном боље него што је била 2008. године, последње у којој је председник САД био Џорџ Буш млађи. Пад подршке, по мишљењу Галупа, указује да Обама и његов нови државни секретар можда неће имати онакву подршку за ставове САД какву су имали раније. Штавише, у земљама у којима су ти ставови некада топло дочекивани, подршка би могла бити све хладнија. Имиџ америчког вођства и даље је најбољи у Африци, због снажне већинске подршке у подсахарским земљама. Међутим, тај имиџ је лошији у односу на прошлу годину, а и тада је показивао знаке слабљења, указује Галуп. Америчко вођство је далеко слабије у северној Африци, осим у Либији, где је америчка подршка побуни против Моамера ел Гадафија донела Вашингтону симпатије без преседана – већина Либијаца, тј. 54 одсто њих, има позитиван став, мада је истраживање спроведено пре напада на конзулат САД у Бенгазију. У Мароку, Алжиру и Тунису једва трећина испитаника позитивно гледа на лидерство САД у свету, при чему је подршка у Алжиру пала са 37 одсто из 2011. године на 30 одсто из прошле године. У Латинској Америци и карипским државама није забележен већи пад, а у Мексику се чак увећао: 2011. године износио је 26 одсто док је 2012. године био 37 одсто. С друге стране, резултати из Мексика слабији су у односу на просек у региону. У Европи, симпатије за америчко вођство смањиле су се са 42 на 36 одсто за годину, али су и даље двапут снажније у односу на последње године Бушовог мандата. У шест европских држава, међу које Галуп убраја Косово, подршка становништва је већинска, док је таква подршка у последњој години изгубљена у Француској, Шпанији и Шведској. Подршка је опала за више од 10 процентних поена у Мађарској, Хрватској, Македонији и Аустрији. Русија је на самом зачељу. У Азији су гледишта такође постала хладнија, мада је с просеком од 37 одсто подршке став према Америци и даље бољи него икада за време Џорџа Буша. У Пакистану се та подршка смањила за читавих 30 процентних поена и сада износи 12 одсто, односно на самом је зачељу, заједно с подршком коју светска улога САД има у Ирану.
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 14, 2013 13:30:02 GMT -5
четвртак, 14. март 2013. | Руска истраживачка организација "Левада центар" спровела је анкету о ставу грађана Русије по питању реформи и иновација. Утврђено је да су већина Руса - конзервативци. На пример, 85% грађана је гласало против легализације истополних бракова у земљи, а 87% се противи геј парадама поноса. Руси, такође, не поздрављају преименовања градова, продужење војног рока и повећање пореза. Поред тога, 70% Руса подржава увођење јединствене школске униформе, чије ношење је било укинуто 1992. (Глас Русије)
link
|
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 14, 2013 13:26:56 GMT -5
ПОВРАТАК ИМПЕРИЈЕ (Трећи део) „Паметна власт“ у служби америчке империје
Дмитриј МИНИН | 14.03.2013 | 00:02 | |
За својевољно повлачење Вашингтона од учествовања у решавању низа међународних проблема, уз пребацивање тих проблема на савезнике којима се дају одговарајућа америчка овлашћења, а које је изазвано „империјалним прегрејавањем“ (imperial overheating - стање у коме се, према Полу Кенедију, због претераних оптерећења нађе свака империја – пре или после), постоји лоше прорађено образложење. У Белој кући уопште нису склони да западају у изненадне пориве самоизолације, већ им је драже да свакој ситуацији приђу конкретно, ослањајући се при том на тренутно популарну концепцију „паметне власти“ (smart power), чија појава сасвим довољно сама по себи говори о томе да су исцрпљени сви досадашњи извори снаге САД-а… Време када су Сједињене Државе без поговора представљале вођу, од владалаца америчком империјом захтева велике интелектуалне напоре.
На званичном нивоу назив те концепције први пут се чуо из уста Хилари Клинтон, када је говорила у Сенату 13.01.2009, пре него што је озваничена њена кандидатура за дужност државног секретара. Хилари Клинтон је позивала да се ради очувања вођства Америке у свету користи „паметна власт“ имајући у вези са тим у виду цео комплет средстава који постоје у САД: „дипломатска, економска, војна, политичка, правна и културна, - бирајући потребно средство, или више њих, за сваку конкретну ситуацију“.[1]
Идеја о „паметној власти“ је настала развојем концепције „еластичне“ или „меке власти“ коју је 1990.године формулисао харвардски професор и политичар Џ.Нај, који је успео да буде и председник Националног обавештајног савета и кандидат за помоћника за националну безбедност у тиму Џ.Керија, који је у своје време изгубио на председничким изборима. Њихова блискост указује да нови државни секретар са још више ентузијазма од оног који је поседовала Х.Клинтон искориштава предлоге свог бившег сарадника.
2004.године идеје Џ.Наја су у потпуном облику формулисане у књизи „Мека власт“ («Soft Power»)[2]. Често се тај метод назива и „мека снага“. Главна Најева идеја је била да циљеве које су себи поставиле Сједињене Државе, а који се односе на остатак света постижу „привлачењем“, а не принудом. Одатле и потреба да се као инструменти спољне политике користе социо-културне и политичке вредности. Субјект доминације „мора да буде привлачан на свим пољима и да другима предлаже свој пример као оријентацију за развој“. Та теорија се допала Вашингтону и она се понегде активно користила, на пример у „обојеним револуцијама“ и у току „арапског пролећа“, али се испоставило да је недовољна зато што се њен ефекат временом растеже и није увек довољно видљив. Осим тога - нико није имао намеру да се лиши своје „чврсте власти“ која је за ослонац имала силу.
Тада је Нај предложио да се обе концепције обједине као „паметна власт“. 2006.године познати истраживачки центар CSIS је организовао двопартијску комисију (Bipartisan Commission on Smart Power), на чијем су челу били Џозеф Нај и „неоконзервативац“ Ричард Ермитеџ. Та комисија је 2007. изашла са рефератом „Боље паметна, него несигурна Америка“[3]у коме су дате основе преуређења светског поретка према снази коју је Америка у то време још поседовала.
Концепција „паметне власти“ је теорији „меке власти“ додала стратешку усмереност.Њен лајтмотив је потреба за избалансираним спојем ресурса које поседују оба типа власти – и „мека“ и „чврста“. Наравно да се и пре знало шта је то политика „бича и камџије“. А у самом освиту америчког империјализма још је председник Теодор Рузвелт покушавао да ту политику одене у фине формулације, понављајући: „Говори фино, али нека уз тебе увек буде тољага“. Заслуга савремених теоретичара је у детаљној проради и операционализацији тих, све у свему, свима јасних ствари. Концепција „паметне власти“ није само синтеза меке и чврсте власти (на пример, спој механизама јавне дипломатије и војних интервенција), већ заједно са тим и нова философија узајамних односа са другим државама. Њен смисао је у томе да лидерска позиција САД треба да се остварује не преко самосталног решавања међународних проблема, већ организовањем заједничких дејстава. Тако је Америка урадила, на пример, у току либијског рата, а експерти су то назвали „лидерство иза туђих леђа“[4].
„Америка треба да научи да ради оно што други желе, али не могу, и то да се ради заједнички“ – написано је у документу. У новом прилазу такође може да се осети подела појма лидерства на два елемента: на просторно (контрола територија) и функционално (вођство у решавању проблема планетарних сразмера). САД су спремне да се у свим најбитнијим питањима међународног живота одрекну дела просторног лидерства ради очувања функционалног. Другим речима – уступајући количину желе да задрже квалитет.
Концепција „паметне власти“ подразумева и чињеницу да се у савременом свету најважнији ресурси поново деле, и да се појављују нови центри моћи.Пирамидални систем света са хијерархијском структуром се замењује сложеном паучином играча на различитим нивоима. Хијерархија међу њима и даље постоји, али није тако чврсто формализована као до сада, и у многоме подсећа на свет какав је био у Средњем веку. Најутицајнији у том свету је онај ко је укљученији у разгранате и узајамно повезане мреже. Како је констатовала професорка Ен-Мари Слотер, која је и сама учествовала у раду на „паметној власти“, „држава са највећим бројем веза ће представљати централног играча у том свету, биће у стању да одређује светски „дневни ред“ и да обезбеђује иновације и стабилан развој“.[5] Њој припада и идеја формирања „лиге демократија“, својеврсне над-империје на федералним принципима, чији чланови заједничким напорима треба да управљају светом. За време Б.Клинтона је, на иницијативу Мадлен Олбрајт[6], чак и извршено оснивање једне такве алијансе, али се она није развила. Између осталог и зато што САД у том тренутку још нису биле спремне да озбиљно деле овлашћења за управљање светом чак ни са најближим савезницима. Али – време их је неумољиво усмерило према том задатку.
Према концепцији „паметне власти“ Б.Обама је већ 2010.године у објављеној Стратегији за националну безбедност изјавио да су Сједињене Државе присталице вишестраног (читај: заједно са најближим савезницима и сателитима) решавања свих светских проблема и међународних конфликата.[7] Документ је гласио: „…морамо да признамо да ни једна нација, ма колико да је јака, не може сама да се супротстави глобалним изазовима.“ При том постоји спремност да се бреме одржавања светског поретка постулира не као пут према демократизацији односа у свету, већ као метод за очување „америчког вођства“ у свету под новим условима, наравно - „на бази заједничких интереса и узајамног поштовања“. Овакво „привлачење“ претпостављало се да треба да почне од „најближих пријатеља и савезника – од Европе до Азије и од Северне Америке до Блиског Истока“, међу којима су именовани Велика Британија, Француска и Немачка.[8]
Активни прелаз на такву политику јасно је уочен почетком другог председничког мандата Б.Обаме. У том смислу значајно је иступање потпредседника САД Џозефа Бајдена на међународној конференцији о безбедности, одржаној у Минхену у фебруару ове године. Он је потврдио да се пажња САД пребацује на Азијско-Тихо-океанску регију и позвао европске савезнике на већу активност у тој зони „уз неизмењену подршку САД“. Он уверава да ће „Европа остати међаш нашег привлачења у светске послове и катализатор глобалне сарадње“.[9] Европске вође је убеђивао да до активнијег пребацивања САД на Азијско-Тихо-океанску регију и друге регионе света долази „не на терет Европе“ већ да то одговара баш европским интересима. Џо Бајден је такође говорио о подршци Сједињених Држава демократским државама у Југоисточној Азији, Јужној Америци, Африци јужно од Сахаре, Блиском Истоку. Пошто је тако означио полагање права на поново успостављене америчке сфере утицаја, сам тај појам је Џ.Бајден, како је и у реду, осудио, али је то учинио на врло значајан начин. Изјавио је да Америка не признаје ни једној држави право на „поседовање утицајних сфера“ и то повезао са непризнавањем независности Абхазије и Јужне Осетије. А то значи, да своје позиције на Кавказу, одмах уз каспијску нафту, САД не намеравају никоме да уступе и да постсовјетски свет настављају да разматрају као геополитички простор, до чије консолидациј никако не сме да дође.
У Европи Бајденова излагања оцењују као пријаву за прерасподелу утицајних сфера. Немачки Die Welt је написао: „Европљани су упозорени да убудуће ништа неће бити у облику на који смо навикли. Са НАТО или без те организације Вашингтон више не може да их заштити од последица слабљења своје лидерске улоге и дезоријентације. Нови светски поредак продубљује ту болест, које се одређује као „империјална пренапрегнутост“ (imperial overstretch). Истовремено се у регији Тихог океана формира нова равнотежа, тако да ће без војно-поморске, војно-ваздушне и кибернетске снаге Америке бити врло компликовано на било који начин се одупрети кинеској Средњој империји.“ Како сматра Die Welt, Џо Бајден је добио задатак да „повуче за собом Европљане на пут ка Тихом океану и да их истовремено упозори да Америка сама више нити је у стању, нити хоће да носи терет одржања светског поредка“.[10]
Смер према делегирању овлашћења савезницима или вазалима се назире и у излагању „Ситуација у земљи“ које је Б.Обама прочитао у Конгресу 12.фебруара, и у коме је изложио приоритет своје политике у другом периоду своје власти. Пошто је главни ослонац направио на решавање најхитнијих социјално-економских проблема са којима се Америка суочава, председник је саопштио да ће у току године да се из Авганистана у отаџбину врате 34 хиљаде америчких војника. „То повлачење ће да се настави, и крајем следеће године наш рат у Авганистану ће бити завршен“ – уверава Обама. Затим, како се то види из поруке, САД неће у иностранству водити ратове са терористима: „…да бисмо се супротставили тој претњи нема потребе да десетине хиљада наших синова и ћерки шаљемо у иностранство или да окупирамо друге земље. Уместо тога ми треба да помажемо земљама као што су Јемен, Либија и Сомалија, да самостално осигуравамо своју безбедност и да помажемо савезницима који се боре са терористима, као што се то дешава у Малију“.[11]
И тако: рецепт је пронађен: „Баш као у Малију!“ односно – од сада ће САД тежити да се за њихове интересе боре други, као што је „освајач Тимбуктуа“ Франсуа Оланд, а самима се више допада да се баве послом „лидера иза туђих леђа“.
(Наставиће се)
[2] Nye J. Soft Power: The Means to Success in World Politics (New York: Public Affairs Group, 2004). (издано на рус. яз. — Най Джозеф. «Гибкая сила. Как добиться успеха в мировой политике». - М.: Тренд, 2006). [6] Олбрайт Мадлен. «Госпожа госсекретарь. Мемуары Мадлен Олбрайт», М.: Альпина Бизнес Букс, 2004. С. 575. |
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 14, 2013 12:38:34 GMT -5
vrijeme objave: Četvrtak - 14. Ožujak 2013 | 17:15Divide et impera na balkanski način - nacionalizam u službi globalnog neoliberalnog kapitalizma<iframe name="fb_xdm_frame_http" frameborder="0" allowtransparency="true" scrolling="no" id="fb_xdm_frame_http" aria-hidden="true" title="Facebook Cross Domain Communication Frame" tab-index="-1" src="http://static.ak.facebook.com/connect/xd_arbiter.php?version=19#channel=f1d832a488&origin=http%3A%2F%2Fwww.advance.hr&channel_path=%2Fvijesti%2Fdivide-et-impera-na-balkanski-nacin-nacionalizam-u-sluzbi-globalnog-neoliberalnog-kapitalizma%2F%3Ffb_xd_fragment%23xd_sig%3Dff4f2927%26" style="border-top-style: none; border-right-style: none; border-bottom-style: none; border-left-style: none; border-width: initial; border-color: initial; "></iframe><iframe name="fb_xdm_frame_https" frameborder="0" allowtransparency="true" scrolling="no" id="fb_xdm_frame_https" aria-hidden="true" title="Facebook Cross Domain Communication Frame" tab-index="-1" src="https://s-static.ak.facebook.com/connect/xd_arbiter.php?version=19#channel=f1d832a488&origin=http%3A%2F%2Fwww.advance.hr&channel_path=%2Fvijesti%2Fdivide-et-impera-na-balkanski-nacin-nacionalizam-u-sluzbi-globalnog-neoliberalnog-kapitalizma%2F%3Ffb_xd_fragment%23xd_sig%3Dff4f2927%26" style="border-top-style: none; border-right-style: none; border-bottom-style: none; border-left-style: none; border-width: initial; border-color: initial; "></iframe>
Neke šablone dominacije i očuvanja prevlasti čine se svevremenskima. Čini se pomalo nevjerojatnim da se, glede toga, neke stvari nisu promijenile stoljećima pa i tisućljećima. Pri tome ne smatram da nije došlo do ogromnih promjena u načinima proizvodnje i do tehnološkoga napretka, već naglašavam da se metode koje koriste vladajuće klase nisu u svojoj formi izmijenile otkako je klasnoga društva. Negri i Hardt [1]govore o imperiju različitom od imperijalizma i neprestano se referiraju na stari Rim. To valja uzeti sa zadrškom. Ono u čemu bilo kakvo referiranje na stari Rim drži vodu jest starorimska metoda vladanja – "Podijeli (zavadi) pa vladaj", ili latinski "Divide et impera" stvarno je djelotvorna i aktualna metoda dominacije, a pogotovo kada se upari sa šok-terapijama (po učenju neoliberala) te, napokon, kada služi za stvaranje dominacije na Balkanu. Negri i Hardt [2] čine grešku kada negiraju imperijalizam što će biti objašnjeno kasnije.
Miroslav Krleža izvrsno je primijetio da "kada se u balkanskoj krčmi ugase svjetla, zasijaju noževi". Uistinu, to gašenje svjetla predstavlja šok-terapiju[3] za koju 'šokeri' nisu ni potrebni – potrebna je samo "dobra volja nacionalizma" i "divide et impera" na djelu je u balkanskoj krčmi. Međutim, pridodajući mnoštvo 'šokera' tome čini buduću dominaciju sigurnom, a svjetski gospodar bez problema implementira svoju vlast među "balkanskim plemenima."
Ipak što to uopće znači dominacija, šok, podjela, itd.? O čijoj je dominaciji riječ, o kakvom se šoku radi? Pad Berlinskoga zida uvjetovao je kompletnu šok-terapiju (i on je sâm šok-terapija) u istočnoj Europi, a zbog sveopćega rušenja realsocijalizma niti onaj u Jugoslaviji nije mogao imati bolju budućnost. Tu valja razjasniti u čemu je razlika između događaja u Jugoslaviji od događaja u ostatku Europe, a pritom ne ulaziti u analize položaja Jugoslavije u svijetu nakon 1945. u odnosu na položaj ostalih realsocijalističkih zemalja. Ono što valja staviti u fokus jest veza sablasti povijesti i krupnoga kapitala. Bilo je smiješno očekivati da će zapadne sile dopustiti postojanje Jugoslavije kao realsocijalističke zemlje dok ostale doživljavaju "tranziciju" – Jugoslavija je također bila osuđena da krene tim korakom ("prema kraju povijesti"), a to se najsigurnije moglo učiniti tako da se ona raskomada, a taj raspad nije imalo smisla provoditi mirno kada je nasilno još i, povrh svega, šok-terapija. Nadalje, provociranje nasilja nija nikakav problem kada sablasti povijesti već dugo spavaju i lako ih je probuditi.
Nevjerojatno je koliko se nacionalistička ideologija može pokazati kao najvjerniji i najdjelotvorniji saveznik kapitalizma i jednako je toliko nevjerojatno koliko se ona uspije implementirati na Balkan, iako su jasne sve historijske činjenice koje stvaraju plodno tlo za nacionalizam. Doslovno je to školski primjer otrovnoga djelovanja nacionalizma. Suštinski, on je topovsko meso kapitala. I baš zato ukoliko bismo promatrali raspad Jugoslavije isključivo kroz prizmu nacionalizama, utoliko ne bismo obavili ni pola posla. Istinski problem uvijek je onaj ekonomske prirode i taj se dalje razlaže na ostale društvene činitelje do te mjere da oni zamaskiraju ekonomsko porijeklo problema i učine iluziju realnom. Ta realna iluzija pratila je (i još uvijek prati) veliki dio hrvatske, srpske, slovenske, bošnjačke i albanske intelektualne elite što namjerno, što nenamjerno.
[1] Hardt, Michael; Negri, Antonio, Imperij, Arkzin i Multimedijalni institut, Zagreb, 2003. [2] Ibid. [3] Klein, Naomi, Doktrina šoka: uspon kapitalizma katastrofe, V.B.Z., Zagreb, 2008. Autorica je u tom djelu raskrinkala predstavnike moći u svijetu, ponajviše iz zapadne Europe i SAD – a, te ih prikazala kao "doktore šoka" koji su iskorištavali krvoprolića i/ili katastrofe bilo koje vrste s ciljem preobraženja svijeta sukladno vlastitim, neoliberalnim idejama. Iako ona ne spominje rat u Jugoslaviji, taj je rat imao mnogo karakteristika šok-terapije.
Njoj je i cilj svesti pogubne događaje na puki obračun "nacija, kultura, vjera" [4] i pristupati tom problemu s pozicija vlastitih nacionalizama (s vrlo agresivnom terminologijom koja nekritički obuhvaća "ustaše", "četnike", "velikosrpsku agresiju", "genocidne Hrvate", "balije", "šiptare", itd.) ili s liberalnih pozicija (tu se koristi dominantna terminologija koja je antinacionalistička, ali je ujedno i pozicija koja najbolje odgovara zagovornicima EU-integracije, neoliberalizma, "novih tokova kapitala"). Prije svega, dakle, ovom problemu valja pristupiti ozbiljno i oprezno, mimo nacionalističkog i liberalnoga diskursa. [5]
Suvremeni svjetski poredak jest imperijalistički poredak u vidu neoliberalizma te zaodjeven u globalističko ruho umrežene moći. Ovdje se opet susrećemo s Negrijem i Hardtom. Oni su jako dobro primijetili da se nalazimo u dobu umrežene moći: "Imperij upravlja hibridnim identitetima, elastičnim hijerarhijama i mnogostrukim razmjenama putem zapovjednih mreža koje se lako prilagođavaju." [6] Međutim, oni čine grešku kada rade distinkciju između tog današnjeg svjetskog poretka (koji nazivaju imperijem) i imperijalizma: "Međutim mi pod Imperijem podrazumijevamo nešto potpuno drugačije od imperijalizma Granice određene modernim sustavom nacionalnih država bile su temelj europskog kolonijalizma i ekonomske ekspanzije…za razliku od imperijalizma, Imperij ne uspostavlja nikakvo teritorijalno središte moći i ne oslanja se na utvrđene granice ili zapreke." [7] U redu, neka je taj poredak decentraliziran i deteritorijalizirajući, ali po čemu to proturječi imperijalizmu?
Zašto suvremeni vid imperijalizma ne bi mogao biti takav te zbog čega kolonijalizam velikih europskih nacionalnih država postavljati kao paradigmu imperijalističkoga poretka i danas? Sljedeći Lenjina [8], koji je definirao stadij imperijalizma, mi uistinu živimo u imperijalizmu. Naime, kapital se razvio i skoncentrirao do te mjere da su stvoreni monopoli (multinacionalne korporacije dominiraju svijetom), financijska oligarhija stvorena na temelju financijskoga kapitala nastala je stapanjem industrijskoga i bankovnoga kapitala (dovoljno je pogledati strukturu Europske Unije), izvoz kapitala dobio je na važnosti (npr. tzv. ratovi protiv "terorizma"“ od strane SAD–a), stvaraju se, tj. jača funkcija međunarodnih kapitalističkih asocijacija (MMF, Svjetska banka), itd. Uopće nema veze što granice više nisu tako fiksne te što nailazimo na Prvi svijet u Trećem, Treći u Prvom, itd. Naprotiv, stvaranje umrežene moći i nadilaženje strogo nacionalnih granica samo je ojačalo imperijalizam kao takav te stvorilo još bolje uvjete za nadilaženje njega samoga. Nakon ove kratke digresije, vratimo se problemu sprege imperijalizma i nacionalizma po pitanju Jugoslavije.
Prema Andreji Živkoviću [9], a to objašnjenje se čini najplauzibilnijim, prvi ciklus EU integracija stvorio je uvjete za nacionalna previranja, a drugi ciklus nakon 1991. gurnuo je ekonomije svih zemalja bivše Jugoslavije u dužničko ropstvo. Nacionalizam je, dakle, odigrao svoju 'historijsku' ulogu i dalje sve prepustio razornom djelovanju neoliberalne guje, što kroz pljačku 'domaćih kauboja', što kroz prodor multinacionalnih kompanija koje uspješno stvaraju od nas gospodarski protektorat.
[4] Kao u Huntingtonovu djelu "Sukob civilizacija"; nesumnjivo je to djelo izvrsna nadgradnja postojećem neoliberalnom poretku. [5] Polarizacija dominantnih diskursa na nacionalistički i liberalni boljka je svih zemalja bivše Jugoslavije. Taj je polaritet vrlo uspješno udaljio ljevicu ili ju izjednačio s liberalizmom (što je uistinu opskurno). Tek zadnjih godina ljevica pronalazi svoje mjesto izvan okvira nacionalističkog ili liberalnog diskursa te gradi opoziciju protiv oba. [6] Hardt i Negri, Imperij, str. 8. [7] Ibid. [8] Lenjin, Vladimir Iljič, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, Kultura, Beograd, 1957. [9] Živković, Andreja, Bankrot Evropske Unije, Slobodni Filozofski, URL: www.slobodnifilozofski.com/ 2012/01/andreja-zivkovic-bankrot-evropske-unije.html, 3.1.2012. i Živković, Andreja, Vratimo se našoj revolucionarnoj tradiciji, Novosti, URL: www.novossti.com/2012/06/vratimo-se-nasoj-revolucionarnoj- tradiciji/ , 24.6.2012.
Unutar same SFRJ u njezinu relativno stabilnom periodu počinju se nazirati uvjeti koji će eskalirati kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Naime, 1967. potpisan je ugovor o suradnji između SFRJ i EZ, a 1970. i trgovinski ugovor. Samo nekoliko godina kasnije SFRJ bilježi trgovinski deficit sa zemljama EZ i, da bi ga pokrila, SFRJ posuđuje velike sume novaca od međunarodnih financijskih tržišta te se okreće MMF – u. Jugoslavenski vanjski dug 1980. iznosio je 20 milijardi američkih dolara.[10] Okretanje MMF – u samo po sebi predstavlja svojevrsnu restauraciju kapitalizma, prije svega kroz tzv. strukturna prilagođavanja što uključuje liberalizaciju, privatizaciju i mjere štednje. Ovdje treba nakratko stati i razmotriti širi vremenski i politički kontekst unutar kojega se to zbivalo. Riječ je o prijelazu iz sedamdesetih u osamdesete, a to je razdoblje popraćeno i smrću Kardelja 1979., Tita 1980. te Bakarića 1982. pa ni ne čudi da je to razdoblje imalo dalekosežne implikacije. [11] Nadalje, ustav iz 1974. značio je pobjedu federalista [12] što se može isto protumačiti kao potres na političkoj sceni, a već godinu dana kasnije Kardelj upozorava na ekonomsku krizu sa strahom da se Jugoslaviji ne bi dogodilo isto kao i Čileu 1973. [13] K tomu, fenomen ekonomske krize u Jugoslaviji upliće i gastarbajtere koje Boris Buden naziva "glasnicima budućnosti" [14] što bi značilo da su bili oni čija je pojava u sebi sadržavala klice restauracije kapitalizma već u samoj Jugoslaviji mimo nacionalističkih podjela kasnije.
Naime, Jugoslavija se nakon sukoba sa Staljinom i SSSR – om 1948. otvara svjetskom tržištu i prima dosta veliku pomoć iz SAD – a, a unutar nje same stvara se sve veći jaz između razvijenoga sjevera i nerazvijenoga juga te, konzekventno svemu tome, dolazi do migracija ekonomske prirode pri čemu su migranti mijenjali i način života općenito. [15] Tek je 1981. u Jugoslaviji opće priznato da ekonomska kriza postoji i da je ona moguća u samoupravnom socijalizmu unatoč zgrožavanju velikoga dijela političke klike nad time te se tada donosi DPES ("Dugoročni program ekonomske stabilizacije") [16] koji je dao veliki značaj tržišnim mehanizmima u privredi nasuprot etatizmu političkih elita (saveznih, republičkih i pokrajinskih). Posljedice krize, vanjskoga duga i utjecaja stranoga kapitala po život u Jugoslaviji itekako su se osjećale sredinom osamdesetih – porastao je rad u 'fušu', porasla je 'siva' ekonomija i 'crna' burza, mirovine i osobni dohodci su pali [17], a stopa inflacije 1985. bila je 80%. [18]
"U političkom životu dobro je poznato da i najmanje razlike u međuregionalnim gospodarskim standardima mogu izazvati duboko ogorčenje koje, ako se podudara s etničkim podjelama, katalizira plimu nacionalizma. Zavist počinje prožimati kolektivnu osjećajnost i potiče etnocentrično ponašanje, što može potaknuti nasilje i katkada prouzročiti građanski rat." [19] To bi se moglo povezati s lenjinističkim pristupom problematici nacionalizma da valja likvidirati buržoaziju i ukinuti ekonomsku nejednakost među nacionalnim skupinama te tako oslabiti i nacionalističke nagone jer oni se i rađaju iz tlačenja, iskorištavanja i nejednakosti. Skraćeno, rješavanje klasnoga pitanja automatski rješava i nacionalno pitanje. [20] Ta je teza baš na primjeru Jugoslavije empirijski potvrđena jer upravo s pojavljivanjem većih ekonomskih teškoća i raslojavanja društva slijedi i pojava dijaboličnih nacionalizama koji su jedan za drugim nicali osamdesetih.
[10] Bilandžić, Dušan, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – glavni procesi 1918.-1985., Školska knjiga, Zagreb, 1985., str. 474. [11] Ibid., str. 461. [12] Ibid., str. 465. [13] Ibid. [14] Buden, Boris, Gastarbajteri, glasnici budućnosti, Slobodni Filozofski, URL: www.slobodnifilozofski.com/2012/08/boris-buden-gastarbajteri-glasnici.html, 4.8.2012. [15] Ibid. [16] Bilandžić, Dušan, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – glavni procesi 1918.-1985., str. 474. [17] Ibid., str. 491. [18] Ibid., str. 489. [19] Ramet, P. Sabrina, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918.-2005., Golden marketing-Tehnička knjiga, Zagreb, 2009., str. 331. [20] Ibid.
Jačanje nacionalne svijesti donosi sa sobom i isticanje religioznosti. Teško je to povezati jedino s jačanjem nacionalne svijesti, ali nesumnjivo je da su ta dva fenomena neodvojiva. Riječ je, naravno, i o nedostatku nasljeđa kapitalizma koji nije izvršio u Jugoslaviji svoju historijsku zadaću da razbije tvrde nacionalne granice.
Vrhunac na kojemu ekonomski faktor rađa nacionalistička previranja dogodio se u trenutku kada su MMF i EZ tražile recentralizaciju federacije radi tržišne discipline pri otplati duga [21] pa je to stvorilo i dva nepomirljiva tabora koji će se obračunati u bratoubilačkom ratu. Srbija je bila za recentralizaciju, a Slovenija, Hrvatska i Vojvodina protivile su se recentralizaciji te tražile model labave konfederacije i, na kraju krajeva, eventualno uključivanje svojih republika u EZ. Stvorena je takva situacija da su se obje strane mogle pozivati na Europu. Miloševićevo je uvjerenje bilo da Europa neće prihvatiti secesiju zbog integriteta otplate duga, a i sam je održavao dobre veze s mnogim imperijalističkim silama (SAD) jer su ga iste hvalile zbog tržišnih reformi koje je provodio [22] (iako se deklarirao kao zaštitnik Jugoslavije).
Taj je tehnokrat pobjedivši u partijskim frakcijskim borbama u Srbiji uspio razviti vlastiti kult ličnosti te preći na srpsko nacionalističko krilo koje će dalje generirati najekstremnije kriptofašiste koji će učiniti velikosrpski nacionalizam najjačim, najopasnijim i najpogubnijim. Birokracije u ostalim republikama bile su primorane da radi vlastitoga opstanka također traže potporu u imperijalističkim silama (posebno je blizak bio odnos Hrvatske i Njemačke). Imperijalistička intervencija opet će se pokazati kao najveća podrška lokalnim gangsterima koji su prolili more krvi i došli do zajedničkoga cilja – stvaranja malih, slabih i poslušnih nacionalnih država potpuno otvorenih za eksploataciju što domaće, što strane buržoazije.
Ramet citira izjavu Mihe Kovača za 'New Left Review' 1988. godine koja izvrsno opisuje stanje stvari u to doba. Kaže: "…nacionalizmi ili lokalni interesi šest jugoslavenskih republika i dvije autonomne pokrajine postali su vrsta surogata za sve ostale političke identitete. Mogao si biti aktivan unutar postojeće političke strukture samo ako si branio interese vlastite republike ili pokrajine…Tako se pokazalo da je sustav koji je navodno nastao na porazu nacionalizama i sam najviše pridonio nacionalizmu. Nacionalizam se stvarao u samoj strukturi (socijalističke) Jugoslavije."[23] Generiranje nacionalizma ne zaobilazi skoro nijednu etničku skupinu u Jugoslaviji – muslimanski su nacionalisti htjeli BiH kao "nacionalnu državu muslimanskoga naroda" [24] po uzoru na ostale republike (iako su u ostalim krugovima isticani kao anacionalni; hrvatski nacionalizam doživljava uskrsnuće dolaskom HDZ – a i Tuđmana na vlast nakon višestranačkih izbora (u Jugoslaviji je katolička crkva predstavljala posljednji bastion hrvatskoga nacionalizma [25]); u Crnoj Gori nacionalizam se grana na "prosrpski" (stav Narodne stranke da su Crnogorci 'pleme srpskoga naroda') i "protusrpski" (stav Stranke socijalista koja je gajila strah od velikosrpskih pretenzija na Crnu Goru)[26]; itd. Slovenija i Makedonija bile su djelomično iznimke. Makedonija nije toliko razvijala vlastiti nacionalizam koliko je bila u opasnosti od "gladnih susjeda" (Albanije, Bugarske, Srbije). U Sloveniji dolazi do jačanja fragmentacije u društvu neovisne od nekog jačeg nacionalizma (vezano uz buđenje slovenske kulturne i intelektualne elite [27]).
[21] Živković, Andreja, Bankrot Evropske Unije, Slobodni Filozofski, URL: www.slobodnifilozofski.com/2012/01/andreja-zivkovic-bankrot-evropske-unije.html, 3.1.2012. [22] Ibid. [23] Ramet, P. Sabrina, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918.-2005., str. 401. [24] Ibid., str. 364. [25] Ibid. str. 382. [26] Ibid., str. 393. [27] Ibid., str. 389.
Na sasvim drugoj strani stajala je liberalna oporba. Malo je bilo pojedinaca i pokreta koji su već tada otvoreno istupali protiv rata i uvidjeli njegov suštinski karakter (Ramet kao primjer za to navodi beogradske "Žene u crnom", antimilitarističku organizaciju [28]). Ipak oni koji su se istakli antiratnim stavom nerijetko su dolazili s liberalnih pozicija pa stoga nisu ni ukazali da se u pozadini nacionalnoga i religijskoga sukoba kriju interesi krupnih kapitalista (npr. povjesničar Ivo Banac u Hrvatskoj [29]). Primjerice, sama Sabrina Ramet, iako vrsni poznavalac naroda i događaja na Balkanu, nije izašla izvan danas dominantnoga okvira liberalne demokracije.
Odlazak svake zemlje svojim putem za vrijeme rata i nakon rata značilo je, prije svega, svima dobro poznati proces privatizacije koji je tisuće ljudi ostavio golih ruku na rubu egzistencije. Slovenska se tranzicija smatra najbezbolnijom što svakako može dugovati svojim nesudjelovanjem u ratu. U Sloveniji su već vrlo rano, kao što je gore navedeno, procvale aktivnosti mirovnih, ekoloških, punk i homoseksualnih udruga s ciljem stvaranja ozračja tolerancije. [30] I u ostalim zemljama će doći s vremenom do istoga procesa, ali u svakom slučaju valja naglasiti da je riječ o dvosjeklom maču. Iako to izgleda uistinu kao stvaranje ozračja tolerancije, različitosti i multikulturalizma, riječ je najprije o fragmentaciji društva na sve sitnije fragmente koji preuzimaju ulogu "subjekta-za-sebe" i stvaraju vlastiti identitet s nejasno definiranim statusom prema ostalima na što ću se osvrnuti malo kasnije. U Hrvatskoj je pored pljačkaške privatizacije provedeno buđenje konzervativizma (naročito po pitanju manjina, jezika, žena i homoseksualaca) i autoritarnih elemenata pod krinkom demokracije. Srbija je doživljavala duboku političku i kulturnu fragmentaciju koja može biti predmet raznih analiza.
Kako je nacionalizam bio u službi globalnoga neoliberalnoga kapitalizma najbolje ilustrira izjava Borisa Budena kada kaže kako je: "nacionalna država pripremila teren za ulazak divljega kapitalizma gdje je nacionalizam odigrao ključnu ulogu – jednostavnije rečeno – dali su ljudima da glođu nacionalističku kost dok su im oduzimali tvornice, hotele i socijalna prava koja su imali." [31] Ta izjava najbolje supsumira sve tragične događaje kojih su balkanski narodi bili svjedoci u svome raskolu. S druge strane, Rastko Močnik vrlo je oprezan glede termina "nacionalizam" pa on radije koristi termin "identitetska politika" [32]čime želi reći da se ljudi više ne predstavljaju kao društvena bića, nego kao identiteti, a i izvjesna doza nacionalizma ulaznica je nekoj političkoj stranci za političku scenu i stjecanje legitimiteta.
Kojim god se terminom služili – nacionalizam, etnocentrizam, šovinizam, identitetska politika, itd., jasna je stvar da je ta pojava raširila svoje pipke na cijelo društvo ne samo u vidu vlastitoga djelovanja, nego i generirajući druge podjele koje su naizgled odvojene i neovisne. Ne bi trebalo biti većega problema oko shvaćanja kako jedna podjela generira drugu, druga treću i tako u beskraj. Osim što je to želja kapitala, to je i posljedica kulture straha pred drugim i drugačijim (a nacionalizam je demonstrirao tu 'kulturu'). To se najjednostavnije da oslikati preko konzervativne ideologije. Ona smatra naciju, obitelj i vjeru temeljnim jedinicama društva i, općenito, vrijednostima. Kada govori o naciji, tu onda nema mjesta za višenacionalnu državu – jedan jedinstveni teritorij za jednu naciju pa, posljedično, nacionalne se manjine mogu osjećati ugroženima te se počinju organizirati. To je prva fragmentacija, sam je rat dokaz da je postojala, a ispoljavanja nacionalne netrpeljivosti dokaz su da je itekako aktualna. Obitelj, kao vrijednost konzervativaca, podrazumijeva tradicionalnu patrijarhalnu obitelj s točno određenim ulogama i pozicijama. Tu nema nikako mjesta za žensku emancipaciju, a pogotovo ne za drugačije spolne orijentacije.
Posljedice toga jesu nasilje u braku, agresija prema homoseksualcima, itd. To dalje generira stvaranje identitetskih politika kojima se ljevica bavi intenzivnije poslije 1968. [33] Identitetske su politike, koliko nužne zbog položaja "identiteta" poput žena, homoseksualaca, pripadnika alternativnih životnih stilova, itd.; toliko su i štetna jer stvaraju disperziju na ljevici u smislu da ne može imati jedinstveni fokus na određenu društvenu grupu (kao što je to prije bila industrijska radnička klasa), nego se njezina usmjerenja borbe rastaču prema identitetima. Taj problem s ljevicom i na ljevici dosta smjelo rješavaju Hardt i Negri uvodeći koncept Mnoštva [34]. Nadalje, tokovi neoliberalnoga kapitalizma i nalažu fragmentaciju društva do nepostojanja bilo kakve socijalne solidarnosti i empatije (neoliberalka Margaret Thatcher svojedobno je izjavila kako 'društvo ne postoji, nego samo pojedinci i njihove obitelji', bila je to zloslutna najava onoga što je uslijedilo). Rastko Močnik to naziva 'atomizacijom masa' [35] kada ljudi traže individualni izlaz iz ćorsokaka krize. Porast klerikalizacije također je posljedica sukoba i nužno ide uz konzervativnu ideologiju koja opet želi stvoriti čvrstu, patrijahalnu obitelj. Sekularna je država srušena iako se to stalno poriče – religija je preuzela socijalnu i političku ulogu i stekla oblik legitimacije u vlastitom izjednačavanju s nacionalnom pripadnošću (uvjerenje da je Hrvat-katolik, Srbin-pravoslavac, Bošnjak-musliman jest uvjerenje kojega se dugo neće narod osloboditi).
Srž fragmentacije i disperzije društva najočigledniji je kod radničke klase. Ova iznevjerena i izmučena klasa raspršena je kroz nacionalne borbe (ljudi kao identiteti u bilo kojem smislu, a ne kao klase), a ni unutar jedne nacije nema kohezivnoga faktora što je vidljivo u raspršenim štrajkovima i protestima gdje nedostaje političke opcije koja bi te izraze nezadovoljstva supsumirala pod jedan. To povlači sa sobom nikad veću krizu (istinske) ljevice, tj. one ljevice koja bi trebala biti alternativa sustavu, a ne alternativa unutar sustava (teško da se ijednu jaču stranku zastupljenu u medijima na području bivše Jugoslavije može stvarno smatrati ljevičarskom).
Nedostatak poveznice postoji i između studentskoga pokreta kao možda najprogresivnije pojave nakon restauracije kapitalizma i radničke klase. Veličina i ozbiljnost studentskoga pokreta i u Zagrebu i u Beogradu nije bila dovoljna da svoje djelovanje i ideje prenese na radničku klasu što je nepobitan dokaz duboke podijeljenosti unutar društva. Iako se ne mogu poreći svi ti izrazi nezadovoljstva – studentski pokret, povremeni štrajkovi radnika otjeranih na ulicu, seljački prosvjedi, itd., može se jasno utvrditi da su svi skupa bez političke artikulacije. Uvjetno možemo reći da postoji istinska ljevica baš u vidu pobunjenih studenata, primjerice, ali ona je "ispod površine" jer nije uspjela (a nije joj ni bila nakana) stvoriti autentičnu lijevu političku organizaciju koja bi išla u pravcu da politički artikulira studentski protest i poveže ga s drugim pobunjenim grupama ljudi, prije svega s radničkom klasom. Izlišno je spominjati da sindikalni pokreti uglavnom nemaju nikakve veze s idejom ljevice. Studentski se pokret ovdje navodi samo kao primjer, ne nužno kao paradigma jer to bi zanijekalo postojanje i drugih progresivnih pokreta koji također sačinjavaju samo jedan mali fragment društvenoga nezadovoljstva (feministički pokret, pokret homoseksualaca, pobunjeni seljaci, itd.). Oštrica kritike treba, između ostaloga, biti upućena i prema tim samim pokretima jer nerijetko i oni istupaju kao "identiteti" [36] odvojivi od ostatka društva s kojim bi se potencijalno mogli povezati.
Ovi opisi fragmentacije polazišno su mjesto za anticipiranje teorije subjekta. Tu teoriju subjekta najzornije bi bilo prikazati kroz problem 'tko-ga' koji se u svakodnevnom životu manifestira preko pitanja 'tko si ti?' Jedan pojedinac preuzima sve više mnogostruko 'tko', tj. to njegovo 'tko' mijenja se mobilnije i fluidnije nego ikada ovisno o situaciji i njegovoj poziciji koju dobiva i gubi u društvu. To je i cilj fragmentacije – postojanje nekoga mnoštva koje teško pronalazi međusobnu poveznicu, tj. sponu koja bi te mnoge 'tko-ove' (identitete) držala na okupu s nekim zajedničkim usmjerenjem. Nadalje, ako individua preuzima razne 'tko-ove', njezina je ličnost u rasapu pa su depersonalizacija i osjećaj krize identiteta nerijetke pojave. 'Tko' je uvijek podložno okolnostima pa se stoga čini i normalnim da je mnogostruko, ali problem nastaje kada individua više ne uspijeva povezati te identitete.
Institucije stvaraju identitete kojima su pridani unaprijed ideološki definirani obrasci ponašanja, npr. to je vidljivo na primjeru identiteta oca, muža, sina, profesora, tužitelja, pacijenta, alkoholičara, građanina… Te sve identitete može preuzeti jedna osoba (obitelj generira identitete oca, muža i sina čiji su očekivani obrasci ponašanja različiti jedan od drugoga; obrazovna institucija kao radno mjesto stvara profesora; sudski spor tužitelja; zdravstvena institucija potencijalnoga pacijenta; vlastiti porok i osnovana udruga identitet alkoholičara; cjelokupni državno-pravno-politički sistem građanina kojemu su zakonski i nezakonski određene razne dužnosti). Ovdje nije uopće sporno da takva disperzija individue nije postojala i prije ili da postoji negdje drugdje, već se ovdje stavlja naglasak na samo naglašavanje tih identiteta putem institucija i ideološki donesenih kodeksa 'normalnoga' ponašanja.
Stavlja se također naglasak da su struje s desnice koje su se služile nacionalizmom u službi neoliberalizma na Balkanu stvorile uvjete za pojačanu fragmentaciju i za stvaranje identiteta od svakoga fragmenta da bi ti fragmenti bili u što manjoj mogućnosti da se povežu. Kada pojedinac primi puno identiteta, u njima se počinje gubiti, postaje dezorijentiran, pa bi, da to izbjegne i postane uspješniji, trebao što bolje razvijati sposobnost transformiranja, tj. sam postati što fluidnijim [37] (prilagodljiviji različitim oblicima, promjenama, transformacijama…).
Isplanirano smišljena i školski odigrana farsa neoliberalizma u kojoj nacionalna država guta socijalnu državu odradila je veliki dio posla na Balkanu – kriza, siromaštvo, ratne rane, nezaposlenost, otuđenost, besperspektivnost, fragmentacija i dr. jest ono što je najplodnije tlo za vladanje. Nesumnjivo je da je cijeli Balkan, a naročito zemlje bivše Jugoslavije, gospodarski protektorat zapadnih multinacionalnih korporacija. Karta antinacionalizma na koju sada igraju zapadne sile logična je posljedica njihove želje da stvore lokalnu jurisdikciju na Balkanu nakon što je nacionalizam odigrao za njih historijski značajnu ulogu – licemjerno, ali jednostavno je nakon svega glumiti "policajca" na Balkanu. Čovjek je u takvom okruženju izgubljen i dezorijentiran – život mu je u fragmentima od kojih ne može stvoriti određenu cjelinu, teret neuspjeha isključivo je individualan [38], svakodnevica je nesigurnija nego ikada, a pojedinac u njoj stalno treba transformirati svoje "tko" prema potrebi situacije. Pitanje je dokle to može ići, a da ne sazrije situacija za otpor, za ujedinjeni otpor ako je takvno nešto u ovakvom rasulu uopće moguće. Koncepti poput balkanske federacije (bar u ekonomskom smislu) čine se prihvatljivima, ali kako takvo nešto očekivati u skoroj budućnosti?! Očito ljudima treba puno da shvate da ako su ujedinjeni, onda nikada neće biti poraženi.
Karlo Jurak
[33] Krašovec, Primož, Never trust a hipster – kritika kreativnoga malograđanstva i koncepta nove klase, Kriza, odgovori, levica – prilozi za jedan kritički diskurs, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2012., str. 225. [34] Hardt, Michael; Negri, Antonio, Mnoštvo: Rat i demokracija u doba Imperija, Multimedijalni institut, Zagreb, 2009. [35] Buden, Boris; Močnik, Rastko, Kako je nacionalizam progutao socijalnu državu, Radio Slobodna Evropa, URL: www.slobodnaevropa.org/content/most-rse-kako-je-nacionalizam-progutao-socijalnu-drzavu/24659450.html, 20.8.2012. [36] Usp. Krašovec, Primož, Never trust a hipster – kritika kreativnoga malograđanstva i koncepta nove klase, Kriza, odgovori, levica – prilozi za jedan kritički diskurs, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2012. [37] Bauman, Zygmunt, Tekuća modernost, Naklada Pelago, Zagreb, 2011. [38] Ibid.
LITERATURA:
Bauman, Zygmunt, Tekuća modernost, Naklada Pelago, Zagreb, 2011.
Bilandžić, Dušan, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – glavni procesi 1918.-1985., Školska knjiga, Zagreb, 1985.
Buden, Boris, Fašizam sutrašnjice neće imati lik fašizma iz prošlosti, tportal, URL: www.tportal.hr/kultura/kulturmiks/194499/Fasizam-sutrasnjice-nece-imati-lik-fasizma-iz-proslosti.html, 18.5.2012.
Buden, Boris, Gastarbajteri, glasnici budućnosti, Slobodni Filozofski, URL: www.slobodnifilozofski.com/2012/08/boris-buden-gastarbajteri-glasnici.html, 4.8.2012.
Buden, Boris, Iz rata se ništa korisno ne može naučiti, Vreme, URL: www.vreme.com/cms/view.php?id=421893, 13.7.2005.
Buden, Boris; Močnik, Rastko, Kako je nacionalizam progutao socijalnu državu, Radio Slobodna Evropa, URL: www.slobodnaevropa.org/content/most-rse-kako-je-nacionalizam-progutao-socijalnu-drzavu/24659450.html, 20.8.2012.
Hardt, Michael; Negri, Antonio, Imperij, Arkzin i Multimedijalni institut, Zagreb, 2003.
Hardt, Michael; Negri, Antonio, Mnoštvo: Rat i demokracija u doba Imperija, Multimedijalni institut, Zagreb, 2009.
Klein, Naomi, Doktrina šoka: uspon kapitalizma katastrofe, V.B.Z., Zagreb, 2008.
Krašovec, Primož, Never trust a hipster – kritika kreativnoga malograđanstva i koncepta nove klase, Kriza, odgovori, levica – prilozi za jedan kritički diskurs, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2012.
Lenjin, Vladimir Iljič, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, Kultura, Beograd, 1957.
Ramet, P. Sabrina, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918.-2005., Golden marketing-Tehnička knjiga, Zagreb, 2009.
Živković, Andreja, Bankrot Evropske Unije, Slobodni Filozofski, URL: www.slobodnifilozofski.com/2012/01/andreja-zivkovic-bankrot-evropske-unije.html, 3.1.2012.
Živković, Andreja, Vratimo se našoj revolucionarnoj tradiciji, Novosti, URL: www.novossti.com/2012/06/vratimo-se-nasoj-revolucionarnoj-tradiciji/ , 24.6.2012.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 11:02:57 GMT -5
Јединство православног народа10. март 2013. | Биљана Живковић / Удружење Ћирилица Народи богоносци!
Словени сада прикупљају свој ресурс како би избили на најнапредније положаје људске цивилизације, управо зато што поседују велику снагу, огроман духовни потенцијал оличен у православној вери – каже др Валериј Алексејев. Професор Валериј Аркадјевич Алексеев је доктор филозофских наука, предавач на Ломоносову. Оснивач је Међународног фонда јединства православних народа, створен 90-тих с циљем да се православни народи у посткомунистичким државама, који су се суочавали са суровим либералним капитализмом, врате традиционалним вредностима словенске културе. Говори о времену транзиције, које је харало и по свим словеснким држвама, па и Русијом. Последице транзиционе стихије су створиле економско сиромаштво и беду, расуло и друштвени колапс, пад морала. Такве околности су га мотивисале да започне мисију духовног, културног, историјског збижавања православних народа посредством Међународног фонда јединства православних народа. Време стварања Фонда било је драматично и врло сложено не само за историју Русије, него и за читав православни свет. Дубоке промене у политичком, друштвеном, државном животу Источне Европе непосредно су дотакле и положај православних цркава. У таквим околностима коренитог слома устаљеног државно-политичког система и промене економског модела живота земаља и народа Источне Европе настале су тешке друштвено-политичке и културне прилике. Друштвена свест налазила се у збрканом, хаотичном стању. Био је то драматичан прелаз из једног стања друштвено-политичког уређења у друго. И Помесне Православне Цркве стицале су у поменутим околностима нову улогу и нов положај. Није тајна да отприлике половину православног света чине народи и земље Источне Европе. А управо су те земље и народи Источне Европе били у такозваном комунистичком (или социјалистичком) блоку, где је Црква заузимала прилично скроман положај у друштвено-политичком и социјалном животу, услед владајућих идеолошких смерница и доктрина у тим земљама комунистичког система. После рушења тог политичког система, почела је да се мења и улога Помесних Православних Цркава. Враћају се цркве на онај положај који су некада заузимале. Транзициони процес пратио је коренити преокрет социјално-политичког и економског устројства, те су земље и народи знатно назадовали по економским, социјалним показатељима у односу на оно што су имали пре тих ломова. И управо у то тешко време православна јавност Русије и других земаља суочила се са озбиљним избором; друштва су лишена пређашњих идеолошких и јасних светоназорних смерница. Владало је безнађе. Сећам се свог разговора са познатим америчким верским послеником, који се у то време налазио у Русији. Он је реално оценио наше прилике. Затим је ту оцену сасвим самостално, без увида у наш разговор, изванредно тачно поновио и Његова Светост Патријарх Алексиј II, коме је тада управо предстојало узвођење на Патријаршијску катедру Руске Православне Цркве. Било је то на самом почетку 1990-их. У то време у демократски настројеној штампи било је много речи о доласку некакве слободе, некаквог „царства” слободе. Мислећи људи схватали су да је та ситуација далеко од истинске слободе. Био је то потпуни хаос у друштвеној свести. Запамтио сам тада срочену мисао Његове Светости Патријарха Алексија о томе да у хаосу нема слободе! Многи одговорни и мислећи људи, и код нас у Русији и у свету, схватали су да је друштву потребно довођење у неки јасан светоназорни ред. Штавише, с обзиром на то да су социјално-економске прилике биле веома тешке за главнину становништва, било је неопходно некако постићи смирење, пошто су озбиљна искушења салетала наше народе. И ето, у то збркано, сложено и бременито време читав низ друштвено-политичких и грађанских друштвених посленика наше земље и оближњег иностранства заложио се за потребу изградње неке нове, не идеологије, наравно, већ основе за сређивање тог стихијског стања на основу темељних, основних вредности. Схватали смо да се треба обратити сопственим коренима. А ти корени су били, свакако, историјска и традиционална духовност нашег и других, нама Русима блиских и сродних народа. Ту основу представљало је, свакако, православље, православно поимање, сазерцавање света. Тако је рођена замисао о стварању друштвене организације која би тесно сарађивала са Руском Православном Црквом и другим Помесним Православним Црквама на ширењу високих традиционалних духовних и културних вредности православља у животу савременог друштва, пре свега зато да људи најзад стекну чврсто тло под ногама, светоназорно тло. Јер, да би се изградио неки социјално-политички модел, одабрало неко ново државно устројство, неопходан је чврст светоназорни став. Без њега друштво залута. За наш традиционални руски менталитет међаше, чврсте путоказе – представља православље. Ко су били кључни људи у Русији који су у Вашим идејама препознали нову визију православног света? Почетком 90-тих настала је замисао о стварању организације, а нешто касније смо дошли до тога да то треба да буде Фонд. У то време у Русији било је покушаја стварања странака на некаквој хришћанско-демократској основи… Те странке у РФ одавно су пале у заборав… Било их је много. Неки представници тих странака чак су улазили у састав Руске Скупштине, у састав Врховног Савета… Али, време је показало да стварање странака по верском обележју – није руски пут. Већ тада је било јасно да такве странке цепају јединствени културни и духовни простор нашег народа и да је неопходно нешто темељно, што доприноси консолидовању. Тако смо одустали од идеје о некој друштвено-политичкој организацији и 1993. дошли до стварања Фонда. Заједно смо размишљали о тим проблемима са Његовом Светошћу Патријархом Московским и све Русије Алексијем II, који је подржао и благословио наше трагање, а и сам је био један од покретача те идеје. Нашли сте убрзо истомишљенике у низу земаља, пре свега, у Украјини, Белорусији, Бугарској, Молдавији, Грчкој. У Грчкој су истовремено били наши истомишљеници, партнери из Скупштине Грчке (тада сам живо сарађивао са посланицима из православног света, пошто сам био на одговорном месту у руској Државној Думи) ми смо, заједно са грчким посланицима, трагали за облицима стварања велике организације за заштиту и одбрану православних вредности. Грчки партнери покренули су идеју стварања Међупарламентарне Скупштине Православља. У исто време рођена је идеја стварања Фонда јединства православних народа. И тако су те две структуре упоредо на разним половима православног света рођене и започеле пут ка свом зближавању. Сада те две организације живо сарађују, садејствују. Досад је Фонд отворио одељења у Украјини, Бугарској, Белорусији, Молдавији, Србији, Црној Гори. Фонд спроводи сталне дугорочне програме у Грчкој, на Кипру, у Светој Земљи, Палестини, Либану, Пољској, Чешкој, Словачкој, Грузији, тј. свугде где постоје Аутокефалне Православне Цркве. Са свим аутокефалним црквама и поглаварима тих цркава, њиховим светостима и блаженим предстојатељима тих цркава имамо најбоље и најсрдачније односе, пуне поверења. Нема ниједне помесне аутокефалне цркве са којом нас не би везивале поуздане, партнерске везе. Шта је за Вас православна вера? Колико је битно сачувати нашу православну веру и словенску културу у време глобализације која уништава сваки национални и верски идентитет? Вера за мене значи много. Вера је, према апостолу Павлу, остварење очекиваног и увереност у невидљиво. Те сасвим тачне и језгровите речи апостола Павла одговарају и мом унутрашњем бићу и вероватно сваком верујућем човеку, зато што вера пружа уверење у ваљаност живота као таквог. И наравно, пружа наду у живот и после овог живота. Та вера испуњена је најдубљим смислом. Она пориче бесмисленост људског живота. И то је онај набој оптимизма који не може да дâ ниједна идеолошка или било каква социјално-економска доктрина. Вера спаја у себи рационално и ирационално, свакако, то је више од било које идеологије, зато што је ту енергију човекове непојмљиве вере немогуће појмити разумом, јер, како су говорили свети оци Цркве, оци још првих векова хришћанске Цркве, верујем, Господе, јер је апсурдно, и јер је Јудејцима саблазан, а Јелинима безумље. Управо та непојмљива феноменална вера крепи човека и његов живот чини осмишљеним. Свакако, за народ, за друштво, за сваког појединца, вера предстаља огромну, необориву силу. Религиозна вера може да има како консолидујући позитивни, тако и деструктивни смисао. На пример, ми знамо да је православна вера извела словенске народе из таме многобоштва, и то нипошто није алегорија, то је заиста историјски потврђена чињеница. Вера консолидује наше словенске народе, чини их знатно јачим, сигурнијим. Што се тиче, на пример, српског етноса, знамо да православна вера Србе чини Србима, док католичка вера Србе чини Хрватима, а ислам чини Србе муслиманима, Бошњацима. Схватате, колика је огромна сила садржана у религиозној вери. Она може да спаја читаве етносе, уједињава их, води ка врховима смисла битка постојања, али може да делује и деструктивно и разара их. Да будем јасан, Срби који су се покатоличили, изгубили су своју веру православну, примили су католицизам и престали да буду Срби, постали су Хрвати. И Босанци примивши ислам, престали су да буду Срби. Зато кажем да је вера за православног његова судбина. То је више него светоназор, више него вера. За нас Словене православна вера представљала је прекретницу наше историје. Од наше историјске прекретнице обретања, прихватања Христа од апостола, од првоапостола, од великих словенских просветитеља Ћирила и Методија по историјским мерилима, нас раздваја релативно дуго временско раздобље. Сматрам да Словени тек прикупљају свој ресурс како би избили на прве и најнапредније положаје људске цивилизације, управо зато што поседују ту огромну снагу и вредност, огроман духовни потенцијал оличен у религиозној вери. Русија се у својој историји суочавала са тешким, рекла бих, крвавим годинама комунизма. Једна ужасна идеологија гутала је светиње, убијани су митрополити, свештеници, народ. Затирано је православље. Шта је руски народ научио из деценија патње и таме? Не бих говорио да је руски народ – најнапаћенији народ, премда се и може рећи да и руски народ и српски народ иду, вероватно, путем старозаветног Јова, који је прошао многе патње да би у потоњем животу стекао милост Божију. Треба да, попут напаћеног Јова, стрпљиво идемо оним путем који нам је Господ указао, зато што је Господ и сам патио, ишао путем крсних страдања. У том смислу, можемо рећи да су и руски народ и српски народ – народи богоносци, а бити народ-богоносац није предност. То је тежак крст и тешко искушење. Али, савладавши сва искушења и прошавши тај крсни пут, треба доћи до своје Голготе, а Голгота није само место крсних мука, то је и место васкрсења, то је – почетак васкрсења. Зато идући путем крсних страдања руски и српски народ иду по промисаоном путу који је Господ одредио. Јер, Господ кажњава оне, како вели псалмопевац Давид, које љуби. То је као у породици: љубећи и строг отац кажњава своје рођено дете. Ретки су случајеви у нашој домаћој, укорењеној словенској пракси да отац кажњава туђе дете. И једино своје рођено дете има право да кажњава, зато што га воли. Воли га више од свих и брине да не скрене са правог пута. Стога, како у свакодневном људском животу, тако и у библијском, јеванђељском смислу патња није просто кажњавање, већ је патња нада, у спасоносни битак убудуће. Господ нас путем патње води ка небеској слави. И зато бих рекао да су и руски народ и српски народ, а вероватно и сви православни словенски народи: и украјински, и белоруски и бугарски – сви су се у својој историји напатили. Земље Запада одувек словенске народе сматрају некаквим дошљацима, некаквим паријама Велике Европе. Али истовремено, историја је не једном такве идеје обрукала. Управо су словенски народи често бивали спасиоци те Европе. Узмимо макар спасавање Европе од хорди татарско-монголских завојевача. Није случајно Карл Маркс, који се прилично завидљиво односио према руском народу – чак и он рекао да је „беживотна” Русија својом жртвом спасла Европу од поробљавања монголско-татарских хорди. Исто се може рећи и за отоманска освајања, када су прву препреку Османлијама на путу поробљавања Европе представљали ко? – православни народи: то су Срби, то су и Грци и Бугари и Словаци. То су словенски православни народи! Зато пут патње није грешан пут. Нама, православцима, сасвим је јасно да тај пут води у вечну славу. Русија је стасала у моћну државу; економски, технолошки, војно. Али она се у истој мери развија у свим културним и духовним сегментима. Русија је напросто осуђена на то да се или развија у јаку и независну самосталну велесилу, како би имала изгледа да опстане, да сачува себе у историјском простору и времену, или ће напросто нестати с историјске позорнице. Таква је историјска судбина Русије: да би опстала, мора стално да се развија и повећава своју моћ. То је као авион, који обезбеђује своју животну способност само док лети, док сви његови системи који га покрећу раде пуном снагом. На тај начин он задржава своју животну способност. Ако се искључи његов мотор, једноставно ће се срушити. Исто је и са Русијом. Зато, ако она хоће, ако има способност, унутрашње вредности и моћи за опстанак, за наставак свог историјског пута, она неминовно мора да се развија и укључује све ресурсе тог развоја. А ти ресурси су и економски, и технолошки и, свакако, војни. За Русију је то изузетно важно, зато што у читавој десетовековној историји Русије није било не само ниједног столећа, није било ни четврт столећа када јој није претила спољна опасност. Русија има исувише много завидљиваца, непријатеља управо због своје јединствености. Русија – то је јединствен свет, јединствена цивилизација с огромним природним богатствима којима ју је Господ обдарио, огромним територијама. То је велики мост који повезује источну и западну цивилизацију. У суштини, то је самодовољна цивилизација. Извесна средишња земља, како је с пуним правом називају оци-оснивачи геополитичке науке. То је извесна матерланд, такорећи, то је извесна копнена средишња земља. И ако свет жели да буде у стању равнотеже и нехаотичног развоја, онда то стање светског поретка може да обезбеди само јака такозвана средишња земља, способна да одврати спољне претње. И та земља је Русија која спаја континенте и просторе, и која је сама по себи целовита посебна самостална цивилизација, али, свакако, дубоко интегрисана у општељудску културу и цивилизацију. И наравно, она сила која јој омогућава да испољава то сопство, врло корисно и неопходно читавом осталом свету, то је њена православна култура. У којој мери је талас глобализације дошао до Русије и како се савремена Русија носи са „чудним” стандардима новог светског поретка? Глобализација већ има огроман утицај на све сегменте живота читавог човечанства па и на Русију. Наравно, Русија осећа притисак глобализације, и у извесној мери покушава да се прилагоди. С друге стране, глобализација, као некаква универзалистичка идеја и модел живота, за Русију, у извесној мери, није нарочито опасна, зато што се сама Русија развија као сопствени универзум. Да, ми забринуто говоримо о неким стандардима, који се насилно усађују у нашу културу, неким стереотипима који прете да унификују нашу националну самобитност, руску културу, језик, наше традиције. Али процеси глобализације јењавају, како је добро рекао Семјуел Хантингтон, амерички мислилац (када је радио код нас у Русији, и неко време се бавио истраживањима у нашој Дипломатској академији, имали смо неколико расправа, још пре објављивања његовог чувеног рада „Сукоб цивилизација“). Процес глобализације траје већ преко 20 година. Глобализација у оном моделу у ком је покренута, глобализација на амерички начин – очигледно посустаје. Да, нешто долази да замени процес глобализације. Засад је тешко дефинисати шта је то – некаква постглобализација. Сасвим је јасно да је свет већ „затруднео“ неком новом концепцијом глобалног преустројавања. Заправо је читав низ револуционарних потреса, попут кинеског „економског чуда“, срушио првобитни пројекат Американаца о глобализованом свету. Свет се више не развија онако како су хтели Американци. А глобализација на амерички начин – то је једнополаран свет. Свет више није једнополаран. Постоје и други полови и силе, које између осталог, ствара и Русија. Узмите, на пример, нови пол – БРИК – Бразил, Русија, Индија и Кина. То су четири моћне државе које омогућавају да се избегне једнополаран свет. И Русија, као покретач стварања те концепције вишеполарног света, у знатној мери је кориговала, корелирала тај једнолинијски, једнодимензионални процес глобализације на амерички начин. У том смислу сам оптимиста. Стиче се утисак да председник Владимир Путин православној вери и сарадњи са Руском православном црквом придаје велики значај. Значи ли то да Путин боље од осталих државника схвата улогу, суштину и значај вере за очување истинског јединства руског народа и напретка руске државе? Господин Путин није византијски цар, он је демократски изабрани председник и делује у оквиру оних овлашћења која му дају устав и онај политички систем у склопу кога делује. С поштовањем се односим према господину Путину, он је добитник награде нашег Фонда, он је сјајан и самобитан политичар, поготово у поређењу са савременим политичким челницима Западне Европе и Америке. Он има своју непоновљиву личност, своје политичко „Вјерују”. Али истичем да православни пут у ново доба није изумевање Путина као председника. То је онај пут који је наша земља патњом постигла, и наша владајућа елита, уз сва неслагања која унутар ње постоје: либерали, конзервативци, људи равнодушни према православљу – сви врло добро схватају да Русија, како би опстала, мора да буде не само јака, снажна и велика, она мора да буде – православна!! То не значи да се у Русији све остале вероисповести прогањају или ограничавају. Наравно да не. Ислам је, на пример, историјски у Русији одавно присутан. Отприлике подједнако колико и православље. И то је јако важан услов, пошто се свет дијалектички развија. Свет се никад не развија једнодимензионално, линеарно. То што у Русији уз претежну већину људи који исповедају православље има и других вероисповести, тој динамици придаје потребну благотворну дијалектику. И веома је добро што владајућа елита у Русији схвата важност и значај православља за нашу земљу и то такође пуни значајним ресурсом пут и правац наше земље и чини га осмишљеним. Својевремено сте са патријархом СПЦ Павлом започели оснивање Фонда у Србији. Сећате ли се речи блаженопочившег партијарха, будући да се зна да је он био за чврсто повезивање руског и српског народа, уопште словенског света? Веома сам захвалан блаженопочившем Патријарху Павлу, који је још за живота сасвим очито био свети човек, и Господ ми је подарио многе сусрете и разговоре са тим изузетним човеком, са тим подвижником и угодником Божијим. Добро се сећам последњег сусрета и разговора са њим нешто пре његовог блаженог упокојења на ВМА, где се налазио у засебној соби и где су га будно пазили лекари и његови келејници. Када сам полазио у редовну радну посету Србији, Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Алексиј II замолио ме је да пренесем Патријарху Павлу најтоплије жеље за здравље, Божију помоћ, и дозволили су ми да уђем у собу код Његове Светлости Патријарха Павла, видео сам колико се обрадовао… Није се лично мени обрадовао (схватам ја своју маленкост), већ ми се обрадовао као изасланику велике Русије, Свете Русије. Знам да је Његова Светлост Патријарх Павле много волео Русију. Памтим његову изванредну посету на позив нашег Фонда, када смо му уручили нашу награду овде, у Москви. Колико много топлине је уложио у своју посету, у наше сусрете… Његова Светост Патријарх Павле не једном је био у Москви на позив нашег Фонда. Сећам се, такође, његове посете на позив Фонда, када је дошао заједно са државним руководством Србије на свечани Чин нашег Фонда „Са Србијом заједно“ – приредили смо тада величанствени програм подршке и солидарности са српским народом. Када смо оснивали Српско одељење, патријар Павле је изрекао крилатицу о томе да је православље за Русе и за Србе – и мајка и отац, и све оно највредније и најдраже. И ето, полазећи од тог његовог свјетовања (ја га безусловно сматрам свјетовањем), током читавог свог рада и можда читавог свог земаљског живота, схватам сву ту меру одговорности коју је наложио нама, својим млађим саборцима, сарадницима. И то је за нас свјетовање, поука, морално правило тог светог човека: чувати православље, чувати српско-руске везе, исто као по слову преподобног Серафима Саровског: „Земљо Руска, чувај веру православну, јер у њој ти је укрепљење.” За то су живели наши свети подвижници од игумана земље руске преподобног Сергија Радоњешког до светог праведног Јована Кронштатског и до савремених подвижника благочашћа. У том смислу делују и Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил, следбеник Његове Светости Патријарха Алексија II, и садашњи Патријарх Српски – следбеник Његове Светости Патријарха Павла – Иринеј, са којима нас везују тесни и срдачни односи: Његова Светост Патријарх Кирил је председник Попечитељског савета нашег Фонда у Москви, а Његова Светост Патријарх Иринеј – председник Попечитељског савета нашег Српског одељења. Лане смо имали редовни сусрет са њим у Београду, са њим у Патријаршији одржали смо велики скуп у оквиру представљања наше библиотеке „Руски писци и Православље“. Видим с коликом вољом он остварује завете Његове Светости Патријарха Павла, заједно са нашим Фондом, на поспешивању идеја јачања јединства православног света и јачању веза са Руском Православном Црквом и са руским народом. Имали сте прилике, обилазећи српске земље, ту мислим, осим Србије на Републику Српску, Црну Гору да, можда реалније од нас, сагледате духовно стање српског народа. Веома волим Србију! Много волим српски народ! И уопште, сматрам да руски народ нема ближег од српског по менталитету, по топлини срца, по светоназору. Колико смо блиски показују следећа запажања; ево, рецимо, Србин, чија деца се васпитавају у руској средини, деца првог поколења готово стопостотно се прилагођавају руској стварности, руској култури. Али исто тако и Руси који се васпитавају у српској средини – рецимо, Рускиња се удала за Србина и живи у Србији, васпитава децу, и она су већ у првом поколењу малтене Срби. Ни са једним другим народом ни Срби, ни Руси напросто немају такво узајамно прожимање, такво прилагођавање. То говори о томе да смо ми – један народ који се просто обрео на разним половима великог словенског ареала. Ја снажно волим Србију и долазим овамо као својој кући! То је мој дом, мој народ! Вероватно зато оне мане које српски народ има, које и руски народ има, и које можда врло добро види строго немачко или енглеско око, ја нешто нарочито и не запажам. Ја, на пример, сматрам да су све мане српског народа – продужетак његових врлина. То је врло добростив народ – за мене је то добро својство, а неко ће рећи да је лоше што је добростив, или, на пример, то што је неосветољубив народ – како то оценити? Сматрам да је то добро, или то што је пун поверења. То су оне особине које су својствене и руском и српском народу. То су оне особине које им, по мом мишљењу, нису добро послужиле: сваки пут се преваримо, ми верујемо, веровали смо да ће нам Запад помоћи, а Запад је просто уништио целовитост и Русије у оквиру Совјетског Савеза и Србије у оквиру Југославије. Зато се та обележја карактера и српског и руског народа могу сматрати и позитивним цртама, а могу и манама. У сваком случају морамо из те историје да извучемо поуке. И вероватно их извлачимо. Али не смемо да западамо у огорченост, јер огорчење срца ничему добром не води. То, као прво, подрива унутрашњи мир и снагу и човека и народа, а с друге стране, просто му смета да живи. Сматрам да управо те особине српском народу омогућавају да буде богат народ, да буде веома моћан душевношћу и срдачношћу. То говори да српски народ има велику благотворну снагу. Вишегодишња тежња да се наметне латиница православном народу у Србији све је израженија. Мало је српских мислећих људи који се отворено боре за ћирилицу. Питање је, коментапишу неки теолози, аналитичари, колико је истинских верника у Србији! Очигледно је да Запад свугде покушава да уведе своју цивилизацију и кроз своје писмо. Сличне околности, су и у Бугарској, у Грчкој и рекао бих да та битка траје вековима. Од почетка хришћанства. Али православно словенство је, хвала Богу, увек опстајало. И опстаће. И ћирилица, наравно. Знате, постоји разлика у поимању вере православља и католичанства. Срби и Руси су православни од рођења.То је наш идентитет. Али словенски народи се нису одликовали, попут католичког, препуним храмовима. Наши народи су, у том смислу, другачији. Да, чујем коментаре да свега око три одсто верника у Србији недељом долази на богослужење. Али то никако не значи да смо ми, или ви, издали православље. То је просто у менталитету нашег човека. Али када је потребно, православац је спреман живот да да за православље. Е онда се тај Запад чуди, диви! Како то да „они” који не иду у цркву, знају толико да се жртвују за своју православну веру!? То је велика загонетка коју ни данас католички свет не може да одгонетне. Католик, рецимо, може своју веру да промени, што они и чине. И тиме ништа не губе. За православног изгубити своју веру значи изгубити судбину- свој идентитет. Да ли видите крај искушењима православног света? Долазили ли српско духовно и национално буђење? Како коментаришете косовско питање, убијање и протеривање православног народа, уништавање наших светиња? Што се тиче краја искушења – то Бог зна. Ми то не можемо знати. Али опет подвлачим: Господ љуби онога кога и кажњава. То јест, није се у њега разуверио. Не кажњава онога од кога је већ дигао руке, разуверивши се у њега: чему кажњавање, више не вреди, ветропир и јесте ветропир… Већ се кажњава онај који се воли, у кога се узда, те зато мислим да ће искушења и руски и српски народ вероватно очекивати током читавог њиховог историјског пута, али се према томе треба односити промисаоно, и услед тога наша љубав према Богу не треба да слаби већ само да расте. Страшни су патње српског народа и унишатавање и скрнављење православних храмова по Косову и Метохији. Ужасан је то геноцид и катастрофа са несагледивим последицама за целу Европу и свет. Кажем та катастрофа се не тиче само Срба, него, пре свега, целе Европе и европске културе и цивилизације. Рушењем, убијањем, паљењем, скрнављењем православља Европа себе саму доводи у страшну опасност, јер дозвољава да се руши веома вредан део њеног, европског идентитета. То је самоубиство!!! Како Фонд делује у Србији, и другим балканским земљама? Општи циљ, како у Србији тако и у свим земљама не само Балканског региона него и у свим регионима света где Фонд живо делује: на Блиском Истоку, и у Африци, и у Западном делу Европе, то је пре свега свестрана подршка јачању јединства православних народа. У ту сврху остварују се разноврсни подухвати Фонда. Пре свега у оквиру нашег великог и стратешког циља – консолидовања напора православне јавности политички и социјално прегалачког дела православних народа. То су политичари, пословни људи, посленици културе, уметности, спорта. И у ту сврху се, свакако, подстичу напори изузетних људи који су светионици православне културе. Ми поспешујемо њихову делатност, дижемо их на штит наше славе и у том смислу се према српском народу односимо с великом пажњом и увек подржавамо њихове челнике, пре свега, духовне челнике. Добитник награде нашег Фонда био је Његова Светлост Патријарх Павле, али ми подржавамо и све значајне личности српског етноса. Наше награде добили су и врсни филмски режисер Емир Кустурица и врсни спортиста Новак Ђоковић, и добротворка принцеза Катарина, супруга наследника Српског престола. Они нам указују да у овом животу има људи који достојно следе Божије завете.У Србији веома успешно спроводимо дечје програме. Остварујемо драгоцене издавачке програме Фонда. Пружамо подршку летовању деце са Косова и Метохије и из централне Србије током распуста у Русији. То чинимо сваке године. Такође спроводимо дечје програме Фонда у оквиру нашег Дечјег центра „Свети Сава“ у Београду, који често посећује Његова Светост Патријарх Иринеј и прилично воли тај Центар. Сматрамо да је дечји програм Међународног фонда јединства православних народа изузетно важан. Вредно радимо са водећим политичким снагама, имамо тесне везе са Скупштином Србије. Сваке године одржавамо разне конференције, форуме и округле столове, и у добрим смо односима са виђеним политичарима, укључујући и недавно изабраног председника господина Николића, са којим смо пријатељи одавно, још од 1990. Имамо добре односе са многим посланицима, са господином Поповићем и са господином Михајловићем, са господином Коштуницом и многим другим. Све то показује да православље није некакав андерграунд, није некаква периферија друштвеног живота, већ сâмо средиште, и ми напајамо политички ангажован део наше елите православним духовним вредностима, како би се њима руководили у свом свакодневном раду. Шта је оно што ћете памтити из сусрета са људима из Србије? Видите, из сваког путовања човек извуче нешто ново. Сећам се, на пример, како смо пре неколико година у Нишу, када је тамо епископ био садашњи Патријарх Српски Иринеј, гостовали са програмом „Гласови Православне Русије у Србији“, у коме су учествовали најбољи хорови из Русије. Стотине људи наступало је са програмом у градском парку, док је у близини нека група већ читав сат свирала забавну музику, окупивши знатно више омладине. И наравно, заглушивали су наше хорове, и побојали смо се да нам нико неће доћи. И заиста, у почетку није било тако много људи, пошто је неко, непромишљено или намерно, у исто време уприличио наступ рок-групе из Београда. Али када су људи видели да на наш програм стиже епископ, митрополит Иринеј и са њим долазе гости из Москве, прво су са занимањем поглеткивали на нас, а потом, кад су наши хорови запевали, почели су да нам прилазе, затим су умукли звуци електричних гитара, на нашу позорницу су се попели ти гитаристи и почели да припевавају нашем хору: у својој кожној одећи са закивцима… имам чак ту фотографију! То је био задивљујући призор! Сведочанство како се православље пробија кроз трње и проналази пут до срца оних људи који су изворно, онтолошки, природно, окренути православљу преко својих предака. Таквих сусрета и запажања било је много. Ето, и ово је једно од њих које ми се, у вези нашег разговора о Србији, дубоко урезало у срце. Биографија Проф. др Валериј Аркадјевич Алексејев рођен је 1953. у Астрахању. Докторирао је на Филозофском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов” са темом „Приблеми у односима државе и цркве у 20. веку”. Од 1944. године професор је на Московском државном универзитету. Од 1994. до 2003. радио је као саветник Председника државне Думе, био је Председник парламентарног експертско-консултантског савета за слободу савести. Аутор је многобројних научних и публицистичких радова о проблемима односа између државе и цркве, објављених у руској и страној штампи. Основао је 1995. Међународни фонд за јединство православних народа по благослову Његове светлости Патриарха Московског и Целе Русије Алексеја Другог. Лауреат је Међународне награде Андреја Первозваног „За веру и верност” (2006), награђен је Орденом за заслуге према Отаџбини Другог степена и другим бројним државним одликовањима.
link
|
|
Bozur
Amicus
Posts: 5,515
|
Post by Bozur on Mar 13, 2013 10:59:04 GMT -5
Манфред Клајне-Хартлаге: Глобализам ће проћи као комунизам12. март 2013. | Милан Старчевић / Геополитика
Београд – За Геополитику говори немачки социолог Манфред Клајне-Хартлаге, аутор књига о светском поретку, левици и радикалном исламу Систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам.
Уважени господине Клајне-Хартлаге, како гледате на сложене и нестабилне политичке, економске и културне прилике у читавом свету, са посебним освртом на европски континент? Све је јасније да је централно питање нашег времена имплементација Новог светског поретка, односно замена модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Идеја за овај систем се заснива на глобализованом радикалном капитализму, у коме човек постоји само као индивидуална подршка рада и куповне моћи, то јест потрошача и произвођача. Они који пружају отпор овом систему, у виду народа, држава и политичких структура, морају се постепено уклонити. Многе експлозивне конфликте треба схватити у том светлу: текуће тензије унутар исламског света и између њега и Запада, сталне војне интервенције Запада без одобрења мандата УН, наставак притиска на Русију, дестабилизација западних друштава кроз приморане политичке масовне миграције, дужничко ропство и валутне кризе у вези са евром и доларом. На ову тему написали сте књигу под насловом „Нови светски поредак – план будућности или теорија завере?“. Ви у том делу тврдите да је Нови светски поредак реалност убрзаног темпа и један тотално нови вид владавине. На којим се друштвеним пољима он, најпре, одражава? Код Новог светског поретка ради се о флексибилној али доследној визији, која је у оквиру западних елита углавном неоспорна, и, као што сам већ рекао, има за циљ глобално спровођење радикалног капитализма. Значајне традиционалне димензије људског постојања, у ствари све оно што има везе историјским, културним и социјалним коренима, остаје кратког даха, поготово нације, религије и идеја породице као основе друштва. Масовна миграција и њена системска промоција суштински су мотор у процесу уништења вредности, па се због тога промовишу. То је буквално ликвидација друштва у троструком смислу уништења, растапања и монетизације. Усамљени на путу остаће и такође повезани модели демократије и суверене националне државе, пошто су оне реметилачки фактор за глобални систем, а обе се сходно замењују за међународне институционе мреже, које су се отргле контроли и постале идеалан инструмент неформалних моћних елита. Такав систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам. Уколико глобализам политички победи, он ће показати сву снагу тоталитарног чудовишта: диктатуру, која уништава све пред собом, насилно и подељено друштво са само произведеним проблемима које ће се половично под контролом држати искључиво голим насиљем и заједно са масивном пропагандом. Напослетку, ако се догоди да нације, породице и религије, оне солидарне друштвене структуре, толико ослабе или чак буду елиминисане, да би се кристализовао политички отпор, онда се Нови светски поредак, када се једанпут учврсти, тешко може збацити са трона, осим кроз интервенцију Бога. Међу многим европским интелектуалцима преовладава мишљење да Европска унија неће опстати дуго, а један од разлога јесте што је ова заједница створила јаку бирократију и што жели да уништи суверенитет свих држава чланица. Шта је, по Вама, најбољи политички модел за европске државе? Верујем да би требало да се сачува оно што се до сада у пракси показало као најбоље, наиме, правна и демократска конституисана национална држава. Такође, морамо бити толико свесни и рећи да овај модел државе функционише само у оквиру етничке хомогености становништва. Криза националних држава, које су веома често постојале у прошлости, настала је скоро увек због етничких мешовитих средина – у бившој Југославији можемо о томе испевати читаву песму. Већина европских држава данас је прилично хомогена, што у прошлости није увек био случај, тако да су услови за овај концепт бољи него икада. Што се Европске уније тиче, и предвиђања да ће она континуираном узурпацијом власти и развлашћивањем њених држава чланица доживети неуспех, није нетачна констатација, али она захтева додатно разјашњење. У основи су ове горе чињенице помоћу којих ЕУ може бити још моћнија. Не, ЕУ ће крахирати ако центар овог система, односно Немачка, постане политички нестабилна, и то ће се догодити када евро клизне у хиперинфлацију. Посматрано из тог угла, Ангела Меркел је била у праву када је изговорила: „Пропадне ли евро, пропада и Европа“. Међутим, морала је додати још две важне тезе: прво, да се под том „Европом“ искључиво подразумева ЕУ чудовиште; друго, да ће пропаст такве „Европе“ бити логичан сплет њених политичких пропуста. Узмимо у обзир само вођене економске ситуације у вези са дужничком кризом, којој се не назире крај, као и покушаја да се она реши штампањем новца. Ако се таква кућа од карата буде градила, још драматичнији ће бити њен пад. Морамо знати да су европски политички лидери практично признали да им је код увођења евра било савршено јасно да се он не може одржати. Претпоставка је била да ће ова валута изазвати велике проблеме (што је она у стварности и учинила), а онда повући ручну кочницу како би се приморало стварање политичке уније. Политика немачке владе, која увек изнова „спасава“ евро и на тај начин га везује за бриселски централизам, у основи управо лежи на тој линији. Њен покушај неће успети, јер се структурни диспаритет не може контролисати кроз бирократску интервенцију. Хиперинфлација је неминовна, док ће ЕУ доживети распад због неодговорног покушаја да преко експерименталне монетарне уније силом издејствује политичку унију. Ваше књижевно дело „Зашто више нисам левичар“ изазвало је доста дискусије. Шта Вас је, уопште, довело то тога да постанете заговорник левице? Можете ли нашим читаоцима рећи шта је главно језгро ове књиге? Био сам тинејџер када сам постао левичар, уосталом као и многи други вршњаци. То је у природи ствари, јер левичари утопистички посматрају свет, како би он требало да изгледа (то је у тинејџерском добу веома лако замислити), а не како он заиста јесте у стварности, пошто би то сазнање било тешко и досадно. Због тога су многи млади људи често левичари, што сам и ја био. Одговор на питање зашто сам остао толико дуго привржен тој идеологији лежи у томе што су скоро сви наши индустријски објекти доминантни од стране левичара, па тако они могу доћи до веома комплексних изговора у случају настанка феномена, који, у складу са идеологијом левице, уопште не би требало да постоје. На овај начин се интелигентне особе дуго могу држати у заблуди. Језгро моје критике јесте оријентација утопије која се пружа као апсолутна референтна тачка њиховог размишљања (то важи, такође, и за тзв. умерене левичаре). Оријентација у утопији значи: оријентисати се на нешто што не постоји, да се објективна стварност у глави тако представи да се уклопи у утопију. Лева идеологија је, дакле, сама по себи неистинита, она чак ни не претендује да опише стварност. Таква једна идеологија, која скрива и систематски искривљује праву слику стварности, може друштво које га прати довести до катастрофе. Ако је садржај идеологије још и једнакост, онда је уништење структура неизбежна последица: структура и неједнакост су, заправо, практично исти. Друштво би требало да буде структуирано да би функционисао миран и уређени суживот, док се са уништењем структура рађа и аутоматско уништење друштва, што је, опет, поента и крајњи циљ леве идеологије. Понекад се дешава да таква деструктивна па чак и зла идеологија може дати себи за право да тврди тобоже како твори апсолутно најбоље по друштво, а то им успева само зато што њени заговорници имају моћ да наметну такав опис са посвећеношћу на социјалну одговорност, без обзира што им недостаје јачина аргумената. Колико је лева идеологија заступљена у нашем друштву, на пример, у политици, породици, култури и образовном систему? Једном приликом сте изјавили: „Лева идеологија није ништа друго него секуларна религија“. Шта је са тврдњом левичара да су они носиоци праведне и социјалне државе? Левичари имају идеолошку доминацију у политици, медијима и науци, те по том питању капитализам једва да може нешто да понуди. Социјална држава може на дужи период постојати једино као национална солидарна заједница. Некада је она била заступљена и у самој Немачкој. Солидарне заједнице ће нестати онда када се дозволи приступ слободним јахачима. Антинационални левичари су поборници социјалне државе, иако су они, као у случају подршке масовним имиграцијама, магнети за финансијску преоптерећеност. Политички гледано, то је за левичаре добар посао, јер тако они профитирају од гласова емиграната и истовремено од социјално угрожених домаћих радника, који добијају конкуренцију у јефтиној радној снази, а све то доводи до стагнација плате и опадања моћи радничких синдикалних удружења. Што мање домаћи радници могу да живе од свог рада, тиме се више ослањају на социјалну државу и, самим тим, на изборима бирају левичаре. Политичари који данас владају светом углавном су радикални левичари из 1960-их година. Како је дошло то тога да су они запосели власт? Либерализам је у послератном добу био под доминатним утицајем САД, основне базичне идеологије западних друштава. Радикализам тадашњих левичара није се заснивао на томе да критикује ту врсту базичне идеологије, већ напротив, да је радикално доведе до врха моћи. Еманципација у смислу одбацивања донетих друштвених норми морала је нужно довести до хедонизма, па су левичари тако произвели манипулисане потрошаче којима је капитализам потребан. Радикално су критиковали само оне структуре које би могле бити брана глобалном капитализму: државу, нацију, породицу, религију. Левичари су само зато могли преузети власт у своје руке због тога што су попустиле успостављене снаге, и они су то урадили пошто су разумели да такозване „побуне“ није било; по природи деструктиван, али самим тим користан пубертетски револуционизам. Напослетку, деструктивно деловање левице било је упрегнуто у механизам против система вредности. „Џихад систем“ је наредна Ваша књига у којој до детаља описујете на који начин ислам функционише. Немачка, као и остале европске државе, има све више посла са радикалним исламом, који је претња миру. Да ли је утицај муслиманског света све јачи зато што је постхришћанска Европа издала своје принципе? Покушај да исламске норме у политици и закону ригидно спроведу у дело и да споља воде борбу против „неверника“, то јест оно што се данас појављује као „исламизам“ или „радикални ислам“, реакционарни је образац који исламско друштво обично произведе кад год је оно у нормативним основама доведено у питање. Догађа се и у самим исламским земљама да се кроз њихово учешће у глобалном западном систему, укључујући и утицај западне масовне културе и либералне идеологије у муслиманским емигрантским заједницама широм Европе, због притисака асимилације, и код исламског света, унутар свог корпуса, појави сумња у јеретике. Феномен ислама ће престати да постоји тек онда када он буде нестао из Европе или када цела Европа постане исламска. Континент на коме живимо све мање остаје хришћански, а све се више исламизује. Наравно, нису сви муслимани милитантни џихадисти, али се врх назире јер егзистира ледени брег. Муслиманска друштва су тамо где су се са осталим етничким и верским заједницама састајали у друштвеном простору увек покушавали да наметну своје правило. Што је већа муслиманска мањина (која једног дана итекако може постати већина), то подразумева да расте притисак на локално становништво да се приклони очекивању муслимана, тако да живи другачије него што би желело. С пуним правом сам сагласан са онима који сматрају да је незамисливо да се било који народ на свету повинује оваквом развоју ситуације, а да се, притом, одговорни политичари не позову на одговорност. То што народи Европе допуштају својим политичарима да не штите њихове интересе, у ствари је знак слабости и недостатка самопотврђивања. Истовремено је то последица систематског, политичког и мотивисаног идеолошког слома таквог самопотврђивања, које код обичног човека изазива ментално тровање, повезано са повећаном репресијом против система државе. Које интересне групе стоје иза емитовања филма „Innocence of Muslims“ („Невиност муслимана“)? Да ли је реч о свесној провокацији ислама? Веома деликатно питање. Насилне реакције муслимана су несумњиво показале дубоку несагласност норми и вредности ислама, Европе и Запада уопште. Дакле, у основи сви критичари ислама имају интерес, чак и људи попут мене. Али, мора се знати да критика ислама сама по себи није идеологија, већ се практикује од врло различитих идеолошких ставова и интересних тачака. Постоје леви, десни, либерални, глобалистички и антиглобалистички, хришћански, јеврејски, атеистички критичари ислама; постоје и они којима је стало до слободне животне културе, други желе да заштите народе Европе, да заштите интересе немуслиманске мањине у исламског свету или жена, а наравно да се подразумева да не би требало заборавити ни антиисламску политику Израела. Немојте ме погрешно схватити. Нећу да побегнем да Вам не одговорим на питање, али „критика“ ислама је толико хетерогена, да у најбољом својој намери не могу рећи ко је конкретно одговоран за приказивање овог спорног филма и шта је био његов повод. Изгледа да је режисер био паликућа, једино не знам ко му је био налогодавац. На крају нашег интервјуа да се, такорећи, вратимо на почетак. Шта човечанство у будућности може очекивати од стратега Новог светског поретка? Они ће покушати да достигну што је брже могуће тачку без повратка, тако да се створи свршен чин, док су супротне силе и даље сувише слабе да им пруже ефикасан отпор. Ми ћемо доживети да ће се испробати и убрзати развлашћивање моћи националних држава, конкретно у ЕУ, а тај пут може бити неповратан. Следећи корак је куповина времена зарад комичног спасавање валута, да би се одложио неизбежан колапс евра и долара, док отпор према Новом светском поретку не буде безнадежан. Земље северне Африке и Блиског истока биће приведени што ближе ЕУ, па ће емигранти без већих проблема моћи да долазе у Европу; план је да се систематски испровоцирају и изазову ратови и катастрофе и исламском свету и Африци, како би се у Европу привукао нови талас избеглица. Синонимно томе, репресија против политичке деснице достићи ће незамисливе размере и сваки концепт владавине права биће изруган. Да ли ће лица попут мене за три године моћи слободно да објављују своја дела, за пет година бити на слободи, а за десет година још у животу, врло је отворено питање. Систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам. Уколико глобализам политички победи, он ће показати сву снагу тоталитарног чудовишта: диктатуру, која уништава све пред собом, насилно и подељено друштво са самопроизведеним проблемима које ће се половично под контролом држати искључиво голим насиљем и заједно са масивном пропагандом.
link
|
|